Општина Лепосавић:
Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Граничане, Гркаје, Гувниште, Гулије, Десетак, Добрава, Доње Исево (до 1975. године Исево), Доњи Крњин, Дрен, Дубока, Забрђе, Заврата, Земаница, Зрносек, Ибарско Постење (до 1975. године Постење), Јариње, Јелакце, Јошаница, Кајково, Каменица, Кијевчиће, Копориће (до 1965. године Копуриће), Костин Поток, Кошутица (до 1975. године део Јариња), Кошутово, Крушево, Крушчица, Кутње, Лазине (до 1980. године Лазина), Лепосавић, Лешак, Лозно, Мајдево, Мекиниће (до 1975. године Мекињић), Миоковиће, Миолиће (до 1975. године Миолић), Мошница, Остраће, Плакаоница, Планиница, Поповце, Поткомље (до 1975. године Поткомње), Придворица, Рватска, Родељ, Руцманце, Сеоце, Слатина, Сочаница, Тврђан (до 1975. године Тврђане), Требиће, Трикосе, Ћирковиће (до 1975. године Ћирковићи), Улије, Церања, Црвени, Црнатово, Шаљска Бистрица и Шарпељ.
11. април 2017. у 17:25
Ja
Poreklo Simonovića iz Leška,sa Strmca,slava Mitrovdan ?
15. фебруар 2018. у 00:25
Poreklo
Postovani interesuje me poreklo prezimena Tanaskovic selo Crnatovo mesna zajednica Belo Brdo opstina Leposavic
26. април 2018. у 16:07
Милан Илић
Борчане и заселак Русманце
Село је на косама Брежина и Дела, а заселак Русманце је јужно од села, на Борју Русманачком. Речице и потоци су: Ржанска река, Медвеђак, Конштица, Седрава, Бистрица, Мутничка река, Коритски поток, Слатински поток, Скрк, Бојетинска река, Борчанска река, Кулин поток, а воде: Извор на Гребену, Извор под Гламају, Извор у Борју. У Катуну (у планини) је јак хладан извор Катунска вода. Топографски називи за њиве и ливаде су: Селиште, Беганска земља, Кошариште, Ресовац, Марковац, Димиље, Росуље, друго Селиште, Катунско селиште на Лепчињаку и над Катуном, Урвиште, Пођеље, Црквиште, Главица, Медвеђак, Радуновиће, Локве; за испаше и шуме: Чикер, Велика и Мала кита, Борчанске главе. Забрани су на Кокошару и Кошчици – Кочици, а зимовници за стоку су у Катуну.
До ослобођења (у рату 1912. године) село је било збијеног типа. Једина кућна група је на странама Потока. Овакав тип насеља био је условљен општом несигурношћу за турске владавине. После ослобођења ових крајева поједине породице измештају се с кућама на своја имања, на косама околних брда, село брзо нараста по ободу и постаје веома разбијено. Постоје поделе села на махале: Горњу малу или Горње Борчане на Брежинама и Доњу малу, Борчане или село, око цркве и школе. Гробље је у Бугарском долу, а гробље засеока Русманца је на Брду.
Борчани су по Светостефанској хрисовуљи место у међама села Сочанице. Године 1170. село Борчане и Руцманце су у покрајини Копаонику, у нурији попа Матеја. Године 1921. по званичном попису 31. децембра, у Борчану су 42 домаћинства са 236 чланова, а у Русманцу 7 домаћинства са 40 чланова. Године 1948. у Борчану су 46 домаћинства са 402 члана, а у Русманцу 13 домаћинстава са 130 чланова.
У селу, као и у засеоку, има трагова старих рударских радова. У сеоском гробљу, на неким старим гробовима, положени су велики блокови стена. Има предање да су у селу некад живели „Јети“ и да су њихови гробови – „јетимшки гробови“, У Селишту око цркве су улегнућа и остаци темеља неких грађевина. Црква посвећена Покрову Богородице, недавно је обновљена на месту старе црквине. Над зградом Основне школе су Зидине. Овде су данас само каменоломи трахита. На Беганској земљи недавно је ископано трозуболовачко копље (метални део). Поред копља ископане су велике „маказе од гвожћа“. Топоними: Гојчиновац, Дојчиновац и Влајин гроб остали су без ранијег становништва.
Родови
У време општих покрета наших народа у 17. веку, доселили су се преци данашњих Исаиловића, Вругића и Петровића (18 кућа, Св. Андреј Првозвани, 30. новембра и Петров дан). – У великој сеоби или на почетку 18. века доселили су се Морачани: Марисављевићи, Анђелковићи, Спасојевићи (12 кућа, Св. Арханђео у новембру и Св. Арханђео „летњи“ 13. јула), из Мораче. – Скоро читав век после Морачана у селу су се настанили: Бушете – Раденковићи (6 кућа, Св. Ап. Тома). Они су од Бушета из Беласице у старој Врховини, у покрајини, на планини Копаонику. Сви родови су у Доњем Борчану. У Горњем Борчану су: Савићи и Радосављевићи (8 кућа, Св. Врачи јесењи и летњи) су од „врачеваца“ из суседног Брзанца. – У Русманцу су: Стевићи (7 кућа, Св. Алимпије Столпник). Предак, старији од прадеда избегао је из Влахиње, због насиља Арбанаса. – Гајићи (4 куће) недавно су прешли из Доњег Борчана. Они су од Морачана.
ИЗВОР: „Копаник – Радослав Љ. Павловић, приредио Слободан Симоновић“, Брус 2012, страна 234, 235, 236.
26. мај 2018. у 12:43
Војислав Ананић
ГРАНИЧАНЕ
Село је на брдима Шупљаји и Брезовици (921). У међама села су: Лисац, Стржинска – Граничанска река, Кршањак, Ковачевац, Црналово, Петковица, Говеђи брег, Терзино гувно, Мишак. Потоци су: Радовац, Обреновац, Граничански и Кулин поток, а воде: Шљицица, Граничак, Извор у Дрењу, Извор у Радовцу, Извор у Јошју, Извор у Обреновцу. – Делови сеоског атара имају имена: Пасдолово, Уздољица, Зеленика, Јагњило, Раван, Јошје, Ланиште, Ливаде у Бара, Њиве и Ливаде код Језера, Њиве код Шљивице, Шешевица, Побрњица, Орлов камен или Орлов крш.
У селу се издвајају крајеви: Горње Граничане, под Шупљајом, и Доње Граничане, под Брезовицом. Једно гробље је на Равни.
Село Граничане записано је у Светостефанској хрисовуљи. У Девичком катастиху 1770. године записано је село Граничане или Граничани. Село је на Копаонику и у парохији попа Матеја. По попису од 1921. у Граничанима су 17 домаћинстава са 70 чланова. Године 1948. Граничане (село) имало је 27 домаћинстава с 272 члана.
На Кршањку и на Кућиштима су трагови ранијег насеља. Има предање да је на тим местима било “старо” (средњовековно) Граничане. У Кулином потоку су развалине куле. На Шупљаји су стара рударска окна, “рупе” и поткопи. На Равни је разрушена Богородичина црква. Поред цркве, храма Успења Свете Богородице била је подигнута школа. Обе грађевине биле су подигнуте пред рат 1876. године. За време рата Арбанаси су запалили и порушили све грађевине. У близини црквине, лоред садашњег је “старије сеоско” српско гробље, гробље предака старијег становништва. На гробовима су побивени велики крстови просте израде. На једном таквом надгробнику видео сам урезан знак, прост равнокраки крст.
Родови. – У рату 1876. године из села пребегли су у Србију “усташи” с породицама: Вуксан Радичевић, Маргита, удовица Лазара Н, Нестор u Цветко Младеновић, Миладин Paдивојевић, Здравко Стеваноаић, Миладин Петровић, Станика, удовица Новице Рашића. По завршеном рату 1877/78. турске власти изагнале су становништво преко границе у Србију и оно се настанило у ослобођеној Топлици. Г. 1883. у село, запустело после одласка српског становништва, турске управне власти населиле су мухаџире “Бошњаке” Колашинце. У рату 1912. избегли су пред српском војском на Косово.
После рата 1912/13. године у селу се настањују Милутиновићи (2 куће, Св. Ћирик, 11, маја). Из Кичића на вучитрнском Косову, због насиља Арбанаса, иселили су се после Велике сеобе у Граничане. После рата 1877/78. иселили су сс у Блаце у Топлици, а отуд се касније вратили њихови потомци. – Стевићи, грана Милутиновића су изумрли. Пудићи/Симићи (3 куће, Св. Никола) прешли су из Копорића пре рата 1876. године. Иселили су се у исто време и у место кад и Милутиновићи. Овде су потомци Пудићаг повратника из Баца. – Њихови сродници су Анђелковићи у Валачу у Бањској “крај Косова”. – Грана Јашићи је изумрла. – Вукојевићи (3 куће, Св. Никола и Св. Агатоник) су од Вукојевића из Јелакца. – Мијаиловићи и Ђоровићи (4 куће, Св. Андрија и Петров дан) прешли су из Јелакца. Даљем пореклом су од Андријевштака из Борчана. Отуд је прешао у Јелакце Ђоро, прадед данашњим људима. – Бушета – Радојичић (1 кућа, Св. ап. Тома) је од Бушета из Борчана. – Јевтићи (3 куће, Св. Стеван) су од Јевтића у Јелакцу. – Кузмановићи (2 куће, Св. Врачеви) су од врачеваца из Боранца. – Морачанин – Гајић (1 кућа, Св. Арханђео) је од Морачана из Борчана. -Фрушић/Радисављевић (1 кућа, Св. Арханђео), из Граца код Блажева “дошао” (је) на девојку Морачанина Гајића.
Извор: Радослав Љ. Павловић – КОПАОНИК, Брус, 2012.
26. мај 2018. у 14:45
Војислав Ананић
КОПОРИЋЕ
Село је испод Дуба, на заравни над странама Власичке реке и Велике реке и на левој страни долине Копорићке реке. Земљишно подручје Копорића захвата простор између насеља: Црешњице на северу; Јелакца и Стржина на истоку; Граничана и Кијевчића на југу; Родељ, Крушчице, Мајдева и Костиног Потока на западу. У међама села су: Цигански гроб (1474), на карти “Циганско гробље”, Власић, Кула (1407), Солила, Трешњица (1121), Модро мело, “Модромир” на карти; настањено место, Облик (1135), Протина њива или Кнежевац, Завратски брег, Рајетино гувно, Лисац (1298) и Стражник (1349), на карти “Стражњак”. Унутар граница су узвишења: Молитва, Ракиће, Велики крст, Мали крст, Крш, Градина, Заградина, Лаз, Бож(ј)а главица, Игриште, Ћићавица (1298), Санкова гора, Караџинац, Металица, Гарине, Бољковац, Бољедарица, Побрђе. -Потоци су: Сечки поток, Литица и Врањевац. Баре имају називе: Радежева бара, Јелина вода, Булина бара, Велико језеро и Мало језеро. Воде су: Водица или Барице, Чесма код Директорове куће, Извор у Доловима, Извор у подгори, Извор у Солила, Извор код Рупа, Студенац, Топлик, Ранац, Калоперова вода, Лесковита вода, Кладенац и Стублина. Њиве и ливаде су на местима: Пођелије, Рајина, Селиште, Равне гробнице, Старо Копориће, Долови, Луке, а испаше и шуме на местима: Велико Брезје, Мало брезје, Велико гувно, Мало гувно, Присоје, Подгора, Паљотина, Долови, Суви бор, Јелења раван, Рипа. Зимовници за стоку су у Трговишту.
Село је с разбацаним кућама; једва да су две једна крај друге. Куће су с малим бројем зграда око куће, с ливадама наоколо. Овакав тип насеља био је условљен начином засељавања после ратова 1912/13. Досељеници се враћају на стара места, или се настањују на купљеном земљишту. Досељеници су на местима: Солиоцу, Брдији, Кућиштима, Грмењачи, Росуљама, Лукама, Сопотима и Подубравама. Гробље је на Дубу код црквине, крај старијег сеоског гробља. “Турско” гробље помухамедањених Срба “из Колашина” – “Калашинаца” је код Градине.
Село Копорики и Модрви Мвлв записани су у Светостефанској хрисовуљи 1346. Рударско насеље Coporich, с католичком црквом, помиње се у писму папе Климентија VI краљу Србије Стефану Душану. Године 1770. села Копорићи и Модри мехб спадају у област Копаоника и нурију попа Матеја. Авр. Поповић наводи да је Копориће у време устанка, 1804. имало 4 куће, а пред рат 1876 – 23 куће. Село Модро Мело 1877. имало је 3 куће, а исте године, по деоби, било их је 6. Г. 1913, после балканских ратова, у Копорићу су 123 становника. Године 1936. у Копорићу сам забележио 11 породица, од 9 родова, а у Модром мелу само једну породицу, од једнога рода.
Многобројни су и разноврсни трагови старих рударских радова: купишта троске – “шљакње” – шлакњишта, остаци топионица, самокови и самоковске ваде, остаци водовода, поткопи и “рупе” (окна). – У Кућиштима виде се трагови старог Копорићког засеока Барана. Трагови насеља старог Копорића виде се у Старом Копорићу, у Великој реци. Стара гробља на Дубу, Равне гробнице на сеоској међи, “турско” гробље помухамедањених Колашинаца. Црквине су на Дубу и у Модром Мелу.
Родови. – Ratcho de Chopočfz! gočofca – Ратко из Копорића, горосеча помиње се 7. фебруара 1470. године у вези неког дуга Радохни Радовчићу, трговцу из Белог Брда. – Године 1876. из села су избегли с породицама “усташи”: поп Миладин Поповић, Лазар Симић, Сима Дамњановић, Јездимир Илић, Тодор Милетић, Вукић Пантић, Грујица Јовановић, Деспот Јанићијевић, Милисав Ђорђевић, Вучета Јакшић, Joвa Радовановић. После рата 1877/78. из села су се одселили: Поповићи у Горњу Јошаницу, и Милутиновићи у Неваде у Топлици. По њиховом исељењу у запустелом селу турске власти населиле су 1883. године помухамедањене Србе – Бошњаке” из Горњег Колашина: Баковиће, Мартиновиће и др. Г. 1912. “Колашинци” су избегли испред српске војске на Косово, а отуда се највећи део иселио “у Турску” – Малу Азију. После повлачења Колашинаца у селу се настањују: Милановић (Св. Никола) из Домишевине; Јовановић (1 кућа, Св. Мина), од Јовановића из Радуња; Стевановић (1 кућа, Св. Врачеви) из Брзанца; Грујић (1 кућа, Св. Арханђео, 8. новембра) из Сељанца; Димић (1 кућа, Св. Петка) из Новог Села у Топлици; Бушете: Радосављевић и Радојичић (2 куће, Св. ап. Тома и Томина недеља) из Беласице. Чукундед Паунку Радојичићу из Беласице одселио се у Борчане, отуд се преселио Паунко па настанио на земљишту купљеном од Авр. Поповића, директора Гимназије у Косовској Митровици. Предак Радосављевића одселио се из Беласице у Чунгулу у Топлици, а отуд се вратио потомак. – Тодићи (2 куће, Лазарев дан) доселили су се од Новопазарске Бање. – Поповић (1 кућа, Ђурђиц, 3. новембар и Св. Пантелејмон) је од Коматовића Поповића из Брњака у Ибарском Колашину. Пресечанин – Милетић (1
кућа, Св. Ђурђе 23. априла и Св. пр. Илија 20. јула) доселио се из Пресеке – Брњака. Пресечанин – Радовановић, у суседном засеоку Заврати, је један род с Пресечанином/Милетићем. – Становник Модрога Мела године 1878. био је Младеновић Петар. Данас у Модром Мелу је само кућа Лазара Тополића, новијег досељеника из Босне. Живи као чифчија “на имању” Симе Савића, пензионера из Новог Пазара.
Извор: Радослав Љ. Павловић – КОПАОНИК, Брус, 2012.
23. јул 2018. у 16:33
Влада Блажић
Дедови су ми Блажићи, рођаци су ми Прокићи и Долићи, живео сам у Селу Ратају у Александровачкој Жупи, на овом сајту се помиње да су ми преци пореклом из Копорића, колико је та информација веродостојна и могже ли се и на који начин сазнати нешто више?
28. јун 2018. у 17:28
Војислав Ананић
БЕЛО БРДО
Положај и тип. Село се налази 19 км северно од Лепосавића и 4 км јужно од Панчићевог врха (најпиши врх Копаоника 2017 м). По географском положају припада типу планинских села. У сеоском атару налазе се засеоци груписани по махалама: Базићи (1983 м), Марушићи (1268 м), Санџак (1100 м), Лескова (953 м) и Баљача (865 м). Куће су различито лоциране, неке у пристранцима и странама брда, а неке у малим равнима. Груписане су у неколико група међусобно удаљених 300 до 500 метара. Једино су Базићи издвојени више од километра. Око насеља се уздижу висови Копаоника. На северу од села су Војетин (1558 м) и Коритска Чука (1398 м), на истоку Дебела Глава (1379 м) и Влашка Раван (1004 м), на југу и југоистоку Чука (1076 м) и Орљак (1127 м), а на западу Соколица (1158 м).
Топографски називи појединих делова атара села су Базиће, Шулиће, Саставци (под Баљачу), Бадаловиће, Врла страна, Селиште, Лебаре и Трновача. Становници пију воду са извора. Најпознатија вода је Извор у Селишту.
Средња надморска висина села је 1164 м.
Иако се село налази на великој надморској висини оно није ван важнијих комуникација. До Белог Брда, преко Дрена, води асфалтни пут који повезује насеље са главним саобраћајним путевима који пролазе Ибарском долином. Лошим колским путем насеље је преко Остраћа, повезано са Лешком. До 1982. године то је био једини пут којим су камиони Рудника “Бело Брдо” превозили раднике, животне намирнице и материјал за рудник. Жичаром преко Крстишта дугом 11.800 м транспотрована је руда од Белог Брда до утоварне станице у Лешку.
Називи прошлост и старине. По народном предању Бело Брдо је добило назив по белини снега који се на њему задржавао током већег дела године. Геолози назив везују за геолошки састав тла (бело, беличасто). Подручје Копаоника на којем се налази јама рудника изграђено је од тамне и црвенкасто- мрке (скоро црвене) серије серпентина, кроз које се пробија андензит. Услед површинског распадања она је добила још изразитију бледо-белу и бледо- жућкасту боју, па се истиче у односу на околни терен својом белином. Та карактеристична ознака навела је народ да брду да назив Бело Брдо.
Као средњовековни рудник олова и сребра Бело Брдо први пут сс помиње 1438. године. Међутим, топоним “Старе рупе” (рударска окна и јаме), помиње се на Копаонику у Светостефанској ПОВЕЉИ ИЗ 1314. године, коју је краљ Милутин даривао манастиру Светог Стефана у Бањској.
На старе рударске јаме (шахте) из периода антике и средњег века наилази се у јами рудника и на Копаонику. У засеоку Базићи налази се топоним Латински до. Данас је то шума са путањом. Латинско гробље налази се испред сеоског белобрдског гробља. Ту се примећују и зидине старог црквишта званог св. Тројица, а нешто ниже налазе се црквене зидине зване Петка. Топоним “Шљакниште” налази се на неколико места у Белом Брду, испод Војетина код Сланог извора. Ниже Латинског гробља налази се топоним Стабар на којем се претпоставља да је у средњем веку била тржница белобрдска.
На локалитету названом Небеске Столице (1800 m) екипа истраживача- археолога Завода за заштигу споменика културе у Краљеву 1998. године започела је истраживања. Овде је пронађена старохришћанска базилика грађена ломљеним и тесаним каменом са кречњачким малтером као везивним материјалом. Грађевина је имала под од мозаика и фреске на зидовима што показују пронађени остаци. На основу мозаика са сигурношћу се може рећи да јс базилика грађсна у V и VI веку.
Недалеко од базилике у једном римском објекту, пронађени су новац из доба Диоклицијана и Константина и фрагменти античких керамичких посуда. Посебну пажњу заслужује део мермерног рељефа изузетне фине израде на којем је приказан лик са плаштом преко рамена.
На основу онога што је до сада откривено може се закључити да се на локалитету Нсбеске Столице налазио важан културни центар, а пет километара ниже насеље које су подигли рудари и војници. То потврђује да је Копаоник у античко доба, као и у средњем веку, био познат по рудницима сребра и гвожђа.
Почетком XVI века дубровачка властела је била стално настањена у Белом Брду, које се као рударско место бележи под именом Biello Berdo, Бело Бердо, Било Брдо, Бело Бардо.
У поменицима XVI и XVII века налазимо белешке о жупи Ибар у којима се, осим села Кајково, Крушчица и Миокониће помиње и Бело Брдо. По доласку Турака рудник је радио до прве половине XVI века, када нестаје и дубровачка колонија.
Године 1927. Никола Пашић предаје Бело Брдо енглеској компанији “Selektion Trust” из Лондона, која, после обилних истражних радова, почиње са експлоатацијом оловно-цинкане руде 1937. године. После ратних разарања рудник је обновљен 1949. године и данас ради.
Становништво и родови. Године 1878. у Белом Брду је било 13 кућа са 150 становника.” По попису из 1921. године село је имало 31 домаћинсгво и 194 становника, а 1948. године, 337 становника и 43 домаћинства. По попису из 1953. село је имало 663 становника и 132 домаћинства, а 1961. 418 становника и 229 домаћинстава, што је и најзећи број које је село имало. По попису из 1971. године у односу на 1961. број становника је смањен за 265 (651), а број домаћинстава за 147 (158). Од те године број становника и домаћинстава стално се смањује. По попису 1981. године село има 86 домаћинстава и 365 становника, а 1991. године 265 становника и 64 домаћинства. Од 1961 – 1991. године број становника је смањен за 651 или 71,07% а број домаћинстава за 241 или 46,23%.
Осим пољопривредне функције насеље данас врши неколико непољопривредних функција: рударску (Рудник олова и цинка “Копаоник”), административно-управну (Месна канцеларија), трговинску (две трговинске радње и једна пиљара), школску (основна осморазредна школа), здравствену (здравствена станица) и саобраћајну (аутобуско стајалиште на линијама Лепосавић – Бело Брдо и Лешак – Бело Брдо).
Период од 1960. до 1980. године представља златно доба Рудника “Копаоник” у Белом Брду. У том периоду основане су четири стамбене колоније: “Логор” и “Банхаус” у Белом Брду, Санџак на домаку Белог Брда и у Запланини. У колонији Логор налазе се три стамбене зграде које су служиле за колективне станове радника, секторска амбуланта, осморазредна основна школа и стамбене зграде за просветне раднике.
Данашње становништво Белог Брда чине родови чији су се преци доселили У другој половини XIX века, а неки и пре.
У засеоку Базићи населили су се Базићи (11 кућа) пре велике сеобе из Херцеговине од Билећа. Потомци су познатог киријџије Томаша Базе, по коме и носе презиме. Грана од рода Базића су Шуле – Шулићи, а и Шуловићи, који су прешли у Равниште – Запланина (данас ошитина Брус). Базићи славе св. Јована Крститеља – Јовандан (20. јануар). После Другог светског рата велики број породица од овог рода иселило у Карадак код Рашке (1 породица), Рудницу (1), Краљево (7), Крагујевац (4), Аранђеловац (2), Младеновац (1), Београд (5), Брус (2), Крушевац (2) и Топлицу (2).
Даничићи (6 кућа), старином су из Црне Горе од племена Пипера. Прво су се доселили у село Црнатово одакле су, после рата 1877. до 1978. године прешли у Базиће. По пореклу блиски су род са Милосапљевићима у Црантову. Славс cв. Николу – Никољдан (19. децсмбар). Из овог рода неколико породица се иселило после Другог светског рата, и то у Велику Плану (1 породица), Рашку (1), Краљево (1), Лешак (2), Крушевац (1) и Београд (1).
Симићи (2 куће) не знају време и место досељавања, непознатог су порекла. Славе славу св. Јована Крститеља, па су вероватно по пореклу род са Базићима и Ђурићима.
У селу су живели Милићи (4 куће). Далеки су им преци из Црне Горе, од илемена Куча. Презиме носе по старијем претку Милији. После Другог светског рата иселили су се у Лешак (1), Краљево (2), Крагујевац (1) и Београд (1). Славе св. Стефана – Стовандан (9. јануар). По пореклу Милићи су једно родство са Крстојтојевићима које је турски ага преселио у Лисину на Копаонику.
У исто време кад и Базићи, у Белом Брду су се населили и преци данашњих Томића (1 кућа). Дошли су “од мора”, из околине Дубровника, а онамо су досељени од Призрена, славе св. Николу. После Другог свстског рата већином су се иселили у Врбу код Краљева (5), Адране код Краљева (1), Крушевац (1) и Лешак (1).
Куће у засеоку Лескови налазе се на левој страни лссковачког-острушког потока, десне притоке Белобрдске реке у подножју Соколице. Ту су родови: Гогићи (6 кућа), предак се доселио кад и Томићи из околине Дубровника, а тамо су дошли од Призрена. Међутим, Јован Ердељановић наводи да су Гогићи досељени из села Лутова у Братоножићима. Гогићи славе св. Николу. Одсељених породица од рода Гогића данас има у Краљеву (1), Крушевцу (1), Рашки (1), Бегограду (1), Неготину (1), Крагујевцу (1), Лешку (2) и Лепосавићу (1). У овом засеоку су и Милосављевићи (2 куће) који су прешли из Белог Брда. По пореклу род су са Томићима и Гогићима и славе cв. Николу. Ту су и Вукадиновићи (3 куће) чији је предак досељен из Грађановића код Новог Пазара, “призетио” се у кућу Ђурића. Задржао је презиме, али је узео женину славу св. Јована Крститеља, јер по обичају “земља слави славу”.
Засеок Ђурићи носи име по роду Ђурићи (6 кућа), чији су се далски преци доселили кад и Базићи од Билеће у Херцеговину. Славе св. Јована Крститеља. Петко Ђурић (1880 – 1950) је био истакнути домаћин, кмет и један од писмених људи између два светска рата. Учествовао је у балканским ратовима. Носилац је Албанске спомснице и Карађорђеве звезде. После Другог свстског рата из овог рода се иселило неколико породица: Карадак у општину Рашка (1), Краљево (1), Брус (1) и Косовску Митровицу (1). Милојевић у Санџаку (1 дом.), чији је предак шездесетих година XX века досељен из Варварина код Крушевца, слави cв. Апостола Луку – Лучиндан.
Куће засеока Марушића су у изворишту Марушићке реке, а гробље је ниже. У овом засеоку живе: Марковићи (2 куће), чији је предак досељен из Белог Брда од светојованаца, славе св. Јована Крститеља. Одсељених има у Лешку (2). Радивојевићи (2 куће), чији је предак досељен из Базољина, општина Брус, славе св. Архангела Михаила – Аранђеловдан, а прислужују Велики Госпођиндан.
У засеоку Баљача су родови Симоновића (4 куће). Они су прешли поодавно из Белог Брда, где су оставили сродника Гогиће и Томиће. Славе св. Николу. Одсељених из овог рода има у Крушевацу (1), Рватима код Рашке (1), Лешку (1) и Лепосавићу (1).
Благојевића (3 куће) предак је досељен из Белог Брда, славе св. Стефана Архангела. Одсељених има у Рашки (1), Тврђан код Лепосавића (1) и Прахову (1); Ораовчићи (1), су досељени из Бановића, засеок Ћирковића; предак се призетио на женино имање, слави св. Враче, јесење и летње.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
29. јун 2018. у 13:53
Војислав Ананић
БИСТРИЦА
Положај и тип. На 24 км северно од Лепосавића, с обе стране Бистричке реке, десне притоке Ибра, налази се село Бистрица. Око села су гранична насеља Муре и Ново Село, (општина Рашка) Ћирковиће и Јариње. Село има правац пружања североисток – југозапад. Око села уздижу се брда: на северозападу Стара караула (757 м) и Ресник (818 м), а на истоку Голо Брдо (738 м). Са западне стране је Милићко Поље (457 м). Средња надморска висина је 527 м.
Насеље је разбијеног типа. Већина кућа је лоцирана на странама Бистричке реке, у подножју брда Јарика и Клика, ниже којег се налази зграда основне четвороразредне школе и месна канцеларија.
У односу на главне путеве који пролазе долином Ибра село има периферни положај. Лошим сеоским путем повезано је са важним саобранајницама.
Назив, прошлост и старине. Назив села је хидроним; потиче од чисте, бистре и беле пенушаве реке која пролази кроз село. По Бистричкој рцци село јс добило име.
У Светостефанској повељи забележена су два села под овим именом и оба су са десне стране Ибра. У односу на положај тока реке Ибар две Бристрице су Доња (северна) и Горња (јужна). Северна Бистрица је Доља Бистрица из Повеље. Њу називају српском Бистрицом. Забележено је да је Доњу Бистрицу краљ Милутин дао властелину Будоју. На данашњем гробљу виде се остаци темеља старе цркве, па се место зове Црквине. Поред гробља је старије вримско гробље. У њему су гробови обележени великим необрађеним камењем и по неким крстом.
Становништво и родови. По првом нослератном попису из 1948. године Бистрица је имала 21 домаћинство са 122 становника, а 1953. 116 становника и 20 домаћинстава. По попису из 1961. године, број становника је повећан за 96 (212), а број домаћинстава за 18 (38). Највећи број становника, 142, по домаћинстава, 38, село је имало по попису 1981. године. Пописима 1971. године забележено је да је у селу било 20 домаћинстава са 69 становника, а по последњем попису 1991. 50 становника и 18 домаћинстава. Према томе, од 1961 до 1991. број становника је смањен за 162 или за 74,42%, а број домаћинстава за 19 или 50%. Низак природни прираштај и економски разлози (миграција село – град) основни су разлози смањења броја становника и домаћинстава.
Преци данашњег становништва Бистрице досељени су из разних крајева, поглавито у XIX и првој половини XX века, и то:
Милутиновићи, звани Мишутлићи (5 кућа) не знају своје порекло, али неки говоре да су се доселили давно од некуда, из Црне Горе, па се сматрају стариначким родом. Презиме носе по прстку Милутину. Рођакају се са Кузмановићима и Милићима у суседном селу Јарињу. Могуће је да су Милутиновићи, Милићи и Кузманонићи били један род, на шта упућује иста слава и неорођавају се. Славе св. Ћорђа Алемпија – Алемиијевдан (9. децембар).
Гашићи (2 куће), предак им се доселио у Другој половини XVIII века из Камена код Лешка где су дошли из јужних крајева Косова или Метохије. Гашића има у селу Доње Вратаре у Александровачкој жупи. Нико од њих не зна да ли су род. Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
Станићи (три куће), славе Ђурђевдан. Предак је досељен после 1878. од Новог Пазара, а тамо су дошли из Црне Горе. Имају блиске рођаке у Грађановићу (општина Нови Пазар) и у селу Љубинце у Александровачкој жупи.
Јаношевићи (1 кућа). Њихов предак из Јариња 1927.године “призетио” се у Бистрицу на женино имање. Задржао је презиме и породичну славу св. Архангела Михаила – Аранђеловдан. Према казивању Миодрага Јаношевића (78) из Бистрице, пореклом су из Црне Горе (Морачани). Из Црне Горе досељени су давно у Јариње два брата, Мијат и Јанош, па се сматрају старинцима.
Благојевићи (1 кућа), досељени су из Гувништа на женино имање, “призетио” се. Слави св. Стефана и женину славу Ђурђиц, јер по обичају земља слави славу.
Карановићи ( 2 куће). Предак је досељен из Руднице од Карановића, “призетио” се у Гашиће. Старином су из Метохије, из околине Пећи. Славе св. Алемпија и женину славу Ђурђиц.
После Првог и Другог светског рата из села су се одселили Милутиновићи (1 домаћинство) у Горње Преказе, у Дреници, као колониста, 1936. године, Рашка (3 домаћинства) и Краљево (3 дом.); Гашићи, Горње Преказе (1 дом.) као колониста одсељен 1936. године, а данас живи у Краљеву; Оганићи, Баљевац (1 дом.) и Горње Јариње (1 дом.); Јаношевићи Лешак (1 домаћинство) и Рашка (3 дом.).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
30. јун 2018. у 05:46
Војислав Ананић
БРЗАНЦЕ
Положај и тип. Брзанце је гранично село лепосавске општине према општини Косовска Митровица. Налази се 15 km источно од Сочанице, односно 25 km југоисточио од Лепосавића. По географском положају припада групи планинских села са надморском висином од 1177 m и налази се на југоисточном делу Борчанске Висоравни. Са источне стране села пружа се планински венац Ладово (1259 m), јужно су Крст и Оштра Чука (1240 m), а западно Котлена (1148 m). Делови атара села се називају Селиште, Крст, Старо Брзанце и Буче Под Котлине. Користи се вода из извора Брсњача и Под Котленом. Село припада групи мањих насеља и ван је свих комуникационих путева, изузимајући слаб сеоски пут који води према њему. С обзиром да је удаљено од важнијих путева, а са источне стране планином, може се рећи да Брзанце спада у забачена села.
У атару села има бројних остатака старих рударских радова: рупа (окна), поткопа и закопина. На Рудинама се и данас распознају трагови старог рударског пута који је водио за Трепчу. Једно место у овом атару села зове се Попова Глава. По предању овде су Арбанаси убили неког попа и одсекли му главу. Селиште и Старо Брзанце одавно су запустели и ту нема трага било каквог насеља.
Назив, прошлост и старине. У називу села је реч брз (брзак, брз ток воде, место где је вода брза), па би се могла прихватити претпоставка да је Брзанце добило назив по брзом потоку, односно Брзаначкој реци која се улива у Седраву. На реци је подигнуто нсколико воденица (млин који покреће вода) за млевење жита. Назив села је мотивисан водом и хидронимског је порекла. Међутим, није искључена могућност да назив села потиче од речи брзан (назив кукуруза малог клипа, жуте боје који се и данас сеје и рано стиже). По томе назив села спада у фитониме, и мотивисан је одређеном врстом биљке.
Данашњи назив је скоријег времена, јер се не помиње у историјским изворима (српским повељама и турским пописима). По Катастигу манастира Девич у Дреници село је записано 1770. и 1782. године као Брзанце и 1771. и 1774. као Брзанци и “било је у парохији попа Матеје“.
Село нема своје гробље и мртви се сахрањују у гробљу у Борчане. У селу се налази старо црквиште.
Станотшштво и родови. По Радославу Љ. Павловићу, Брзанце је 1913. године имало 117 становника. По попису из 1921. године 14 домаћинстава са 115 чланова, а 1948. године 206 становника и 25 домаћинстава. Године 1953. село је имало 242 станонника и 29 домаћинстава. По попису из 1961. године број становника повећао на 271, што је и највећи број становника које је село имало. По попису из 1971. године у селу јс било 33 домаћинства и 220 становника, а 1981. 121 становника и 28 домаћинства. По последњем попису Брзанце је имало 53 становник и 22 домаћинства, што је у односу на 1961. годину мање за 218 становника или 80,44 %, а број домаћинстава је повећан за 8 или за 57,14 %.
У времену од 1690. до 1736. године из села су се одселили Љутићи (слава св. Јована Крститеља) у Лепеницу и тамо засновали село Брзанце.
Данашње становништво чине родови старијих досељеника:
Анђелковићи (1 дом.) су из Борчана досељени пре 1912. године. Неки говоре да су старином из Црне Горе – Морачани. Славе св. Архангела Михаила – Аранђеловдан. Од овог рода 6 домаћинства је одсељено у Крагујевац.
Алсксићи (2 дом.), досељени су из Ибарског Колашина и по пореклу су рођаци са Јанковићима, Јанићијевићима и Милутиновићима. Славе св. Враче. Из овог рода 3 домаћинства су одсељена у Смедерево, 2 у Крагујевац, 2 у Косовску Митровицу и 1 у Грабовац код Звечана.
Левентијевићи (3 дом.), говоре да су ту одавнина, па су заборавили место досељења, Славе св. Враче. Од овог рода 10 домаћинстава се иселило после Другог свстског рата у Крагујевац (5), Панчево (3), Београд (1) и Крушевац (1).
Миладиновићи (5 кућа), досељсни су 1739. године из Жаже, одакле су побегли због насиља Арбанаса. У Жажу су дошли из Ибарског Колашина, а говоре да су даљом старином из Црне Горе. По пореклу су један род са Петровићима. Славе св. Николу – зимског и летњег. Из села одсељено је 17 домаћинстава, највише у Крагујевац (10 дом.).
Милутиновићи (1 дом.) су досељени из Ибарског Колашина. Славе св. Враче и блиски су рођаци са Алексићима, Јанковићима и Јанићијевићима.
Петровићи (3 дом.), досељени су из Жажа, одакле су избегли због насиља Арбанаса. Род су са Миладиновићима. Славе св. Николу. Из села је исељено 19 домаћинстава и то углавном у Крагујевац (18).
Стефановићи (6 дом ), досељсни су из Ибарског Колашина и славе св. Враче. Од Другог светског рата десет домаћинства је одсељено у Крагујевац и Смедерево.
Јанићијевићи (1 дом.), досељени су из Ибарског Колашина, рођаци су са Алексићима, Милутиновићима и Јанковићима. Славе св. Враче. У Крагујевац су се одселила 2 домаћинства овог рода, по једно домаћинство у Смедерево, Косовску Митровицу и Лепосавић.
Јанкоиићи (1 дом.), досељени су из Ибарског Колашина, а по пореклу рођаци су са Алексићима, Јанићијевићима и Милутиновићима у селу и славе св. Враче.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
30. јун 2018. у 06:08
Војислав Ананић
ВИТАНОВИЋЕ
Положај и тип. Село се налази с десне стране средњег гока Дренске реке, десне притоке Ибра, и асфалтног пута Дрен – Бело Брдо. Од Лспосавића је удаљено 11 км. Куће су лоциране на присојној страни брда Буче и под утицајем сунчевих зрака је од изласка до заласка сунца, тако да готово нишга не спречава инсолацију преко целог дана. Пошто је насеље у долини Дренске реке, оно има правац пружања североисток – југозапад и по гсографском положају кућа село је разбијеног типа. Куће су груписане по мањим групама – махалама или цематима.
Гранична села су: на североистоку Земаница, а југозападно Миолиће и северу Симичиште, заселак Остраћа. Село окружују брда: са источне стране Кршеви, на југоистоку Жута прлина и северу Буче. Са западно странс је Мсрћсз (924 м).
У саобраћајном погледу село има повољан положај, јер је асфалтним путем, који пролази кроз село, повезано са важним комуникацијама у долином Ибра.
Назив, прошлост и старине. По Јовану Цвијићу, имена села која се завршавају вна – ћи – ће – ац – ци – це нека и од оних на – ови и – овог изведена су од личних имена и надимака или породичних или родовских назива. Могуће је да назив села потиче од имена рода Витановић (патроним), а може се тумачити и као антропоним од мушког имена Вита (вокатив Вито) хип. Витомир, Није искључена могућност да је село добило име по првим досељеницима који су вероватно били уопште телесно добро развијени и одликовали су се витким, протегљастим стасом (?).
По постанку село спада у млађа насеља, јер га у писаним изворима под овим именом нема. Под данашњим именом први пут се помиње у Попису босанских спахија из 1711. године. Вук Караџић је забележио село под именом Витановићи у Жупи у Горњем Ибру у новопазарској нахији. До 1912. године у Витановићу је била турска гранична караула.
Становништво. Током српско-турског рата 1876. године Витановиће је сасвим запустело; становници су избегли преко границе у Србију. Поново насељавање села извршено је 1878. године доласком предака данашњих Васиљевића и Јовановића.
По попису од 1921. године у Витановићу је било 33 становника и 5 домаћинстава, 1948. године 11 домаћинстава и 57 становника, 1953 64 становника и 11 домаћинстава. Године 1961. забележено је да село има 76 становника и 12 домаћинстава, а 1971. број становника се повећао на 87, а домаћинстава на 16.
Године 1981. број становника је смањен за 19, а домаћинстава је, због деобе породица, повећан на 17. По попису из 1991. године село је имало 50 становника и 14 домаћинстава. У периоду од 1961. до 1991. број становника је самањен за 26 или 34,21%, а домаћинстава је повећан за 2, или 16,67 %.
Најбројнији род у селу данас чине Васиљевићи (10 дом.). Презиме носе по старијем претку Васиљу досељеном из села Башче у Ибарском Колашину, вероватно у првој половини XIX века. Васиљ води порекло од братства Коматовића досељених у Брњак осамдесетих година XVIII века, а пореклом из Црне Горе, од племсна Кучи.
Према казивању Васиљевић Радосава, који живи у Звечану, а које је забележио од бабе Сребре, очеве мајке, Васиљ је имао осам синова. Са шест синова (Јован, Тривун, Милоје, Милојица, Пајо и Милун) доселио се у село Вигановиће и од Васиљевих потомака су данашњи Васиљевићи и Јовановићи. Два Васиљева сина, Милан и Радоица, одселили су се у топлички крај и о њиховим потомцима се данас ништа не зна. Већина Васиљевића имају домаћу славу св. Георгија. Међутим, две породице Васиљевића славе св. Николу. Наиме, према предању, Васиљев син Милун оженио се женом (не зна јој се право име, коју су звали Вељовка, вероватно по имену првог мужа, који се звао Вељо), која је из првог брака довела троје деце: Мару, Јована и Вучету, а које је Милан прихватио. Са Вељовком је Милун имао сина Василија. Јован и Вучета су прихватили презиме свога очуха, али су узели очеву славу св. Николу. Вероватно да од ових Васиљевића воде порекло Милутиновићи (2 куће, слава Св. Никола) у Блацу који су се после 1878. иселили из Витановића.
Јовановићи (3 дом.), су по пореклу Васиљевићи, носе презиме по Јовану, најстаријем Васиљсвом сину. Претпоставља се да је Јован Васиљев син прве жене, па зато његови потомци узимају презиме Јовановићи, али им слава остаје.
Јаковљевићи (2 дом.), досељени су из Кијевчића. Зарија Јаковљевић оженио се Стаником, ћером Васиљевог сина Паја и до 1956. године су живели у Кијевчићу. Из Кијевчића прелазе у Витановиће, на женино имање, призетио се, а истовремено купују земљу од Косте Васиљевић који се одселио у Краљево. Јаковљевићи славе домаћу славу св. апостола Луку – Лучиндан.
Исељавање становништва из Витановића датира у новије време, после Другог светског рата. Пренасељеност села и тежак живот допринели су да становништво одлази у градове, за послом. Одсељених Васиљевића има у Звечану (1 дом.) Рашки (1), Лепосавићу (1), Нишу (1), Београду (1), Чачку (1), Лешку (1), Крушевцу (1), Смедереву (2), Крагујевацу (1), Новом Пазару (1) и Краљеву (1). Трбухом за крухом неки су стигли и до Америке, држава Индијана (3 домаћинства) и Немачке (1 дом.). Од рода Јовановића одселили су се у Горњи Милановац (1 дом.), Крагујевац (1), Београд (1) и Краљево (1). Једно домаћинство од рода Јаковљевића одселило се у Сенту (Војводина).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.
30. јун 2018. у 11:52
Војислав Ананић
ВРАЧЕВО
Положај и тип. Уз Врачевску реку северозападно од Лепосавића и западно од Лешка, налази сс село Врачево. Од Лепосавића је удаљено 17, а од Лешка 8 км.
Село је разбијеног типа, на североисточним огранцима Рогозне, између Бара, Требића, Каљина, засеока Рватске, Одојевића, Јове, Грађановића и Јабланице (сва четири села су у општини Нови Пазар). Куће су по пристранцима и поред река. По међусобном положају и удаљености село се дели на засеоке: Риково (махала Богдановић и Крљаши), Завада, Врба, Долац, Живодере и Манасе. Са западне стране засеока Риково, на граници са општином Нови Пазар, уздижу се висови Граб (1.071 м) и Ковиљача (1107 м), а изнад засеока Живодере са североисточне стране, је Голи Брег (759 м).
Средња надморска висина је 569 метара.
Назив, лрошлост и старине. Село је добило назив по цркви Врачеви посвећеној православним свецима и лекарима Кузману и Дамјану, па сваке године, 14. новембра и 14. јула (по црквеном календару 1. новембра и 1. јула) црква празнује. Помен им се чини два пута годишње, сматрају неки теолози и црквени историчари, јер је један брат умро у јулу, а други у новембру.
По поузданим подацима, црква је подигнута 1316. године и спомиње се као Ђурђева црква у Ибру. Као манастир Врачи записана је у Сопоћанском споменику крајем XIV века. Црква се налази у засеоку Долац. После Косовске битке 1389. Године, истоврсмено као и манастир у Бањској, црква је спаљена. У другој половини XVI века она је обновљена, али је у XVII и XVIII веку била поново рушена и паљена. Урезани натпис изнад врата потврђује да је црква 1860. године поново подигнута. У цркви нема фресака, осим на своду припрате, који је радио неки неуки историчар. У копаоничким земљотресима црква је претрпела знатна оштећења. Закоком је заштићена као споменик културе и њена санација је извршена 2002. године.
Најстарија школа у овом крају била је манастирска школа у Врачеву, која је, према тврдњи најстаријих људи овог краја, отворена за време Првог српског устанка 1806. године. Да ли ова тврдња има основа? Јагош К. Ђилас у књизи Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912. године наводи факторе који су утицали на отварање ове школе. “Стварање слободне територије у овом крају од 1806. до 1813. године, која је била под потпуном контролом устаничких чета, близина српске границе, успон културног живота у Србији у односу на ове крајеве и чешће преношење књига из Србије од стране свештеника, монаха, трговаца и других људи”. Први учитељи школе били су свештеници из породице Бачанин. Године 1869. манастирска школа преуређује се у световну. Школа је 1888. године имала и Русат наме (решење – дозволу за рад) које је гласило на Марка Бачанина, свештеника из Врачева. Школу су, осим ђака из Врачева, похађала и деца из околних села: Требића, Лешка, Лепосавића, Сочанице, Ибарске Слатине, а било је деце и из Никољаче, (Рашка), Батњика и Тушимље (Нови Пазар).
Становништво и родови. По попису становништва и домаћинсгава из 1948. године село је са засеоцима имало 652 становника и 82 домаћинстава, а пет година касније, 689 становника, што је био и највећи број становника у селу и 89 домаћинстава. По попису из 1961. године село је имало 649 становника и 99 домаћинства. Пад становништва у односу на 1953. годину настао је зато што су неки засеоци свидентирани као посебне пописне јединице.
У попису 1971. године Врачево са свим засеоцима има 619 становника и 125 домаћинстава, а 1981. године 503 становника и 116 домаћинстава. По последњем попису који је вршен 1991. године број становника у Врачеву је био 261, а домаћинстава 106. Очигледно је да је и из овог села било исељавања, а као последица тога као и ниске стопе природног прираштаја дошло је до великог смањења броја становника. Индекс смањења броја становника 1991/1953 износи 37,88.
Према општем прегледу родова и броја кућа Петра Ж. Петровића, Врачево је у време његовог испитивања имало 10 стариначких родона и 33 куће. Најнише досељеника јс било у XVIII веку (34 рода и 159 кућа) и XIX веку (25 родова и 72 куће), а најмаље у првој половини XX века (6 родова и 10 кућа). Према томе, у време његовог испитивања, Врачево је имало укупно 75 родова и 274 куће. Најмање има стариначких родова који чине 13,33% од укупног броја родова и 12,04% кућа. Највише родова је досељено у XVIII
веку (45% родова и 58,02% куће), затим у XIX веку (33,33 % родова и 26,285 кућа) а најмање у првој половини XX века (8% родова и 3,65% кућа).
Досељавање родова вршено је из два правца: из западних крајева Црне Горе и њених сталних предела и средишње Херцеговине и њених сталних предела. Највећи број досељеног становништва чинн динарски родови (77 % кућа).
Преци данашњег становништва Врачева досељени су из разних крајева:
Станићи (3 куће), порекком су из Црне Горе, од Мораче. У првој полонини XIX века од шест Стојадинових синова у Оклацу тројица су се доселила у Ибарску долину, од којих су данашњи Станићи у Врачеву. Првобитно су се презивали Тодосијевићи и под тим презименом сахрањени су у Врачеву Василије и његова жена Петруша. Данашње презиме носе по Стани, која је као удовица са три сина дошла у овај крај. Према породичном предању, Станићи су пореклом један род са Богдановићима у Рикову (кажу да су била три брата), на шта упућује иста крсна слава. Станићи су најпре славили Аранђеловдан, али су, доцније, из озбњљних узрока узели нову славу тако да данас славе св. Николу. Њихових рођака данас има у Ђакама код Куршумлије, Оклацу у Ибарском Колашину и селу Избице код Новог Пазара. Ејуп Мушовић наводи да су Станићи у XVIII веку држали ханове на Рогозни.
Миладиновићи (3 куће), чији је предак досељен из Брестова код Новог Пазара, старином су из Црне Горе, од Колашина. Славе св. Ђорђа.
Симовићи (1 кућа), досељени из Мрмоња (општина Рашка) а пореклом су од тамошњих Симовића. Славе Томиндан.
Ђорђевићи (3 куће), досељени су из Јариња, славе св. Ђорђа – Ђурђиц и Ђурђевдан.
Анисијевићи (2 куће), досељени су из Руднице, где су дошли из Босне. Славе св. Враче, јесење и летње.
Танасковићи (2 дом.) чији је предак досељен из Табалија у Ибарском Колашину, пореклом су од Танасковића у Драгаљицама. Презиме носе по претку Танаску који се из Драгаљица преселио у Табалије. Даљим пореклом су од великог братства Кошана којих и данас има у селима Ибарског Колашина (Газиводе, Бања, Тушиће, Вукосављевиће, Витковиће и Табалије) али су многи узели друга презимена. По етнологу Милосану Лутовцу ови Кошани тврде да су пореклом из места Кос у Прекобрђу у Морачи. Славе св. Петку.
Пантовићи (2 куће), досељени су из суседног села Поткомља. Једно су родство са Пантовићима у овом селу. Славе св. Николу.
Бошњовићи (1 кућа), досељени су из Руднице, где су дошли из Босне. Славе св. Николу.
После 1945. године из села се иселило неколико породица: Станићи Краљево (2 дом.), Београд (1 дом.) и Лешак (1 дом.); Миладиновићн. Врњачка Бања (1 дом.) и Рашка (1 дом.); Ђорђевићи: Београд (2 дом.), Краљево (1 дом.) и Рашка ( 1 дом.); Анисијсвићн. Краљево (1 дом.) и Лешак (1 дом.); Бошњовићи Рашка (2 дом.).
Заселак Долац по свом постанку спада у старија насеља. Први пут се помиње 1363. године у повељи Цара Уроша о замени Жупе Звечан за Жупу Брвеник између челника Мусе и кнеза Војислава Војиновића. У Повсљи Долац је обележен именом властелина Дубила и то као постељиначно насеље које је за свога господара обављало разне послове: пређа вуне, плетење, штављење коже, кројење тканина за одела и друго.
Данас у засеоку живе следећи родови:
Петронијевићи (3 куће), чији је предак досељен из Павља код Новог Пазара. По претку Петронију, који је имао Јована и Јеврема, носе данашње презиме. Славе св. Јована Крститеља.
Васовићи (2 куће), досељени су из Буђева код Дуге Пољане на Пештери. Старином су из Црне Горе, из Острога. Славе Лазарицу – Врбицу (27. април).
Перовићи (6 кућа), према казивању Жарка Перовића (75) из Врачева, пореклом су из Мораче у Црној Гори, од братства Перовића. У Долац (Врачево) су се доселиле четири породице, а шест породица је отишло у Топлицу (околина Куршумлије). Кажу да су род са Секулићима у Горњем Крњину, на шта упућује иста слава Пантелијевдан (9. август).
Ђуровићи (1 дом.) чији је предак је досељен из села Башче у Ибарском Колашину, се сматрају стариначким родом. Славе св. Јована Крститеља.
Бишевци – Кулизе (1 кућа), пореклом су од Бишеваца досељених из села Бишева код Рожаја. Даљом старином су из Куча у Црној Гори. Славе Мратиндан (24. новембар).
Бачани (1 кућа), пореком су од Бачана у Требићу, где су дошли из села Батке на Рогозни. Старином су од Лопата у Васојевића. Славе св. Јована Крститеља. Из овог рода позната је породица Чеда Бачанина, свештеника из Врачева који је ухапшен од стране Немаца новембра 1942. године, а стрељан у Косовској Митровици 1943. Из ове породице су Гојко Бачанин и Стана Бачанин. Гојко Бачанин је рођен 11. новембра 1911. године у селу Врачеву. Због ратова (Балкански и Први светски рат) Гојко је са закашњењем пошао у основну школу, 1919. године. По завршетку четири разреда основне школе наставио је школовање у гимназији, прво у Новом Пазару, а затим у Призрену где је 1931. године матурирао. Затим се уписао на Правни факултет у Београду. Године његових студија биле су и године његовог веома активног политичког живота. Међутим, његова политичка активност није се испољавала само у Бсограду, већ и у његовом родном крају. По запршетку студија 1936. године одлази на одслужсње војног кадровског рока 1936. и 1937. Због своје политичке активности није добио чин резервног официра, а из истих разлога, после одслужења војног рока, иако је завршио правни факултет није могао одмах да добије службу. Тек крајем 1938. године био је постављен за судијског приправника у Суду у Ноном Пазару где је остао све до 1941. године.
По избијању рата, априла 1941. године Гојко Бачанин напушта Нови Пазар и одлази у Врачево где су му живели родитељи, млађа сестра Стана и брат Срђан. Од краја 1941. године па све до краја 1943. Гојко Бачанин је боравио у Врачеву, живећи полуилегално у својој кући, код пријатеља и у суседним селима. После смрти његове сстре Стане, по директиви партијског руководства, Гојко Бачанин је пребачен код такозване колашинске групе у Ибарском Колашину где је остао од децембра 1943. до јула 1944. године. Убрзо по формирању Ибарског партизанског одреда августа 1944. Гојко Бачанин је прешао на Коапоник где је имснован за члана штаба Ибарског одреда. У Одреду јс остао до краја новембра 1944. године, односно до ослобођења Ибарске долине, Рашке и Новог Пазара. По ослобођењу, новембра 1944. године Гојко Бачанин је постављен за првог команданта Новог Пазара, а затим и за председника Народноослободилачког одбора среза дежевског и на тој дужносги је остао до погибије. Убијен је јупа 1945. године код Новозапарске бање враћајући се из Врачева за Нови Пазар. Погинуо јс у 35. години живота и непосредно пред његов одлазак за Београд где је требало да пређе на нову дужност. Сахрањен је на новопазарском гробљу. Данас Основна школа у Врачеву носи његово име.
Стана Бачанин рођена је 12. новембра 1912. године у Врачеву. Четири разреда оснонне школе завршила је у Врачеву, нижу гимназију у Новом Пазару, а учитељску школу у Скопљу. По завршетку учитељске школе дуже врсме није радила, јер није могла да добије службу. Најпре је почела да ради у селу Кузмичеву код Новог Пазара, а пред Други светски рат премештена је у основну школу у Врачево. Радећи са децом истовремено је окупљала омладину и жене ових села, описмењавала их и упућивала у живот. Таква њена друштвена активност донела јој је велику популарност не само у овим селима већ и шире. У окупираној земљи, у изузетно тешким условима, наставља свој друштвени и политички рад испуњава га новим садржајима и облицима рада.
Када је у долини Ибра формиран партизански одред „Тодор Милићевић“, Стана је заједно са браћом ступила у његове редове. По повлачењу одреда из Ибарске долине Стана остаје у Врачеву где као илегалац у току 1942. и 1943. године ради на окупљању омладине и жена. У току 1943. године Стана је била активно укључена и ангажована у припремама за формирање новог партизанског одреда у Ибарској долини. Остаје и даље у Врачеву и ради као илегалац. Стрељање њеног оца Чеда 1943. године у Косовској Митровици још више је погоршало и онако тешке услове у којима је радила. Већ 4. децембра 1943. године била је ухапшена и убијена у својој кући, тако да је трећа жртва у породици Бачанин.
Стана Бачанин је била учитељица и борац и као таква стекла је велики углед у народу овог краја и уврстила се у ред најпознатијих и најугледнијих жена
бораца тадашњег среза Дежевског. У знак сећања на њу Основна школа у Лешку и данас носи њено име.
После Другог светског рага из овог засеока иселило се неколико породица. Петронијевића. Бсоград (3 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Перовићи: Крагујевац (3 дом.), Лазаревац (2 дом.) и Лепосавић (1 дом.); Бачани: Крагујевац (1 дом.); Бишевац. Лешак (1 дом.).
Засеок Заваде назван је по месту Завадама, што је народни назив за наводњавање „вада” и “вадити” – вада или канал за одвођење воде. Помиње се прпи пут у туском попису Крајишта Иса-бега Исхаковића 1455. године као тимар Исака, хизмећара Иса-бегова са шест српских кућа, од којих једна удовичка, а царски приход од села био је 396 акчи.
У засеоку данас живе: Радосављевићи( 5 кућа), чији је предак досељен из Доњег Крњина од Радосављевића, а старином су из села Требаљено у Црногорском Колашину. Презиме носе по претку Радосаву. Спаве св. Апостола Луку; Димитријевићи (1 кућа), пореклом су из Црне Горе, Морачани. Славе Митровдан.
Исељеници су Радосављевићи, Рашка (1 дом.), Ушће (2 дом.) и Лешак (2 дом.) и Димитријевићи. Лешак (2 дом.).
У турском попису Крајишта Иса-бега. Исхаковића 1455. године помиње се и засеок Живодер (Живодере) са осам српских домова, а царски приход села износио јс 532 акче.
Данас у овом засеоку живе родови: Радисављевићи (4 куће), досељени из Рикова и славе св. Јована Крститеља. Николићи (3 куће), досељени из села Цоковића код Новог Пазара, где су дошли из Црне Горе. Славе св. Стефана. Бачанин (1 дом.), досељени из Требића од Бачана. Славе св. Јована Крстигеља.
Исељеници су Радисављевићи: Краљево (1 дом.) и Поткомље (1 дом).
У поменутом турском попису помиње се и засеок Монах (Манасе) са 9 српских домова, од којих неожењени један, а царски приход села је 864 акче. Засеок се звао и Дуљево (Жуљево, Зољево).
У засеоку живе родови:
Станићи (2 куће) Једно родство су са Станићима у Врачеву. У првој половини XIX века један од три брата досељених у Ибарској долини населио се у Манасе и од њега су данашњи Станићи. Рођакају с Богдановићима у Рикову. Славе св. Николу. Други Станићи (1 кућа) по пореклу нису никакав род са Станићима у селу. Потичу од Мирка и Крсмана чија се мајка преудала у Станиће. Они су узели презиме Станића, али су задржали славу св. Јована Крститеља.
Перовићи (2 куће), по пореклу један су род са Перовићима у Доцу. Славе св. Пантелијевдан.
Дачовићи (2 куће), досељени су из Ибарског Колашина а старином су од Бјелопавлића у Црној Гори. Славе св. Петку.
Вучетићи (2 куће), пореклом су из Црне Горе – Морачани. По пореклу близак су род са Вучетићима у Градишту на Копаонику. Славе св. Јована Крститеља.
Здравковићи (1 дом.), досељени су из Придворице код Сочанице, “призетио” се у кућу Станића. Слави Ђурђевдан и женину славу св. Јована Крститеља.
После Другог свстског рата из овог засеока исељено је неколико породица. Станићи: Београд (2 дом.) и Крагујевац (1 дом.); Перовићи: Крагујевац (1 дом.); Дачовићи: Нови Пазар (1 дом.) и Крагујевац (2 дом.).
По шумском дрвећу врби носи назив данашњи засеок Врачева Врба. Засеок се налази у долини Врбљанског потока, који се с десне стране улива у Риковску реку. Под овим именом унет је у попис Крајишта Иса-бега Исхаковића 1455. године. Засеок се дели на Горњи и Доњи крај. У Горњем крају, који се назива Пода, и данас се може наићи на стабла борове шуме. Од суседног села Одојевића Врбу одваја Одојевићко Брдо, а од Калшна Милечкино Брдо.
Поједини делови атара Врбе имају топографске називе Бачиште, Велике њиве, Врбљанске стране, Лозић и Дубови. Пије се вода са извора и једног бунара у Подима дубоког 14 метара. Познати извори су Студеница, Максимова вода, Савина вода и Јоше.
У засеоку живи национално мешовито становништво. Муслимански родови су:
Нуховићи – Махмутовићи (1 кућа), досељени су из црногорског Колашина. Прво су се населили у Тријебине, а одатле у Житници код Сјенице, одакле су дошли у Брестово код Новог Пазара, а одатле за време српско-турског рата 1876 – 1878. прешли у Врбу (Врачево). Као шире братство познати су као Колашинци. Данашње презиме носе по претку Нуху који је за жену имао христјанку Милицу из Заваде.
Јашарвићи (2 куће), не знају своје порекло. Говоре да је њихов предак дошао као дете, па су данас од њега данашњи Јашаревићи. Није искључена могућност да су и они за време српско-турског рата досељени из Брестова.
Шкријељи (1 кућа), чија је постојбина, по Ејупу Мушовићу, Шкреља Ђ Малесија у Албанији, као старо албанско племе помиње се још 1416. године. Највише их има на Пештери, где су познати као Руговци. Вероватно од њих су Шкриељи и у овом засеоку. Истина Шкријеља има и у Бихорачким селима Јаворово, Муровац и Дашча Ријека. Шкријељи су дошли као католици, па су током времена сви исламизирани.
Хоџићи (2 куће), досељени су 1882. из Куршумлије, прво у Рватску, а одатле њихов предак је прешао у Врбу. Године 1934. неки су се одселили у Нови Пазар.
Бајрактаревићи (1 кућа), потомци су алмадара из XVIII века због па их зову Алмадаревићи. Године 1908. већина их је одсељена у Нови Пазар.
Ђсрлеци (2 куће), досељени су из Драге код Тутина. Постоји верзија да су исламизирани Клименте или Кучи.
У засеоку Врби од српских родова живе: Стефановићи (2 куће), досељени 1923. године из Беоца код Рашке, где су дошли из околине Пећи. Славе св. Ђорђа.
После Другог светског рата из овог засеока иселиле су се породице Нуховића: Нови Пазар (3 дом.), Хоџића: Нови Пазар (4 дом.), Барјактаревића: Нови Пазар (1 дом.) и Ђерлека у Турску (1 дом.).
Засеок Риково налази се у изворишту Риковске реке, која се код Доца састаје са Манатском реком и граде Врачевску реку. Гранична села и засеоци су Баре, Грађановиће, Трстеник, Завада, Долац и Манасе. Јовићево брдо одваја Риково од Заваде, а Црни као од Трстеника. Поједини делови атара засеока имају топографске називе: Торине и Кућиште. Крајеви засеока су: Богдановићи и Крљаши. Засеок Риково помиње се први пут у турском попису Крајишта Иса- бега Исхаковића 1455. године под именом Ракева (Риково) са 14 српксих кућа, од којих четири неожењених и царским приходом од села 1287 акчи.
Преци цанашњег становништва Рикова су досељеници: Богдановићи, (3 куће), кажу да су пореклом од старог његушког братства Богдановића, из села Копита у Црној Гори. Презиме носе по најстаријем претку Богдану. По њиховом казиваљу, прво су дошли у село Крушево код Лепосавића, а одатле у Риково. Рођакају се са Станићима у Брачеву, али не знјају зашто. Богдановића има у Ужицу, Крушевцу и Петровом Селу, али не знају да ли су са њима у сродству по пореклу. Богдановићима је одувек крсно име Никољдан (зимски, а прислужују св. Николу пролећног, 22. маја).
Радисављевићи (3 куће), чији је предак досељен крајем XIX века из Лопата у Васојевићима, славе св. Јована Крститеља.
Гашовићи (2 куће), чији је предак досељен из Одојевића (општина Нови Пазар). Имају блиске рођаке у Орахову код Рашке. Славе стз. Тома – Томиндан.
После Другог светског рата из засеока иселило се неколико породица Богдановића: Рашка (2 дом.), Београд (2 дом.), Баљевац (1 дом.), Лешак (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Радисављевића: Бсеоград (1 дом.) и Крагујевац (1 дом.), Гашовићи: Нови Пазар (1 дом.), Крагујевац (1 дом.) и Лешак (1 дом.).
У засеоку Крље населили су се Филиповићи – Лопаћани (1 кућа), чији је предак из Лопата у Васојевићима. Прпобитно су се презивали Радосављевићи. По породичном предању била су три брата: Данило, Радисав, а трећем који се одселио у Топлицу, нс знају име. Од Данила су Филиповићи, славе св. Јована Крститеља.
Радосављевићи (3 куће), мо пореклу су једно родство са Филиповићима, име носе по Радосаву, славе св. Јована Крститеља. По пореклу Филиповићи и Радосавевљевићи су родство са Расидављевићима у Рикову.
После Другог сиетског рата из овог засеока иселило се неколико породица Филиповића: Горњи Миланонац (1 дом.), Рашка (3 дом.), Сињ у Хрватској (1 дом) и Радосављевића: Зрењанин (1 дом.), Баљевац (3 дом.) и Нови Пазар (1 дом.).
Село Врачево, осим пољопривредне функције врши административно- управну функцију преко Mесне канцеларије, школску – осморазредна основна школа при којој је школске 1968/69. године изграђен базен за пливање димензија 12,5 х 5 м, па је ова школа вероватно била и једина у Србији која је, захваљујући учитељу Милану Николићу, имала базсн за пливање, који је данас запуштен. Коров у базену показује да овде људска рука годинама није ништа учинила.
Село има здравствену амбуланту. Пре двадесет година лекар је долазио два пута дневно, а сваког радног дана радила је и медицинска сестра. Данас лекар долази једном дневно као и медицинска сестра.
До 1999. године село је четири пута дневно имало аутобуске линије на релацији Лешак – Врачев. Данас организованог аутобуског превоза грађана нема.
У периоду од 1980. године до данас из села и месне заједнице иселило се 78 породица (Рватска 21, Каљин 10, Врачево 13, Требиће 11, Баре 14 и Каменица 4).
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.