Порекло презимена, село Голубиње (Мајданпек)

23. новембра 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Голубиње, општина Мајданпек. Према прилогу Душана Дрљаче „Голубиње у Поречу“ и другим изворима, приредио сарадник портала Порекло Жарко Миловановић.

Голубиње се налази на обали Дунава, поред ушћа Поречке реке. Б. Пејић је записао како старији људи говоре да су се њихови стари доселили са Косова. Голубињски атар је врло велики. Село се граничи атарима Текије, Брзе Паланке, Мироча, Мосне и Дунавом. Голубиње је састављено од 5 делова: Села и 4 „салаша“ Вртоп, Главица (Главица и Укопана Главица), Штрбац и Мало Голубиње. Мало Голубиње је старије насеље, али се становништво због поплава преселило 3 км узводно, где је данашње Село — Голубиње. Још и данас претежно сточарски карактер привређивања упућује на закључак да је Село морало настати касније. Формирање Села вероватно је условљено привођењем агрикултури уског појаса земљишта поред Дунава. Значај Села је вишеструк: оно је у центру најплодније земљорадничке територије, поред Дунава је, који је и сам значајна привредна површина, на путу је Д. Милановац-Текија, административни је и просветни центар (Месна канцеларија и школа). Осим тога, Село је и центар друштвеног живота: с обзиром на то што су салаши међусобно прилично удаљени, у Селу се, као у жижи, окупља већина становништва насеља, и то суботом и недељом. Топоними у селу, почевши од Поречке реке, су ови: Пречица, Стрењак, Шупљајка, Косиште, Дрењар, Бара (њиве), Велика њива, Гомниште, Градашница. На терену Голубиња постоје налази из римског доба. Године 1932. имало је 268 домова и 1 388 становника.  [1]

Село Голубиње, аутор фотографије Жарко Миловановић

Становништво.

Голубиње је основано на месту са траговима старије насељености (праисторијски локалитет Речица и објекти античког доба). Помиње се под називима: Гегерџинлик, у првој половини XVII века и Collumbina (1718). У историји српског етноса познато је из 1808, када су се у њему састали посланици устаничке Србије са Турцима ради преговора о миру. [2]

Према Пауну Дурлићу [3] становништво Голубиња је по пореклу око 2/3 српско, и то досељено са Косова у другој сеоби коју је 1737. године предводио Арсеније Јовановић Шакабента; Косовци се овде нису доселили директно, јер је главнина са Косова, као што је познато, отишла у Угарску, него етапно, преко Црне Реке и Крајине. Ону једну трећину Голубиња чине Власи из околних влашких села. Оно што је у Голубињу збиља особено је њихово српско наречје, ванредно занимљиво. У међувремену се на чудесан начин то наречје измешало са влашким, а за то духовити Голубињци криве влашке снајке.

Према Д. Дрљачи [4] у Селу је 120 „чисто“ српских домова, 7 влашких (за двојицу се тврди да су Роми) и 25 мешовитих српско-влашких домова. У већини мешовитих бракова досељени брачни друг је влашког порекла из околних села Плавне, Мироча, Мосне и Голог Брда. По народној традицији, српско становништво је пореклом са Косова (као место одакле су доселили помиње се околина Косовске Митровице, а као време друга половина XVI века). Неке породице које су досељене са Косова називају „племићима“, сматрају их најраније досељеним. То су:

Гавриловићи (2 куће, славе св. Николу),

Илићи (5 кућа, славе св. Николу),

Митићи (6 кућа, славе св. Николу),

Минићи (сви на салашу Штрбац, славе св. Петку),

Богдановићи (од њих је остао само један представник, и то женско: Цвета Вељковић; били су врло богати, а славили су св. Петку).

– Род Рајковића сачувао је предање да су старином из Бугарске, али не знају за место, узроке и време досељавања.

Власи су овде само они скорашњи — „дошлијци“ из Плавне и околних влашких села, која још увек говоре влашки. Казивач Минић (слави св. Николу) напомиње да му је мајчин деда од Арџала, у Румунији, те да су они, Мињинци, отуда пореклом.

За суседе Петровиће, који су се некад звали Пандурелоци (од речи пандур) вели да су дошли с „турске“ територије (славе св. Петку).

Према попису становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године [5], укупно је пописано округло 100 домаћинстава. Овде наводимо списак презимена азбучним редом, са бројем домаћинстава по презименима у загради:

Адамовић (6)

Аранђеловић (1)

Бадрка (1)

Богдановић (1)

Богица (1)

Богосављевић (3)

Боић (1)

Васиљков (1)

Величковић (1)

Воинов (1)

Гавриловић (2)

Голубов (1)

Давидов (1)

Добривој (1)

Драгомир (1)

Думитрашковић (1)

Думитру (1)

Ђорђевић (6)

Ђурђа (1)

Илијић (1)

Илијовић (1)

Јанковић (2)

Јовин (1)

Јовичић (2)

Јонвика (1)

Јосимовић (2)

Карабашица (1)

Крстић (2)

Куркл (1)

Маља (1)

Марковић (7)

Мартин (1)

Милвин (1)

Миленковић (1)

Милин (1)

Миловановић (1)

Милосављевић (4)

Мињцан (1)

Митић (1)

Николић (7)

Новаковић (1)

Павловић (4)

Петровић (5)

Првуловић (1)

Предин (1)

Предић (1)

Радосављевић (1)

Радуловић (1)

Рајковић (2)

Станковић (1)

Степановић (1)

Стешин (2)

Стојановић (4)

Траиловић (1)

Удовичић (1)

Штефановић (1)

 

Исељеници.

  – у 19. веку [6] одсељени су: Јовановић (1 кућа, Св. Арханђео) у Уровицу код Неготина и Аврамешти (2 куће, Петковица) одсељени у Грабовицу код Кладова

– Забележено [7] је да су се 60-их година двадесетог века, у Мајданпек одселила четворица, а у Бор двојица, али куће у Голубињу нису продали. Тада су у село долазили месечно, или једанпут у неколико месеци. Две-три породице су се одселиле у у Костолац и Смедерево, 5 – 6 у Суботицу, а десетак у Словенију, где по неколико породица Голубинаца живи сада у Велењу, Храстнику и Марибору.

_______________________________________________

ИЗВОРИ:

[1] Душан Дрљача, Голубиње у Поречу, Зборник радова Етнографског института књ. 8, Београд, 1976. стр. 79, https://etno-institut.co.rs/lat/zbornik-radova/zbornik-radova-etnografskog-instituta-knjiga-8, приступљено 23.11.2021

[2] Србољуб Ђ. Стаменковић (уред.), Географска енциклопедија насеља Србије 3, Београд, Географски факултет / Агена / Стручна књига, 2001, стр. 1-2

[3]  Паун Дурлић, http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=2099.msg8924#msg8924, приступљено 23.11.2021

[4] Дрљача, 80

[5] Ненад Војиновић (прир.), Попис становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године, Историјски архив Неготин, 2013

[6] Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ, Београд, 1940, стр. 249, 260

[7] Дрљача, 80

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.