Порекло становништва насеља Балочи, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налазе се y Доњим Команима и захватају простор од подножја брда Жељеве главице и Матице до Бусовника. На том, од југоистока према сјеверозападу нагнутом и карстификованом простору, размјештене су бројне мање депресије окружене главицама и бреговима. На његовом сјеверном дијелу при странама и по улегнућима која су у саставу релативно плодне „Завале“ Орахове љуте груписане су или подвојене куће овог разбијеног насеља. У најнижем дијелу ка ријеци Ситници (тај њен дио назива се Матица) пружа сe извјесно замочварена зона равнице. Нассље је колским путем, усјеченим подножјем брда Зеленика те преко моста на Cитници (звани Комански мост) и села Горње Горице (Љешкопоља) повезано са путем Титоград–Цетиње, а, исто тако, y новије вријеме и ca горњокоманским и бандићиим селима. Тај крак према Титограду дуг је 10 km; изграђен је (на дионици Комана) 1948, а дограђиван и продужен навише према Доловима (дужином од 3,5 km) 1954. године. Насеље је од Титограда удаљено 11, а од Даниловграда 15 km, док се мјесно (административно) сједиште налази у њему. Граница атара му, почев од југозапада на сјевероистоку, води од Рељешког врха према Голубовом оберу, гдје окреће ка истоку преко Гомиле и Чисте јаме до Поганог потока на ријеци Матици. Одатле иде ријеком до Безданског извора на преко Џановића луга на Бобовине, гдје окреће ка југозападу и преко Љеша и Пруди даље води пониже Праскиних гомила ка Пурановом одсоју и Рељешком врху. Дужином (CИ—JЗ) од 4,1 и ширином (З-И) од 1,2 km, атар захвата 4,90 km2 површине. Средина села налази се на висини од 100 m.
Историјат.
Подручје под називом Комани, номе припадају Балочи први пут се „у најстаријим сачуваним судско–нотарским списима которским” помиње 1326. г. Затим се y повељи Ђурђа Црнојевића из 1492. Помињу (именом и презименом) три лица „од Комана“. У турском дефтеру из 1521. уведени су Комани сељани (село) са 80 кућа у девет „махала“ и Комане Горње (село) са 66 кућа. У дефтеру из 1570. Комани Сељани уведени су као Дољни Комани, којима Балочи угправо припадају. Године 1431, такође y которским описима, помиње се катун Балошан, за који Ковијанић сматра „да је овдје ријеч о катуну Балоча, Балочана“ Братство Балочевића помиње се y повељи Ђурђа Црнојевића из 1492. Ђурађ уступа Стјепану Малошићу неки ранији посјед Балочевића и Грубичевића. „Овај катун могао је бити тих Балочевића, по којима је назван Балоче. Према М. Болици, почетком 16. вијека Горњи Комани су имали 53 д. са 150 војника, а Доњи 60 д. са 160 војника. Дипре и Сомијер почетком 19. вијека казују да су Горњи Комани имали такође 53 д., а Доњи 45. Године 1865. команска капетанија је имала 250 д., а 1879. 267 д. са 1420 становника (737 м. и 638 ж.); затим је 1899, обухватајући села Макање имала 35 д. га 23 становника (131 м. и 99 ж.; писмена 34 м.), Бужину (53 д. са 268 становника; 145 м. и 123 ж.; писмених 35 м. и 2 ж.), Ђеђезе (15 д. са 89 становника; 47 м. и 42 ж.; писмених 10 м. и 2 ж.), Митрошке њиве (29 д. са 146 становника; 77 м. и 69 ж.; писмена 3 м.), Зелени до (20 д.. са 116 становника 54 м. и 62 ж.; писмена 23 м. и 1 ж.); Валоне (33 д. са. 190 становника; 99 м. и 91 ж.; писмена .24 м.), Ораовицу (50 д. са 279 становника; 140 м. и 139 ж.; писмена 33 м.), Милате (40 д. са 226 становника; 103 м. и 123 ж.; писмених 21 м.;и 1 ж.), Делове (24 д. са 153 становника; 87 м. и 66 ж.; писмених 19 м.) и Ћаву (17 д. са 100 становника; 54 м. 46 ж.; писмених 19 м.), односно четири општине, зване: Вуковићка Секулићка, Безданска и Главичка – имала 316 д. са 1797 становника.; 922 м. и 865 ж.; писмејних 221 м. и 6 ж., а 1903 год. у њој је било (Комани 200 и Бандићи 135) 335 д. Ердељановић је у Балочима пописао 41 д., а 1925. било их je 47 са 242 становника.. Исти број домаћинстава пописан је и 1948, док је број становника порастао само за 1. А затим је било 1953 (46:242), 1961 (39 : 192) и 1971 (35:122). Од задњет броја те године y селу је од рођења живјело 86, а 36 се доселило, и то 20 до. 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (1 :5), са 2 (8:11), са 3-5 (11:5), са 5-8 (12:22) и са 8 и више (7 : 8). Тада је састав главних старосним-полних група изгледао овако: прва 80:40 (ж. 38 :17), друта 82 :50 (ж. 42:34) и трећа 30:31 (ж. 12 : 14) .
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 31 : 28 (ж. 30 : 23), са четворогодишњем 100:62 (ж. 51 : 34), са осмогодишњом 9 : 7 (ж. 2 :0), са средњом 3 : 3 (ж. 1 : 2) са вишом 2 : 1 и квалификовани радници (4 : 2). а .неписиеиих је било 21:25 (ж. 2 :21).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изтледала овако: без земље (0 :0), до 2 ха (29 :2), са 2–5 (7:1) са 5-10 (2 : 15), са 10-15 ((0:5), и са 15 и више ha (1:12), односно пољопривредних 39 : 16, мјешовигик 0 :16 M непољопривредних 0 : 3.
У 1953. г. 25 активних издржавало је 60 лица; y пољопривреди 23 55, а са личним примањима била су 2 лица. Исти однос се y наредна два пописа измијенио тако да је активних било 56 : 59, издржаваних 127 :51; у пољопривреди 35:49 и 83:26, а са личним примањима 9 : 12.
Тип села.
Балочи имају релативно повољан топографски и географски положај. Први зато што су се развили око знатних продуктивних и осунчаних депресија; и што атар захвата горовите ниже стране Бусовника на једној и заравњене површине y долини Ситнице (Матице) на другој страни, а други због тога што се насеље, иако је изван главних путева, налази на средокраћи између Титограда и Даниловграда. У новије вријеме повезано. је редовном аутобуском линијом са Титоградом. Типолошки, пак, Балочи припадају полуразбијеним насељима, јер се састоје из сљедећих дијелова: Петала ;(8 кућа), Писка (5), Пандурице (1), Жељеве главице (4), Доњиих Балоча (11), Рубете (5), Љеша (4) и Пруда (1). Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 03, km. Од укуоно 48 кућа 31 је приземна, а остане на изби. Све су покривене титлом; дашчани плафон је у 37, а малтерисани у 11. У међуратном периоду само је на 4 куће извршена доградња (по 1 соба), а послије 1945. Уз двије куће су допрађоне двије собе, а уз три куће и три просторије за оставу. У селу је пописано 35 станова са 1399 m2, од којих су 17 из првог, 9 из другог, 7 из трећег и 2 из четвртог периода. Огњиште су имала 32, земљани под 9, а сви електрично освјетљење. Према врсти су: 18 једнособних и гарооњера, 12 посебних соба и 5 двособних.
Родови.
Септембра 1974. y селу су живјели:
-Радуловићи (28 д.) и:
-Јовановићи (8).
Послије 1945. иселила су се 73 лица, од којих у Титоград 65, (сви повремено долазе), а у периоду 1918—41. 6 д. са 22 члана (у Метохију, Подгорицу и Бјелопавлиће). Раније је на рад y Америку ишло 13 мјештана. Сада има 9 дневних миграната (до Титограда).
Воде.
Село има 24 приватне бистијерне (од њих су 14 направљене послије 1945. г.) и једну сеоску, односно племеноку воду, звану Ублице. Пониже села јављају се периодични извори, као што су Погана и Чиста јама и др.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1971. г. До маја 1973. Мјештани су прибавили 5 електричних шпорета, 5 фрижидера, 1 телевизор и 20 радио-пријемншса (15 транзистора и 6 грамофона). Само огњиште користило је 18 д., огњиште и електрични шпорегт 5 и само обични шпорет 5. Гусле је имало 15 д. Знатније промјене у осталој опреми присутне су само у мањем броју кућа. То је посљедица чињенице да се у селу задржао релативно мали број млађих мјештана. Старији живаљ је доста пасиван „носилац“ тих промјена. С друге стране приличан број мјештана подигао је куће у околини Титограда, па је главна брига била усредсређена на њихову изградњу и опремање.
Локације кућа у селу су такве да су омогућиле изградњу „тараца“ покривених тријемовима као и ограђивање простора за дворишта и оборе y чијем .су саставу и помоћни објекти којих (малих и већих) има 33. Већина их је сухозидно грађена и покривена тиглом. Куће на изби, које су обично и нешто веће, грађене су, поред осталог и зато, што је у селу било веома развијено не само сточарство (много више више) него и виноградарство. И за једно и за друго биле су потробне не само избе (конобе) него и појате; па и мање кућерице за живину и свиње.
Сада је, међутим, фонд ситне стоке јако смањен, па се појате обично користе за краве.
Око свих кућа, сасвим близу или недалеко од њих су, чешће мање него веће, окућнице. Обично су ограђене подзигдане сувомеђама; такве су и многе друге истерасиране парцеле. Поглавито су намијењене виновој лози и поврћу. Друга имања су разбацана, тако да међу њима има и доста удаљених.
Мјештани су користили племенску планину на Латичном. Такође су другима давали стоку на чување – на Лукавици. Првих је било 15-20, а других 8-10. Данас, на Комове стоку даје (мала стада) 5 д., а 7–10 их изгони на Латично. Тамо имају своје колибе. Неколико домаћинстава користи своја катуништа и на Сиљевици.
ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)