Порекло становништва насеља Бигор, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се на доњољешанској површи између села Брежина, Гољемада и Лијешња. Насеље је размјештено око низа омањих, међусобно повезаних долова од којих су они ка истоку виши од оних западних. Налазећи се недалеко од пута Титоград—Цетиње, са којим је повезано колским путевима (2,5 km), насеље има повољан географски положај. Такође су релативно повољне везе између појединих дијелова самог насеља. Од Титограда је удаљено 15, од Цетиња 32 и од мјесног средишта у Варутани 1 km. Читав атар села је бреговито–доловит и има знатне крашке одлике. Почев од мјеста Ханова на путу Титоград–Цетиње, граница његова води цестом до близу цркве у Брежинама, гдје сеоским путем скреће на сјевер и излази на Драгићеву улицу, којом се пружа до бигорских кућа и даље у правцу сјеверозапада до Прибојевића. Одатле повија ка истоку и води средином Селачке стране до на Вујов цер, затим силази на Пелиново, те ка југу поред Јамице иде у правцу Барутане, до цесте, па њоме до Ханова. Атар је (З-И) дуг 1,3, широк (С—Ј) 0,7 km и захвата 1,92 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 150 m.
Историјат.
Мада податке о величини села не налазимо прије почетка 19. вијека, када је, према Сомијеру, имало 20 д., посредно се може претпоставити да је y подручју Бигора, с почетка вјероватно катун, те касније насеље, постојало знатно раније. На то указују чињенице да се њему блиско село Гољемади помиње као катун 1451. г, да би у турским дефтерима било заведено као село са 31 кућом (1521), односно са 21 (1523. г.). У истим дефтерима такође налазимо сусједно село Брежине са 18 у првој, односно 19 куће у другој години. Године 1865. Бигор је имао 41 д. Према Ердељановићу, село је имало 26 д., а 1925.г. 28 са 185 становника. До 1948. број првих смањио се за 2, а других за 65.
Затим је било: 1953 (30:134), 1961 (29 : 135) и 1971 (32 : 129). Од задњег броја те године у селу је од рођења становало 88, а 41 се доселило (9 из градских насеља), и то 19 до 1945, а остали послије. Према броју чланова домаћинства су у задња два пописа изгледала овако: са 1 (3 : 6), са 2 (2 :2), са 3–5 (6 :9), са 5—8 (17:13) и са 8 и више (1:2). Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 59:46 (ж. 26:21), друге 58 :61 (ж. 30:28) и треће 18:22 (ж. 10:14).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су билш без школе 33 : 29 (ж. 26 : 26), са четворогодишњом 63 : 51 (ж. 38 : 21), са осмогодишњом 5 :16 (ж. 1 : 8), са средњом 4 :9 (ж. 0:1), са вишом 0:2 и квалификовани радници 1;7 (ж. 0:1), а неписмених је било 23:25 (ж. 21:24).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (0:1), до 2 ха (20:26), са 2—5 (7:5), са 5—10 (2 :0), Односно пољопривредних 19 :11, мјешовитих 10: 17 и непољопривредних 0 :4.
У 1953. г. 38 активних издржавало је 96 лица; y пољопривреди 32 :83, а са личним примањима их није било. Исти однос је у наредна два пописа био: активних 43:67, издржаваних 84:53; y пољопривреди 40 :49 и 68 :32, а са личним примањима 8:9.
Тип села.
Насеље се састоји из 6 дијелова, званих: Вујов бријег (7 куће), Куће Стевановића (4), Куће Богдановића (3), Куће Оташевића (6), Дајичићи (6) и Куће Ивовића (4). Засеоци се називају по огранцима братства Вукчевића, које овдје живи. Према казивању старијих мјештана, овдје се из Дражевине први доселио Михаило, звани Мургеза, — унатраг нешто више од 200 година. Ту је умро, али је сахрањен у Дражевини. Митар Јованов Вукчевић (стар 87 год.), за кога се сматра да „доста добро зна стара предања”, каже да је неколико назива у овом крају остало од Милоншића. Такви су Биамуж и Десићи y Горњим Кокотима, Дјелиболи у Бигору, Шакулар y Гољемадима и Грубани између Брежина и Бриђа. За Селачку страну повише Брежина сматра се да „носи назив по селима која су ниже ње била“, док за назив Бундића улице предање казује да потиче из времена кнеза Станислава, који је „за доба Ивана Црнојевића живио y Станисељићима“; он је овдје имао велике посједе. Преци данашњих мјештана имали су овдје, прије досељења, своја имања, која су, потискујући Турке, стално населили. Стога је старији горњи дио села.
Село има 14 приземних кућа и 16 на изби. Све су покривене тиглом ; дашчани плафон је y 13, а малтерисани y 17 кућа. У међуратном периоду преправке су вршене на 2 куће, а послије 1945. на 13 и доградње на 2. У селу су пописана 34 стана са 1381 m2, Од којих су 10 из првог, 13 из другог, 8 из трећег и 3 из четвртог периода. Огњиште је имало 19, земљани под 2 и електрично освјетљење 30 станова. Према врсти су: 17 једнособних и гарсоњера, 11 посебних соба и 6 двособних. Од њих су 2 била напуштена на дуже вријеме, а остали настањени.
Родови.
Октобра 1974. г. у селу су живјели само:
-Вукчевићи (27 д.).
Послије 1945. иселило 36 мјештана, од којих 22 y Титоград; њихова домаћинства повремено долазе. У периоду 1918—41. иселила су се 2 д. (у Метохију). У друге земље на рад ишло је 19 мјештана (у Америку 12 и у Цариград 5). Дневних миграната је било 11.
Воде.
Село се опскрбљује водом из 20 бистијерни, од којих је заједничка 1, звана Бигорска јама, стара око 150 година, обновљена 1945. г., а остале су приватне.
Остали подаци о селу.
Од 1964, када је уведено електрично освјетљење, до марта 1973. мјештани су прибавили 24 електрична шпорета, 21 фрижидер, 4 телевизора, 12 радио—пријемника, 5 транзистора, 10 грамофона. У знатној мјери су иновирани и други дијелови опреме нарочито у собном намјештају. Будући да се у већем броју кућа, било стално или повремено, користи огњиште, то се старије покућство више задржало y кужинама и кућама изједна.
Куће су понаособ релативно повољно лоциране, тако да се поред њих налазе помоћни објекти: штале (26), живинарници и магацини. Први се поглавито користе како за смјештај стоке (сада углавном крупне), тако за живину и оставу. Овдје су оставе за потребе виноградарства нарочито потребне, јер је оно одувијек било једно од главних занимања мјештана. Винова лоза се и овдје, као мање-више у свим староцрногорским селима гдје она успијева, узгаја на рубовима кућама ближих парцела, које су обично подзидане и окренуте према сунцу. Оне обично чине окућнице и најчешће су главни дио имовине. Од 26 д., колико их је почетком 1973. г. имало окућницу, y 10 случајева она је била до 300 m2, у 22 – 300-500m2, y 2 -1000 m2; 1 рала, у 4 – 1-1,5 рала, y 4 – 1,5-2 рада и у 4- 2-3 рала. Према подацима из анкете, карактеристично је навести да је у то вријеме на окућницама под ораницом било око 3 рала, а под ливадом 19. Остала имовина y овако релативно малом атару је на малој удаљености од кућа – у просјеку од 0,3 до 0,5 km.
Релативно развијено ситно сточарство раније је било упућено на катуновање– у даљим планинама, у овом случају највише y Комовима.
У периоцу 1918—1941. тамо је стоку слало око 20 д., а послије, од 1945. до 1971. њихов број се смањио на 7.
ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)