Порекло презимена, село Бегова Главица (Подгорица)

14. октобар 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Бегова Главица, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Припада Доњој љешанској нахији, а налази се у ободној зони сјеверозападног дијела Скадарског језера, тј. близу Горњег или Малог блата. На домаку је старог насеља Сињца, које је ниже од њега, уз само блато. Положај села је у односу на језеро врло повољан, а исто тако и према сусједним селима, с обзиром на то да су колским путевима повезана за главни пут који од Титограда преко Горњих Кокота пролази кроз овај крај према Цетињу. Крак из овог села према њему (излази на мјесно средиште код Барутане) дуг је 3 km. Од Барутане до Шкаљина дола (1,5 km) изграђен је 1930, а Одатле до села (1,5 km) 1966., r. (искључиво самодоприносом). Село је од Титограда и Ријеке Црнојевића удаљено око 15 km. Атар села захвата ниже прибрежне падине и уравњене, периодично плављене дијелове поред Блата, те уједно дјелимично и околне брдске стране. Граница му, почев од Шујице, према сјеверу, води на Шујичку главицу и даље преко Вранова до на Поток од Царина. Одатле скреће према југу и силази у подножје Малог Облуна, па затим поред Широке лаке излази на мјесто звано Обери, Одакле се Гребеном, тј. југоисточним правцем наставља до Шујице. У том оквиру атар је (С–Ј) дуг 2,3, широк (З–И) 1 km и захвата 2,3 km2 површине. Насеље је на висини од 50 m.

Историјат.

Повољан положај села према језеру (чије је Мало блато раније имало знатно нижи ниво, што ће рећи и много више зиратне површине према овом дијелу његова обода), што значи и према старим насељима и вјерским средиштима Жабљаку и Врањини, предодредио је рано настајање овдашњег насеља. О њему свједоче стара кућишта (логично је претпоставити да су нека и потопљена, нарочито након наглог пораста водостаја средином прошлог вијека) и посебно видни остаци манастира или већих цркава какве налазимо на Космачи, на Сињцу и у Калуђеровом долу, односно к0д Калуђеровог ока, гдје су биле манастирске ћелије. Мјештани истичу да је читав атар био црковина која је y вријеме св. Петра Петровића продавана, y првом реду онима који су на њој радили. Продавао је Цетињски манастир. Све то указује на то да је овдје у средњем вијеку постојало село које је под називом Сињац заведено y турским дефтерима 1521. и 1523. г. По првом је имало 11, а по другом 10 кућа. Откупима црковине y другој половини 18. вијека, власници су овдје истовремено подизали куће. Према подацима Дипреа и Сомијера, почетком 19. вијека Сињац је имао 22 д. С друге стране, овдје су, с обзиром на то да љешанска нахија преко овог насеља има најпогоднији излаз на Скадарско језеро, те посебно према скадарском тржишту, постојали ћумрукана и магацини, у првом реду за со. Ту је y турско доба био и пазар. Памте се, каже Ердељановић, „Одо-бег Вранић на данашњој Беговој главици, који је био главар овдашњих потурчењака и руковао тадашњим пазаром” и друге потурице.

Ердељановић је y селу евидентирао 12 д., а према подацима из 1925. било их је 11 са 92 становника. До 1948. број првих увећао се за 3, а других се смањио за 24. Затим је било 1953 (15 87), 1961 (15:83) и 1971 (15:78). Од задњег броја y селу је од рођења живјело 58, а 20 се доселило, и то 9 до 1945, а други послије. Према броју чланова домаћинства су у задња два пописа била: са 1 (0 : 1), са 2 (1:3), са 3–5 (6:1), са 5-8 (3:9) и са 8 и више (5:1). Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 40:32 (ж. 15:14), друге 33:35 (ж.17:16) и треће 10:11 (ж. 4 :6).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 22:14 (ж. 16:12), са четворогодишњом 38:39 (ж. 13:13), са осмогодишњом 3:9 (ж. 0: 3), са средњом 2:4 и квалификовани радници (0: 2), а неписмених је било 15;11 (ж. 13:11).

Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (0 :0), до 2ха (9 10), са 2–5 (4 :3), са 5-10 (1 :1) и са 10-15 (ж. 1:1), односно пољопривредних (12:10) и мјешовитих (3:5).

У 1953. г. 25 активних издржавало је 60 лица; y пољопривреди 25:55, а са личним примањима било је 2. Исти однос се у наредна два пописа измијенио овако: активних је било (30:45), издржаваних (48:33); y пољопривреди (30:40) и (42:33), а са личним примањимa (5:0).

Тип села.

Насеље је релативно груписано. Топографски је изнесено повише обрадивих површина, до којих се силази крчаницима. Зиратни дио атара присојно је положен, па је особито повољан за винову лозу, смокву, дуван и др. Куће су педвојено лоциране, нарочито оне на изби, којих има 15, док је приземних 5. Покривене су тиглом: дашчани плафон је y 16, а малтерисани y 4. У међуратном периоду само су на неколико кућа извршене незнатне преправке, а послије 1945. реновирано је 11.

У селу је пописано 15 станова са 440 m2, од којих су 4 из првог, 1 из другог, 4 из трећег и 6 из четвртог периода. Огњиштем се тада служило 15; земљани под је био у једном, а електрично освјетљење y 12 станова. Према врсти су: 10 посебних соба, 4 једнособних и гарсоњере и 1 двособни; сви су били настањени.

Родови.

Августа 1974. y селу су живјели:

-Глобаревићи (21 д.).

Послије 1945. иселила су се 24 становника (у Титоград 20, у Пећ 3 и Никшић 1), а у међуратном периоду свега 2 (на Космету). Дневних миграната је 1971. било 2, а двије године касније 5. Од исељених повремено долази 17 лица. Раније је на рад у Америку ишло 6 и у Цариград 1 лице.

Воде.

Воде у селу су: извори, врела и бистијерне. Први се јављају у Обалној зони Блата. То су: Кракала, Царине, Кладња, Калуђерово, Црно око и Марин студенац. Врела су: Калуђерова јама, Вукадинова рупа и Мићановица. Бистијерни има 8; једна је заједничка, изграђена прије 70 год. Остале су приватне; од њих је само једна направљена прије 1945, а остале послије.

Остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1967. г. Од тада до августа 1974. мјештани су прибавили 6 фрижидера, 3 телевизора и 14 радио–пријемника. Само огњиште користило је 1 д., огњиште и обичан шпорет 14 и само обичан шпорет 5. У кућама изједна (тзв. посебне собе), y првом реду због коришћења огњишта, задржао се добар дио старе опреме, док је у другим она дјелимично замијењена новим стварима.

У такозваним двобојним кућама – изба или коноба користи се за стоку, живину и оставу, тако да је у селу релативно мало помоћних објеката. Код њих су простори испод „тараца“ такође прикладни за стоку (посебно љети), а исто тако и за оставу, нарочито дувана, који y вријеме сушења ту склањају од кише. Око свих кућа дворишта су ограђена зидом, због чега поглавито служе и као обори. У непосредној близини су и окућнице. Најчешће су саставни дијелови већих имовинских потеса. Средња удаљеност имања од кућа је око 0,5 km.

Број домаћинстава која су давала стоку на катуне (Кучи) од 1945. до 1950. год. износио је око 10, а отада до 1971. г. 5–7. Прије рата, међутим, тај број је био знатно већи.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.