Порекло становништва насеља Брежине, општина Подгорица – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово велико село такође се налази на бреговито–доловитој доњо–љешанској површи, захватајући простор између Гољемада, Бриђа, Бигора, Параца, Граца и Станисељића. Размјештено је у групама око мањих плодних депресија са једне и друге стране пута Титоград—Цетиње. За њега су везани кракови до појединих дијелова села, и тo: први (0,8 km) за главнину села, изграђен 1917–18. г., и други за Грубане (0,8, km), завршен 1975. Од пута Крњичка каменица –Градац изграђена су 3 крака: први за Црни бријег (0,5 km), завршен 1970, други до Јелине рупе (ту су у групи 4 куће које припадају Црном бријегу), дуг 0,4 km, завршен 1968, а трећи за Кажијин бријег (0,3 km), завршен 1971. г. Село је од Титограда удаљено 16, Од Цетиња 30 и од мјесног средишта у Барутани 3 km. Атар села, поред знатног дијела поменуте површи, захвата и околне, претежно оголићене брдске стране. Његова граница, почев од Ханова (на путу Титоград–Цетиње), води према истоку поред пута који од Ханова иде за Бриђе до Хотског ждријела, одакле повија према западу те гребеном Трештеника излази на Рамовине. Ту скреће јужно до Царева лаза, а затим сјеверозападно, гребеном Леперића, силази на цесту Титоград—Цетиње, коју прелази под Даменицом, па одатле излази на коту 422 m и даље сјевероисточно, поторином Леперића, долази до под село Парце, гдје излази на пут Каменица—Градац, прелазећи га изнад куће М. Бојанића (коју обухвата). Одатле излази на Селачку страну, па повија источно од Вујовог цера, а затим иде Драгићевом улицом до Ханова. У том оквиру атар је дуг (С-Ј) 3,4 широк (З–И) 1,7 km и захвата 5,74 km2 површине. Средина села налази се на висини од 210 m.
Историјат.
Брежине су, попут Сињца, Гољемада и других околних насеља, о којима ћемо даље говорити, старије насеље. Село је заведено y Typским дефтерима 1521. и 1523. г. са 18, односно 17 кућа. Новије становништво, међутим, почело се овдје насељавати унатраг нешто више од 200 година. Почетак тог досељавања везан је за куповину црковине, о чему смо говорили y дијелу о Беговој Главици. Први купци су били Бојанићи, који су се, према њиховом казивању, из Кривошија доселили у Ћепетиће, одатле на Градац и најзад у Жупу Градачку, тј. у Брежине. Њих су затим слиједили (из Граца) Кажићи, Брновићи и Ковачевићи. Године 1865. Брежине су имале 43 д., а 1925. 59 са 386 становника. До 1948. број првих се повећао за 6, а других смањио за 97. Затим је бити: 1953 (63:277), 1961 (62:264) и 1971 (61:246). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 176, а 67 се доселило (12 из градских насеља), и то 35 прије 1945, а остали послије. Према броју чланова домаћинства су у задња два пописа била: са 1 (6:11), са 2 (4:7), са 3–5 (24:14), са 5-8 (24:26) и са 8 и више (4:3). Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 100:94 (ж. 43:49), друге 121:108 (ж. 77) и треће 43 :44 (ж. 18:24).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 77 : 57 (ж. 59 : 47), са четворогодишњом 106:112 (ж. 54:51), са осмогодишњом 10 : 32 (ж. 0:11), са средњом 4 : 7 (ж. 0 : 1) и квалификовани радници 6 : 8 (ж. 0 : 3) а неписмених је било 39:35 (ж. 36:33).
Тада је структура домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка изгледала овако: без земље (1:3), до 2 ha (26:46), са 2-5 (18:9), са 5-10 (13:2) и са 10-15 (4:0), односно пољопривредних (27:21), мјешовидих (34:31) и непољопривредних (1:9).
У 1953. г. 128 активних издржавало је 130 лица; y пољопривреди 110:113, а са личним примањима било је 19. У наредна два пописа тај однос се измијенио овако: активних је било 90 : 125, издржаваних 96:108, у пољопривреди 67:92 и 89:39; а са личним примањима 23 :30.
Тип села.
Брежине су разбијено насеље. Сачињавају га истоимена главнина са 17 кућа и засеоци: Грубани (9 кућа), Црни бријег (14), Кажијин бријег (11), Прибојевићи (7) и Под крше (5). Средње растојање између заселака је 0,7 km. Међу кућама су 23 приземне, а остале на изби. Све су покривене тиглом, дашчани плафон је y 39, а малтерисани у 24.
Извјесне преправке y међуратном периоду вршене су на 2, а послије 1945. на 17 и; доградња на 3 куће. У селу је пописано 70 станова са 3063 m2, од којих су 24 из првог, 20 из другог, 17 из трећег, 9 из четвртог периода. Огњиште је имало 39, земљани под 3 и електрично освјетљење 65 станова. Према врсти cy: 33 једнособна и гарсоњере, 18 посебних соба, 17 двособних, 1 трособни и 1 четворособни. Стално настањена су била 62, а повремено 4 и 4 напуштена на дуже вријеме.
Родови.
Маја 1974. у селу су живјели:
-Бојанићи (25 д.),
-Кажићи (19),
-Ковачевићи (7) и:
-Брновићи (8).
Послије 1945. иселило се 45 мјештана (39 y Титоград), од којих већи дио повремено долази. У међуратном периоцу иселило се 14 становника (6 y Титоград, 7 y Пећ и 2 у Барању).
Дневних миграната (за Титоград) 1971. било је 30, а 1974. г. 26. Раније је на рад y друге земље ишло 51 лице, и то: y Цариград 8, Аустралију 7, Аустрију 2, Француску 3 и остали y Америку.
Воде.
Село има 34 бистијерне, од којих је 6 заједничких, и ТО: у Грубанима 3, зване Челине; четврта је украј пута за Градац, звана Поток, пета је на Крњичкој каменици и шеста за Рупом. Четврта и пета припадају Црном бријегу, а шеста главнини села. Прве четири су најстарије, а ова за Рупом изграђена је 1946/47. Изградили су је Бојанићи као братственичку, али је сви користе. Остале су приватне; од њих је 6 изграђено послије 1945. године.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење уведено је 1967/68. г. Од тада до септембра 1972. мјештани су прибавили 13 електричних шпорета, 10 фрижидера, 7 телевизора, 4 радио–пријемника и 10 грамофона. Само огњиштем служило се 17 д., њиме и обичним шпоретом 19, њиме и електричним шпоретом 13 и обичним шпоретом 13. У другом и трећем случају коришћење огњишта је повремено, тачније ријетко и све рјеђе; обично за сушење мрса и каткад за печење хљеба и меса. Оно се у новије вријеме, првенствено из реновираних кућа, премјешта у дограђене или старе помоћне просторије. Иначе, у покућству и општој опреми кућа присутне су крупне промјене, особито у новим собама и нешто мање у кухињама.
И овдје су, као готово y свим љештанским селима. за подједнаке потребе земљорадње, у првом реду виноградарства (а нарочито раније и за гајење дувана) и сточарства били неопходни помоћни објекти, дворишта и обори. Природно, први су мање подизани поред кућа на подруму или коноби, које су овдје знатно веће него рецимо у Цуцама, Бјелицама и Ћеклићима. Код њих се обично веће тарасе (балкони) и простори испред њих такође користе за оставу. А дворишта и обори су због повољнијих топографских чинилаца такође већи и најчешће ограђени сувомеђом.
Куће су иначе лоциране на домаку имања, тако да су окућнице, сем мањих изузетака, y саставу њихових главних дијелова. Стога су окућнице релативно нешто веће. Добрим дијелом су на подзиданим мањим парцелама или y равнима мањих депресија. Средња удаљеност имања од куће је 0,3 до 0,6 km.
Раније је било неупоредиво више ситне стоке. Прије балканских ратова, на примјер, било је 15 д. која су имала по око 100 грла, а уочи задњег рата село је имало око 1200 грла. Сада их, међутим, има свега око 60. Пошто је село без планине, стока је давана на чување y Kомовима и Морачи. Уочи задњег рата давало ју је 20 д., а данас 8. С јесени, пак, дакле на јесеновиште, вођена је у Орахе и Томиће; волови обично y Томиће. Раније су је узимали ради ђубрења, затим је за надокнаду тражен дуван, а данас новац.
Сеоска комуница стере се на Злој гори (Трнови до). Коришћење испаше и брста на њој је неограничено. Међутим, шума се сјекла само за заједничке потребе, највише кад се горе класичне, као на примјер, када је грађена црква 1910—13. године. Сада комуницу практично нико не користи
ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)