Порекло презимена, село Турје (Дебарце, С. Македонија)

26. новембар 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Турје, општина Дебарце (С. Македонија). Према студији Јована Ф. Трифуноског “Охридско-струшка област”, САНУ, Београд, 1992.

Положај и тип.

To je мало, чисто, здраво и врло пријатно село. Лежи у изворишном делу Турјанске или Мраморачке реке, леве притоке Сатеске. Куће су на благим странама и у доловима. Околна су насеља Сливово и Мраморец. У непосредној близини Турја је граница Охридско–струшке области према суседној Кичевској котлини.

Становници се служе водом из бројних извора. Поједини извори зову се: Рајчец, Подпеш, Добра вода, Латкоец, Свињурка, Митров кладенец, Чешма, Изворче, Ореше, Његовиште итд. Турје и најближе село Мраморец спадају у села Дебарце, која су особито богата изворском и текућом водом.

Атар око села је веома простран. На њему су потеси: Гола краста или Голак (1.466 m), Голема краста, Локвиште, Струганица,
Чешма, Раскрсница, Пепелкојца, Буков забел, Преку рид, Чукица, Беговиште, Стража, Рајков осој, Краста, Дијало, Латкоец, Станкоец, Отале гроб, Врбоо, Бучало, Змијина крастица, Шилоец, Влчи камен, Опаленик, Подзадел, Краишта, Задел, Страна, Миајлев дол, Касапница, Преодиште, Коловоз, Керџаној падини, Тејла краста, Подпеш, Падиње, Рајчев рид, Зад–краста, Попов рид, Црвен задел, Ајшин гроб, Под–суналиште.

Турје има разређен тип. Поједине групе кућа зову се по родовима, на примеp: Трпчевци, Андреевци, Николовци итд. Насеље има
29 домаћинстава (1979. г.).

Прошлост села.

B. Скарић изнео је мишљење да су имена географских објеката као Турије, Туријак и слична изведена од животиња, којих више нема. Стога то су стара географска имена.  У историјским изворима село Турје први пут се помиње 1582. г. Било је дервенџијско насеље са 21 хришћанским домаћинством. Дервенџијско село је остало и у XVII веку. И народно предање наводи да је Турје особито старо насеље. Крај данашњег села је, са западне стране, ниже земљиште звано Касапница. Некада је тамо лежало Турје. Међутим, једном под Турцима, то село је уништено и многи становници убијени. Верује се да је зато селиште добило име Касапница.
Иза наведеног догађаја 7—8 преживелих домаћинстава основала су Турје на данашњем положају. То је вероватно било крајем
XVIII века. Од тих становника потичу данашњи стариначки родови: Трпчевци, Андреевци, Николовци и др. До 1900. г. село је нарасло на око 30 углавном задружних кућа.

У Турју сви становници имају две славе: Св. Николу „летњег“ и В. Госпојину. За прву славу примају госте из околних села. Друга
слава је и црквена. Мала црква посвећена В. Госпођи налази се крај селишта Касапница. Она постоји још из времена када је Турје
било на том селишту. Становници кажу: „Нашата црква је најстара во овој крај.“ Неки наводе да је то „римска црква“ и слично. Гробље је око цркве и заједничко је.

У Илинденском устанку 1903. г. Турје је било запаљено. Његови становници тада су око 50 дана провели y шуми на месту званом
Латкоец. Слично се десило и у пролеће 1944. г.: тада су становници Турја бежећи пред албанским окупатором два месеца провели
у демир–хисарским селима – Прострању и Велмевцу.

На сеоском атару један локалитет носи име Попов рид. Тамо је некада убијен свештеник из Турја. На локалитету Сталев гроб
убијен је становник из овог села по имену Стале. Ha потесу Прута, током турске владавине убијен је неки Малисорац. Био је
учитељ у суседном селу Мраморецу, иначе родом из Струшке Малесије.

У Турју очувана је и традиција из времена некадашњих турских спахија и пољака. Спахије су узимале сваки трећи сноп ход жита,
док је село пољака плаћале „со 100 кила“ жита годишње. Каже се да је неки спахија у Турју убијен од стране сељака Андре зато
што спахија „сакал невеста“. Ипак, како кажу становници у Турју, „пољаците биле потешки од спаиите“.
На узвишењу Стража крај села, како се прича, стално је стражарио по неки од сељака. Његова је дужност била да опомиње становнике ако би њиховом насељу запретила опасност.

Овде износимо бројно стање кућа и становника од 1921. до 1971. г.:1921. г. 80 д. 417 ст.
1948. г.                        85 д.                     492 ст.
1961. г.                         66 д.                     338 ст.
1971. г.                         49 д.                     205 ст.

Становништво.

У Турју има стариначких и досељених родова.

Старинци су: Трпчевци (6 к.), Андреевци (5 к.), Николовци (4 к.), Тодоровци (З K.), Стефановци (2 K.), Тунтевци (2 к.), Здравевци (2 к.) и Војневци (1 K.). Од рода Тунтевци потиче један лекар у Охриду.

Сасвим су исељени стариначки родови: Таневци и Дебељаковци. У наведеном роду Трпчевци зна сe следећа генеалогија: Стојмир (жив, 67 година) – Богоја–Ђорђе—Мицре–Ристе—Трпче, оснивач рода. Он је кpajeм XVIII века са седишта Касапница прешао y данашње село. И преци осталих родова имали су куће на поменутом селишту.

Досељени родови су: Корџановци (З к.) и Петревци (1 K.). Први су из неког села у околини Корче у Албанији. Други cy из пољског села Издеглавја у средишном делу Дебарце. У роду Корџановци зна се следећа генеалогија: Сандре (нмв, 70 mamma) — Костадин—Јоан—Трпе, оснивач рода досељен у првој половини XIX века.

Занимања.

До Другог светског рата становништво се брзо множило. Највише се живело од гајења стоке и од планинске земљорадње (гајили су: раж, јечам, овас). Године 1940. цело село имало је око 4.000 оваца и коза, око 200 говеда и око 100 коња. Тада би на Ђурђевдан охридски трговци долазили у Турје и са становницима погађали су се у вези са откупом млека. Трговац који би постигао договор у селу је имао зграду звану „бачило“. У њој би радници вршили откуп млека и правили сир, урду и масло. Најјачи удар напретку села задала је окупаторска власт током поменутог рата и масовна исељавања. Сада је у селу мало стоке, а веома је опала и земљорадња. На атару виде се напуштене сточарске зграде зване „кошаре“. Око њих су раније њиве сада обрасле травом.

Исељеници.

Род Топлевци (3 к., „Мартинија“) живи у кичевском селу Лазаровци. Тамо су досељени из Турја.

Иза Другог светског рата и становници овог села, како је већ речено, нашли су се у периоду када утичу развој индустрије и школе. Зато једни исељеници повлаче друге. Највише је исељеника у Кичеву (15 к.), Охриду (10 к.), Скопљу (10 к.) и Битољу (10 к.). Доста исељеника (око 20 K.) колонизовано је у Прилепском пољу, у насељу Славеј. Због тога у Турју сада има само 5 ученика. У појединим кућама живе само старци и старице. Има и кућа које су сасвим празне.

ИЗВОР: Јован Ф. Трифуноски, “Охридско-струшка област”, САНУ, Београд, 1992.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.