Порекло презимена, села Горичани (Подгорица)

21. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Горичани, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово старо зетско село простире се на лијевој обали Мораче, наспрам Вуковаца. Уз плодно тле на коме се насеље развило, управо је његова позиција према Морачи, насупрот чињеници што му је она поплавама причињавала и знатне невоље, његов положај, углавном, чинила повољним. На домаку Вуковаца, Понара и Грбаваца, оно је истовремено близу старе Црне Горе, на једној и Љешкопоља, на другој страни. Према истоку пак, везивало се и наслањало на средишње дијелове Зете, првенствено на Голубовце, као највеће зетско село. Један од главних путева, који из унутрашњости Зете излази на Морачу и преко ње на Вуковце, означава углавном његову сјеверну границу. Тачније речено, атар села се са сјевера граничи путем од Мораче (“Вир Куљар”) до главног меридијалног пута кроз Зету (Подгорица – Плавница); са запада путем Мојановићи – Шушуња (са мањим одступањем од прехходног главног пута); са југа пухем Шушуња – Бијело Поље, те сјеверно од овог другог села, правцем Веље међе излази на Морачу код мјесха Павловац, одакле се са западне стране граничи Морачом. Својим трапезоидним оквиром, атар села захвата око 3,3 км2 површине.

Сеоска комуница, звана Беглак, налази се на јужном потезу села. Она је, у ствари, била својина подгоричког забита Јуса Мучина Крнића. Послије 1879. године било је покушаја да се она подијели појединцима, али село то никада није прихватило. Успјело је упркос спорењима да је задржи као заједничку комуницу.

Иако село нема засеока, мјештани ипак, бар по називу, подвајају Горњи крај (сјеверни дио) и Доњи крај (јужни дио) села. Растојања мећу њима практично нема, сем што их подваја главни сеоски пут Голубовци – Вуковци.

У приказу Вуковаца навели смо да је, највјеровахније, садашњем имену тог села претходило име Горичани. И сам тај стари словенски назив указује да се насеље некада налазило при Горици, при брдским странама, одакле се ширило и преко лијеве обале Мораче. Оно се још 1451.: године помиње као један од пех катуна Горње Зете (“quique catonis… Gorizane”). У њему је (»у Горичану у Зети«) написана и једна тзв. Зетска пресуда 1455. године. У XV, XVI и XVII вијеку »постојала« су два села Горичани, једно на десној и друго на лијевој обали Мораче. У дефтеру из 1485. године Горичани су уписани као тимар са десет кућа и приходом од 2.000 акчи на Вукосава сина Бурашева. Овдје се ради о Горичанима са лијеве обале Мораче, јер је у то вријеме Црна Гора била под влашћу Ивана Црнојевића. У XVI вијеку Горичани су у дефтерима уписани као село на десној обали Мораче, у саставу Црне Горе, а из описа М. Болице види се да су они постојали и на једној и на другој њеној страни. Према томе, Горичани са десне обале Мораче (касније Вуковци) 1521. годице имали су 23, 1523. 24 и 1570. 28 кућа.  Године 1614. и једни и други пописани Горичани збирно су имали 100 кућа и 200 војника.

Данашњи Горичани, формирани као рурална цјелина, су »густо« насеље и то како распоредом кућа тако и збијеношћу, најчешће ограћених имовинских потеса и дионица измећу њих. Разлика измећу њих и Вуковаца у том погледу огледа се у томе што су куће у Горичанима, како би то анхропогеографи рекли, »пошле за земљом«,  док су се у Вуковцима највише »држале« брдске подгорине. И док је у првом случају имовина разбацана свуда око кућа и њихових групација, у другом је она највећим дијелом испред, односно пониже њих. Чак и оне куће у Горичанима које су од раније грађене ближе Морачи, свакако су имале већу имовину и према њој, али их је она поплавама и ширењем своје алувијалне равни временом деградирала и девастирала.

Године 1925. А. Јовићевић је у селу евидентирао 67 кућа, у којима је према попису тада живјело 70 домаћинстава са 420 ста- новника. Мећутим, 1941. године у 78 кућа живјело је 98 домаћинстава са око 490 становника, а 1948. било је 93 , првих и 470 других. У првој ратној години (1941) село је имало само 9 »кула« (кућа са избом), а остале су биле приземљуше; чак су и у три појате живјеле породице. Само су четири домаћинства поред огњишта користила шпорет, а сва остала отворено огњиште. У обично повећим двориштима налазили су се још појате за стоку, рјеђе посебни свињарници, док су живинарници били доста ријетки. У груписаним кућама растојање је (као и сада) било минимално; понегдје их раздвајају само зидови или плотови. Од главног сеоског пута до свих њих су се рачвали доста тијесни путеви и путељци.

Село није имало своју, већ поменуту заједничку Цркву у Вуковцима. Такође, није имало ни своју школу, него заједничку у Голубовцима. У турско доба, у мејтепу при џамији која се налазила у средини села, муслимани су имали вјерску школу за своју дјецу. Џамија је порушена 1927. године, али су њени остаци још видни. Исто тако, у селу је постојала турска стражарница-караула и поред ње кафана. Обје су порушене ослобоћењем Зете (1879). На источној страни села, званој Ханови, до прије двадесетак година, постојао је тзв. Јањића хан. Подигнут је крајем прошлог вијека украј пута Подгорица — Плавница. Пошто је порушен, на његовом мјесту изграћена је продавница предузећа “1З. јул”. До 1941. године постојале су двије кафане, а за вријеме окупације чак три, да би (1945) остала једна. “Догања” у Горичанима није било, мада су иостојале двије, али на другој страни односног пута, тј. у саставу Голубоваца. У атару села, близу .Шушуње, једно мјесто се назива Чардак. Мисли се да је ту у великој кући, до задњих деценија прошлог вијека живио неки прави Турчин (ефендија) који је наводно штитио рају од зулумћара. Друго мјесто зове се Шемовица. Сматра се да је име добило по турском бегу Шему који је ту живио. На другој страни, мјесто Пречеви добило је име по уздигнутом земљишту које је спречавало поплаве села. Мјесто Павловац је у ствари риболов на Морачи, чији рукавац је Брацанов поток. Ту су већином ловљени скобаљ и укљева, а за вријеме мријешћења и крап и скакавице. Мјештани су, иначе, у вријеме подводња ловили око села и ниже Курила и Бијелог Поља. Риболов је био доста уносно занимање, а исто тако и повртарство, нарочито гајење диње и пипуна, које је и овдје, као и у Понарима, било доста заступљено.

 

Поријекло фамилија села Горичани

И у овом селу су, уочи Другог свјетског рата, живјела бројна братства, укључивши и муслиманска. То су:

Улићевићи, Рајовићи, Мировићи, Петричевићи, Ковачевићи, Станковићи, Ивовићи, Рашовићи, Ражнатовићи, Копитовићи, Асановићи, Кликовци-Радовићи, Поповићи (Ламбуљићи), Поповићи (Кучи), Јанковићи, Ђурковићи, Вучковићи, Божовићи, Ракчевићи, Ђуретићи, Живковићи, Радичевићи, Шушкавчевићи, Челебићи, Брновићи, Перишићи и муслимани: Аџагићи, Мустагрудићи, Пиранићи и Хаџијусуфовићи.

Улићевићи су се доселили из Црмнице средином прошлог вијека, а сматрају да су даљом старином из Србије.

Рајовићи су из Ријечке нахије (Добрско Село) досељени због крвне освете прије 250 година.

Мировићи су из Црмнице, досељени крајем XVI вијека што свједоче њихови стари гробови и предање о заједничком бријесту.

Петричевићи су из Ријечке нахије, досељени послије 1879. године, а исто тако и Ковачевићи из Љешанске нахије.

Станковићи су се доселили из Враке око 1900. године. Помињу се (Stanchovichi) у наведеном уговору на Врањини из 1455. године. Станковићи су из Сотонића, каже А. Јовићевић. »Њихов се предак преселио у Враку, па из Враке овамо. Неки Мијовић убио је био прије 40 година једнога Ђуровића, капетана у Улцињу, и побјегао у Враку. Драго Стевов Станковић, који је онда живио у Враки, изврши освету за свога племеника и у друштву са неким Омером Божовићем, бјегунцем из Црне Горе, убије Мијовића и оба побјегну, у Зету. Божовићу је онда опроштена кривица, а Драгу је дато добро имање у Горичанима.

Ивовићи су из Црмнице, досељени око 1870, и то прво у Голубовце а затим овдје.

Рашовићи су досељени из Лајковића (Горње Зете) око 1905. године, а Ражнатовићи из Дујеве (Ријечка нахија) послије 1879. године (Ово братство се овдје по мушкој линији угасило 1946. године).

Из села Курила су, због поплава језера, досељени Копитовићи 1900. године.

Асановићи су из Херцеговине, досељени послије херцеговачког устанка. Њихово једино овдашње домаћинство се по мушкој линији угасило 1943—44, када су двојица њих погинула у НОБ-и.

Радовићи су огранак Кликоваца, досељени из оближњег села Махале.

Кликовци су велико братство, па су садашњи Радовићи у знак сјећања на претка Рада (због његове храбрости и правичности) промијенили презиме прије око 120 година. Кликовци су се доселили у Горичане (куповином земље) 1914. године.11 Поповићи (Ламбуље) су из Вуковаца, досељени 1895. године. Посљедње домаћинство Кликоваца из Горичана иселило се на Цетиње.

Поповићи (Кучи), досељен као домазет 1935. године.

Јанковићи су из Ријечке нахије, досељени на напуштено имање избјеглих муслимана из села.

На исти начин доселили су се и Ђурковићи из Косијера; касније су се иселили (у Бар, Цетиње и Београд).

Божовићи су се овдје преселили из Загоре (Ријечка нахија) око 1910. године, а Ракчевићи, због поплава и сиромаштва, из Курила 1900. године.

Ђуретићи су пресељени из оближњих Мојановића око 1835. године, а Живковићи из Врања. Првобитно су се презивали Давидовићи.

Вучковићи су се доселили (прво у Голубовце) из Стијене Пиперске око 1600. године; првобитно су се презивали Вушковићи. Вучковићи су, до 1941. годшге, држали велики број оваца. Два њихова претка (Крсто и Марко) сахрањени су у цркви св. Николе, у знак признања њиховим прецима који су сву своју имовину продали ради откупа владике Данила. V цркви је постављена мермерна плоча са њиховим именима. Одобрење за постављање плоче дала је Цетињска Митрополија.

Усанчевићи се сматрају старосједиоцима досељеним »некад давно« из Враке.

Шушкавчевићи су се, због крвне освете, доселили из Загарача око 1805. године. Првобитно су се презивали Мустеровићи. Већином су насељени у Шушуњи.

Радичевићи су старо братство. М. Шобајић је о њему написао: »Старо властеоско поријекло Радичевића води из Иванбегова доба, од неког Радоње Радичевића, чијих потомака данас доста има у Зети, у вароши Подгорици и у селима Бериславци и Горичани«. Од њих је »Бранков предак Петар, који је крајем XVIII вијека живио у Подгорици. Из освете је убио Турчина и побјегао у Далмацију. Петров син је Алекса, а његов син Тодор, који се преселио у Славонију, и тамо му се у Броду родио син Алекса (Бранко). Р. Ковијанић о томе даље каже: »Стеван Радичевић у Котору, Зећанин, називао је Бранка “синовцем”, а овај њега “стрицем”. По Вуку Караџићу »шиљали« су један другоме поздраве. Познати цетињски архићакон Филип Радичевић причао је доста убједљиво о Бранковом зетском поријеклу. Вјеродостојних доказа о томе нема.

Челебићи су досељени из Штитара (Љешанска нахија) послије 1879, а исто тако и Брновићи из исте нахије (Бриђе).

Тада су се из околине Цетиња доселили Перишићи, а касније се поново вратили на Цетиње (1941).

Аџагићи сматрају да су род са Мартиновићима и да су »истрагом потурица« пребјегли у Зету. Ацагићи су познати као добри и племенити исламизирани Црногорци«, каже се у анкети. Два домаћинства су се иселила у БиХ, а; једна у Подгорицу. У селу је остало још три домаћинства.

Мустагрудићи су досељени из »сјеверне Црне Горе« око 1810. године. Мустагрудићи су се раселили 1944. године, и то два домаћинства у Скадар, једно у Врањ и једно у Тузе.

Пиранићи су исламизирани Раичевићи из Љешкопоља. Овдје су се населили преласком у ислам у XVI вијеку. У селу је остало једно домаћинство Пиранића, и то се повратило.

Хаџијусуфовићи су досељени из Малесије око 1896. године. Због сиромаштва, село им је од комунице дало земљиште да на њему подигну појату.

Прије балканског рата три мјештанина су пошла у Америку (2) и Немачку (1) и тамо остали. У периоду 1918—41. године иселила су се 4 домаћинства: у Немачку 2 и у Француску и Јужну Америку по једно. Истовремено је, ради зараде, у иностранство ишло 13 мјештана: у Америку 8, вратило се 7, и у Француску 5, вратило се 2. Од 1941—45. године иселило се пет муслиманских породица (Мустагрудићи и Пиранићи) у Албанију. У истом периоду погинуло је (25) и умрло (13) — 38 мјештана.

Сеоско заједништво мјештана огледало се у коришћењу комуница, риболову и у испомагању угроженима и немоћнима. Комунице су у прољеће и јесен, а и љети, када би оно било кишовито, коришћене као пасишта. Послије косидбе ливада, заједничко пасиште је било и под Курилом. Прва комуница (Беглак) удаљена је од села око 1,5 км, а друга (под Курилом) око 4 км. Зато су на овој другој подизане сојенице (кућице за чобане) и торови за привремено боравиште. Тамо су се и ливаде ћубриле, а и млијеко сирило. Стока се појила на »жаљицама«, тј. удубљењима поред језера испуњених водом. Појила се и на рукавцу Морачином, званом Куриљанска Бистрица (Тара куриљанска). Мјештани су групно, удружени као »грибари«, ловили рибу великом мрежом званом гриб. Сем на Морачи, ловили су на језеру, на заједничком »сенату« под Курилом, тј. на пасишту које се у вријеме поводње претварало у ловиште. Грибом се ловило скоро преко цијеле године. Улов је мећу »грибарима« подједнако дијељен; извјестан дио давао се и самохраним домаћинствима. Немоћнима се пак највише помагало мобом. Ако би неком мјештанину угинуло које грло стоке, обично се за њега прикупљала новчана помоћ. Исто тако и за сиромашне, када би им понестало хране. Предузимане су и друге врсте помоћи при градњи кућа, набавци дрвета за огријев итд. Заједничке шуме није било већ су врбици били својина појединих домаћинстава.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.