Порекло презимена, село Мируше (Билећа)

8. новембар 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Мируше, општина Билећа – Херцеговина. Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Већина мирушкијех села је у оној равнини, што се у даљини око 2 км од Врела с лијеве стране Требишњице утиснула међу брда Влаињу на С и СИ и Јабуковац на И. Села Калањевићи и Под Градином су c јужне стране Влаиње окренута управо према Ј Горње Село је y самом углу између Влаиње и Јабуковца; Подјабуковац је на западном подножју Ј абуковца; Мујачића куће, Кочарићи, Пријека Њива и Под Кулом су на самом равнини, знатно удаљена од оба брда. Куће ова задња три села нијесу ни c једне стране заклоњене каквим брдом или косом; од јакијех вјетрова заклања их густа шума. Осим овијех села у равници, у мирушкој су јавти и она села, што су по брдима сјеверно од овијех. То су: Влаина, Мрежица и Делеуше. Влаиња је на СИ од Калањевића, у даљини 1 и 1/2 км, између изохипсе од 400 и 500 м. Куће су на малој заравни у брду истога имена окренуте према Ј. Мрежица је с друге, сјеверне стране брда Влаиње, на источном крају Билећског Поља, управо у ономе углу, гдје се састаје Влаиња и Хаџибегово Брдо. Један дио кућа у Мрежици је одмах уз западну страну Влаиње, окренут према западу и сјеверно–западу; други је дио на присојној страни Хаџибегова Брда, окренут према ЈЗ и З. Делеуше су на СИ од Влаиње, а на С од Горњег Села; куће су у оној дубокој продоли, која се између Влаиње на З, Пилатоваца, Обљаја и Кокота на И спуша из баљачке увале у мирушку низину. На оном мјесту, гдје су делеушки иради и куће, та се је продо раширила 800–1000 м; куће су на источној страни продоли, готово поређане у низ.

Воде.

Западна међа Мируша иде током Требишњице, која има веома дубоко корито, те се не може никада преко њега излити на сеоске ираде. Поред Требишњице извире неколико извора, у којима је вода увијек хладна. Мирушани се ријетко служе водом из Требишњице, већином пију из овијех врела. Изван Требишњице нема врела. У селима по брдима становништво пије воду из чатрња. За вријеме великијех киша око Влаиње и Делеуша почну тећи пиштети, који пресуше одмах послије кише. У вријеме таквијех киша средином Мируша протече доста бујна ријека Поток. Он настаје 0д кишнице, која се у бујицама слијева с околијех брда. Тај поток увијек собом носи велику масу шљунка и пијеска, па га по каткад избаци на ближе њиве.

Иради и мера.

У Мирушама су села изокола, при брдима, а иради су по равнини. Већином су имања цијелога села на једном мјесту, ограђена истијем зидом. Поједине куће у такијем селима немају посебнијех зграда, све су зграде опасане једнијем зицом и имање цијелога села чине само једну зграду. Поред овијех њива што су одмах уз кућу, неке породице имају њива и поред Требишњице, које сваке године плави ријека. То су „луке“ оранице и „баре“ – сјенокоси. На њима добро рађа кукуруз и сијено. На Влаињи, у Мрежици и Делеушама већина је имања исто тако уз куће, али има мањијех њива и по бреговима. У Мрежици сви сељаци живе на својој властитој земљи; на Влаињи их је више од половине слободнијех, а у осталијем селима има више кметова него слободнијех сељака. Цијело и необрађено земљиште и у селу и у брдима је под испашом. Већина брда је сасвијем гола, шума је ријетка и ниска. У Мирушама било је добре шуме у Лугу и Милободу поред Требишњице, али је данас исјечена. Из овијех голијех мјеста у мери издвајају се високе и густе дубраве по зградама, што се као у луку шире испред села.

Тип села.

Мирушама се називају сва села из низине, док се за села по брдима ријетко чује тај позив. Мирушка су села збијена типа. У Калањевићима, Под Градином, на Влаињи и Под Јабуковцем куће су у једном, збијеном чопору, док су куће на Мрежици разбијене у два, Под Кулом у три јако збијена чопора. Ово збијање кућа настало је услијед множења становништва. Прије 80 година број кућа у појединијем селима био је оваки: у Калањевићима 1 к., Под Градином 1 к. , Под Јабуковце 1 к. , Под Кулом 2 к., у Пријекој Њиви 2 к., а код Мујачића кућа 4 к.

Неке породице, које су тада живјеле у овијем селима, одселили су, а на њихово мјесто доселише друге породице. Код Мујачића кућа биле су три муслиманске породице: Мујачићи, Билаловићи и Атлићи. Задње двије породице одселиле су и данас ту живе само двије куће Мујачића. У Кочарићима је била једна Кораћева кућа и једна Мишељића. Кораћи су изумрли, Мишељићи су одселили Под Кулу, а на њихово мјесто доселише: Дедијери из Чепелице, Табаковићи с Мрежице и Витковићи испод Јабуковца. У осталијем селима становништво се већином множило прираштајем. Од некадашње двије куће на Мрежици данас имамо 11 к.; од једне куће у Калањевићима има их данас 9 к. (двије су каснијих досељеника); од 1 куће на Влаињи има их данас 5 к. ; а од двије куће на Делеушама имамо данас 15 кућа. Већина мирушкијех породица прије 80 година била је на истом мјесту, гдје и данас. Данашња села бијаху сасвијем мали чопори кућа (највише по 4 куће у једном селу). Породице су се послије множиле, нове су се куће градиле уз старе и тако су села добијала збијен тип.

Планина.

Мирушани немају торина ни јањила по брдима. Планина им је у Пољани између Пебршника и Волујака. До окупације Пољана је била имање никшићкијех бегова. Послије окупације Папићи c Влаиње и из Коравлице (сада у Црној Гори) купише дио Пољане и сада је тај дио планине њихов. Други дио купили су Комленићи и они изгоне стоку на свој дио, И Папићи и Комленићи обрађују земљу у Пољани. Остали сељаци изгоне на неоткупљени дио Пољане.

Име села.

Име Мируше по народном причању постало је ради тога, што у прољеће туда расте разноврсно цвијеће, које јако мирише. Калањевићи се зову по бану Калању или Калају, који је некада ту живио. Име Влаиња дошло је отуда, што је ондје живјела удовица са својом дјецом. (Муслимани православне Србе зову Власима, а њихове жене Влахињама). Мрежица је добила име поради тога, што је ту некад живио човјек, који је плео мреже. Интересантно је име Делеуше, али се не зна, од куда је дошло. O постанку имена другијех села, не зна се ништа.

Старине у селу.

У свима мирушкијем селима има много омеђина од старијех кућа. Народ мисли, да су то остаци од грчкијех кућа, којијех је некада и овдје било. Најчешће су на Мрежици, у Делеушама, у Калањевићима и по Лугу, а најмање их има на Влаињи. Готово на сваком главичастом узвишењу има гомила. Највише их је око Влаиње и Коравлице. У низини их нема. У авлији црквеној на Приспи има старијех гробница, а на некијем од њих и доста старијех натписа. У Горњем Селу има једна ирквина и око ње неколико гробница, разбацанијех по трњацима и грудинама. За ове обје цркве и за ону на Мистијаљу прича се, да су их градиле четири сестре. Црква у Горњем Селу била је узгор до назад 120 година. Тада се је сама од старости срушила.

Постанак села u поријекло становништва.

Мирушка села су врло стара, изузев Влаињу ниједному се не зна, како је постало. Прије него је на Влаињи постало насеље, ту су биле зимске стаје Папића из Коравлице. Кад се почела и земља обрађивати на Влаињи, једна се породица из Коравлице ту доселила и развило се насеље.

Као најстарији мирушки становник спомиње се онај Калањ Бан, који је живио у Калањевићима и држао цијеле Мируше. Послије Калањ Бана цијеле су Мируше биле имање породице Глоговаца, који су дијелом изумрли, а дијелом се раселили прије триста година (по народном рачуну).

Од данашњијех мирушкијех породица најстарији су:

-Табаковићи и Капичићи. О поријеклу Табаковића не зна се ништа. Свак тврди, да су од памтивијека живјели на Мрежици. У старије вријеме звали су се Бајрактаровићи, а Табаковићима су се прозвали зато, што су имали у Врелу табане, справе за стројење коже. Славе Никољдан.

Један дио старе Глоговчеве породице преселио је у Паник, а један је дио примио Ислам. Поисламљени потомци старијех Глоговаца јесу данашњи Капичићи. О њиховом се поријеклу говори опширније у опису Билеће. На Мрежицу су прешли из ближег села Мале Куле.

Најстарији досељеници су:

-Дрињаци. Поријеклом су Калуђеровићи с Чева, у Црној Гори. Одатле су се разселили има више од триста и педесет година. Неко су вријеме стали у Сливљу код Требиња. У то вријеме била је у Окиљенића у Гацку врло лијепа дјевојка, коју су ради љепоте звали Бљелогрла. Нико није смио њу запросити зато, што је било „одвеће лијепа“, па би му сваки час Турци додијавали. Најпослије запросе је Калуђеровићи и одведу у Сливње. Послије неколико година умре Бљелогрлин домаћин и она се с дјецом врати оцу у Гацко. Њезину дјецу прозову Бљелогрлићима. Кад је једном Глоговац на Мируша гонио преко Гацко стоку из планине, Бљелогрлић му уграби кћер и вјенча је за се. Те године би породица те у народу настаде глад. Ради тога Бљелогрлић оде са својом младом а презиму у Дрину. Око Божића крене Глоговац из Рудине кћери у „поди“ па пошто не нађе ни кћери ни зета, оде за њиме у Дрину и доведе их у Рудине да с њима живе. Али Бљелогрлићу бијаше срамота да живи на женину имању, те се настани на Баљцама. Од тога времена прозову га Дрињаком ради тога, што је ишао на прерану у Дрину. Послије смрти старога Глоговца Дрињак наслћједи његово имање и пресели се у Мируше. За труског времена сви одраслији Дрињаци хајдуковаху, зато се ова породица није размножила и ако је доста стара.

Одмах иза Дрињака и Мируше су се доселили:

-Вукајловићи и:

-Дутине.

Вукајловићи су прије 200 година живјели у Риђанима код Никшића. Једном им ага учини зулум, али га они убише и ради тога разселише. Славе Никољдан.

Дутине веле, да су од истог племена, од кога су и Дрињаци. Други им се сељаци ругају, да су „Латини“ с Мрцина у Конавлима. По приповиједању самијех Дутина, они су поријеклом из неког села у требињскоме котару. Славе Шћепањдан.

-Комленићи су овдје доселили с Пилатоваца. Прича се, да су Радовановићи, Шекарићи и Комленићи поријеклом с Врање Дубраве. Према томе Комленићи су поријеклом из Рудина. Славе Ђурђевдан.

-Шутоње веле, да су поријеклом од овијех истијех Комленића. Дуго су времена живјели у Гливи, више Требиња. Једанпут им ударе хајдуци и све им оплијене. Ради тога се пресели у Мируше. Славе Ђурђевдан.

-Инићи веле, да су прије двјеста година доселили из Црне Горе. Поријеклом су од породице Томановића. То је све што знају о својој старини. Славе Никољдан.

-Мишељићи су старином из Херцег Новог. Дошли су, причају, за трговином у Паник. Послије су се селили у Невесиње, а одатле су се вратили у Мируше. Славе Ђурђевдан.

-Мујачићи су поисламљени потомци од породице Булајића на Вилусама. У Мируше су доселили прије сто и двадесет година. Увијек су живјели сами у средини хришћанског становништва, али никад нијесу с њима рђаво живјели. Има их и у Билећи.

-Витковићи су још од старине живјели у Требињу. Прича се да су имали много имања у Требињском Пољу и да су градили цркву у Мостаћима и кулу у Засаду. Прије сто и двадесет година неки млади Витковић имадбуде дијете с неком Муслиманком. Ради тога он побјеже у Црну Гору, а његова породица пресели се у Дубочане. Из Дубочана их пресели ага у Мируше. Њихово су племе Кебељићи и Муцовићи у Требињу. Славе Никољдан.

-Чокорило је доселио ради сиромаштва прије осамдесет година с Враћановића у Бањанима. Слави Никољдан.

-Гњато је прије сто и двадесет година живио у Попову Пољу. Послије се преселио у Мостар и ту се погодио с Љубовићем, да му буде кмет у Мирушама. Слави Шћепањдан.

-Чукнићи су прије седамдесет година доселили из Корита због сиромаштва. O своме даљем поријеклу знају само то, да су од породице Сворцана, који данас живе у Коритима. Славе Јовањдан.

-Кочањ само зна, да му је дјед доселио због сиромаштва из Билеће. Слави Јовањдан.

ИЗВОР: Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.