Порекло презимена, село Дражевина (Подгорица)

24. октобра 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Дражевина, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се на сјевероисточној страни Бусовника, захватајући његову вишу подгоринску зону, која се овдје у облику благо нагнуте површив простире између Круса, Корнета и Буроња. Тај простор има релативно повољан положај и конфигурацију, који му омогућавају знатно повољне везе са осталим дијеловима Љешањске нахије и Титоградом с једне, као и смјештај самог насеља око зиратних падина, мањих подова, вртачастих проширења и долова, с друге стране. Ширим потезом атар обухвата искошене стране Бусовника, као пасишну основу за ситну стоку, а исто тако и шумско–брањевински потез крашке нискогорице према Корнету. Граница атара, почев од Веље стране на сјевероистоку, води на Крше и преко Ривње, Космате и Планих брда силази на Мали Градац. Одатле повија према сјеверозападу и излази на Добријељ, затим прелази пут Дражевина – Буроњи, па се поред Пода наставља преко Вељег Бована до на Дубочицу и Релезу. Даље води преко Варина врха, Кецана и Родских крша, те гребеном на Стражник (кота 428), а одатле на Вељу страну. Тако уоквирен, атар је (JИ—CЗ) дуг 4,6, широк (СИ–ЈЗ) 1,4 km и захвата 6,39 km2 површине. Налази се на висини (код цркве) од 340 m. Само насеље је смјештено y средњем дијелу атара, односно поред пута Титоград–Буроњи. Од Титограда је удаљено 15, од Цетиња 40 и од мјесног средишта на Грацу 5,5 km.

Историјат.

О величини насеља под његовим данашњим називом налазимо податке тек с почетка прошлог вијека, када је, по Дипреу и Сомијеру, имало 30 кућа и 70 војника. Већ сам број кућа указује на то да је село релативно старо, те да је y односним турским дефтерима, па и код Болице, највјероватније заведено под другим називом или y саставу неког од сусједних села. Јер, та села (Крусе, Корнет и Буроњи) су у тим пописима евидентирани као знатна насеља. Тако је, рецимо, интересантно напоменути да се у односним дефтерима као махала села Корнета помињу Радосалићи са 13, односно 12 кућа, те да је тај назив сличан називу овдашњих Расовића кућишта. Године 1865. село је имало 30 д., а 1879. г. 31 са 189 становника (91 м. и 98 ж.). Ердељановић је у њему пописао 30 д., а 925. било их је 26, са 120 становника. До 1948. број првих увећао се за 7, а других за 30. Затим је било: 1953 (37 : 141), 1961 (37:144) и 1971 (26 :108). Од задњег броја те године у мјесту је од рођења живјело 84, а остали су досељени, и то 12 прије 1945, а други послије. У задња два пописа број чланова по домаћинству био је: са 1 (5:2), са 2 (9:6), са 3-5 (11:7), са 5-8 (9:10) и са 8 и више (3:1). Уједно је састав главних старосно–полних група био= прве 55:38 (ж. 23:16), друге 62:41 (ж. 35:23) и треће 27:29 (ж. 16:15).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 35 : 26 (ж. 13 : 12), са четворогодишњом 69:51 (ж. 34:21), са осмогодишњом 2:10 (ж. 0 :5), са средњом (7:4 ж. 1:1) квалификовани радници 2 :1 (ж. 1:0), а неписмених је било 23 :17 (ж. 20 :15).

Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (5:3), до 2 ha (8:7), са 2-5 (20:13), са 5-10 (4:2), са 10–15 (0:1), са 15 и више (0:2). односно пољопривредних 25:13, мјешовитих 6 :9 и непољопривредних 6 :4.

У 1953. г. 66 активних издржавало је 63 лица; у пољопривреди (59 :53), а са личним примањима било је 7. Тај однос се у наредна два пописа измјенио овако: активних је било 53:61, издржаваних 77:37 ; у пољопривреди 49:53 и 74:26, а са личним примањима 15 : 10.

Тип села.

Дражевина је збијено насеље. Извјесно се подвајају двије групе кућа: прва звана Наплатнице са 4, и друга, звана Гојило са 8. Прва је у правцу Буроња, а друга према Крусима од главнине села удаљене су по око 200 m. Село има укупно 35 кућа, од којих је 14 приземних и 21 на изби. Тиглом су покривене 32, а плочама 3; дашчани плафон је у 18, а малтерисани у 17 кућа. У међуратном периоду мањим преправкама било је захваћено 5, а послије 1945. г. реновирањем и доградњом 18 кућа. У селу су пописана 32 стана са 1430 m2, и то: 12 из првог, 6 из другог, 9 из трећег и 5 из четвртог периода. Од њих је 19 имало огњиште, 3 земљани под и 31 електрично освјетљење. Према врсти cy: 14 једнособних и гарсоњера, 11 посебних соба, 5 двособних, 1 трособни и 1 четворособни. Стално настањених је било 27, а повремено, сезонски 5.

Родови.

Септембра 1974. y селу су живјели:

-Бурзановићи (16 д.),

-Глобаревићи (10),

-Вукчевићи (6) и:

-Ускоковићи (1).

Послије 1945. иселило се 55 мјештана (48 y Титоград; 1 д. је колонизовано у Војводину), а у периоду 1918, 1945-47. (такође у Титоград). Пресељеници у Титоград највећим дијелом повремено долазе. Дневних миграната има 7. Раније је на рад у Америку ишло 10 мјештана.

Воде.

Село се водом снабдијева из 30 бистијерни (од њих је 11 израђено послије 1945) и 3 убла. На Кецановој страни је заједничка вода Дражевине и Круса, звана Бустер. Братственичких бистијерни има 10, и то: 6 Бурзановића, 2 Кукчевића и 2 Глобаревића. Све су то старе воде, данас знатно запуштене. Од ублова су два сеоска, а један Бурзановића, Глобаревића и Ускоковића. Називају се – Оградски, Плочице и Буна. Први се налази усред села и од давнина припада цијелој Дражевини (Од Бусовника до Сињца), други је подно и трећи повише села; веома су стари.

Остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1967. г. Отада до октобра 1972. мјештани су прибавили 14 електричних шпорета, 25 фрижидера, 4 телевизора и 25 радио-пријемника. Тада су огњиште користила само 2 д., њега и обични шпорет 17, њега и електрични шпорет 14 и само обични шпорет 2. У склопу општих промјена y изгледу кућа и насеља, које су овдје веома видне, крупне су и промјене у унутрашњем уређењу и опреми станова. У преграђеним или новоизграђеним собама или кухињама преовлађује новије покућство и намјештај, а старије ствари су се више задржале тамо гдје су куће мање обновљене. Оне су, као и у другим селима, везане за кужине са огњиштима, те углавном за куће „из једна“.

С друге стране је већи број кућа, толико збијен да су им дворишта релативно мала. Али, све оне на изби имају повеће тараце, испод којих је простор искоришћен за мјештај стоке, живине и за оставу. Оне уједно, за оазлику од оних које су унеколико подвојене, немају окућнице у непосредној близини. Потојеће, пак, као готово и сва остала парцелисана и разбацана имања, су ограђене, а виногради обично подзидани. Њихова удаљеност од кућа креће се од 0,3 до 0 8 km. У селу је, како рекосмо, y првом реду због испаше y Бусовнику, раније било веома развијено и ситно сточарство. Кецанова страна од Крадњега кљуна до Крсца и од куће Бана Милоњића до Горње рупе је сеоска комуница. Подијељена је на четири дијела: половина је Вукчевића, четвртина Бурзановића и Ускоковића и четвртина цијелог села.

Ова увелико голетна површина користила је за нашу и сјечу. Ко би из сеоске четвртине убрао дрво, за њега је одређени износ, као врсту помоћи, плаћао цркви. У Бусовнику, пак, подручје звано Таличевина је такође комуница; прије око 200 година подијељена је на братственичке огранке. Ту је и заједничка сеоска гора, звана Јасикова рупа, из које се за урбано плаћало сеоском фонду. У горњем и доњем Бусовнику била су по два пландишта; у првом Ћеткова и Јасикова рупа, а у другом Прлине и Гаврилове пећине. Стока се појила на водама, званим Муховића вода, Месница, Вукова вода и Врбић.

Ипак, Бусовник се, због семиардне приреде, само по нужди користио као „планина“ Његова испаша и брст су оптимално црпљени. На њему се, наиме, до краја прошлог вијека, односно до послије ослобођења Зетско–бјелопавлићке равнице од Турака, сва ситна стока и љети држала, а тек потом ју је било могуће давати другима на чување на другим, правим планинама, обично на кучким Комовима. Тако је (до балканских ратова свакако много више) уочи задњег рата 15 д. давало тамо овце (око 450 грла), а послије 1945. тај број се свео на 3-5 д. са око 100 грла.

Зимска прехрана тако бројне стоке раније је представљала посебну тешкоћу. Мале количине сијена надокнађиване су бројним листоберима који су чувани y забранима. Њихова сјеча, садијевање и преношење до појата и коноба, тј. кућа, и овдје је, као и у претежном дијелу староцрногорских села, изискивало не мало напора. Додуше, за ово иовдашња села олакшавајуће је било то што зиме нијесу тако оштре и сњеговите, па ни дуге.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.