Порекло презимена, село Дајбабе (Подгорица)

14. април 2013.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Дајбабе, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово горњозетско село развило се.на јужној подгорини Дајбапске горе (170 м), ширећи своје главне имовинске потесе према Морачи, те једним својим дијелом (Дахна) и у равници, сјеверозападно од исте горе. Налазећи се у близини Немовског поља, оно је од давнина могло да га користи као комуницу, чинећи уједно прелазно подручје од подгоричког краја према осталим горњозетским селима. У погодним еколошко-географским условима временом је „стекло” релативно велики атар. Његова граница, почев од мјеста Лакат на Морачи, иде у правцу истока и код Змијане пресијеца колски пут Титоград — Голубовци; одатле, извјесно скрећући ка југу, долази на Цијевну, на мјесто звано Бјеластавица, па даље Цијевном узводно до Ракића Кућа (до близу куће Илије Пајовића, коју неј обухвата), те путем који везује Ракића Куће са Титоградом излази на Гомилу; ту нагло скреће у правцу југозапад и код Локве Шћеповића излази на жељезничку пругу, па њоме у правцу Голубоваца до брањевина Вукчевића и Кнежевића гдје пресијеца колски пут и хвата се Дајбапске горе, и подножјем Крушног врха и врха Чардака иде у правцу запада ка Коловрату и преко њега Морачом низводно до мјеста Лакат. У том оквиру атар захвата површину од 985 хектара, тј. близу 10 км2. Напоменимо да је атар села овако ограничен послије 1945. године. Прије те године он је, према нашој процјени, био већи за око 2 км2, посебно у дијелу села, званог Дахна.

Само име села указује да су се први замеци насеља, ако не у илирско-римском добу, о чему за сада нема ваљаних доказа, по свој прилици јавили у раном словенском периоду. Наиме, локалитет у „насељу Дајбаба” и Хуму дајбапска гора са пећином, одговара култном мјесту словенског божанског пара Дајбог — Дајбаба који је замијенио старији индоевропски култ предака — дјед, баба. У властели која се помиње у зетској пресуди из 1445. године, наводи се: „а од Даибаб Ђурађ Марћеновик”. Исто тако, Дајбабе се помињу и у Врањинском уговору (Даибабе) измећу Млетака и Стевана Црнојевића 1455. године. Прве податке о селу, пак, налазимо код М. Болице. Према њему, насеље је (1614) имало 60 домова са 140 војника.

Године 1925. Јовићевић је у селу (без Дахне и њених заселака) евидентирао 59 кућа са 9 братстава. Међутим, према званичном похшсу, село је тада имало 58 домаћинстава са 380 становника, а према добијеним подацима за 1941. годину, оно је имало 53 : 320, односно заједно са својим саставним дијелом — Дахном 85 : 506. Осам година касније (1948) читаво насеље је имало 86:466. Будући да је извјесно имало приградски карактер, није га карактерисала већа покретљивост становништва. Тако је у периоду 1879— 1914. године ради зараде у друге земље, ишло свега 5 лица (у Америку); вратила су се уочи балканских и првог свјетског рата. У годинама 1918—41. иселила су се 3 домаћинства (2 у Подгорицу и једно у Цетиње). Током рата (1941—45) нико се није иселио, а погинуло и умрло је 24 лице.

У 1941. години у њему је било 85 кућа; приземних 62, а на спрат, тј. коноби 23. Мећу приземнима биле су 3 појате. Приземне су највећим дијелом биле без патоса, најчешће омање, било сувомеђне или покривене сламом имало је око 56 домаћинстава. У свим кућама се једино користило огњиште.

С обзиром да ово повеће село сачињавају двије подвојене цјелине (Дајбабе и Дахна) укратко ћемо их посебно приказати.

 

ДАЈБАБЕ

Захватају југоисточни већи дио дајбапске подгорине, отворен доста широким потезом према Кемовском пољу, ботунској равници и Морачи. Плодну природну зону на којој се развило насеље, постепено уоколо смјењује „поље“ са шљунковито- -конгломератичном оскудном подлогом, релативно погодном за испа- шу ситне стоке. На источној страни, на домаку је пута који га везује за Титоград и Зету. Другим путем подно села, такође је на југозападном правцу преко Дахне и Забјела повезано са Титоградом. Сачињавају га двије унеколико подвојене групације кућа, зване Средње, веће, и Доње, мање село. Прије 1945. године растојање измећу њих било је готово 1 км. Прво је 1941. године имало 34, а Друго 19 кућа. Само су двије биле на коноби, а остало поземљуше, од којих је свега неколико попођених даском. Оба засеока имала су свој „центар” гдје су (у Средњем селу) десетак кућа биле практично наслоњене једна на другу, а слично је било и са 4—5 кућа у Доњем селу.

Село није имало цркву већ манастир који је 1897. године подигнут на јужном ободу Дајбапске горе. Смјештен је у привлачном амбијенту. За вјерске празнике ту се окупљало мноштво народа. У Црквинама, непосредно уз Средње село, у старом гробљу постојали су остаци цркве, највјероватније из средњег вијека. На Крушном врху и Вељем чардаку налазе се остаци утврђења, највјероватније из времена Турака. У подножју Крушног врха са сјеверне стране Доњег села налазе се Гомиле — остаци граћевине, која, према предању, потиче из доба Римљана.

Од 53 домаћинства, колико се процјењује да их је било 1941. године, у Средњем селу је било 34, а у Доњем 19; у оба засеока било је око 320 становника, односно шест чланова по домаћинству. Прије балканских ратова у Америку су ради зараде ишла 3 лица, која су се вратила. У периоду 1918—41. иселиле су се 3 породице (двије у Подгорицу и једна у Цетиње). Током рата (1941—45) погинуло је и умрло 16 лица.

Године 1941. у селу су живјели: Ђукановићи (22 дом.), Кнежевићи (14), Ивезићи (5), Колорогићи и Мугоше (по 3) и Милићи, Ћетковићи и Пеличићи (по 2).

Ђукановићи и Колорогићи су се због крвне освете (сматра се, приближно у исто вријеме) доселили са Чева прије око 300 година.

Нешто мало прије њих из Бјелопавлића (Орја Лука) доселили су се Кнежевићи, промијенивши (вјероватно због крвне освете) пређашње презиме Бошковићи;

Ивезићи су од Ивезаја из Груда; досељени прије око 260 година.

Милићи су из Куча (Орахово); досељени послије ослобођења Зете од Турака.

Мугоше су се у новије вријеме доселили из Доње Горице, а Ћетковићи од истоименог братства из Пипера; досељени поспије 1879.

Пеличићи су од истоименог старог братства у Зети; досељени су из Балабана прије око 120 година.

Мада није било типичних братственичких комуница, ипак се може рећи да су старија већа братства (Ђукановићи и Кнежевићи) имала релативно већа права. Тако су Кнежевићи имали своју брањевину, а Ђукановићи већи дио „горе”. Ипак, сва су братства неограничено користила комунице, било у пољу или у гори. Морача је, као и за остала околна села, била заједничко риболовиште, које се углавном индивидуално користило. На њој су била и заједничка појилишта, док су у насељу засеоци имали своје бунаре.

Највећи број домаћинстава држао је овце и давао их љети на кучке планине — према уобичајеној нагодби. Издизало је по 1000 оваца; у просјеку око двадесетак грла по домаћинству. А било је домаћинстава која су на издиг давала и до 100 оваца.

 

ДАХНА

Одувијек се сматрала посебним селом, осим у административном погледу. Гледано у општим потезима, њен атар са западне стране граничи Морачом, са јужне Дајбабе (Средње село), са источне атар Забјела и са сјеверне Подгорица, односно атар њене Старе Вароши. Тако уоквирени простор захвата површину од око 3,5 — 4 км2. Сем главног дијела села, који се пружа јужним подножјем западног дијела Дајбапске горе, остали мањи дијелови размјештени су у западном и јужном дијелу равнице. Познато је да су становници овог села, у односу на друга села око Подгорице, просјечно имали највеће посједе. Неки мјештани (Андрићи и Мишуровићи) имали су своје куће и у Подгорици. Исто тако, осим Рогошића и Мугоша, сва друга домаћинства имала су своју имовину у релативно удаљеним зетским луговима (Гостиљу, Шушуњи, Курилу, Матагужима, Бијелом Пољу и Бериславцима). Комуница села налазила се у равничарском дијелу званом Забјело, тј. источно од села, измећу главнине села и заселака Забјела и Коловрата и Дајбапске горе, а исто тако и у Дајбапској гори (Керова главица). Мјештани Дахне и засеока Забјело користили су испашу у Немовском (и Доњем и Горњем) пољу, све до Цијевне и Врела Рибничких. Све те комунице у односу на село имају повољан положај, битно доприносећи да ово село држи доста стоке (од 30 до 300 оваца и 1—15 говеда).

Године 1941. село је имало 33 куће, од којих само Дахна 17 и засеоци: Забјело 7, Коловрат 7 и Врањево Гнијездо 2. У Дахни су 10 кућа биле на спрат (на коноби) и 6 приземних, док је једна била сувомеђа, покривена сламом. V Забјелу је једна била на изби, а остале приземљуше. У Коловрату су све биле приземне, од којих 2 појате, покривене сламом. У Врањевом Гнијезду обје су биле појате. Помоћних објеката било је свега 4; једна појата и 3 приземне куће. Карактеристично је напоменути да је било кућа (и сада постоје) у којима је (по дужини) под једним кровом становало по више домаћинстава. У свим кућама користило се само огњиште.

Село није имало цркву већ је своје покојнике (као и сада) сахрањивало пред подгоричком црквом на Чепурцима. Такоће, није имало школу, него су дјеца, као и дајбапска, похаћала школу у Подгорици (Стара варош).

Старост села се, на основу ма каквих поузданијих налаза и података, не може ближе одредити. На локацији, званој Сјенка, налажени су гробови, али није констатовано које су старости. Исто тако, при копању темеља кућа проналажени су фрагменти керамике. Може се претпоставити да су из римског доба. Педолошки, плодоносни услови овога насеља, пружају основу за претпоставку да и оно припада овдашњим старим насељима. За доба Турака овдје су муслимани имали велике посједе, као Османагићи, Керовићи и други. Слично је било и у Дајбабама. Већ поменути топоним Лонџа указује да су они ту имали једно од значајних приградских стјецишта. Овдашњи досељеници (Мишуровићи, Андрићи и др.) најприје су морали обраћивати њихову имовину, да би је касније постепено откупљивали и одласком Турака запосјели.9

Од укупно 32 домаћинства са 186 становника 1941. године у Дахни је било 17 : 96, у Забјелу 7 : 37, у Коловрату 6 :43 и у Врањевом Гнијезду 2: 10. У Коловрату су искључиво живјели Мугоше, досељени из сусједне (преко Мораче) Доње Горице око 1910. године. На крају засеока подвојена је само једна кућа Ђукановића; досељени из Дајбаба 1937. године.

У овом доста богатом селу није било основа за неку већу миграциону покретљивост становништва. Уочи првог свјетског рата само су два мјештанина ишла на рад у Америку и вратила се, на почетку рата, као добровољци. До тада је неколико мјештана прешло у Подгорицу. Касније се ни привремено ни стално није нико исељавао. Током задњег рата погинула су и умрла 4 лица.10

У 1941. години у селу су живјели: Мишуровићи (10 дом.), Андрићи (5), Рогошићи (5), Дурковићи (4), Мугоши (5), Симоновићи (2) и Ђукановићи (I).

У Дахни су живјели: Андрићи (5), Мишуровићи (5), Дурковићи (4.);’ Рогошићи (3); у Забјелу: Мишуровићи (5) и Рогошићи (2); у Коловрату: Мугоши (5) и Ђукановићи (1) и у Врањевом Гнијезду: Симоновићи (2).

Мишуровићи, Андрићи, Дурковићи и Рогошићи доселили су се из Бјелица (село Предиш) прије око 200 година.

Андрићи и Мишуровићи су блиски рођаци. Њихово заједничко презиме прије досељења било је Андрић. У Предишу су се рођакали са Вуковићима, Пејовићима, Абрамовићима и Црвеницама. Заједнички предак Андрића и Мишуровића звао се Мишур, по коме су добили презиме. Садашњи Андрићи узели су старо презиме почетком овога вијека (до 1941. године Андрићи и Мишуровићи су иа свадбама обавезно једни другима ишли у сватове и за славу се (св. Петку) мећусобно походили). И једни и други рођакали су се са Дурковићима и Рогошићима, иако са њима немају братственичких веза. То је произишло из близине становања, патријархалног морала и зато што су поријеклом из истог краја. Према предању, Андрићи и Мишуровићи су због крви најприје избјегли у Доњи Загарач, па мало касније у Дахну. Избјегли су због убиства једног Вукотића. Да би заварали траг, доласком у Дахну промијенили су и славу (Јовандан) и узели нову (Петковдан).

Симоновићи су се доселили из Гостиља (у Зети) 1938. године, а Мугоши и Ђукановићи како смо навели. *

Дахна је, рекло би се, више била везана за Подгорицу него Дајбабе. Ово стога што су у Дахни живјели имућнији људи који су на тржишту могли пласирати више производа, посебно сточних, а касније и доста дувана. Исељавање појединих мјештана из Дахне у Подгорицу била су углавном прије првог свјетског рата.

Братственичких комуница — пасишта, појилишта и риболовишта, село није имало. Имања која су поменути појединци имали у зетским луговима коришћена су искључиво за кошење позног сијена (лужине) које је претежно служило за простирку стоци. Раније, када је ниво Скадарског језера био нижи, сијено је, наравно, било квалитетније и више служило за сточну храну.

Сразмјерно броју домаћинстава, ни из једног села из околине Подгорице није се љети изгонило толико стоке на планину колико из Дахне и њеног засеока Забјела. У просјеку је из та два дијела села давано Кучима на чување до 2500 оваца, тј. око 100 из једног домаћинства. Највише стоке су имали Андрићи и Мишуровићи. Са сточарима из Куча, који су им сезонски дрлсали стоку, одржавали су праве пријатељске односе.

Риболов се, као и у Дајбабама обављао без посебних ограничења и предности.

У читавом селу (и Дајбабама и Дахни) и данас истичу знатну улогу некадашње традиционално одржаване патријархалне солидарности, која се безмало испољавала у свим познатим облицима: у мобама, у помоћи при градњи кућа, превозу сијена из зетских лугова, приликом помора стоке, паљевине кућа, итд. Поред моба око орања, сјетве, окопавања, жетве, бербе и косидбе, она се купила и приликом стриже оваца, на коју се посебно гледало као на светковину. За мобу се спремала храна, богатија него обично. Посебно се пружала помоћ погорелима, који су се, како овдје кажу, знали запутити из околних крајева (Љешанске нахије, Куча, Пипера, Комана, Малесије) да траже помоћ. Према могућности, сељани су излазили у сусрет, дајући онолико колико су могли. Сматрало се гријехом не помоћи погорелцу, мада је било и превара. Сви сељани су преко неке врсте црквеног одбора бринули о својој цркви, односно о манастиру, у овом случају. Мање бриге било је за одржавање гробља, јер је гробље (Чепурци) било заједничко са становницима Подгорице. Брига је воћена и око одржавања путева итд.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 150-155).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.