Порекло становништва насеља Релеза, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се између брда Реле, Јардана (воде), Решње (воде) и Ракове главице. Захвата сјеверни дио искошене ободне зоне штитарске завале, између Прогоновића, Штитара и Ћепетића. По свом положају, саобраћајној повезаности и природним одликама уопште, Релеза је слична сусједним селима. Од Титограда је удаљена 26, Од Цетиња 30 и од мјесног средишта у Градцу 5,5 km. Граница њеног атара, почев од мјеста Грђена, води у правцу истока и преко Дубоког дола и Ластова излази на Орју, одакле повија према југу и силази на Јадран. Одатле се југозападно преко Бијелог крша наставља до ниже Ресне па онда сјеверно иде до ње и преко Сватовске долине излази на Сјенокоску главицу, од које се, даље кривудајући према сјевероистоку, завршава на Мрђену. Тако уоквирен простор дуг је (З–И) 5,2, широк (С—Ј) 1,2 km и захвата 6,26 km2 површине. Средина села (црква је на 396 m) је на, висини од 410 m.
Историјат.
Назнаке о старости овдашњих насеља, које смо саопштили у дијелу о Прогоновићима, односе се и на ово, такође старо насеље. Године 1865. Релеза је имала 18 д. а 1879. 26, са 158 становника (83 м. и 75 ж.). Ердељановић је у њој евидентирао 25 д. а 1925. било их је 19 са 105 становника. До 1948. број првих се увећао за 9, а других за 11. Затим је било: 1953 (17 : 83), 1961 (11:43) и 1971 (12:43). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била са 1 (4:5), са 2 (1:1), са 3-5 (0:2), са 5–8 (5:2) и са 8 и више (1:2). Уједно је структура главних старосно–полних група изгледала овако: прве 15 : 14 (ж. 8 : 8), друге 16:8 (ж. 10:10) и треће 12:11 (ж. 7:7).
Структура становништва.
Према образовању, пак, мјештани су тада били: без школе 17:13 (ж. 14 : 11), са четворогодишњем 16 : 16 (ж. 6 : 10), са осмогодишњом 2:4 (ж. 0 : 1), са средњом 0:2 (ж. 0:1), са вишом 1:0 и квалификовани радници (0 : 1), а неписмених је било 13 : 10 (ж. 10:9).
У исто вријеме је посједовни и доходовни састав домаћинстава био: без земље (0:1), до 2 ха (5:10), са 2-5 (4:0), са 5-0 (5:0) и са 10-15 (0 : 1), односно пољопривредних 9:8, мјешовитих 2:1 и непољопривредних 0:3.
У 1953. год. 82 активна издржавала су 51 лице; y пољопривреди 30 :48), а са личним примањима их је није било. У наредна два пописа било је сљедеће стање активних: 20 : 28, издржаваних 23:14; у пољопривреди 18 : 26 и (23 : 13), а са личним примањима (0 : 1).
Тип села.
Село се састоји из истоимене главнице са 8, и заселака Вардишта (удаљен од првог дијела око 2 km) са 4 и Арбанашког дола (удаљен око 4 km) са 2 куће. У првом су нарочито примјетне старинске куће на волтовима са верандама (тарацама). У селу су само 3 приземне куће, а остале су на изби. Покривене су тиглом: дашчан плафон је y 9, малтерисани y 3, а без плафона су 2. У оба периода углавном мање преправке и доградња вршене су на 2 куће (у међуратном и поратном на по једној). У насељу је пописано 13 станова са 504 m2, од којих су 8 из првог, 2 из другог, 1 из трећег и 2 из четвртог периода. Сви су 1971. имали огњиште, 1 земљани под ·и 10 електрично освјетљење. Према врсти су: 9 једнособних и гарсоњера и 4 посебне собе. Стално настањених је било 10, док су 3 била напуштена на дуже вријеме.
Родови.
У селу су августа 1973. године живјели:
-Радуновићи (6 д.),
-Ђуровићи (2),
-Вукићевићи (3) и:
-Думовићи и Којовићи (по 1 д.).
Послије 1945. иселило се 34 мјештана (у Титоград 10, Цетиње 7, Никшић 5, Београд 3, Загреб 2, Спуж 3 и у Мостар, Сарајево и Тиват по 1). Повремено долази 19. На рад y Америку ишло је 10. У селу сада живе 3 дневна мигранта (до Титограда). У насељу има: 10 лица старијих од 55 година и 3 пензионера.
Воде.
Село се водом опскрбљује из 8 бистијерни и 1 убла. У главнини села су 4 бистијерне, Од којих су 3 у групној својини (по 2—3 д.), а једна је, звана Јама (веома; стара) заједничко власништво за цијело село. Код школе и цркве је веома стари заједнички убао, звани Јардан. Послије 1945. изграђене су 2 бистијерне. Од 3 бистијерне у Вардиштима једна је, звана Мала Ресна, заједничка за овај заселак и Ђалцс. Дограђена је у новије вријеме.
Остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1965. год. До октобра 1972. мјештани су прибавили 2 телевизора, 1 фрижидер, 8 радио–пријемника (1 транзистор и 5 грамофона). Сва домаћинства користе огњиште и обичне шпорете. У погледу остале опреме стање је као и у сусједним селима. У Релези су, међутим, као и у Ћепетићима, куће и њихов ближи простор доста стијешњени, тако да су дворишта, обори, појате па и окућнице релативно мали. Све је то, заједно са већим дијелом имовинских главница, смјештено на искошеним потезима. Отуда и тешкоће код преношења одговарајућих потрепштина: Од кућа до имања и обратно. Средња удаљеност између њих је око 1 km.
Релеза такође није имала своју „планину“. Голетне стране изнад села су напросто убога основа за ма какву испашу. Па ипак сточарство је било од највећег значаја. Сада је оно, посебно ситно, сведено на минимум. У међуратном пери0ду своја стада је другима на катуновање давало (Ком, Морача) 10-15 д., а y новије вријеме свега 2-3.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)