Порекло становништва насеља Врањина, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово, некада острвско насеље, налази се поред магистрале и жељезничке пруге Титоград–Бар. Од мјесног средишта y Голубовцима (Зета) удаљено је 12, од Вирпазара 7 и од Петровца 36 km. Смјештено је на западним падинама истоименог брда. Положај му је лучног облика. Нагнута и стијешњена локација и, зависно од ње, густина кућа, одредили су насељу максималну збијеност и знатно гомиласт изглед. Куће су заправо концентрично наређане од нивоа језера на навише уз падине.
Највећим дијелом су изграђене на два „боја“. У горњем су „кужина“ и „камара“ или просторија изједна, а. y доњем конобе за стоку и оставу. Пред улазним вратима горњег спрата обично су направљене тараце, пригодне за привремену оставу, за риболовни прибор, сједење, а и за спавање y вријеме љетњих врућина. До кућа у селу воде релативно узане стазе, тако да је прилаз кућама стијешњен. Непосредно ниже насеља је заравњен пристан са чуновима, који су овдје незамјењиво препозно и риболовно средство.
Атар села захвата релативно велику површину (1.108 ха). Обухвата околну равницу, коју y вријеме пораста водостаја плави језеро. Када је језеро било нижег нивоа, Односно у вријеме оснивања Врањинског манастира и каснијег досељавања на острво, дио атара се свакако могао више обрађивати и користити током године. Међутим, постепеним порастом нивоа воде, нарочито послије наглог поводња средином прошлог вијека, добар дио површина захваћен је водом y претежном дијелу године; с прољећа, љети и у рану јесен, кад се воца повуче, остају поглавито замочварене дионице, које се углавном користе за испашу (говеда) или косидбу. Граница атара, почев са запада, води од Мале Чаковице ка истоку до Крсти Мораче, па затим повија и прелази пут преко моста (на жељезничкој прузи), а онда даље ријеком Морачом до близу цркве; одатле се наставља ка југу преко језера и излази на мост код Лесендра, те даље језером иде до на Малу ‘ћаковицу. У том оквиру атар је (С–Ј) дуг 4,5 и широк (З–И) 2,5 km, те захвата 11,08 km2 Насеље је на висини (код цркве) од 50 m.
Историјат.
Само острво познато је из средњег вијека по манастиру св. Николе. Врањинан се помиње 1149. г. „Ва љето 1220. постави св. Сава праваго епископа зетског Илариона Шишоевића ва Манастир ва Цркви светога Николе B Вранину”. Старост насеља, међутим, не може се поуздано утврдити. Прије свега, нема никаквих индикација да је насеље постојало у претурском периоду. Мјештани кажу да се највећи број досељеника овдје настанио за вријеме Турака, и то због крвне освете или других размирица које су имали у матичним селима. Ту лежи главни разлог што y насељу живи људство из разних братстава и племена, што (извјесно попут Лимњана) чини јединствен примјер у овој области. Овдје, наиме, живе досељеници из Добрског Села, Грађана, Љуботиња, Цеклина, Зете, Љешанске нахије и других крајева. Према казивању мјештана, први досељеници су прије око 350 година купили овдје гору од Турака и подигли куће. У Његошево вријеме, како каже Н. Дучић, „на Вранини је било једно јако српско село”. Године 1879. имало је 76 домова са 293 становника (153 м. и 141 ж.), а 1883. 87 д. Зета је 1925. имала 90 д. са 334 становника, а потом се за нешто више од двије деценије први број смањио за 4, a други порастао за свега 2. Готово исти број домаћинстава, наиме (86), пописан је и 1948. а становника је било 336. Па затим: 1953 (92:352), 1961 (86:313) и 1971 (82:315). Од посљедњег броја исте године y мјесту је од рођења становало 233, а 82 се доселило, од којих 24 до 1945, а остали послије. Од укупно 57 запослених тада је 31 радило ван насеља. Састав домаћинстава према броју чланова у посљедња два пописа био је: са 1 (13 : 8), са 2 (16 : 19), са 3-5 (33;24), са 5-8 (23:30) и са 8 и више (1:1). Истовремено је структура главних старосне–полних група била: прве 129:124 (ж. 64:63), друге 139 : 124; (ж. 70 : 62) и треће 45 :58 (ж. 25 :32).
Структура становништва.
Образовна обиљежја су била: без школе 74:59 (ж. 65:51), са четворогодишњом 149 : 144 (ж. 56:67), са осмогодишњом 4:30 (ж. 0 : 13), са средњом (4:7), са вишом (0 : 1) и квалификованих радника 5:14 (ж. 0:2), а неписмених је било 49:49 (ж. 48:44).
С друге стране је у исто вријеме структура домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка била: без земље (53:82) и до 2 ha (33 : 0), односно пољопривредних 31:7, мјешовитих 14:12 и непољопривредних (41 :63).
У 1953. г. 141 активних издржавало је 194 лица; у пољопривреди (73:67), а лица са личним примањима било је 17. Тај однос се у два наредна пописа промијенио тако да је активних било 110:60, издржаваних (186 : 205); у пољопривреди 67 : 22 и (89:45), а са личним примањима 17:50. У 1961. години у индустрији је радило 7, у грађевинарству 7, у трговини 6, у саобраћају 6 лица итд., а у 1971. у првој дјелатности 13 (у пољопривреди и рибарству 22), у другој 2, y трећој 5, у четвртој 4 итд.
Тип села.
У Врањини су сада (октобра 1972. 74 куће од којих су 23 приземне, 48 на изби и 3 двоспратне; све су са тигленим кровом; дашчани плафон је у 51, малтерисани у 21, а без плафона су 2 куће. У периоду 1918–41. преправкама и доградњама било је захваћено 19, а послије 1945. год. 37 кућа. Стамбени фонд је пописан као 78 станова са 2789 m2, од којих су 9 из првог, 12 из другог, 17 из трећег и 40 из четвртог периода; отворено огњиште било је у 10, а земљани под у 3, док је електрифициран био 71 стан. Према врсти су: 44 једнособна и гарсоњере, 17 двособних, 16 посебних соба и 1 трособни. Осим једног, сви су били настањени.
Родови.
У селу су октобра 1974. живјели:
-Газиводе (8 д.),
-Пајовићи (6),
-Петровићи, Улићевићи, Сјеклоће и Драшковићи (по 4),
-Јовићевићи, Дапчевићи и Баришићи (по 3),
-Игумановићи, Вукашевићи и Генераловићи (по 2) и:
-Вукићевићи, Глобаревићи, Радановићи, Пекићи, Дармановићи, Почеци, Мараши, Ражнатовићи, Пурлије и Ваше (по 1 д.).
Прије 10–15 год. почела су се досељавати нова домаћинства:
-Вујовићи 2 и по 1 д:
-Лопичића, Стојовића, Јокетића и Пекића.
Куће су им издвојене у јужном дијелу – код „Задруге“. Послије 1945. год. иселило се 47 мјештана, а y међуратном периоду 16. Сада повремено долази око 25 д. Раније је На рад у друге земље ишло 12 мјештана.
Воде.
Село се ведом опскрбљује са једног извора, који се налази усред села. Као задужбина каптиран је 1902. год.; каптажа је имала око 32 m3. Међутим, 1971. год. Општина (Титоград) је порушила стари и изградила нови базен, који прима око 190 m3 воде.
Остали подаци о селу.
Село је електрично освјетљење увело 1953. г. Анкетар је y поменуто вријеме констатовао да у селу има: 5 д. само огњиште, огњиште и обичан шпорет 15, елекитрични и обичан шпорет 50, а затим 62 фрижидер, 51. телевизор, 8 радио–пријемник, 17 транзистор, 25 грамофон и само 2 гусле.
У опреми станова извршене су такође корјените промјене; само y 2 куће задржали су се старији кревети, у 3 црепуље и сач, y 5 вериге и скриње, y 18 мале, ручно рађене столице, y 5 столовачи. У свим кућама (укључујући и ове са остацима старих ствари) намјештај и покућство уопште у основи су поновљени y задње три деценије.
На другој страни, осим 7 преправљених или дограђених малих штала и мањег броја „кућерица“ за живину и крмад, других помоћних објеката овдје нема. За осталу стоку (говеда) користе се избе y доњем дијелу куће“; тзв. „петар”, Односно поткровље, користи се за оставу мрса и раније кукуруза ради сушења. Главни разлог томе лежи y веома стијешњеној локацији насеља. Њоме су условљена и сасвим мала и малобројна дворишта, или гдјекоја „зградица“ за поврће, које су провизорно ограђене.
Оранице и ливаде су подаље од насеља; налазе се, како наш анкетар говори, у рејонима Зете и Цеклинском пољу. Од прије пар година оранице су постале ливаде. Језеро их плави и освојила их је трава и троскот па их је готово немогуће обрађивати. Само два власника изсела имају шуму и брањевину у Црмници, у близини Комарна, удаљене око 4 km.
Главно занимање мјештана одувијек је био риболов. Било у групама или појединачно они су ловили и лове на читавом околном простору. У риболову су се извјештили до те мјере да се сматрају најбољим на Језеру.
Мјештани су 1933. год. поцигли задружни дом, звани „Задруга“. Служио је за откуп рибе и њено сољење (у за то специјално направљеним „копањама“). Касније је (од 1945. до 57) служила сељачкој радној задрузи, а од 1962. год. y њој је смјештена продавница мјешовите робе коју је отворила задруга из Ријеке Црнојевића.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)