Порекло презимена, село Заушје (Билећа)

Порекло становништва насеља Заушје, општина Билећа – Херцеговина. Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

У Заушју се издвајају села у билећској котлини и села по брдима. Село Пријевор је у сјеверо источном углу билећске котлине, који личи на тијесну отоку. Куће су и са западне и с источне стране те отоке. Западно од Пријевора у плиткој широкој вртачи простире се Селиште; од овога на југо-западу су куће села Заушја у јарузи између Дубовца и Бурјена. Од Заушја сјеверно на самом тјемену косе Бурјена збиле су се у једну групу куће села Ћурјена.

Јаруга заушка у самоме селу је хоризонтална; дно јој је доста широко и испуњено је црвеницом и шљунком с околнијех брда, на југо-истоку од села постаје стрмије и ужа, те се спушта код Закутине у Билећско Поље. Пријеворска отока личи на залив, који се из Билећског Поља утиснуо међу 73 урјен и Врању Дубраву.

У овој опћини куће имају мало необичан положај: куће у Пријевору стоје са западне и источне стране пријеворске отоке, нијесу ни мало у заклону од сјевера. Тому је главни узрок, што је село са свијех страна заклоњено високијем косама, те сјевер не може бити тако јак. У Селишту и Заушју старије куће заклањале су се од сјевера за косе. Истом новије куће, које немају мјеста на подножју коса, граде се по средини јаруге или на осојној страни Дубовца. Сасвијем чудноват положај има Ћурјен. То је село на самом тјемену косе Ћурјена. Са свијех страна отворено је тако, да сваки вјетар може без запреке ударити на куће. Узрок овому положају није у нарочитијем особинама становништва; мислим, да је главни узрок у томе, што су аге засновале то село и одмакли га од својијех кућа.

Воде.

У цијелој опћини нема ниједног живог врела. Вода се није из чатрња, у које се скупља кишница и није за вријеме суше. Чатрња има врло старијех; има их за које се прича, да су их градили старији сеоски становници, а граде се и у новије вријеме. Често се догоди, да чатрње љети пресуше и вода се добавља с Требишњице. Тада се иде на воду по два и три сата’.

Земље u шуме.

У Пријевору је земља сва y селу, исто тако је и у Селишту; у Заушју има земље и у селу, а има је много и по околнијем брдима. Најбоље су њиве у Крнову Долу, Кривачи и Милошеву Долу. На Ћурјену нема готово никакве земље за обрађивање. Сва је земља даље од села по вртачима и доловима у сеоскому удуту. Највише земље има у удуту граничком: у Бованима, Прћиловини, Осојнијем Доловима и Кућинама. То је дошло од туда, што је ова опћина била до пред окупацију заједно с Границом, па кад су одвојене као засебне опћине, заушка је земље остала у Граници. У Пријевору су сви сељаци слободни, нема кметова, али раде као приорачи земљу Куртовића из Требиња и Дрљевића из Билеће. Слободни су и у Селишту и Заушју. На Ћурјену има кметова, али су се многи већ откупили.

Сеоске су испаше свуда око села по брдима, гдје земља није обрађена. Шуме има врло мало. Већином је ситан и кржљава. Испаша и шума овдје је мера – заједничка опћинска испаша. Најбоље су испаше у Дубровцу, Граници, Градини, Ћурјену, Вијенцу, Биљеги, Примету и Продоли.

Тип села.

Села заушке опћине одликују се забијенијем кућама. У Пријевору су куће збијене само са западне стране отоке, док су с источне стране доста размакнуте; у Селишту су доста разрађене. Између појединијех кућа су мали вртови и њиве. У Заушју се разликују старије куће, које су се збиле тако једна до друге, да их растављају само уски сокаци и новије, које су разрађеније. Куће на Ћурјену јако су збијене, често се кућа на кућу наслања зидом. Узрок овакому типу треба најприје тражити у тому, што је ово читлучко село. Ирадна је земља са свијех страна око села; и нема згоднијег мјеста, с кога би се у исти мах могла прегледати Цијела ћурјенска земља. Сличан положај имају само торине по селима. И ово је село засновано на такијем торинама. У Пријевору имамо два чопора кућа: Бабовића и Мургузове куће. Између чопора даљина је 10 минута. У селу има свега 9 кућа и то шест Бабовића и три Мургузове. У Селишту станују Идризи и Ребићи. У Заушју издвајају се четири махале: Дивљаковина (7 кућа), Велика Кућа (8 кућа), Село (15 кућа) и Лазаревина (10 кућа). Поједине се махале јасно не издвајају, становништво их издваја једино ради лакшег разликовања појединих мјеста у селу. На Заушју живи само једно племе, које има два презимена: Селимовићи и Овчине. На Ћурјену има 7 кућа, све су у једному густом чопору, а у њима живе Стијачићи.

Планине.

Сељаци из Пријевора од окупације немају своје планине; љети гоне стоку у гатачка села, па тамо дају стоку „на млијеко“. Стока остане два мјесеца: Гачанин је чува и музе и онда на крају љета дијели мрс са сељаком. Заушљани имају двије планине у Гацку и то у Зуровићу и Браићевићима. На те планине имају тапије. На једну планину изгоне они сами стоку, а другу им обрађују тамошњи сељаци као кметови. Те планине биле су увијек заушке. Још прије него су се ови сељани и доселили у ово село, Браићевићи и Зуровићи били су планине старијег становништва сеоског. Када су Муслимани заузели земљу у селу, дошле су их и ове планине. То су заједничке планине свега села.

Име села.

O старијим именима села не зна се ништа. Пријевор је добио име по своме положају. Селиште је на мјесту старијег села, те је по тому добило име. О постанку Заушја и Ћурјена нико не зна ништа тумачити. Махала Дивљаковина добила је име по дивљој крушци, која је некада расла на тому мјесту. Село се зове зато, што је ту најприје засновано село, те су остале махале млађе од њега. Великој Кући дао је име чардак Ахмета Овчине. Лазаревина је добила име по Лазару, старијем становнику овога села.

Старине у селу.

У заушкијем селима има доста остатака од старине. То су стара гробља, црквине, гомиле, седишта и старе чатрње. Гробља има око сваке црквине и народ га као обично зове грчким гробљем. У Пријевору је највише гробља и омеђина у Мељини и Доловима. Ту има и стара црквина, за коју веле, да су је градили Предојевићи, први становници овога села. На омеђинама се види, да су то развалине старијих кућа. Сељаци не причају, ко је у тијем кућама становао.

У Пријевору је чувена Приметна Гомила. У тој је гомили, прича се, закопан кнез Предојевић и данас сваки Рудињанин кад прође поред те гомиле, приметне по један камен на гомилу, нека је теже бреме на оному ко лежи под њом.

Тај кнез имао је, прича се, девет синова. Најстарији. Његов син Којадин умре, пошто се ожени и остане му једини син Ненад. Кад су Турци купили дјецу за јањичаре, заишту у кнезу најмлађијег сина, а он им да унука. Овај временом постане паша, врати се у Херцеговину, ухвати кнеза и баци на њ гомилу.

У Селишту има миого омеђина иза кућа и око њива, али ни о њима не знају сељаци ништа причати. На Заушју има омеђина на више мјеста. Највише их је око старе цркве. О тијем се омеђина зна само то, да су то рушевине кућа првијех становника. Од интереса је, што се y овијем омеђинама не јављају трагови од радње с кречом. Од старијих чатрња спомиње се у Пријевору Ханска Чатрња, за коју причају да је градио Шљун, најстарији становник Овога села. Сељаци веле, да ове старе чатрње најпослије пресушују. Око села има по свијем косама и главицама много гомила. Народ мисли, да су то богомоље старијех сељака.

Постанак села и поријекло становништва.

Јасно се види из остатака од старине, да се је садашње становништво у Пријевору и Заушју населило на мјестима старијих насеља; за Селиште то се види и из имена самога села; једини Ћурјен нема никаквијех старина ни трагова од старијех насеље. Народ не зна ништа о постанку прва три села, а о Ћурјену прича ово. Када су се Селимовићи доселили на Заушје, овдје није било никаква села. Селимовићи су истом доцније подигли зимске стаје за стоку. За ту су стоку најмили чобанина, који је ту живио и пазио стоку? Такво имање звало се беглук. Истом касније су ту почеле обрађивати земља.

Дакле већина села заушкијех подигнута је на мјестима старијих села. Сељаци знају и за старије становнике овијех села. У Пријевору су живјели Предојевићи. Главно им је занимање било сточарство. Неки мисле, да су ти Предојевићи држали стоку и y Чепелици. Народ вели, да су се ти Предојевићи затекли у Пријевору при уласку Турака у Херцеговину. Мисли се, да су Предојевићи поријеклом из села Чспелице у Црној Гори. Они су се раселили по околнијем селима.

На Заушју причају, да су у овому селу најприје живјела браћа Шљун и Пазар. Њнхов брат Чукоје живио је у Чуковићима у Билећи. О њима се не зна ништа више. Споменули смо, да су они градили цркву и чатрњу. Прича се, да су имали много стоке, планина им је била у Браићевићима и Зуровићу. Неки причају, да се Шљун потурчио, а неки веле, да су Селимовићи отели њихову земљу, а њих протјерали. Осим тога у овој се опћини памте многе породице, које су неко вријеме живјеле у заушкој опћини. На Ћурјену прије Стијачића живјели су Мањаци и држали Селимовића беглук; једном су се посвађали са Селимовићима и одселили у Гацко и Невесиње. У Пријевору су живјели кметови Бабонића Продрибабе, који данас живе на Пилатовцима. Из Пријевора су побјегли ради свађе с Овчинама из Заушја. О њихову поријеклу не зна се ништа. У Пријевору су живјели у Гудељи, као кметови Мургузови. Они су убили дијете Мургузово и зато су изгинули.

У истому селу, прича се, живјела је неко вријеме једна породица Бајовића с Баљака, па се опет оселила на Баљке.

Најстарија је породица:

-Мургузи. Једни за њу кажу, да су дошли у Рудине из Конавала са менђушама у ушима; други веле, да су Мургузи доселили као и већина рудињскијех Муслимана из Новога; сами Мургузи веле, да су прави потомци старијех Предојевића, да су примили Ислам пошто су Турци освојили Херцеговину и да им се остали сељаци хоће, да наругај у, кад им веле, да су поријеклом из Далмације?

-Селимовићи, Борића и Овчине једна су породица са три презимена. Једни од њих причају, да су потурчењаци од прав. Хришћана Вујовића у Врањскијем (билећки котар). Други причају, да су поријеклом из Новога. Најстарије им је презиме било Бабахметовићи. И данас има у Требињу Бабахметовића Кула, коју су они градили.

-Бабовићи су послије освојења Новога од Млечића доселили у Требиње. И данас их има у селима око Требиња до 200 кућа. У Пријевору су имали читлук и доселили су се прије 80-100 година.

-Ребићи су дошли из Никшића прије 80–100 година. Овдје их је дошао мираз, те су доселили на њ.

-Идризи су доселили прије 70–80 година из Корјенића. И данас имају тамо своје породице. У Корјенићима су се звали Сехратлићи.

-Стијачићи су доселили прије седамдесет година из Корјенића на Селимовића читлук. И данас има у Корјенићима много Стијачића. Славе Аранђеловдан.

-Тепшић је за вријеме окупације доселио на Жупе код Дубровника у Пријевор као механџија. Он је једини католик у овој опћини.

ИЗВОР: Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.