Порекло становништва насеља Станиселићи (по књизи Станисељићи), општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Пружају се јужним подножјем брда Кривог врха, Доброшкице и Туња. Окружавају их села Парци, Градац, Буроњи, Корнет, Лијешње и Брежине. Између њих и првих двају села пролази поменути пут од Крњичке каменице према Прогоновићима и Штитарима. Са њима су новезани краком дугим 0,7 km, изграђеним 1966. год. Од Титограда су удаљени 20, од Цетиња 34 и од мјесног средишта y Градцу – 1,5 km. Насеље се смјестило y „плиткој, пространој вали која се благо спушта од југозапада ка сјевероистоку. Пониже кућа, потезима према односном међусеоском путу стеру се имања, а повише њих су доста стрме брдске голети. Граница атара, почев са Дебелог раста, тј. западно од Калачке главице (Кота 393 m), води према југу преко Кривог врха (кота 498 m) и силази на Радачину гомилу, одакле y правцу југоистока излази на Осишта (сјеверно од Прибојевића), на даље — источно, преко Брасиних пољана на Туранову јаму. Ту повија ка сјевероистоку, те преко Баченске главице и сјеверозападно преко Планих брда излази на Гнојеве, а затим се y правцу запада, преко Равни, завршава на Дебелом расту. У том оквиру атар је дуг (З–И) 2,8, широк (С–Ј) 1,5 km и захвата 4,32 km2 површине. Налази се на висини (код цркве) од 370 m.
Историјат.
Насеље ,је, попут сусједних села, такође релативно старо. Помиње се (у вези са међама између Брежина и њега) у повељи Ђурђа Црнојевића 1492. год. По турским дефтерима из 1521. и 1523. год., село је имало 40, односно 43 куће. Ердељановић је забиљежио „да у Станисељићима има доста успомена на потурчењаке који су y њима живјели“. Зна се, каже он, да је на мјесту Гробовљу „била сухомеђна џамија и гробље потурчењачко“. Потурчењаци су у доба изгњања Турака побивени. . . , али је село страдало у вријеме другог Ђуприличког напада (1714). Село се је тада омалило (смањило се –ПР), јер су Турци тражећи арач ударили на њега. Почетком 19. вијека Дипре и Сомијер наводе да је село имало 60 домова и 125 војника. Године 1.865. имало је 42 д., а 1879. 25 д. са 146 становника (74 м. и 72 ж.). Ердељановић је у њему пописао 38 д. Исто толико их је (са 203 становника) било и y 1925. До 1948. број првих се увећао за 8, а других се смањио за 14. Затим је биле: 1953 (50 : 187), 1961 (43 :149) и 1971 (31 :113). Од задњег броја: те године у селу је живјело 86, а 27 се доселило, и то 11 прије 1945. а остали послије. У посљедња два пописа састав домаћинстава према броју чланова био је: са 1 (10 : 11), са 2 (6 :4), са 3-5 (17:4) са 5-8 (8:10) и са 8 и више (2:2). Тада је структура главних старосно–полних група изгледала овако: прве 56:43 (ж. 31:26), друге 62:46 35:22) и треће 43:24 (26 : 18).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 51:34 (ж. 43:28), са четворогодишњим 62:39 (ж. 4:18), са осмогодишњом 3 : 11 (ж. 0:6), са средњом 1:4 и квалификовани радници 0:4 (ж. 0 : 1), а неписмених је било 36:20 (ж. 32:19).
С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (0:2), до 2 ха (7:20), са 2–5 (15:7), са 5-10 (15 :2), са 10–15 (2:0) и са 15 и више ћа (4:0), односно пољопривредних 23 : 14, мјешовитих 20 : 10 и непољопривредних (0 :7).
У 1953. год. 82 активних издржавало је 90 лица; у пољопривреди (73:67), а са личним примањима било је 15. У наредна два пописа тај однос је био сљедећи: активних (49:49), издржаваних (84:51); у пољопривреди (36:37) и (53:32), а са личним примањима (16 : 13).
Тип села.
Станисељићи су збијено насеље. Састоје се из истоименог главног, средишњег дијела са 36 и два засеока – Локве са 3 и Прибојевића са 2 куће. Први је од главног дијела удаљен 1,5, а други 1 km. Ceлo има 10 приземних и 31 кућу на изби. Сем 3 покривених плочама, остале су под тиглом; дашчани плафон је у 25, малтерисани у 12 и без плафона са 4 куће. Куће су размјештене без неког реда. На њима, каже анкетар, између два рата нијесу вршене никакве оправке а послије ослобођења село је готово из темеља измијенило свој лик… од 1850—1900. год. није подигнута ниједна кућа. Стамбени фонд сачињавају 42 стана са 1622 m2, од којих су 13 из првог, 10 из другог, 13 и трећег и 6 из четвртог периода.. Те пописне (1971) године 24 стана имала су огњиште, 9 земљани под и 30 електрично освјетљење. Према врсти cy: 21 посебна соба, 19 једнособних и гарсоњера 1, двособних и 1 трособни. Од њих је 31 био стално настањен, док их је 11 било напуштено на дуже вријеме.
Родови.
У селу су маја 1974. године живјели:
-Богојевићи (16 д.),
-Поповићи (7) и:
-Пејовићи и Давидовићи (по 2 д.).
У међуратном периоду исељено је 10–ак пороцица са 35-40 чланова (у Пећ, Подгорицу и Улцињ), а послије 1945. год. 96, од којих 86 у Титоград. Повремено их долази 62. Раније је y Америку ишло 19 мјештана у Цариград 2; сада дневних емиграната (до Титограда) има 8. Старијих од 55 година у селу је било 27, а пензионера 9.
Воде.
Село се водом опскрбљује из узлова и бистијерни. У главнини села су 2 убла (у ђеру), звана Доброш и Гњилеш. Сеоска су својина; налазе се на периферији села. До балканских ратова користили су их и Вукчевићи и Бојанићи, а такође, када су биле суше, и мјештани из сусједних села. Сматра се да су стари око 350 година. Сем њих овде сада има 39 бистијерни, од којих је 7 у ђеру, а остале су у цементу. Једна је, звана Локвица — заједничка, једна братственичка (Пејовића и Богојевића) и једна својина половине села, док су остале приватне. Послије 1945. год. изграђено је 15 бистијерни. Приличан брбј их је мале кубатуре – изграђене су поред кућа и у виноградима. У засеоку Локви су 2 убла и 2 бистијерне. Ублови су веома стари и заједнички су за Градац, за братство Кунице из Буроња и за Станисељиће, а бистијерне (изграђене у међуратном _периоцу) су приватне. Прибојевићи имају 4 приватне бистијерне; Од њих су 3 изграђене послије 1945. године.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично осветљење уведено је 1962. гол.. Од тада до марта 1973. мјештани су прибавили 7 електричних шпорета, 8 фрижидера, 1 телевизор и 12 радио–пријемника. Уједно је видно поновљена и друга опрема станова, нарочито оних што су у новије вријеме оправљени, реконструисани, дограђивани или наново изграђени. У старим становима знатно су присутне старије ствари, размјештене посебно у кућама „изједна” без неког реда. У том погледу између овог и околних села нема разлике.
Сличности су такође знатне и у њиховом општем изгледу. Мање разлике огледају се само у оној мјери y којој су топографски чиниоци одредили распоред кућа, односно њихову збијеност и смјештај помоћних објеката. У овом насељу и једно и друго је, нарочито у неким дијеловима, „гомиласто’“ груписано, тако да су дворишта релативно мала, а ни прилази им нијесу повољни. Такве микролокационе околности и овдје, као и у другим сличним селима, имају негативан одраз на хигијенске услове. Додуше, такав њихов утицај је сада у односу на раније стање умногоме смањен, јер је насељеност мања па је уједно и сточни фонд јако опао. Уочи последњег рата, на примјер, село је држало око 900 оваца. а данас свега око 150. Прије је око 30 домаћинстава давало стада на планину (Ком и Морачу), а сада само 5. Смјештено при сјеверној страни вале, дакле, при брдским странама, село је, „држећи се топографског правила” за положај свих староцрногорских села, у могућности да користи двије привредно различите зоне: доњу – зиратну и плодотворну и горњу, више голетну – пасишну и брањевинску, најчешће комуничну. И у доњој и у горњој имовински потеси се углавном „ређају“ по братственичким дионицама, које су обично паралелне са братственичким групацијама кућа. На доњим су окућнице и главнице имања, док су мање парцеле издвојене по удаљенијим дијеловима атара. Овдје су, рецимо, прве удаљене од 0,3 до 0,5 km, а друге од 1 до 2,5 km. И за ово село је карактеристично „нагло“ увећање заливађених на рачун ораничних површина. Првих је прије рата било 80-90 рала, сада готово 200; других прије 120—140, а данас око 60 paлa.
Брдске стране повише села, од којих је иначе (за испашу) мало користи, до данас су се одржале као сеоска комуница. Међутим, што се тиче шуме (нискогорице), погодне за сјечу, она је издијељена на приватне посједе.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)