Порекло презимена насеља Горњи Кокоти (Подгорица)

25. октобра 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Горњи Кокоти, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се на сјеверном ободу доњољешанске површи, између Богомиле и Радовића главице. Кроз насеље пролази пут Титоград–Цетиње, који је и главни чинилац повољног географског положаја овог села. За њега су краковима (у дужини од око 0,8 km) повезани сви дијелови села; изграђени су y периоцу 1918-41. године. Насеље је од Титограда удаљено 10, од Цетиња 36 и од мјесног средишта у Барутани 3,5 km.

Атар села захвата прелазну зону од доњољешанске површи према најнижим љешанским селима, Лекићима и Фармацима. У свом главном, насељеном и обрадивом дијелу, представљен је карстификованим заравнима са плитким депресијама, а у ширем опсегу оголићеним брдским странама. Његова граница, почев (недалеко) од Радовића главице, води према југу поред ублова Радовића и силази на пут Титоград-Цетиње. Прелазећи га код Запуштених рупа, скреће јужно од Ђeринца, правцем на Локву вељовршку, одакле ка истоку води на Живу каменицу и даље на Шарену јаму. Одатле се продужава на Ђоков киљан изнад Волујска и правцем изнад села Лекића, тј. сјеверним падинама Богомоље преко мјеста Игриште и пониже Јанкова крша до потока Лисице. Даље иде на Ђуску, те према југу на ублове Радовића. Тако уоквирен, атар је (С–Ј) дуг, 4,4, широк (З-И) око 1 km и захвата 4,41 km2 површине. Налази се на висини (средина села) од 210 m.

Историјат.

Горњи Кокоти су, попут Гољемада, такође старо насеље. У турским дефтерима налазимо податке за село Десиће, које је 1521. имало 46, а 1523. г. 39 кућа. У његовом оквиру заведене су „хасе“ њиве и ливаде Црнојевића и међу њима посебно „хаса” ливада „између споменутог села (Десића-ПР) и Корнета”.  Код Болице насеље је пописано као „Стањевићи или Кокоти“ са 28 домова и 217 војника. Међутим, y претходним дефтерима налазимо да су Стањевићи имали 42, односно 40 кућа.

Ито тако је y дефтеру из 1523. заведена „хаса“ ливада која се налазила „између поменутог села (Стањевића–ПР) и села Љешњани Десићи и Љешњани Корнет” Ливада је y ствари „луг, по имену Лушко поље y коме се напаса стока. Нешто од тога се коси“. Године 1865. Горњи Кокоти су имали 21 д., а 1879. 23 са 136 становника (64 м. и 72 ж.). Према Ердељановићу, село је имало 27 д., а 1925. било их је 32 са 155 становника. До 1948. број првих увећао се за 2, а других за 23. Затим је било: 1953 (37:182), 1961 (37:171) и 1971 (38:164). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 132, а 32 се доселило, и то 15 прије 1945, а остали послије. У задња два пописа број чланова по домаћинству био је: са 1 (6:5), са 2 (6:5) са 3-5 (5:9), са 5–8 (15:8) и са 8 и више (5:1). Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 82:71 (ж. 46:31), друге 60:74 (ж. 37:38) и треће 29:19 (ж. 16 : 11).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су Били: без школе 54:53 (ж. 39 : 37), са четворогодишњим 66:49 (ж. 35:21), са осмогодишњом 5:27 (ж.1:12), са средњом 0 : 8 (ж. 0 : 1), са вишом 0:2 и квалификовани радници 1 :7 (Ж. 0: 3), а неписмених је било: 28:21 (ж. 25:17).

С друге стране је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (1:1), до 2 ха (36:31), са 2-5 (0:7), односно пољопривреднихи 14:14, мјешовитих 22:20 и непољопривредних 1:4.

У 1953. г. 63 активних издржавало је 109 лица; y пољопривреди 46:51, а са личним примањима било је 9. Исти однос се у 2 сљедећа пописа измијенио овако: активних је било 45:77, издржаваних 117:83; пољопривреди 31:52 и 45:21, а са личним примањима (9:4).

Тип села.

Насеље се састоји из три груписана дијела, који су међусобно толико близу да y ствари чине јединствено, збијено насеље. То су Гомилице са 6, Село (главнина села) са 12 и Ханови са 10 кућа. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 200 m. Од њих је 9 приземних, а 19 на изби. Покривене су тиглом; дашчани плафон је у 11, а малтерисани у 17. Пописане су као 39 станова са 2 404 m2, од којих су 12 из првог, 6 из другог, 13 из трећег и 8 из четвртог периода. Огњиште су 1971. имала 23 стана, земљани под 3 и електрично освјетљење 38. Према врсти су 22 једнособна и гарсоњере, 11 двособних, 3 посебне собе 2 трособона и 1 четворособни; сем 3 напуштена на дуже вријеме, остали су били настањени.

Родови.

Октобра 1974. y селу су живјели:

-Пејовићи (26 д.),

-Новаковићи (9) и:

-Стојановићи (4).

У периоду 1918—41. иселило се 7, а послије 1945. 23 (готово сви у Титоград). Сви повремено долазе. Раније је у друге земље ишло 7 мјештана. Сада дневних миграната има 21, а y 1971. години било их је 17.

Воде.

Воде у селу су 28 бистијерни и 1 убао. Сеоске су 3 бистијерне (подигнуте 1889, 1890. и 1937) и 1 убао звани Биомуж. Некада се по воду ишло у Лекиће или на Штечки уба.

Остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1965. г. Отада до априла 1973. мјештани су прибавили 28 електричних шпорета, 25 фрижидера, 12 телевизора, 17 радио–пријемника (5 транзистора, 6 грамофона). Слично Гољемадима, Фармацима или Лекићима, и овдје су извршене крупне промјене y опреми станова. И овдје, наиме, има великих кућа са собама и подвојеним становима у којима су, уз новија реновирања, обновљени намјештај и покућство. На њима су такође карактеристичне веће тараце које се под овим субмедитеранским поднебљем разноврсно користе. Због извјесног падинског положаја и збијености кућа, дворишта су, сем неколико изузетака, релативно мала, тако да њихову функцију унеколико надомјешћују простране тараце. Но, и тако мала користе се за стоку, крмад, живину, оставу алата и сл. Куће су иначе изнесене изнад имања, тако да окућнице нијесу баш уз саме куће, него мање или више подвојене и обично у саставу већих парцела. Те парцеле су по положају, оградама или подзидама сличне онима y сусједним доњољсшаиским селима. У првом реду су погодне за винову лозу, дуван, воће и поврће. Сада су оне добрим дијелом заливађене, а брањевине се врло мало користе. Од кућа су у просјеку удаљене 0,8—1,3 km.

C обзиром на то да је због пута што кроз њега пролази врло прометно, село је могло да развије трговину, посебно пићем, а и другим производима. Нарочито се дио села, звани Ханови бавио трговином.

Ханови су пролазницима нудили не само пиће већ и храну, па и конак. Преко њих се у знатној мјери шверцовало дуваном. Сточарство је, подједнако другим занимањима, такође било уносно. За његове потребе су, поред изби, око готово свих кућа прављене штале. Од брава y стадима. било је више користи него од релативно малобројних говеда. Уочи задњег рата овце је на катуновање (кучки Комови) давало око 20 д., а прије коју годину свега 3.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.