Порекло становништва насеља Прогоновићи, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се на превојном потезу између Веље горе (521 m) на западу и Рудинице (755 m) на истоку. Туда води стари пут из Катунске у љешанску нахију. Насеље је размјештено подножјем околних брдских страна и на обронцима самог превоја. Окружавају га села Загора, Штитари, Релеза, Ттепетићи, Буроњи и Градац. На готово подједнакој удаљености је од Цетиња и Титограда. Према првом је на сјевероисточном, а према другом на југозападном правцу. Раније је кроз село пролазио један од главних путева Старе Црне Горе. Њиме су у средњем вијеку пролазили каравани од Котора према Подгорици. Другом половином прошлог вијека туда је од Цетиња преко Бокова, Косијера, Ђиновића, Штитара, Ораха и Бијелих Рудина био направљен пут, који се тада сматрао толико добрим да су њиме могле ићи „каруце“ Тај пут је јако запуштен. Данас је село са Титоградом повезано из два правца – првим преко Барутане, Крњичке каменице и Граца, а другим преко Вера, Курса и Буроња. Оба су (сем 1,8 km овог другог) асвалтирана. Први је дуг 24, а други 22 km. Крак првог Од пута Титоград -– Цетиње (од Крњичке каменице) започет је уочи задњег рата и до Граца завршен 1947. год. Затим је настављен до Буроња и завршен 1954, а такође и до Вучје главице, тј. до границе Прогоновића, одакле је продужен до Ораха и завршен 1956. год. Исти крак настављен је према Штитарима, тако да је с јесени 1967 год. на том путу почео да саобраћа аутобус. Због положаја и погодних комуникација село, дакле, гравитира Титограду. Граница његовог атара, почев од Клобучника, иде сјевероисточно преко Кораћевог дола на Вучу главицу па на Рујевац, Одакле силази на Бауков до, а затим сјеверно излази на Руденице и преко Убалских рупа води на Магриву. Ту повија југозападно ка Лијепој главици па даље преко Лободишта излази на Лашку кућу, а затим преко Тумице и Орје силази на Јадран. Одатле процужује право на југ до на Бијелу главицу, гдје, скрећући западно, силази на Решњу, па ка југу на Јасен, те најзад у правцу истока преко Плаћеног луга, Међубрда и Веље горе до на Клобучник. Тај простор је доста сложене карстификоване конфигурације – са валама, мањим платоима, доловима и судолицама. Дуг је (С–Ј) 4,4 широк (З–И) 2 km и захвата 8,93 km2 површине. Средина села је (коц цркве 519 m) на висини од 460 m.
Историјат.
На овом подручју налазе се остаци градина, гомила, селишта и гробља, као и неки „стари“ топоними који указују на његову давну насељеност. У наведеним, консултованим изворима, међутим, не налазимо никакве податке о величини насеља. Држећи се ове чињенице и редосљеда и података о наељима датих у односним турским дефтерима, затим y поменутом попису кућа у Црној Гори (1592-93), код Болице и касније Дипреа и Сомијера, С. Радуновић основано заступа мишљење да би „било нелогично тражити Горње Комане на неком другом мјесту него на територији коју заузимају и села Прогоновићи, Релеза, Ћепетићи и Ораси”. У потврду овога иду садашњи називи локалитета у Прогоновићима и Орасима ; заселак Команско брдо у Прогоновићима и Команско осоје у Орасима. Даље у потврду овога може да послужи писање Вицка Болице — Кокољевића из друге половине XVI и прве половине XVII вијека, који пјева о животу блажене Озане, за коју се зна да је из Релезе. „Гори (горе) у Комане роди се у Влахе“ (Озана је живјела од 1493. до 1565). И једно предање каже да су војводу Радуна звали Радун Команин.
О војвоци Радуну, тј. о његовим борбама са Турцима, Ердељановић је записао овакво предање: „Он се био прије 8 пасова (по Т. Кажићу: око 1660. гоцине) настанио у Прогоновићима и у два маха је посјекао турске ‘харачлије’ –– први пут код села Релезе (по Т. Кажићу: 1701. године) а други пут у горњој Дражевини код свога таста Бана Милоњића. Зато су Турци ударили на његову кулу у Прогоновићима, али му притекну y помоћ Велестовци (Озрињићи) с Вуком Мићуновићем и Мандушићем на челу, те погнају Турке до Котора и посијеку 83 главе“. Године 1865. Прогоновићи су имали 48 д., а 1879. 46 са 307 становника (158 м. и 149 ж.). Ердељановић је у селу евидентирао 66 д., а 1925. Било их је 64 са 364 становника. До 1948. број првих се увећао за 3, а других смањио за 32. Затим је било: 1953 (56:266), 1961 (54:229) и 1971 (46:159). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 102, а остали су се доселили (5 из градских насеља), и то 37 прије 1945. а други послије. У задња два пописа састав домаћинстава према броју чланова био је са 1 (8:7), са 2 (5:15), са 3-5 (19:12), са 5-8 (17:10) и са 8 и више (5:2). Уједно је структура главних старосно–полних група била: 91:51 (ж. 44:21), друге 97:54 (ж. 66:35) и треће 41:54 (ж. 19:35).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 67:55 (ж. 59 : 43), са четворогодишњом 93:68 (ж. 45:34) са осмогодишњом 5 14 (ж. 1:4), са средњом 6:1, а вишом 1:0 и квалификовани радници 2:3 (ж. 0:1), а неписмених је било 46:46 (ж. 43:40).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (1:1), до 2 ха (21:8), са 2-5 (25:26) и са 5–10 (7:10), односно пољопривредних 42:34, мјешовитих 10:9 и непољопривредних 2:3.
У 1953. год. 112 активних издржавало је 139 лица; у пољопривреди 102:217, а са личним примањима било је 15 лица. Исти однос је у наредна два пописа изгледао овако: активних је било 91:89, издржаваних 128:70; у пољопривреди 84:78 и 116:47, а са личним примањима 10:0 лица.
Тип села.
Због знатне раздаљености између три засеока у којима су куће доста груписане, село се може сврстати у полуразбијени тип насеља. Засеоци су: Присоје (има средишњи положај и главни је дио села) са 24 и Границе и Команско брдо са по 11 кућа. Село има 30 приземних и 16 кућа на изби; тиглом је покривено 36 и плочама 10; дашчани плафон је y 33 а малтерисани у 10 и без плафона су 3 куће. У међуратном периоду мањим преправкама и промјенама на кровној конструкцији захваћено је 6, а у поратном периоду, укључујући и доградњу, 7 кућа. Сада има неколико већих кућа (мада су овдје куће релативно велике) у којима има по пар станова. Стамбени фонд сачињава 58 станова са 2024 m2, од којих су 20 из првог, 7 из другог, 10 из трећег и 21 из четвртог периода. Огњиште је 1971. имао 31, земљани под 12 и електрично осветљење 50 станова. Према врсти су: 20 посебних соба, 27 једнособних и гарсоњера и 3 двособна. Од њих је 10 било напуштено на дуже вријеме, а 2 су повремено коришћена.
Родови.
У селу су августа 1973. год. живјели:
-Радуновићи (40 д.),
-Рогановићи (2) и:
-Радоњићи (3).
У периоду 1918-45. иселило се 17, а послије 1945, год. 153 лица, од којих само y Титоград 107. Од њих повремено долази 117. У Војвоцини је колонизовано 12, док је раније y друге земље ишло 25 мјештана (у Америку 12, y Аустралију 10 и Белгију и Француску 3). Сада у селу има 46 лица са 55 и више година старости, 13 пензионера и 7 дневних миграната (до Титограда).
Воде.
У селу нема живих веда. У Присоју се користе 3 стара заједничка убла (Нови уба и Доњи и Горњи Стабаљ) ; налазе се украј села. Од 13 бистијерни само је 1 заједничка, звана Јамица,8 а 3 су y групном власништву. У посљедње вријеме су изграђене 3. У Границама од 6 приватних бистијерни (других објеката за веду нема) 3 су изграђене послије 1945. год. У Команском брду је 7 бистијерни (3 такође изграђене у новије вријеме). Двије од њих су власништво једног огранка Радуновића, званог Агићи, а остале су приватне. Прогоновићи имају удио и y водама Јадрану y Релези и у Развађу у Орасима. Иначе, памте се велике суше, када се по воцу ишло у Бере и на Сињац, удаљене око 10 km.
Остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1967. год. До јула 1972. мјештани су прибавили 15 електричних шпорета, 10 фрижидера, 30 радио–-пријемника (10 транзистора и 10 грамофона). Сада само огњиште користи 6 д., њега и обичан шпорет 20, њега и електрични шпорет 15 и само обичан шпорет 5. И у осталој опреми станова такође су настале знатне промјене, нарочито y оним већим и дјелимично обновљеним или потпуно реновираним. Старе ствари су овдје највише везане за огњиште и оставу (посебно скриње).
Зависно од облика рељефа, куће су, заједно са обично мањим двориштима, оборима и помоћним објектима доста повољно лоциране. Прилази од главног пута су им, додуше, пјешачки, али нијесу тако тешко проходни, као y многим другим селима. Окућнице су, сем неколико њих (8 са површном до 200 m2), релативно велике и крећу се, наиме, од 1 до 1,5 рала. Остале главнице имања нијесу много удаљене, мада има прилично разбацаних и удаљених парцела. У атару села, као посебној катастарској општини са 840 хектара површине, на њиве отпада 42, винограде 8, ливаде 23, пашњаке 159, шуме 321 и на неплодно тле 284 ха. Њиве, виногради и ливаде чине, дакле, само једну дванаестину укупне површине.
Иако село није имало своју „планину“, сточарство је било водећс занимање мјештана. Уочи последњег рата, поред говеда и коза, држало се око 1000 оваца. Око 20 д. давало их је другима на катуновање – на Кому (Кучи) и у Морачи. Данас једва да има 100 оваца, те их само 4 д. љети дају у Кучима.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)