Порекло презимена, село Парци (Подгорица)

14. новембар 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Парци, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Пружају се југоисточном подгорином Веље горе, између брда Гомиле Маровића, Дебелог бријега, Гојана, Врањске главице и пута Крњичка каменица – Прогоновићи. Граниче их села Градац, Станисељици, Брежине и Загора. По топографском и географском положају најсличнији су сусједном Грацу. Насеље је смјештено на благоискошеном кршевито -валастом поду, који надвисују стране Веље горе. Са односним путем везују га два крака (дуга 3,5 km, изграђена 1964. и 1971. год.), чинећи његов положај релативно повољним. Од Титограда је удаљено 24, од Цетиња 33 и од мјесног средишта y Грацу 2 km. Сам атар захвата прелазно подручје између Доње и Горње Њешанске нахије. Његова граница, почев са Илина брда (јужно од цркве), вади у правцу сјевероистока на Челинац, Одакле преко Гомиле Маровића излази на Радичину гомилу, а затим скреће ка југоистоку и еоским путем који води од Граца за Прибојевиће излази на Осишта. Одатле се истим правцем наставља на Козји, крш, те његовим гребеном силази на Гњилеш, гдје повија на југ и води на врх Леперића, затим западно на Врањ, па, силазећи даље на Попов до, повија на сјевер и преко Ржишта излази на Илино брдо. Тако уоквирен атар дуг је (3–И) 2,6, широк (С–Ј) 1,7 km и захвата 4,47 km2 површине. Средина села је на висини од 430 m.

Историјат.

Парци су, по свој прилици, једнаке или приближне старости са Грацем и Станисељићима. По турским дефтерима из 1521. и 1523. год., имали су 16, односно 11 кућа. Болица их, међутим,. не помиње (можда их је обухватио подацима за неко од сусједних села). Почетком 19. вијека, према Дипреу и Сомијеру, имали су 20 д. и 45 војника. Гoдине 1865. заједно са сусједним селом Грацем имали су 59 д. а 1879. (само они) 12 са 65 становника (36 м. „и 29 ж.). Ердељановић је у селу евидентирао 32 д., а 1925. било их је 42 са 212 становника. ДО 1948. број првих смањио се за 3, а других за 31. Затим је бил0: 1953 (43 :169), 1961 (36:93) и 1971. (21:46). Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (10:8), са 2 (11:7) са 3–5 (10:4) и са 5–8 (5 :2). Тада је састав главних старосно-полних група изгледао овако: npве 25:9 (ж. 11:2), друге 40:15 (ж. 25:10) и треће 28:22 (ж. 14:11) .

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су билш без школе 35 : 20 (ж. 28:17), са четворогодишњем 33:21 (ж. 14:6), са осмогодишњом 3:1, са средњом 5:1 (ж. 6 :0), ca вишом (0 : 1) и квалификовани радници (0: 1), а неписмених је било 28 : 18. (ж. 26 : 17).

У исто вријеме је посједовна и дохоцовна структура домаћинстава: без земље (4:0), до 2 ха (30:19), са 2-5 (2:2), односно пољопривредних 18:16, мјешовитих 15:3 и непољопривредних 3:2.

У 1953. гол. 86 активних издржавало je 69 лица; y пољопривреди 74:44, а са личним примањима било је 14 лица. У наредна два пописа тај однос се измијенио овак0: активних је било 25:38, издржаваних 52:6; у пољопривреди 22:35 и 32:4, а са личним примањима, 16:2.

Тип села.

Насеље се састоји из два извјесно подвојена дијела. Мјештани их, међутим, не узимају као засеоке и немају своје називе. У њима су куће доста збијене. Село их има 35, Од којих су 12 приземне, а остале на изби. Тиглом је покривено 30, а плочама 5; дашчани плафон је y 25, малтерисани у 6 и без плафона су 4 куће. У међуратном периоду преправкама и доградњом је било захваћено 12, а y поратном 6 кућа. Сада су 3 куће запуштене. Све су иначе пописане као 36 станова са 1537 м2, од којих су 20 из првог, 11 из другог 4 из трећег и 1 из четвртог периода. Отворено огњиште имала су 32 земљани под 2 и електрично освјетљење 31. Према. врсти су: 25 једнособних и гарсоњере, 10 посебних соба и 1 двособни. Стално је било настањено 19, док их је 17 напуштено на дуже вријеме.

Родови.

Јуна 1973. y селу су живјели:

-Ђуришићи (8 д.),

-Раичковићи (7) и:

-Луковци (1).

У периоцу 1918–41. исељено је 25, а послије 1945. год. 103 (у Титоград 85). Највише (повремено) долазе ови из Титограда. Раније је y Америку ишло 16 мјештана. Сада y селу има само 37 становника, од којих је 14 старијих од 60 година.

Воде.

Село узима воду из 2 убла и 27 бистијерни. Ублови, звани Врањ и Попов до, су веома стари; први је на југоисточној, а други на југозападној периферији села. Осим 5 у ђеру, остале бистијерне су y камену и цементу. У сеоској својини су 2 (једна у Поповом долу, друга у Срговцу), док је 1 (такође у Срговцу), заједничко власништво Граца и Параца. У својини појединих братственичких огранака је 6, а остале су приватне. Послије 1945. изграђено их је 6.

Остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1966. год. До новембра 1972. мјештани су набавили 3 електрична шпорета и 10 радио–пријемника. Гогово сва домаћинства се служе огњиштем. Велико исељавање y новије вријеме условило је стагнацију села. Она се огледа релативно малим промјенама y опреми кућа и y великом смањењу сточног фонда и аграрне производње уопште. Нешто већа пажња се, као и у свим другим љешанским селима, поклања виновој лози, чији су производи намијењени тржишту. Ограничне површине су на рачун ливада смањене на најмању могућу мјеру. Листобери практично нијесу више „потребни“ јер је брава мало, док се се за крупну стоку узимају веће количине сијена са заливађених површина. Распоред и удаљеност имовине од кућа су сличчни онима на Грацу или, пак, у Станисељићима. И овдје окућнице представљају главнице имовине или пак њихове дијелове. Стеру се углавном ниже насеља и добрим дијелом су подзидане на присојно положеним терасама, особито погодним за винову лозу.

Локације кућа са најчешће ограђеним двориштима, оборима и шталама, су сличне онима у сусједним селима. Голетне брдске стране изнад села коришћене су као комунице. Село иначе нема своју планину, већ је овце давало другим на катуновање – највише на Кому (Кучи) и у Морачи. Уочи задњег рата село је имало око 600 оваца па је 15-20 д. давало стада на планину, а сада их има око 60, тако да их изјављују само 2 домаћинства.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.