Порекло становништва села Врпоље Љубомир, општина Требиње – Херцеговина. Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Врпоље:
Положај села.
У врпољској јавти разликујемо села у низини, око Љубомирског Поља и села у брдима. Један дио села је у низинама око брда Ступице (око 800 м) и то са источне и сјеверозападне стране тога брда. Куће Враног Дома су по улегнућима на врху Рогошине, а Прова је на јужној страни Рогошине у долини ријеке Брове. Цело Врпоље је на самом југозападном крају Љубомирског Поља, y углу што га с југа затвара Глива, а са сјевера Скупица. Куће у Врпољу по положају издвајају се у три групе: један је дио при страни Скупице те су куће одмакнуте од поља у страну брда; повијарцем Скупице заклоњене су од сјевера и окренуте према југу. Други дио врпољскијех кућа је у самој равнини Љубомирског Поља, готово на половини растојања између Скупице и Гливе. Тај је дио села брдом заклоњен од истока, а сасвијем је отворен са запада. Трећи је дио кућа при самој Гливи. Тај је дио кућа сасвијем на осојној страни. С југа је затворен Гливом, а са сјевера је отворен. Бориловићи и Борковића Баре су у доста уској ували, која се на југоистоку Љубомирског Поља стере сјеверно од Скупице. Куће су већијем дијелом на пристојној страни увале, на малијем брешчићима и хумчићима. По врху Рогошине у земљишту се јавља више улегнућа, испресијецанијех мањијем косама, које се нижу повијарцем Рогошине у правцу СЗ—ЈИ. У тијем улегнућима, највише с присојне стране су куће Браног Дола. Куће су у Бровој највишијем дијелом у долини ријеке Брове, с источне стране брда Подворске Стражнице (807 м).
Воде.
Врпоље је доста богато врелима. Код села Брове у Сувом Долу извире ријека Брова и отиче доста дубоком долином с Љубоморско Поље. У Бровој има доста воде и никад не пресушује. На њезину су извору начињени млини. Брова протиче поред села Врпоља и чешће се зими разлије, па после шљунком сеоске њиве. У Врпољу пију кишницу из чатрња. Сељаци причају, да су те чатрње градили Муслимани Хаџисмаиловићи својијем кметовима. На Браном Долу један дио села пије воду из чатрња; Матијевини има више врела; вода је најбоља у Јаворовића Врелу. У Бориловићима и Барама земљиште је мочварно. На више мјеста избијају из земље једва примјетни извори. То су већином пиштети, у којима има врло мало воде. Воду из тијех врела пије највише стока. Највећи дио сељака пије воду с врела Књегиње код села Цибријана.
Клима.
Врпоље, Бориловићи и Баре су у низини и блаже климе. Бориловићи и Баре су међу косама, које су обрасле шумом и с тога у њима вјетрови не дувају јако. Врпоље је на отвореном мјесту, гдје је и шума врло ријетка, те су у њему вјетрови јачи и хладнији. Брова је својијем положајем и шумовитом околином сасвијем заклоњена од вјетрова. Али, пошто је у брду и на знатној висини (између изохипсе 500–600 м), ту су чешће кише и снијег. Брани До је на самом повјетарцу Рогошине и c тога је у њему клима много оштрија. Вјетрови су јачи и хладнији него у осталијем селима, а и снијег је виши и раније пада него у осталијем селима. Оштрину климе знатно ублажује шума, која је око Брове и Браног Дола прилично очувана.
Иради и мера.
Врпољска села имају ирада око кућа и по брдима. Ирадна је земља села Врпоља у Љубоморском Пољу. Она је у једном комаду, који је „мргињима“ издијељен на дуге „цијепце“. Та земља рађа доста слабо, особито у онијех сељака, који немају довољно стоке, да је тором нагноје. Најбоље врпољске њиве су Блатине и Рупине. Бориловићи и Берковића Баре имају земље и у селу – око кућа, и то у малијем вртачама по Лисцу и Скупици. Неке од тијех њива су и по сат удаљене од села. Земља Браног Дола и Брове је разасута у појединијем вртачама по Рогошини. Око кућа нема тако много земље као у осталијем селима. У Бровој, Бориловићима и на Браном Долу земља рађа боље него у Врпољу. Већи дио села и данас живи на агинскијем читлуцима. Поред тога у многијем селима има имућнијех сељака, који су сву своју земљу откупили од ага, па су купили и нове земље у Љубомирском Пољу. Знатан дио сељака половину је земље откупио, а на половину даје и данас хак. Аге су Требињци. Мера је свуда по необрађеном земљишту око кућа. Са сјеверне стране Браног Дола нема много мере, јер се цепеличка мера пружа до на врх Рогошине.
Брани До и Брова имају највише мере с јужне стране Рогошине. Врпољска је испаша у Скупици и Гливи, а Бориловићи и Баре пасу своју стоку на Скупици и Лисцу. До половине XIX вијека врпољска је мера била и данашње село Јасен. Послије битке на Граховцу Муслимани иза Клобука побјегоше и населише Јасен.
Тип села.
Врпољска села дијеле се на мање групе кућа, које су понекад знатно удаљене једна од друге. У селу Врпољу на С има мала група са пет кућа, у којој су куће удаљене негде само десет, а негде и педесет метара. Иза те групе куће су поређане у један ред, у коме су куће веома удаљене, те изгледа као испрекидан. Тај ред кућа савија се према југу као лук, који је конкавном страном окренут према Љубомирском Пољу (према З). Овдје ондје из тога реда издвајају се поједине куће и пењу се више у страну брда.
У селу Врпољу има 35 кућа с породицама: Миљановићи, Иванковићи, Вердовићи, Милинићи, Чечури, Андрићи, Борковићи, Батињићи и Черовићи.
На Браном Долу најсјеверније су Савића куће (2 к). У знатној удаљености од њих на ЈИ су Тољеве куће (5 к), које су веома близу једна друге. Иза њих на и двадесет минута је Матијевина, у којој живе Петковићи, Иванковићи и Анђелићи. Куће у томе крају чине доста разбијен тип. У Борковића Барама куће сачињавају двије групе, које су знатно удаљене једна од друге. У првој су групи куће Борковића (5 к), које су врло удаљене једна од друге. У другој су групи само двије куће Буднића. У Бориловићима су куће исто тако јако раштркане. Само на једном мјесту имају три куће уједно, остале су готово све раштркане. У Бориловићима живи породица Миљановићн и Абули. У врпољској опћини има око деведесет кућа.
Планине и торине.
Сва села врпољске опћине гоне љети на планину у Товарницу, у фочанском котару. То је данас уједно и планина манастира Добрићева и некијех сељака, који живе на манастирском читлуку. Та је планина још од старина врпољска; не памти се, да је икада била чија друга, нити да су Врпољани гонили у друге планине. Многе породице из Врпоља, Бориловића и Бара имају зимске стаје (јањила и торине) по Скупици и по Лисцу, у које се отока спраћа само зими, кад запане велик снијег. Стаје су негдје на агинској, а негдје на властитој сеоској земљи.
Име села.
Врпоље је добило име, што је на самом југоисточном крају – на врху Љубомирског Поља. Баре су добиле име по томе, што је у њима земљиште мочварно. За Брани До прича се, да је добио име по томе, што се увијек бранио од Турака. Постанак имена Бориловића и Брове сељаци не умију протумачити.
Старине у селу.
Трагова од старијих насеља има једино у селу Врпољу; у Бориловићима и Барама нема их готово никако, а на Браном Долу има некијех омеђина без креча, али изгледа да нијесу тако старе. Међутим око Врпоља има безброј веома старијех омеђина. Има их у Дамјановинама, Долима и Закутини. Те су омеђине по брду и близини сеоскијех кућа, а поред тога има их у Ђилавој Омеђини у Скупици. Изгледа, да су те омеђине остатци од некијех чобанскијех стаја. Поред тога има у Врпољу безброј старијех гробница, а највише их је у Дубравцима. Већина гробница исписана је разнијем шарама, а на двије су се очували натписи. На једној гробници спомиња се неки Жупан Медулин, а на другој кнез Покрајац Оливеровић, који је живио у вријеме војводе Сандаља. (Дакле концем XIV. или почетком XV. вијека). У пољу поред села је стара црква Св. Аћима. Прича се, да је градило братство Угреновићи.
Постанак села и поријекло становништва.
По народном приповиједању сва су врпољска села млада, јер им се зна за постанак. По остатцима из старине, могло би се то узети за Брани До, Брову, Бориловиће и Борковића Баре, а Врпоље изгледа много старије.
Постанак и заснивање овијех села y народном приповиједању узима се заједно са досељењем овијех породица, које су у већини населиле врпољска села.
Данашње породице:
-Миљановићи, Петковићи, Иванковићи, Борковићи, Бердовићи, Чечури и Чери поријеклом су из Никшића. Прича се, да су се у најстарије вријеме звали:
-Угреновићи.
Овдје су их доселила три брата с мајком и населили само Врпоље. По приповиједању сељака, у Врпољу тада није било никаква насеља. Од та три брата намножило се за неко вријеме више кућа. У то вријеме није било у Бровој, Бориловићима, Борковића Барама и на Браном Долу никаква насеља. (Ово се народно казивање лијепо подудара с тим, што и по остатцима из старина изгледа, да су ова села много млађа). Најприје су у тијем селима биле само сеоске торине, а тек послије на тијем торинама заснована су села. Славе Аћимов дан.
-Тољи су поријеклом с Богдашића у врбичкој опћини. Они не знају одакле су се доселили у то село. Причају, да су у том селу старјеници и да су живјели највише од стоке, Планина им је била Сомина. Знају, да су се звали:
-Дуждевићи, а било их је више породица с развијем презименима. O свом расељењу из Богдашића причају ово. Једанпут неки њихов стари, кад је хтео кретати у планину, оде у Требиње, да купи чобанима опанака. Дође на дућан неког трговца и погоди говеђу кожу. Али пошто немаде новаца да плати, трговац му је не хтједе дати на вересију, а Тољ, му се закле: „Ако ти не платим до Илина дне, даћу ти цијеле Богдашице!“ Илин дан дође, Тољ заборави шта је обећао и дође тек неколико послије тога. Трговац не хтједе да прими пара, већ Тоља протјера с Богдашића. Данас их има у многијем селима у Хумини (као у Љубињу, Чапљини, Мостару и др.). Славе Ђурђевдан.
-Батинићи веле, да су поријеклом од некога најамника, који је чувао стоку у старијех Угреновића. Славе Јовањ дан.
-Савићи су доселили прије осамдесет година на Полица код Требиња. Прије овога било им је презиме:
-Влачићи. Славе Јовањдан.
-Андрићи су поријеклом из Црне Горе (заборављено име мјеста) доселили су ради сиромаштва. Њихове породице има у Требињу, Невесињу, Херцег-Новом и Високом. Славе Јовањдан, а прислужују Мијољдан (Св. Михаила).
-Буднићи су прије осамдесет година доселили из Борча од сиромаштва. Славе Јовањ дан.
Муслимани:
-Абули причају, да су доселили из Требиња прије потоње куге.Овдје живе као сточари и тежаци.
-Милинићи су овдје доселили из Билеће из села Подосоја прије четрдесет година. Драго Милинић био се оженио од Иванковића, па кад умре, жена му се с дјецом пресели y род. Славе Никољ дан, а прислужују Госпођиндан.
*
Љубомир:
Положај села.
У љубомирској опћини разликујемо села у пољу и села по брдима. Већи дио села је на сјеверној страни Љубомирског Поља. Идући уз Љубомирско Поље у правцу JИ–СЗ имамо села на самом сјеверном крају поља: Подвори, Чварићи, Угарци и Ждријеловићи, а на јужној страни поља противно од Подвори су Укшићи. Та су села на висини између 500 и 600 м. Сва села на сјеверној страни поља су у присоју, а Укшићи су потпуно у осоју.
Од овијех села по положају се разликују села у брдима, на сјеверној страни Љубомирског Поља. То су села по врху Рогошине: Пијавице, Влашка и Шћеница. Она су у дугијем увалама по врху Рогошине, између малијех ртова. Куће су у осојнијем странама малијех и плиткијех вртача. Та су села врло висока (између изохипсе од 800 и 900 м) и могу се рачунати међу највиша рудињска села.
Воде.
У удуту Љубомирске јавте има више извора. У Подворима су два студенца: Лонџа и Mapojeвића Врело. Испод Укшића тече ријека Брава; у њу увире студенац Бара, из које сељаци пију воду. Поред овога врела у Укшићима имају и два бунара с изворном водом и једна чатрња с кишницом. У Чварићима воду пију из чатрња, а љети, кад пресуше чатрње, доноси се вода с Маројевића Врела. Исто тако и у Угарцима нема врела. Највише се вода пије из Милића и из Мртве Чатрње. Зими поред Угарака протиче ријека Брова, Маројевића Врело и Шаници. У то вријеме ове ријеке окрећу сеоске млине. Ове ријеке зими теку до Ждријеловића, гдје на њиве бацају огромне масе шљунка. У Ждријеловићима има девет чатрња, које су својијем кметовима градиле аге Лупури, Хаџисмаиловићи и Риђешићи. Већина чатрња љети пресуши, те се вода догони на коњима из Подвори. На Пијавицама mia више извора, који никад не пресушују и Чуквасова Густијерна. Најглавније врело је Продо. На Влашкој имају три врела: Поток, густијерна у Барбаканама и густијерна у Крстима. Та врела никада не пресушују. На Шћеници извиру два јака извора: Шћеница и Студенац. У њима има воде и љети.
Иради и мера.
Иради и Подвори, Чварића, Угарака и Ждријеловића су већијем дијелом у љубомирском Пољу. Поред тога свако село има више малијех долина по брдима. Иради су у пољу по низинама, а мера је по околнијем брдима. Најбоље испаше у Подворима су: Бегова Греда, Широка Греда и Белаја. На тијем мјестима је и најбоља сеоска шума. Готово цијела укшићска испаша је у удуту села Гркаваца (требињски котар). При Одређивању границе између требињског и билећског котара укшићска је испаша остала у требињском котару. У Чварићима и Угарима је најбоља шума у Јањилиштима, Г олијем Торинама, Прибоју и Ластви. У Ждријеловићима највише стока пасе у Пољани и у Видуши.
Све необрађено земљиште око Пијавица, Шћенице и Влашке обрасло је густом дубовом (храстовом) шумом. Најбоља пијавичка мера и земља је у Стражници и Бјелопољу, а влашка у Барбакинама и у Видуши. Многи Љубомирци откупили су земљу од ага. Сиромашнији су и сада кметови. Аге су највише Требињци.
Тип села.
Села у пољу имају обично збијен тип, док су куће по брдима размјештене у више малијех група. У Подворима су двије групе: Подвори (14 кућа) и Маројевићи (4 куће). У Подворима су куће јако разбијене, а у Маројевићима су знатно разређене. Ту живе породице: Атељевићи, Миљановићи, Дучићи, Капори, Кисић, Ђурићи, Кици и Драганић. Укшићи су разбијена типа. У селу има свега двадесет и пет кућа, које се распадају у осам чопора. Чопори су разбацани испод мањијех главица и јако су удаљени (5–10 минута). У највећијем чопорима (од 5 кућа) куће су јако збијене. Има чопора само с једном кућом. Куће y Чварићима чине једну јако збијену групу, коју је војничка теста (Моско – Змијенац) раздвојила на два дијела. То село има јако збијен тип.
У Угарцима разликујемо село Угарке и раселицу Подосоје. У Угарцима (13 к.) су куће разбијене у три густа чопора, који се поред тесте нижу један за другијем. С јужне стране поља, управо према Угарцима је Подосоје (4 к.) које је постало прије десет година тиме, што су неке породице одселиле на своје имање.
У Ждријеловићима (33 к.) има шест јако збијенијех група, које су међу собом оштро одвојене и знатно удаљене. Оне су поређане са сјеверне стране љубомирског Поља, у дужини од 1 км. Најмање растојање између група је 25 м, а највеће 70 м. У прве три источне групе живи породица Лечићи (и двије куће Сушића). У четвртој групи живе Дурсуми и Кици, у петој су Милићи, а у шестој Ковачи.
Пијавице се дијеле на Доње и Горње Пијавице. Та су два дијела удаљена између себе око 1 км, а раставља их кршевита коса. Куће у Доњијем Пијавицима растављене су у три чопора, од којијех су два с јужне стране споменуте равнине, а један са сјеверне. Ови чопори имају збијен тип. У Горњијем Пијавнцама имају два чопора; један на Главици у сред сеоске равнине, а други сјеверно од овога (у даљини 200 м) у присојној страни равнине. У Доњијем Пијавицима има 15 кућа (Чукваса 6 к. и Видачића 9 к.). У Горњијем Пијавицима живе Поповци (2 к.), Шобићи (1 к.), Видачићи (2 к.), Мијановићи (З к.) и Ћук (1 к)
Влашка има разбијен тип. На истоку су најпре двије куће Братића (међусобно удаљене по 50 корака), а иза њих, у даљини од 150 корака су двије куће Поповчеве (међусобно удаљене 80 корака). Од њих до Перише Атељевића има 70 корака, а иза њега, у даљини 20 корака је чопор осталијех Атаљевића (5 к.); овдје су куће јако збијене.
Шћеница се дијели на Горњу Шћеницу и Доњу Шћеницу. У Горњој Шћеници имамо чопоре: Пеовиће, Доиће, Подградину и Г оњик. У Пеовићима су три куће (Џомбе) које стоје у међусобној даљини од 25 корака. Од њих на запад, у даљини Од 100 корака су Доићи (2 куће); куће су у Доићима међу собом удаљене 15 корака, а између њих су стаје. Од Доића, у даљини од 150 м, је Подградина (4 куће Сушића). Удаљење између кућа је 10–15 корака. Из Подградине, у даљини од 50 корака је Гоњик (2 куће Зечареве). Доња Шћеница удаљена је од Горње до 200 м. Она се дијели на ове чопоре: Под Главицом (6 к), Поцвао (2 к) и Масна Рупина (1 к). Под Главицом су куће раштркане и знатно између себе удаљене (25—40 корака). Испод Главице до Подвао има 200 корака. Из Подвала до у Масну Рупину удаљење износи око 70 корака.
Као што се види, села у пољу су веома збијена, док су она по брдима разбијеног, каткад јако разбијеног типа. Села у Пољу имају тип села по карснијем пољима и на њима се види утицај равнине.
Торине и планине.
Неке породице из Угарака и Чварића имају торине изван села; породице осталијех села из поља немају их никако. Из Чварића три куће имају у Присоју (1 сат хода сјеверно од села) торине, на које изгоне стоку у јесен о Лучину дне, па остану док пане снијег. Мјеста на којима су торине зову се: Сјенокос, Бабин До и Шобићев До. Исто тако многи сељаци из Угарака имају јањила, торине и чобанске колибе на земљи у П0досоју. На тијем торинама стока остане цијелу зиму (од Митрова до Ђурђева дне). На Пијавицама нема никако торина. Двије куће c Влашке имају своја јањила у Барбаканима при Видуши. Шћеничка јањила су за Луњевцем и у Голијем Странама у Видуши. Свуда око овијех јањила обрађује се и земља. Сва љубомирска села гонила су стоку до окупације на Зеленгору. Данас их већина и не гони у планину ради тога, што су неки јако осиромашили, па немају доста стоке, а други ради тога, што је власт одузела њихову планину под Стогом и на Зеленгори, да на њој пасу краве државне пољопривредне станице из Гацка.
Старине у селу.
Села по брдима немају никаквијех старина, док их она у пољу имају прилично. У њивама и окрајцима код Подвори има безброј омеђина. Оне се одмах опажају, јер је обично око њих земља напуштена и на њима расте љескова шума. Зидине се могу видјети само, када се откопа камење, што их је засуло. Чешће по њивама запне раоник о какву стару зидину. Код овијех је омеђина то интересантно, што су с кречом зидане. Народ прича, да је у Љубомиру некада била варош која се звала Шер Лијешће и да су оне омеђине њени остаци. Око цркве има безброј старога гробља. У брду (1/4 сата на С од Подвори) има безброј омеђина, међу којима сељаци разликују омеђине кућа, јањила и уљаника.
У Заграчју код Укшића има много омеђина, за које се мисли да су остатак Заграчја, које је некада овдје било. У овијем омеђинаМа нађе се и по који комад цријепа. Ниже овијех омеђина је старо гробље, у коме су сачуване 23 гробнице. У Угарцима имају омеђине старе цркве, о којој се зна само то, да је била посвећена Св. Аранђелу. У Ждријеловићима су двије црквице и око њих неколика стара гроба. Уз црквину више Лечића кућа је веома стара чатрња, која је данас посве заваљена. Црквина више Ковачевијех кућа је сасвијем срушена, да се не може ни распознати. Код Влашке имају Риђешића Омеђине. Ту је, веле, било старије село, у кому је живјела породица Рићешићи. Осим тога има омиђена у Барбаканима. И ту је било село; у њему је живјела породица Барбакан.
Постанак села и поријекло становништва.
О постанку овијех села нема никаквијех успомена ни прича, па ни о онијем селима, која су по брдима и које изгледају млађа. Из тога се да извести, да су љубомирска села веома стара и да су постојала прије него су се доселиле најстарије породице. На Влашкој знају презимена породица, које су ту живјеле у старије вријеме. Те су се породице звале: Риђешићи, Чокорили и Сушићи. Неке су од тијех породица самрле на Влашкој, а неке су аге отјерале из села.
Најстарије породице су:
-Сораићи, Лечићи, Дучићи, Милићи, Лучићи и Сушићи. Те су породице тако старе, да нико не памти, да су се и одакле доселиле. Чак се за многе не зна, јесу ли се кадгод друкчије звале. О прошлости тијех породица има много прича; зна се како су мијењале презимена, али нико не зна, да су се одакле доселиле.
-Лечићи су се у најстарије вријеме звали Ждријеловићи. О њима се прича ово. Била су их три брата; најстарији од њих био је сеоски кнез. Један пут дође купчија Џафер Бегзадић из Требиња, да купи хараче и кад не нађе код куће Ждријеловиће, истуче им мајку. Кад то чују два најстарија брата, стигну Џафера, убију га, побјегну у Цариград и приме ислам. Најмлађем брату било је име Лека. Пошто су два најстарија брата примила Ислам, врате се као богати бегови у Херцеговину и настане у Љубомиру поред свога брата, да га бране од Бегзадића. Један од старије браће погине и од њега су „неки бегови“ у Требињу. Од Леке изродили су се Лечићи, који славе Аранђелов дан.
-Дучићи су живјели најприје у Маројевићима, па су их отуда предигле аге Бехмени у Подвори. О њиховом се поријеклу не зна више ништа. Славе Никољдан, а прислужују Благовијести.
За:
-Милића се зна само то, да су од кнеза Мила, који је за вријеме кнежева Ждријеловића живио на врх Љубомирског Поља. Славе Никољдан, а прислужују Средопосну Неђељу.
-Сушиће је у Ждријеловиће с Влашке дигао ага. Славе Аранђеловдан, а прислужују Лазареву Суботу.
-Сораићи славе Ђурђев, а:
-Лучићи Ађимов дан. За ове се само то зна, да их је увијек била само по једна кућа.
-Шобићи само знаду, да су веома давно доселили c Моска на Пијавице. И њих је увијек била само једна кућа. Славе Ђурђевдан.
Од досељеника најстарији су:
-Мијановићи, Кици, Поповци и Чукваси. Мијановићи су доселили по причању из Цуца, а по другијем из Љешанске Нахије. Причају, да су одселили из Црне Горе ради тога, што су убили човјека. Становали су неко вријеме у Скозју Грму у Корјенићима. Била су их ту три брата. Најмлађи од њих именом Лакић, одсели у Кривошије и од њега су данашњи Лакићевићи у Кривошијама. Два Лакићева сина преселе из Кривошија са старијем Милутином у Љубомир. Од Лакићевијех синова и Милутинова сина Бошка су сви Мијановићи у Љубомиру. (Старији, данас живи Мијановићи су унуци Бошкови, а праунуци Милутинови). Потомака од Бошковијех синова има у Капавици (Љубињски котар), у Босни, у Земуну. Један Бошков син вратио се је у Црну Гору и од њега има данас у Цуцама тридесет кућа.
-Кици су из Озринића код Никшића. Преселили су се ради сиромаштва. Како су добили данашње презиме, не знају. Славе Никољ дан, а прислужују Бадњи дан.
-Поповци су из Бјелопавлића у Црној Гори. Прије него су доселили у Љубомир, живјели су дуго у Попову, у селу Мркоњићима. Ту убију Турчина и побјегну у Љубомир. Дотле су се звали Мркоњићи, а Љубомирци их прозову Поповцима, зато што су из Попова. Славе Никољ дан.
-Чукваси су поријеклом из Пиве, од племена Маловића. Једни веле, да су одтуда доселили за то, што су убили свога агу, а други веле да су Чукваси поријеклом од неког попа из Пиве, који је био пошао по свијету, да тражи службе и уставно се на Пијавицама. Увијек су имали и своју властиту земљу, која им је отишла за крвнину (кад су убили Видачића). Славе Ђурђевдан.
Породица:
-Бук поријеклом је од неког дјетета, које је нађено у трави. Славе Јовањдан.
-Ковачи су доселили из Дабра за ковачкијем занатом. У Љубомир их је позвао кнез Ждријеловић. Прије су се звали Шкиџине. Славе Никољ дан.
-Дурсуми или Дурсуни су доселили из Црне Горе из непозната мјеста и због непозната узрока. Славе Аранђелов дан, а прислужују Велики Четвртак.
-Кашиковићи су старином из Риђана, код Никшића. Данас живе y великом броју у Врањскијем. Ова је кућа из Врањскијех одселила у Бијове (требињски котар), а пошто је купила земљу у Укшићима, преселила се прије 20 година у Укшиће. Славе Ђурђев дан.
-Косићи су прије двадесет година доселили из Мокрина у Боци, кад су купили земљу у Суља Бабовића. Заједно с њима доселили су се из истог села и:
-Дабовићи. Косићи славе Ђурђевдан, а Дабовићи Марков дан.
-Томашевића су дошли прије 20 година из Крушевица, кад су купили земљу у ага Хаџисмаиловића. Славе Лучин дан.
-Гркавци су из села Гркаваца (требињски котар) доселили на агинску земљу. Славе Шћепањдан.
-Скендери су доселили из Опутне Рудине прије 200 година. Они су од братства Алексића (за које се зна, да су поријеклом из Малине). Славе Игњатијевдан.
-Зупци су од братства Ратковића у Зупцима. У Љубомир су доселили веома давно, ради тога што су убили Турчина. Крсно им је име Ђурђевдан.
-Џомбе су поријеклом Поповићи из Бањана. Прича се, да је у Љубомир дошао неки поп, који није имао парохије. Џомбама су се прозвали по неком претку, који је много јео, као да је џомба (пропаст) у њему. Славе Аранђеловдан.
-Атељевићи су поријеклом из Корјенића. Веле, да су у Корјенићима живјели још прије Косова и да су из њихове породице отишла 74 војника на Косову, па су се само четворица вратила. Из Корјенића су их Турци истјерали. Од њиховог племена су ове породице: Вучковићи на Бордашићима, Јаничићи у Миротињскијем Доловима, Стијачићи, Кујачићи, Муслимани Бараковићи у Kopјенићима, Лисови у Билећи, Комари у Зупцима и Антељи код Мостара. Све су те породице живјеле у Корјенићима; када су се преселили на Корјенића, прича се, да су се заклели, да се неће „међу собом узимати“ (женити и удавати). Славе Аранђеловдан.
-Капори су доселили прије петнаест година из Мириловића. Славе Јовањдан.
-Драганићи су прије двадесет година доселили из Мириливића ради сиромаштва. Славе Матијевдан.
-Ћурићи cy доселили за вријеме окупације из Мокрина у Боки. Старином су из Коњског у Зупцима, одакле су побјегли, кад су убили свога агу. Славе Ђурђевдан.
-Видачиће су дигле аге с читлука из Подгливља код Требиња. Исто су племе с онијем Видачићима у Ораху. Славе Никољдан.
-Мумало је из Бјелаца (требињски котар). Из Бјелаца је побјегао, кад је убио далматинског вола. Слави Никољдан.
-Цуца је за вријеме окупације доселио из Црне Горе. Кад су Сораићи били у бјежани у Црној Гори, овај се Цуца оженио њиховом дјевојком, те је с њима дошао у Љубомир. Славе Госпођиндан.
Циганин:
-Плањанин дошао је прије тридесет година с Плане за занатом. Вјере је муслиманске.
Из овога прегледа о поријеклу продица види се, да у љубомирској јавти има доста старијех породица. Али поред свега тога те старе породице чине сасвијем незнатан дио становништва. Највећи дио становништва сачињавају новији досељеници. Досељавање је особито било често задњијех 150 година. Главни дио тијех досељеника чине досељеници из данашње Црне Горе.
ИЗВОР: Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)