Лепосавић и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Лепосавић: Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Гр Општина Лепосавић: Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Гр Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Лепосавић и околна села

Лепосавић и околна села

Општина Лепосавић:

Баре, Бело Брдо, Белуће, Бербериште, Бистрица, Борова, Борчане, Брзанце, Витановиће, Врачево (и засеок Врба), Вуча, Гњеждане, Горњи Крњин, Граничане, Гркаје, Гувниште, Гулије, Десетак, Добрава, Доње Исево (до 1975. године Исево), Доњи Крњин, Дрен, Дубока, Забрђе, Заврата, Земаница, Зрносек, Ибарско Постење (до 1975. године Постење), Јариње, Јелакце, Јошаница, Кајково, Каменица, Кијевчиће, Копориће (до 1965. године Копуриће), Костин Поток, Кошутица (до 1975. године део Јариња), Кошутово, Крушево, Крушчица, Кутње, Лазине (до 1980. године Лазина), Лепосавић, Лешак, Лозно, Мајдево, Мекиниће (до 1975. године Мекињић), Миоковиће, Миолиће (до 1975. године Миолић), Мошница, Остраће, Плакаоница, Планиница, Поповце, Поткомље (до 1975. године Поткомње), Придворица, Рватска, Родељ, Руцманце, Сеоце, Слатина, Сочаница, Тврђан (до 1975. године Тврђане), Требиће, Трикосе, Ћирковиће (до 1975. године Ћирковићи), Улије, Церања, Црвени, Црнатово, Шаљска Бистрица и Шарпељ.


Коментари (74)

  • Radmil Mile Petronijevic

    Poreklo prezimena Petronijevic u Tvrdjenu
    Opstina Leposavic

    Одговори
  • goga

    postovani interesuje me porekolo prezimena Dimitrijevic selo Dren opstina Leposavic slave Svetog Jovana

    Одговори
  • Jelena

    Poreklo prezimena Vučinić, selo Vuča

    Одговори
  • Slobodan

    interesuje me poreklo prezimena zdravkovic selo pridvorica so/ leposavic

    Одговори
  • Leposavac

    Dimitrijevići u Drenu su jedan rod sa Milovanovićima iz istog sela. Doseljeni su iz Vrapča kod Tutina.

    Одговори
  • Dragan

    Poštovani molio bih sve ljude za informaciju za moje pretke Mainka i Todoru Đorđević živeli su u Potkomlju 1839 do oko 1900 god. Unapred hvala.

    Одговори
  • Dragan

    Molim drage prijatelje da mi pomognu ako znaju. Tražim potomke Marinka i Todore Đorđević iz Potkomlja. Oni su živeli u Potkomlju oko 1800 do 1900 god. Dva sina Petar i Milun su se doselili u Novo Selo kod Vrnjačke Banje i promenili prezime u Marinković. Unapred hvala.

    Одговори
  • Славиша

    Порекло фамилије Симић, селоПлакаоница , Рогозна?

    Одговори
  • Simic aleksandar

    Interesuje me familija Simic iz lozna.SO leposavic. Velimir i Kosta su se odseluli u Konjuvu kod Kursumlije,a pop Velicko u Krusevac .Unapred hvala.

    Одговори
  • Tocilo

    Poreklo Aleksica iz Grkaja

    Одговори
  • Ja

    Poreklo Simonovića iz Leška,sa Strmca,slava Mitrovdan ?

    Одговори
  • Poreklo

    Postovani interesuje me poreklo prezimena Tanaskovic selo Crnatovo mesna zajednica Belo Brdo opstina Leposavic

    Одговори
  • Милан Илић

    Борчане и заселак Русманце

    Село је на косама Брежина и Дела, а заселак Русманце је јужно од села, на Борју Русманачком. Речице и потоци су: Ржанска река, Медвеђак, Конштица, Седрава, Бистрица, Мутничка река, Коритски поток, Слатински поток, Скрк, Бојетинска река, Борчанска река, Кулин поток, а воде: Извор на Гребену, Извор под Гламају, Извор у Борју. У Катуну (у планини) је јак хладан извор Катунска вода. Топографски називи за њиве и ливаде су: Селиште, Беганска земља, Кошариште, Ресовац, Марковац, Димиље, Росуље, друго Селиште, Катунско селиште на Лепчињаку и над Катуном, Урвиште, Пођеље, Црквиште, Главица, Медвеђак, Радуновиће, Локве; за испаше и шуме: Чикер, Велика и Мала кита, Борчанске главе. Забрани су на Кокошару и Кошчици – Кочици, а зимовници за стоку су у Катуну.

    До ослобођења (у рату 1912. године) село је било збијеног типа. Једина кућна група је на странама Потока. Овакав тип насеља био је условљен општом несигурношћу за турске владавине. После ослобођења ових крајева поједине породице измештају се с кућама на своја имања, на косама околних брда, село брзо нараста по ободу и постаје веома разбијено. Постоје поделе села на махале: Горњу малу или Горње Борчане на Брежинама и Доњу малу, Борчане или село, око цркве и школе. Гробље је у Бугарском долу, а гробље засеока Русманца је на Брду.

    Борчани су по Светостефанској хрисовуљи место у међама села Сочанице. Године 1170. село Борчане и Руцманце су у покрајини Копаонику, у нурији попа Матеја. Године 1921. по званичном попису 31. децембра, у Борчану су 42 домаћинства са 236 чланова, а у Русманцу 7 домаћинства са 40 чланова. Године 1948. у Борчану су 46 домаћинства са 402 члана, а у Русманцу 13 домаћинстава са 130 чланова.

    У селу, као и у засеоку, има трагова старих рударских радова. У сеоском гробљу, на неким старим гробовима, положени су велики блокови стена. Има предање да су у селу некад живели „Јети“ и да су њихови гробови – „јетимшки гробови“, У Селишту око цркве су улегнућа и остаци темеља неких грађевина. Црква посвећена Покрову Богородице, недавно је обновљена на месту старе црквине. Над зградом Основне школе су Зидине. Овде су данас само каменоломи трахита. На Беганској земљи недавно је ископано трозуболовачко копље (метални део). Поред копља ископане су велике „маказе од гвожћа“. Топоними: Гојчиновац, Дојчиновац и Влајин гроб остали су без ранијег становништва.

    Родови

    У време општих покрета наших народа у 17. веку, доселили су се преци данашњих Исаиловића, Вругића и Петровића (18 кућа, Св. Андреј Првозвани, 30. новембра и Петров дан). – У великој сеоби или на почетку 18. века доселили су се Морачани: Марисављевићи, Анђелковићи, Спасојевићи (12 кућа, Св. Арханђео у новембру и Св. Арханђео „летњи“ 13. јула), из Мораче. – Скоро читав век после Морачана у селу су се настанили: Бушете – Раденковићи (6 кућа, Св. Ап. Тома). Они су од Бушета из Беласице у старој Врховини, у покрајини, на планини Копаонику. Сви родови су у Доњем Борчану. У Горњем Борчану су: Савићи и Радосављевићи (8 кућа, Св. Врачи јесењи и летњи) су од „врачеваца“ из суседног Брзанца. – У Русманцу су: Стевићи (7 кућа, Св. Алимпије Столпник). Предак, старији од прадеда избегао је из Влахиње, због насиља Арбанаса. – Гајићи (4 куће) недавно су прешли из Доњег Борчана. Они су од Морачана.

    ИЗВОР: „Копаник – Радослав Љ. Павловић, приредио Слободан Симоновић“, Брус 2012, страна 234, 235, 236.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГРАНИЧАНЕ

    Село је на брдима Шупљаји и Брезовици (921). У међама села су: Лисац, Стржинска – Граничанска река, Кршањак, Ковачевац, Црналово, Петковица, Говеђи брег, Терзино гувно, Мишак. Потоци су: Радовац, Обреновац, Граничански и Кулин поток, а воде: Шљицица, Граничак, Извор у Дрењу, Извор у Радовцу, Извор у Јошју, Извор у Обреновцу. – Делови сеоског атара имају имена: Пасдолово, Уздољица, Зеленика, Јагњило, Раван, Јошје, Ланиште, Ливаде у Бара, Њиве и Ливаде код Језера, Њиве код Шљивице, Шешевица, Побрњица, Орлов камен или Орлов крш.
    У селу се издвајају крајеви: Горње Граничане, под Шупљајом, и Доње Граничане, под Брезовицом. Једно гробље је на Равни.
    Село Граничане записано је у Светостефанској хрисовуљи. У Девичком катастиху 1770. године записано је село Граничане или Граничани. Село је на Копаонику и у парохији попа Матеја. По попису од 1921. у Граничанима су 17 домаћинстава са 70 чланова. Године 1948. Граничане (село) имало је 27 домаћинстава с 272 члана.
    На Кршањку и на Кућиштима су трагови ранијег насеља. Има предање да је на тим местима било „старо” (средњовековно) Граничане. У Кулином потоку су развалине куле. На Шупљаји су стара рударска окна, „рупе“ и поткопи. На Равни је разрушена Богородичина црква. Поред цркве, храма Успења Свете Богородице била је подигнута школа. Обе грађевине биле су подигнуте пред рат 1876. године. За време рата Арбанаси су запалили и порушили све грађевине. У близини црквине, лоред садашњег је „старије сеоско“ српско гробље, гробље предака старијег становништва. На гробовима су побивени велики крстови просте израде. На једном таквом надгробнику видео сам урезан знак, прост равнокраки крст.
    Родови. – У рату 1876. године из села пребегли су у Србију „усташи“ с породицама: Вуксан Радичевић, Маргита, удовица Лазара Н, Нестор u Цветко Младеновић, Миладин Paдивојевић, Здравко Стеваноаић, Миладин Петровић, Станика, удовица Новице Рашића. По завршеном рату 1877/78. турске власти изагнале су становништво преко границе у Србију и оно се настанило у ослобођеној Топлици. Г. 1883. у село, запустело после одласка српског становништва, турске управне власти населиле су мухаџире „Бошњаке“ Колашинце. У рату 1912. избегли су пред српском војском на Косово.
    После рата 1912/13. године у селу се настањују Милутиновићи (2 куће, Св. Ћирик, 11, маја). Из Кичића на вучитрнском Косову, због насиља Арбанаса, иселили су се после Велике сеобе у Граничане. После рата 1877/78. иселили су сс у Блаце у Топлици, а отуд се касније вратили њихови потомци. – Стевићи, грана Милутиновића су изумрли. Пудићи/Симићи (3 куће, Св. Никола) прешли су из Копорића пре рата 1876. године. Иселили су се у исто време и у место кад и Милутиновићи. Овде су потомци Пудићаг повратника из Баца. – Њихови сродници су Анђелковићи у Валачу у Бањској „крај Косова“. – Грана Јашићи је изумрла. – Вукојевићи (3 куће, Св. Никола и Св. Агатоник) су од Вукојевића из Јелакца. – Мијаиловићи и Ђоровићи (4 куће, Св. Андрија и Петров дан) прешли су из Јелакца. Даљем пореклом су од Андријевштака из Борчана. Отуд је прешао у Јелакце Ђоро, прадед данашњим људима. – Бушета – Радојичић (1 кућа, Св. ап. Тома) је од Бушета из Борчана. – Јевтићи (3 куће, Св. Стеван) су од Јевтића у Јелакцу. – Кузмановићи (2 куће, Св. Врачеви) су од врачеваца из Боранца. – Морачанин – Гајић (1 кућа, Св. Арханђео) је од Морачана из Борчана. -Фрушић/Радисављевић (1 кућа, Св. Арханђео), из Граца код Блажева „дошао“ (је) на девојку Морачанина Гајића.

    Извор: Радослав Љ. Павловић – КОПАОНИК, Брус, 2012.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОПОРИЋЕ

    Село је испод Дуба, на заравни над странама Власичке реке и Велике реке и на левој страни долине Копорићке реке. Земљишно подручје Копорића захвата простор између насеља: Црешњице на северу; Јелакца и Стржина на истоку; Граничана и Кијевчића на југу; Родељ, Крушчице, Мајдева и Костиног Потока на западу. У међама села су: Цигански гроб (1474), на карти „Циганско гробље“, Власић, Кула (1407), Солила, Трешњица (1121), Модро мело, „Модромир“ на карти; настањено место, Облик (1135), Протина њива или Кнежевац, Завратски брег, Рајетино гувно, Лисац (1298) и Стражник (1349), на карти „Стражњак“. Унутар граница су узвишења: Молитва, Ракиће, Велики крст, Мали крст, Крш, Градина, Заградина, Лаз, Бож(ј)а главица, Игриште, Ћићавица (1298), Санкова гора, Караџинац, Металица, Гарине, Бољковац, Бољедарица, Побрђе. -Потоци су: Сечки поток, Литица и Врањевац. Баре имају називе: Радежева бара, Јелина вода, Булина бара, Велико језеро и Мало језеро. Воде су: Водица или Барице, Чесма код Директорове куће, Извор у Доловима, Извор у подгори, Извор у Солила, Извор код Рупа, Студенац, Топлик, Ранац, Калоперова вода, Лесковита вода, Кладенац и Стублина. Њиве и ливаде су на местима: Пођелије, Рајина, Селиште, Равне гробнице, Старо Копориће, Долови, Луке, а испаше и шуме на местима: Велико Брезје, Мало брезје, Велико гувно, Мало гувно, Присоје, Подгора, Паљотина, Долови, Суви бор, Јелења раван, Рипа. Зимовници за стоку су у Трговишту.
    Село је с разбацаним кућама; једва да су две једна крај друге. Куће су с малим бројем зграда око куће, с ливадама наоколо. Овакав тип насеља био је условљен начином засељавања после ратова 1912/13. Досељеници се враћају на стара места, или се настањују на купљеном земљишту. Досељеници су на местима: Солиоцу, Брдији, Кућиштима, Грмењачи, Росуљама, Лукама, Сопотима и Подубравама. Гробље је на Дубу код црквине, крај старијег сеоског гробља. „Турско“ гробље помухамедањених Срба „из Колашина“ – „Калашинаца“ је код Градине.
    Село Копорики и Модрви Мвлв записани су у Светостефанској хрисовуљи 1346. Рударско насеље Coporich, с католичком црквом, помиње се у писму папе Климентија VI краљу Србије Стефану Душану. Године 1770. села Копорићи и Модри мехб спадају у област Копаоника и нурију попа Матеја. Авр. Поповић наводи да је Копориће у време устанка, 1804. имало 4 куће, а пред рат 1876 – 23 куће. Село Модро Мело 1877. имало је 3 куће, а исте године, по деоби, било их је 6. Г. 1913, после балканских ратова, у Копорићу су 123 становника. Године 1936. у Копорићу сам забележио 11 породица, од 9 родова, а у Модром мелу само једну породицу, од једнога рода.
    Многобројни су и разноврсни трагови старих рударских радова: купишта троске – „шљакње“ – шлакњишта, остаци топионица, самокови и самоковске ваде, остаци водовода, поткопи и „рупе“ (окна). – У Кућиштима виде се трагови старог Копорићког засеока Барана. Трагови насеља старог Копорића виде се у Старом Копорићу, у Великој реци. Стара гробља на Дубу, Равне гробнице на сеоској међи, „турско“ гробље помухамедањених Колашинаца. Црквине су на Дубу и у Модром Мелу.
    Родови. – Ratcho de Chopočfz! gočofca – Ратко из Копорића, горосеча помиње се 7. фебруара 1470. године у вези неког дуга Радохни Радовчићу, трговцу из Белог Брда. – Године 1876. из села су избегли с породицама „усташи“: поп Миладин Поповић, Лазар Симић, Сима Дамњановић, Јездимир Илић, Тодор Милетић, Вукић Пантић, Грујица Јовановић, Деспот Јанићијевић, Милисав Ђорђевић, Вучета Јакшић, Joвa Радовановић. После рата 1877/78. из села су се одселили: Поповићи у Горњу Јошаницу, и Милутиновићи у Неваде у Топлици. По њиховом исељењу у запустелом селу турске власти населиле су 1883. године помухамедањене Србе – Бошњаке“ из Горњег Колашина: Баковиће, Мартиновиће и др. Г. 1912. „Колашинци“ су избегли испред српске војске на Косово, а отуда се највећи део иселио „у Турску“ – Малу Азију. После повлачења Колашинаца у селу се настањују: Милановић (Св. Никола) из Домишевине; Јовановић (1 кућа, Св. Мина), од Јовановића из Радуња; Стевановић (1 кућа, Св. Врачеви) из Брзанца; Грујић (1 кућа, Св. Арханђео, 8. новембра) из Сељанца; Димић (1 кућа, Св. Петка) из Новог Села у Топлици; Бушете: Радосављевић и Радојичић (2 куће, Св. ап. Тома и Томина недеља) из Беласице. Чукундед Паунку Радојичићу из Беласице одселио се у Борчане, отуд се преселио Паунко па настанио на земљишту купљеном од Авр. Поповића, директора Гимназије у Косовској Митровици. Предак Радосављевића одселио се из Беласице у Чунгулу у Топлици, а отуд се вратио потомак. – Тодићи (2 куће, Лазарев дан) доселили су се од Новопазарске Бање. – Поповић (1 кућа, Ђурђиц, 3. новембар и Св. Пантелејмон) је од Коматовића Поповића из Брњака у Ибарском Колашину. Пресечанин – Милетић (1
    кућа, Св. Ђурђе 23. априла и Св. пр. Илија 20. јула) доселио се из Пресеке – Брњака. Пресечанин – Радовановић, у суседном засеоку Заврати, је један род с Пресечанином/Милетићем. – Становник Модрога Мела године 1878. био је Младеновић Петар. Данас у Модром Мелу је само кућа Лазара Тополића, новијег досељеника из Босне. Живи као чифчија „на имању“ Симе Савића, пензионера из Новог Пазара.

    Извор: Радослав Љ. Павловић – КОПАОНИК, Брус, 2012.

    Одговори
    • Влада Блажић

      Дедови су ми Блажићи, рођаци су ми Прокићи и Долићи, живео сам у Селу Ратају у Александровачкој Жупи, на овом сајту се помиње да су ми преци пореклом из Копорића, колико је та информација веродостојна и могже ли се и на који начин сазнати нешто више?

      Одговори
  • Војислав Ананић

    БЕЛО БРДО

    Положај и тип. Село се налази 19 км северно од Лепосавића и 4 км јужно од Панчићевог врха (најпиши врх Копаоника 2017 м). По географском положају припада типу планинских села. У сеоском атару налазе се засеоци груписани по махалама: Базићи (1983 м), Марушићи (1268 м), Санџак (1100 м), Лескова (953 м) и Баљача (865 м). Куће су различито лоциране, неке у пристранцима и странама брда, а неке у малим равнима. Груписане су у неколико група међусобно удаљених 300 до 500 метара. Једино су Базићи издвојени више од километра. Око насеља се уздижу висови Копаоника. На северу од села су Војетин (1558 м) и Коритска Чука (1398 м), на истоку Дебела Глава (1379 м) и Влашка Раван (1004 м), на југу и југоистоку Чука (1076 м) и Орљак (1127 м), а на западу Соколица (1158 м).
    Топографски називи појединих делова атара села су Базиће, Шулиће, Саставци (под Баљачу), Бадаловиће, Врла страна, Селиште, Лебаре и Трновача. Становници пију воду са извора. Најпознатија вода је Извор у Селишту.
    Средња надморска висина села је 1164 м.
    Иако се село налази на великој надморској висини оно није ван важнијих комуникација. До Белог Брда, преко Дрена, води асфалтни пут који повезује насеље са главним саобраћајним путевима који пролазе Ибарском долином. Лошим колским путем насеље је преко Остраћа, повезано са Лешком. До 1982. године то је био једини пут којим су камиони Рудника „Бело Брдо“ превозили раднике, животне намирнице и материјал за рудник. Жичаром преко Крстишта дугом 11.800 м транспотрована је руда од Белог Брда до утоварне станице у Лешку.
    Називи прошлост и старине. По народном предању Бело Брдо је добило назив по белини снега који се на њему задржавао током већег дела године. Геолози назив везују за геолошки састав тла (бело, беличасто). Подручје Копаоника на којем се налази јама рудника изграђено је од тамне и црвенкасто- мрке (скоро црвене) серије серпентина, кроз које се пробија андензит. Услед површинског распадања она је добила још изразитију бледо-белу и бледо- жућкасту боју, па се истиче у односу на околни терен својом белином. Та карактеристична ознака навела је народ да брду да назив Бело Брдо.
    Као средњовековни рудник олова и сребра Бело Брдо први пут сс помиње 1438. године. Међутим, топоним „Старе рупе“ (рударска окна и јаме), помиње се на Копаонику у Светостефанској ПОВЕЉИ ИЗ 1314. године, коју је краљ Милутин даривао манастиру Светог Стефана у Бањској.
    На старе рударске јаме (шахте) из периода антике и средњег века наилази се у јами рудника и на Копаонику. У засеоку Базићи налази се топоним Латински до. Данас је то шума са путањом. Латинско гробље налази се испред сеоског белобрдског гробља. Ту се примећују и зидине старог црквишта званог св. Тројица, а нешто ниже налазе се црквене зидине зване Петка. Топоним „Шљакниште“ налази се на неколико места у Белом Брду, испод Војетина код Сланог извора. Ниже Латинског гробља налази се топоним Стабар на којем се претпоставља да је у средњем веку била тржница белобрдска.
    На локалитету названом Небеске Столице (1800 m) екипа истраживача- археолога Завода за заштигу споменика културе у Краљеву 1998. године започела је истраживања. Овде је пронађена старохришћанска базилика грађена ломљеним и тесаним каменом са кречњачким малтером као везивним материјалом. Грађевина је имала под од мозаика и фреске на зидовима што показују пронађени остаци. На основу мозаика са сигурношћу се може рећи да јс базилика грађсна у V и VI веку.
    Недалеко од базилике у једном римском објекту, пронађени су новац из доба Диоклицијана и Константина и фрагменти античких керамичких посуда. Посебну пажњу заслужује део мермерног рељефа изузетне фине израде на којем је приказан лик са плаштом преко рамена.
    На основу онога што је до сада откривено може се закључити да се на локалитету Нсбеске Столице налазио важан културни центар, а пет километара ниже насеље које су подигли рудари и војници. То потврђује да је Копаоник у античко доба, као и у средњем веку, био познат по рудницима сребра и гвожђа.
    Почетком XVI века дубровачка властела је била стално настањена у Белом Брду, које се као рударско место бележи под именом Biello Berdo, Бело Бердо, Било Брдо, Бело Бардо.
    У поменицима XVI и XVII века налазимо белешке о жупи Ибар у којима се, осим села Кајково, Крушчица и Миокониће помиње и Бело Брдо. По доласку Турака рудник је радио до прве половине XVI века, када нестаје и дубровачка колонија.
    Године 1927. Никола Пашић предаје Бело Брдо енглеској компанији „Selektion Trust“ из Лондона, која, после обилних истражних радова, почиње са експлоатацијом оловно-цинкане руде 1937. године. После ратних разарања рудник је обновљен 1949. године и данас ради.
    Становништво и родови. Године 1878. у Белом Брду је било 13 кућа са 150 становника.” По попису из 1921. године село је имало 31 домаћинсгво и 194 становника, а 1948. године, 337 становника и 43 домаћинства. По попису из 1953. село је имало 663 становника и 132 домаћинства, а 1961. 418 становника и 229 домаћинстава, што је и најзећи број које је село имало. По попису из 1971. године у односу на 1961. број становника је смањен за 265 (651), а број домаћинстава за 147 (158). Од те године број становника и домаћинстава стално се смањује. По попису 1981. године село има 86 домаћинстава и 365 становника, а 1991. године 265 становника и 64 домаћинства. Од 1961 – 1991. године број становника је смањен за 651 или 71,07% а број домаћинстава за 241 или 46,23%.
    Осим пољопривредне функције насеље данас врши неколико непољопривредних функција: рударску (Рудник олова и цинка „Копаоник“), административно-управну (Месна канцеларија), трговинску (две трговинске радње и једна пиљара), школску (основна осморазредна школа), здравствену (здравствена станица) и саобраћајну (аутобуско стајалиште на линијама Лепосавић – Бело Брдо и Лешак – Бело Брдо).
    Период од 1960. до 1980. године представља златно доба Рудника „Копаоник“ у Белом Брду. У том периоду основане су четири стамбене колоније: „Логор“ и „Банхаус“ у Белом Брду, Санџак на домаку Белог Брда и у Запланини. У колонији Логор налазе се три стамбене зграде које су служиле за колективне станове радника, секторска амбуланта, осморазредна основна школа и стамбене зграде за просветне раднике.
    Данашње становништво Белог Брда чине родови чији су се преци доселили У другој половини XIX века, а неки и пре.
    У засеоку Базићи населили су се Базићи (11 кућа) пре велике сеобе из Херцеговине од Билећа. Потомци су познатог киријџије Томаша Базе, по коме и носе презиме. Грана од рода Базића су Шуле – Шулићи, а и Шуловићи, који су прешли у Равниште – Запланина (данас ошитина Брус). Базићи славе св. Јована Крститеља – Јовандан (20. јануар). После Другог светског рата велики број породица од овог рода иселило у Карадак код Рашке (1 породица), Рудницу (1), Краљево (7), Крагујевац (4), Аранђеловац (2), Младеновац (1), Београд (5), Брус (2), Крушевац (2) и Топлицу (2).
    Даничићи (6 кућа), старином су из Црне Горе од племена Пипера. Прво су се доселили у село Црнатово одакле су, после рата 1877. до 1978. године прешли у Базиће. По пореклу блиски су род са Милосапљевићима у Црантову. Славс cв. Николу – Никољдан (19. децсмбар). Из овог рода неколико породица се иселило после Другог светског рата, и то у Велику Плану (1 породица), Рашку (1), Краљево (1), Лешак (2), Крушевац (1) и Београд (1).
    Симићи (2 куће) не знају време и место досељавања, непознатог су порекла. Славе славу св. Јована Крститеља, па су вероватно по пореклу род са Базићима и Ђурићима.
    У селу су живели Милићи (4 куће). Далеки су им преци из Црне Горе, од илемена Куча. Презиме носе по старијем претку Милији. После Другог светског рата иселили су се у Лешак (1), Краљево (2), Крагујевац (1) и Београд (1). Славе св. Стефана – Стовандан (9. јануар). По пореклу Милићи су једно родство са Крстојтојевићима које је турски ага преселио у Лисину на Копаонику.
    У исто време кад и Базићи, у Белом Брду су се населили и преци данашњих Томића (1 кућа). Дошли су „од мора“, из околине Дубровника, а онамо су досељени од Призрена, славе св. Николу. После Другог свстског рата већином су се иселили у Врбу код Краљева (5), Адране код Краљева (1), Крушевац (1) и Лешак (1).
    Куће у засеоку Лескови налазе се на левој страни лссковачког-острушког потока, десне притоке Белобрдске реке у подножју Соколице. Ту су родови: Гогићи (6 кућа), предак се доселио кад и Томићи из околине Дубровника, а тамо су дошли од Призрена. Међутим, Јован Ердељановић наводи да су Гогићи досељени из села Лутова у Братоножићима. Гогићи славе св. Николу. Одсељених породица од рода Гогића данас има у Краљеву (1), Крушевцу (1), Рашки (1), Бегограду (1), Неготину (1), Крагујевцу (1), Лешку (2) и Лепосавићу (1). У овом засеоку су и Милосављевићи (2 куће) који су прешли из Белог Брда. По пореклу род су са Томићима и Гогићима и славе cв. Николу. Ту су и Вукадиновићи (3 куће) чији је предак досељен из Грађановића код Новог Пазара, „призетио“ се у кућу Ђурића. Задржао је презиме, али је узео женину славу св. Јована Крститеља, јер по обичају „земља слави славу“.
    Засеок Ђурићи носи име по роду Ђурићи (6 кућа), чији су се далски преци доселили кад и Базићи од Билеће у Херцеговину. Славе св. Јована Крститеља. Петко Ђурић (1880 – 1950) је био истакнути домаћин, кмет и један од писмених људи између два светска рата. Учествовао је у балканским ратовима. Носилац је Албанске спомснице и Карађорђеве звезде. После Другог свстског рата из овог рода се иселило неколико породица: Карадак у општину Рашка (1), Краљево (1), Брус (1) и Косовску Митровицу (1). Милојевић у Санџаку (1 дом.), чији је предак шездесетих година XX века досељен из Варварина код Крушевца, слави cв. Апостола Луку – Лучиндан. 
    Куће засеока Марушића су у изворишту Марушићке реке, а гробље је ниже. У овом засеоку живе: Марковићи (2 куће), чији је предак досељен из Белог Брда од светојованаца, славе св. Јована Крститеља. Одсељених има у Лешку (2). Радивојевићи (2 куће), чији је предак досељен из Базољина, општина Брус, славе св. Архангела Михаила – Аранђеловдан, а прислужују Велики Госпођиндан.
    У засеоку Баљача су родови Симоновића (4 куће). Они су прешли поодавно из Белог Брда, где су оставили сродника Гогиће и Томиће. Славе св. Николу. Одсељених из овог рода има у Крушевацу (1), Рватима код Рашке (1), Лешку (1) и Лепосавићу (1).
    Благојевића (3 куће) предак је досељен из Белог Брда, славе св. Стефана Архангела. Одсељених има у Рашки (1), Тврђан код Лепосавића (1) и Прахову (1); Ораовчићи (1), су досељени из Бановића, засеок Ћирковића; предак се призетио на женино имање, слави св. Враче, јесење и летње.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БИСТРИЦА

    Положај и тип. На 24 км северно од Лепосавића, с обе стране Бистричке реке, десне притоке Ибра, налази се село Бистрица. Око села су гранична насеља Муре и Ново Село, (општина Рашка) Ћирковиће и Јариње. Село има правац пружања североисток – југозапад. Око села уздижу се брда: на северозападу Стара караула (757 м) и Ресник (818 м), а на истоку Голо Брдо (738 м). Са западне стране је Милићко Поље (457 м). Средња надморска висина је 527 м.
    Насеље је разбијеног типа. Већина кућа је лоцирана на странама Бистричке реке, у подножју брда Јарика и Клика, ниже којег се налази зграда основне четвороразредне школе и месна канцеларија. 
    У односу на главне путеве који пролазе долином Ибра село има периферни положај. Лошим сеоским путем повезано је са важним саобранајницама.
    Назив, прошлост и старине. Назив села је хидроним; потиче од чисте, бистре и беле пенушаве реке која пролази кроз село. По Бистричкој рцци село јс добило име.
    У Светостефанској повељи забележена су два села под овим именом и оба су са десне стране Ибра. У односу на положај тока реке Ибар две Бристрице су Доња (северна) и Горња (јужна). Северна Бистрица је Доља Бистрица из Повеље. Њу називају српском Бистрицом. Забележено је да је Доњу Бистрицу краљ Милутин дао властелину Будоју. На данашњем гробљу виде се остаци темеља старе цркве, па се место зове Црквине. Поред гробља је старије вримско гробље. У њему су гробови обележени великим необрађеним камењем и по неким крстом.
    Становништво и родови. По првом нослератном попису из 1948. године Бистрица је имала 21 домаћинство са 122 становника, а 1953. 116 становника и 20 домаћинстава. По попису из 1961. године, број становника је повећан за 96 (212), а број домаћинстава за 18 (38). Највећи број становника, 142, по домаћинстава, 38, село је имало по попису 1981. године. Пописима 1971. године забележено је да је у селу било 20 домаћинстава са 69 становника, а по последњем попису 1991. 50 становника и 18 домаћинстава. Према томе, од 1961 до 1991. број становника је смањен за 162 или за 74,42%, а број домаћинстава за 19 или 50%. Низак природни прираштај и економски разлози (миграција село – град) основни су разлози смањења броја становника и домаћинстава.
    Преци данашњег становништва Бистрице досељени су из разних крајева, поглавито у XIX и првој половини XX века, и то:
    Милутиновићи, звани Мишутлићи (5 кућа) не знају своје порекло, али неки говоре да су се доселили давно од некуда, из Црне Горе, па се сматрају стариначким родом. Презиме носе по прстку Милутину. Рођакају се са Кузмановићима и Милићима у суседном селу Јарињу. Могуће је да су Милутиновићи, Милићи и Кузманонићи били један род, на шта упућује иста слава и неорођавају се. Славе св. Ћорђа Алемпија – Алемиијевдан (9. децембар).
    Гашићи (2 куће), предак им се доселио у Другој половини XVIII века из Камена код Лешка где су дошли из јужних крајева Косова или Метохије. Гашића има у селу Доње Вратаре у Александровачкој жупи. Нико од њих не зна да ли су род. Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
    Станићи (три куће), славе Ђурђевдан. Предак је досељен после 1878. од Новог Пазара, а тамо су дошли из Црне Горе. Имају блиске рођаке у Грађановићу (општина Нови Пазар) и у селу Љубинце у Александровачкој жупи.
    Јаношевићи (1 кућа). Њихов предак из Јариња 1927.године „призетио“ се у Бистрицу на женино имање. Задржао је презиме и породичну славу св. Архангела Михаила – Аранђеловдан. Према казивању Миодрага Јаношевића (78) из Бистрице, пореклом су из Црне Горе (Морачани). Из Црне Горе досељени су давно у Јариње два брата, Мијат и Јанош, па се сматрају старинцима. 
    Благојевићи (1 кућа), досељени су из Гувништа на женино имање, „призетио“ се. Слави св. Стефана и женину славу Ђурђиц, јер по обичају земља слави славу.
    Карановићи ( 2 куће). Предак је досељен из Руднице од Карановића, „призетио“ се у Гашиће. Старином су из Метохије, из околине Пећи. Славе св. Алемпија и женину славу Ђурђиц.
    После Првог и Другог светског рата из села су се одселили Милутиновићи (1 домаћинство) у Горње Преказе, у Дреници, као колониста, 1936. године, Рашка (3 домаћинства) и Краљево (3 дом.); Гашићи, Горње Преказе (1 дом.) као колониста одсељен 1936. године, а данас живи у Краљеву; Оганићи, Баљевац (1 дом.) и Горње Јариње (1 дом.); Јаношевићи Лешак (1 домаћинство) и Рашка (3 дом.).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БРЗАНЦЕ

    Положај и тип. Брзанце је гранично село лепосавске општине према општини Косовска Митровица. Налази се 15 km источно од Сочанице, односно 25 km југоисточио од Лепосавића. По географском положају припада групи планинских села са надморском висином од 1177 m и налази се на југоисточном делу Борчанске Висоравни. Са источне стране села пружа се планински венац Ладово (1259 m), јужно су Крст и Оштра Чука (1240 m), а западно Котлена (1148 m). Делови атара села се називају Селиште, Крст, Старо Брзанце и Буче Под Котлине. Користи се вода из извора Брсњача и Под Котленом. Село припада групи мањих насеља и ван је свих комуникационих путева, изузимајући слаб сеоски пут који води према њему. С обзиром да је удаљено од важнијих путева, а са источне стране планином, може се рећи да Брзанце спада у забачена села.
    У атару села има бројних остатака старих рударских радова: рупа (окна), поткопа и закопина. На Рудинама се и данас распознају трагови старог рударског пута који је водио за Трепчу. Једно место у овом атару села зове се Попова Глава. По предању овде су Арбанаси убили неког попа и одсекли му главу. Селиште и Старо Брзанце одавно су запустели и ту нема трага било каквог насеља.
    Назив, прошлост и старине. У називу села је реч брз (брзак, брз ток воде, место где је вода брза), па би се могла прихватити претпоставка да је Брзанце добило назив по брзом потоку, односно Брзаначкој реци која се улива у Седраву. На реци је подигнуто нсколико воденица (млин који покреће вода) за млевење жита. Назив села је мотивисан водом и хидронимског је порекла. Међутим, није искључена могућност да назив села потиче од речи брзан (назив кукуруза малог клипа, жуте боје који се и данас сеје и рано стиже). По томе назив села спада у фитониме, и мотивисан је одређеном врстом биљке.
    Данашњи назив је скоријег времена, јер се не помиње у историјским изворима (српским повељама и турским пописима). По Катастигу манастира Девич у Дреници село је записано 1770. и 1782. године као Брзанце и 1771. и 1774. као Брзанци и „било је у парохији попа Матеје“.
    Село нема своје гробље и мртви се сахрањују у гробљу у Борчане. У селу се налази старо црквиште.
    Станотшштво и родови. По Радославу Љ. Павловићу, Брзанце је 1913. године имало 117 становника. По попису из 1921. године 14 домаћинстава са 115 чланова, а 1948. године 206 становника и 25 домаћинстава. Године 1953. село је имало 242 станонника и 29 домаћинстава. По попису из 1961. године број становника повећао на 271, што је и највећи број становника које је село имало. По попису из 1971. године у селу јс било 33 домаћинства и 220 становника, а 1981. 121 становника и 28 домаћинства. По последњем попису Брзанце је имало 53 становник и 22 домаћинства, што је у односу на 1961. годину мање за 218 становника или 80,44 %, а број домаћинстава је повећан за 8 или за 57,14 %.
    У времену од 1690. до 1736. године из села су се одселили Љутићи (слава св. Јована Крститеља) у Лепеницу и тамо засновали село Брзанце.
    Данашње становништво чине родови старијих досељеника:
    Анђелковићи (1 дом.) су из Борчана досељени пре 1912. године. Неки говоре да су старином из Црне Горе – Морачани. Славе св. Архангела Михаила – Аранђеловдан. Од овог рода 6 домаћинства је одсељено у Крагујевац.
    Алсксићи (2 дом.), досељени су из Ибарског Колашина и по пореклу су рођаци са Јанковићима, Јанићијевићима и Милутиновићима. Славе св. Враче. Из овог рода 3 домаћинства су одсељена у Смедерево, 2 у Крагујевац, 2 у Косовску Митровицу и 1 у Грабовац код Звечана.
    Левентијевићи (3 дом.), говоре да су ту одавнина, па су заборавили место досељења, Славе св. Враче. Од овог рода 10 домаћинстава се иселило после Другог свстског рата у Крагујевац (5), Панчево (3), Београд (1) и Крушевац (1).
    Миладиновићи (5 кућа), досељсни су 1739. године из Жаже, одакле су побегли због насиља Арбанаса. У Жажу су дошли из Ибарског Колашина, а говоре да су даљом старином из Црне Горе. По пореклу су један род са Петровићима. Славе св. Николу – зимског и летњег. Из села одсељено је 17 домаћинстава, највише у Крагујевац (10 дом.).
    Милутиновићи (1 дом.) су досељени из Ибарског Колашина. Славе св. Враче и блиски су рођаци са Алексићима, Јанковићима и Јанићијевићима.
    Петровићи (3 дом.), досељени су из Жажа, одакле су избегли због насиља Арбанаса. Род су са Миладиновићима. Славе св. Николу. Из села је исељено 19 домаћинстава и то углавном у Крагујевац (18).
    Стефановићи (6 дом ), досељсни су из Ибарског Колашина и славе св. Враче. Од Другог светског рата десет домаћинства је одсељено у Крагујевац и Смедерево.
    Јанићијевићи (1 дом.), досељени су из Ибарског Колашина, рођаци су са Алексићима, Милутиновићима и Јанковићима. Славе св. Враче. У Крагујевац су се одселила 2 домаћинства овог рода, по једно домаћинство у Смедерево, Косовску Митровицу и Лепосавић.
    Јанкоиићи (1 дом.), досељени су из Ибарског Колашина, а по пореклу рођаци су са Алексићима, Јанићијевићима и Милутиновићима у селу и славе св. Враче.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВИТАНОВИЋЕ

    Положај и тип. Село се налази с десне стране средњег гока Дренске реке, десне притоке Ибра, и асфалтног пута Дрен – Бело Брдо. Од Лспосавића је удаљено 11 км. Куће су лоциране на присојној страни брда Буче и под утицајем сунчевих зрака је од изласка до заласка сунца, тако да готово нишга не спречава инсолацију преко целог дана. Пошто је насеље у долини Дренске реке, оно има правац пружања североисток – југозапад и по гсографском положају кућа село је разбијеног типа. Куће су груписане по мањим групама – махалама или цематима.
    Гранична села су: на североистоку Земаница, а југозападно Миолиће и северу Симичиште, заселак Остраћа. Село окружују брда: са источне стране Кршеви, на југоистоку Жута прлина и северу Буче. Са западно странс је Мсрћсз (924 м).
    У саобраћајном погледу село има повољан положај, јер је асфалтним путем, који пролази кроз село, повезано са важним комуникацијама у долином Ибра.
    Назив, прошлост и старине. По Јовану Цвијићу, имена села која се завршавају вна – ћи – ће – ац – ци – це нека и од оних на – ови и – овог изведена су од личних имена и надимака или породичних или родовских назива. Могуће је да назив села потиче од имена рода Витановић (патроним), а може се тумачити и као антропоним од мушког имена Вита (вокатив Вито) хип. Витомир, Није искључена могућност да је село добило име по првим досељеницима који су вероватно били уопште телесно добро развијени и одликовали су се витким, протегљастим стасом (?).
    По постанку село спада у млађа насеља, јер га у писаним изворима под овим именом нема. Под данашњим именом први пут се помиње у Попису босанских спахија из 1711. године. Вук Караџић је забележио село под именом Витановићи у Жупи у Горњем Ибру у новопазарској нахији. До 1912. године у Витановићу је била турска гранична караула.
    Становништво. Током српско-турског рата 1876. године Витановиће је сасвим запустело; становници су избегли преко границе у Србију. Поново насељавање села извршено је 1878. године доласком предака данашњих Васиљевића и Јовановића.
    По попису од 1921. године у Витановићу је било 33 становника и 5 домаћинстава, 1948. године 11 домаћинстава и 57 становника, 1953 64 становника и 11 домаћинстава. Године 1961. забележено је да село има 76 становника и 12 домаћинстава, а 1971. број становника се повећао на 87, а домаћинстава на 16. 
    Године 1981. број становника је смањен за 19, а домаћинстава је, због деобе породица, повећан на 17. По попису из 1991. године село је имало 50 становника и 14 домаћинстава. У периоду од 1961. до 1991. број становника је самањен за 26 или 34,21%, а домаћинстава је повећан за 2, или 16,67 %.
    Најбројнији род у селу данас чине Васиљевићи (10 дом.). Презиме носе по старијем претку Васиљу досељеном из села Башче у Ибарском Колашину, вероватно у првој половини XIX века. Васиљ води порекло од братства Коматовића досељених у Брњак осамдесетих година XVIII века, а пореклом из Црне Горе, од племсна Кучи.
    Према казивању Васиљевић Радосава, који живи у Звечану, а које је забележио од бабе Сребре, очеве мајке, Васиљ је имао осам синова. Са шест синова (Јован, Тривун, Милоје, Милојица, Пајо и Милун) доселио се у село Вигановиће и од Васиљевих потомака су данашњи Васиљевићи и Јовановићи. Два Васиљева сина, Милан и Радоица, одселили су се у топлички крај и о њиховим потомцима се данас ништа не зна. Већина Васиљевића имају домаћу славу св. Георгија. Међутим, две породице Васиљевића славе св. Николу. Наиме, према предању, Васиљев син Милун оженио се женом (не зна јој се право име, коју су звали Вељовка, вероватно по имену првог мужа, који се звао Вељо), која је из првог брака довела троје деце: Мару, Јована и Вучету, а које је Милан прихватио. Са Вељовком је Милун имао сина Василија. Јован и Вучета су прихватили презиме свога очуха, али су узели очеву славу св. Николу. Вероватно да од ових Васиљевића воде порекло Милутиновићи (2 куће, слава Св. Никола) у Блацу који су се после 1878. иселили из Витановића.
    Јовановићи (3 дом.), су по пореклу Васиљевићи, носе презиме по Јовану, најстаријем Васиљсвом сину. Претпоставља се да је Јован Васиљев син прве жене, па зато његови потомци узимају презиме Јовановићи, али им слава остаје.
    Јаковљевићи (2 дом.), досељени су из Кијевчића. Зарија Јаковљевић оженио се Стаником, ћером Васиљевог сина Паја и до 1956. године су живели у Кијевчићу. Из Кијевчића прелазе у Витановиће, на женино имање, призетио се, а истовремено купују земљу од Косте Васиљевић који се одселио у Краљево. Јаковљевићи славе домаћу славу св. апостола Луку – Лучиндан.
    Исељавање становништва из Витановића датира у новије време, после Другог светског рата. Пренасељеност села и тежак живот допринели су да становништво одлази у градове, за послом. Одсељених Васиљевића има у Звечану (1 дом.) Рашки (1), Лепосавићу (1), Нишу (1), Београду (1), Чачку (1), Лешку (1), Крушевцу (1), Смедереву (2), Крагујевацу (1), Новом Пазару (1) и Краљеву (1). Трбухом за крухом неки су стигли и до Америке, држава Индијана (3 домаћинства) и Немачке (1 дом.). Од рода Јовановића одселили су се у Горњи Милановац (1 дом.), Крагујевац (1), Београд (1) и Краљево (1). Једно домаћинство од рода Јаковљевића одселило се у Сенту (Војводина).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВРАЧЕВО

    Положај и тип. Уз Врачевску реку северозападно од Лепосавића и западно од Лешка, налази сс село Врачево. Од Лепосавића је удаљено 17, а од Лешка 8 км.
    Село је разбијеног типа, на североисточним огранцима Рогозне, између Бара, Требића, Каљина, засеока Рватске, Одојевића, Јове, Грађановића и Јабланице (сва четири села су у општини Нови Пазар). Куће су по пристранцима и поред река. По међусобном положају и удаљености село се дели на засеоке: Риково (махала Богдановић и Крљаши), Завада, Врба, Долац, Живодере и Манасе. Са западне стране засеока Риково, на граници са општином Нови Пазар, уздижу се висови Граб (1.071 м) и Ковиљача (1107 м), а изнад засеока Живодере са североисточне стране, је Голи Брег (759 м).
    Средња надморска висина је 569 метара.
    Назив, лрошлост и старине. Село је добило назив по цркви Врачеви посвећеној православним свецима и лекарима Кузману и Дамјану, па сваке године, 14. новембра и 14. јула (по црквеном календару 1. новембра и 1. јула) црква празнује. Помен им се чини два пута годишње, сматрају неки теолози и црквени историчари, јер је један брат умро у јулу, а други у новембру.
    По поузданим подацима, црква је подигнута 1316. године и спомиње се као Ђурђева црква у Ибру. Као манастир Врачи записана је у Сопоћанском споменику крајем XIV века. Црква се налази у засеоку Долац. После Косовске битке 1389. Године, истоврсмено као и манастир у Бањској, црква је спаљена. У другој половини XVI века она је обновљена, али је у XVII и XVIII веку била поново рушена и паљена. Урезани натпис изнад врата потврђује да је црква 1860. године поново подигнута. У цркви нема фресака, осим на своду припрате, који је радио неки неуки историчар. У копаоничким земљотресима црква је претрпела знатна оштећења. Закоком је заштићена као споменик културе и њена санација је извршена 2002. године.
    Најстарија школа у овом крају била је манастирска школа у Врачеву, која је, према тврдњи најстаријих људи овог краја, отворена за време Првог српског устанка 1806. године. Да ли ова тврдња има основа? Јагош К. Ђилас у књизи Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912. године наводи факторе који су утицали на отварање ове школе. „Стварање слободне територије у овом крају од 1806. до 1813. године, која је била под потпуном контролом устаничких чета, близина српске границе, успон културног живота у Србији у односу на ове крајеве и чешће преношење књига из Србије од стране свештеника, монаха, трговаца и других људи“. Први учитељи школе били су свештеници из породице Бачанин. Године 1869. манастирска школа преуређује се у световну. Школа је 1888. године имала и Русат наме (решење – дозволу за рад) које је гласило на Марка Бачанина, свештеника из Врачева. Школу су, осим ђака из Врачева, похађала и деца из околних села: Требића, Лешка, Лепосавића, Сочанице, Ибарске Слатине, а било је деце и из Никољаче, (Рашка), Батњика и Тушимље (Нови Пазар).
    Становништво и родови. По попису становништва и домаћинсгава из 1948. године село је са засеоцима имало 652 становника и 82 домаћинстава, а пет година касније, 689 становника, што је био и највећи број становника у селу и 89 домаћинстава. По попису из 1961. године село је имало 649 становника и 99 домаћинства. Пад становништва у односу на 1953. годину настао је зато што су неки засеоци свидентирани као посебне пописне јединице.
    У попису 1971. године Врачево са свим засеоцима има 619 становника и 125 домаћинстава, а 1981. године 503 становника и 116 домаћинстава. По последњем попису који је вршен 1991. године број становника у Врачеву је био 261, а домаћинстава 106. Очигледно је да је и из овог села било исељавања, а као последица тога као и ниске стопе природног прираштаја дошло је до великог смањења броја становника. Индекс смањења броја становника 1991/1953 износи 37,88.
    Према општем прегледу родова и броја кућа Петра Ж. Петровића, Врачево је у време његовог испитивања имало 10 стариначких родона и 33 куће. Најнише досељеника јс било у XVIII веку (34 рода и 159 кућа) и XIX веку (25 родова и 72 куће), а најмаље у првој половини XX века (6 родова и 10 кућа). Према томе, у време његовог испитивања, Врачево је имало укупно 75 родова и 274 куће. Најмање има стариначких родова који чине 13,33% од укупног броја родова и 12,04% кућа. Највише родова је досељено у XVIII
    веку (45% родова и 58,02% куће), затим у XIX веку (33,33 % родова и 26,285 кућа) а најмање у првој половини XX века (8% родова и 3,65% кућа).
    Досељавање родова вршено је из два правца: из западних крајева Црне Горе и њених сталних предела и средишње Херцеговине и њених сталних предела. Највећи број досељеног становништва чинн динарски родови (77 % кућа).
    Преци данашњег становништва Врачева досељени су из разних крајева:
    Станићи (3 куће), порекком су из Црне Горе, од Мораче. У првој полонини XIX века од шест Стојадинових синова у Оклацу тројица су се доселила у Ибарску долину, од којих су данашњи Станићи у Врачеву. Првобитно су се презивали Тодосијевићи и под тим презименом сахрањени су у Врачеву Василије и његова жена Петруша. Данашње презиме носе по Стани, која је као удовица са три сина дошла у овај крај. Према породичном предању, Станићи су пореклом један род са Богдановићима у Рикову (кажу да су била три брата), на шта упућује иста крсна слава. Станићи су најпре славили Аранђеловдан, али су, доцније, из озбњљних узрока узели нову славу тако да данас славе св. Николу. Њихових рођака данас има у Ђакама код Куршумлије, Оклацу у Ибарском Колашину и селу Избице код Новог Пазара. Ејуп Мушовић наводи да су Станићи у XVIII веку држали ханове на Рогозни.
    Миладиновићи (3 куће), чији је предак досељен из Брестова код Новог Пазара, старином су из Црне Горе, од Колашина. Славе св. Ђорђа.
    Симовићи (1 кућа), досељени из Мрмоња (општина Рашка) а пореклом су од тамошњих Симовића. Славе Томиндан.
    Ђорђевићи (3 куће), досељени су из Јариња, славе св. Ђорђа – Ђурђиц и Ђурђевдан.
    Анисијевићи (2 куће), досељени су из Руднице, где су дошли из Босне. Славе св. Враче, јесење и летње.
    Танасковићи (2 дом.) чији је предак досељен из Табалија у Ибарском Колашину, пореклом су од Танасковића у Драгаљицама. Презиме носе по претку Танаску који се из Драгаљица преселио у Табалије. Даљим пореклом су од великог братства Кошана којих и данас има у селима Ибарског Колашина (Газиводе, Бања, Тушиће, Вукосављевиће, Витковиће и Табалије) али су многи узели друга презимена. По етнологу Милосану Лутовцу ови Кошани тврде да су пореклом из места Кос у Прекобрђу у Морачи. Славе св. Петку.
    Пантовићи (2 куће), досељени су из суседног села Поткомља. Једно су родство са Пантовићима у овом селу. Славе св. Николу.
    Бошњовићи (1 кућа), досељени су из Руднице, где су дошли из Босне. Славе св. Николу.
    После 1945. године из села се иселило неколико породица: Станићи Краљево (2 дом.), Београд (1 дом.) и Лешак (1 дом.); Миладиновићн. Врњачка Бања (1 дом.) и Рашка (1 дом.); Ђорђевићи: Београд (2 дом.), Краљево (1 дом.) и Рашка ( 1 дом.); Анисијсвићн. Краљево (1 дом.) и Лешак (1 дом.); Бошњовићи Рашка (2 дом.).
    Заселак Долац по свом постанку спада у старија насеља. Први пут се помиње 1363. године у повељи Цара Уроша о замени Жупе Звечан за Жупу Брвеник између челника Мусе и кнеза Војислава Војиновића. У Повсљи Долац је обележен именом властелина Дубила и то као постељиначно насеље које је за свога господара обављало разне послове: пређа вуне, плетење, штављење коже, кројење тканина за одела и друго.
    Данас у засеоку живе следећи родови:
    Петронијевићи (3 куће), чији је предак досељен из Павља код Новог Пазара. По претку Петронију, који је имао Јована и Јеврема, носе данашње презиме. Славе св. Јована Крститеља.
    Васовићи (2 куће), досељени су из Буђева код Дуге Пољане на Пештери. Старином су из Црне Горе, из Острога. Славе Лазарицу – Врбицу (27. април).
    Перовићи (6 кућа), према казивању Жарка Перовића (75) из Врачева, пореклом су из Мораче у Црној Гори, од братства Перовића. У Долац (Врачево) су се доселиле четири породице, а шест породица је отишло у Топлицу (околина Куршумлије). Кажу да су род са Секулићима у Горњем Крњину, на шта упућује иста слава Пантелијевдан (9. август).
    Ђуровићи (1 дом.) чији је предак је досељен из села Башче у Ибарском Колашину, се сматрају стариначким родом. Славе св. Јована Крститеља.
    Бишевци – Кулизе (1 кућа), пореклом су од Бишеваца досељених из села Бишева код Рожаја. Даљом старином су из Куча у Црној Гори. Славе Мратиндан (24. новембар).
    Бачани (1 кућа), пореком су од Бачана у Требићу, где су дошли из села Батке на Рогозни. Старином су од Лопата у Васојевића. Славе св. Јована Крститеља. Из овог рода позната је породица Чеда Бачанина, свештеника из Врачева који је ухапшен од стране Немаца новембра 1942. године, а стрељан у Косовској Митровици 1943. Из ове породице су Гојко Бачанин и Стана Бачанин. Гојко Бачанин је рођен 11. новембра 1911. године у селу Врачеву. Због ратова (Балкански и Први светски рат) Гојко је са закашњењем пошао у основну школу, 1919. године. По завршетку четири разреда основне школе наставио је школовање у гимназији, прво у Новом Пазару, а затим у Призрену где је 1931. године матурирао. Затим се уписао на Правни факултет у Београду. Године његових студија биле су и године његовог веома активног политичког живота. Међутим, његова политичка активност није се испољавала само у Бсограду, већ и у његовом родном крају. По запршетку студија 1936. године одлази на одслужсње војног кадровског рока 1936. и 1937. Због своје политичке активности није добио чин резервног официра, а из истих разлога, после одслужења војног рока, иако је завршио правни факултет није могао одмах да добије службу. Тек крајем 1938. године био је постављен за судијског приправника у Суду у Ноном Пазару где је остао све до 1941. године.
    По избијању рата, априла 1941. године Гојко Бачанин напушта Нови Пазар и одлази у Врачево где су му живели родитељи, млађа сестра Стана и брат Срђан. Од краја 1941. године па све до краја 1943. Гојко Бачанин је боравио у Врачеву, живећи полуилегално у својој кући, код пријатеља и у суседним селима. После смрти његове сстре Стане, по директиви партијског руководства, Гојко Бачанин је пребачен код такозване колашинске групе у Ибарском Колашину где је остао од децембра 1943. до јула 1944. године. Убрзо по формирању Ибарског партизанског одреда августа 1944. Гојко Бачанин је прешао на Коапоник где је имснован за члана штаба Ибарског одреда. У Одреду јс остао до краја новембра 1944. године, односно до ослобођења Ибарске долине, Рашке и Новог Пазара. По ослобођењу, новембра 1944. године Гојко Бачанин је постављен за првог команданта Новог Пазара, а затим и за председника Народноослободилачког одбора среза дежевског и на тој дужносги је остао до погибије. Убијен је јупа 1945. године код Новозапарске бање враћајући се из Врачева за Нови Пазар. Погинуо јс у 35. години живота и непосредно пред његов одлазак за Београд где је требало да пређе на нову дужност. Сахрањен је на новопазарском гробљу. Данас Основна школа у Врачеву носи његово име.
    Стана Бачанин рођена је 12. новембра 1912. године у Врачеву. Четири разреда оснонне школе завршила је у Врачеву, нижу гимназију у Новом Пазару, а учитељску школу у Скопљу. По завршетку учитељске школе дуже врсме није радила, јер није могла да добије службу. Најпре је почела да ради у селу Кузмичеву код Новог Пазара, а пред Други светски рат премештена је у основну школу у Врачево. Радећи са децом истовремено је окупљала омладину и жене ових села, описмењавала их и упућивала у живот. Таква њена друштвена активност донела јој је велику популарност не само у овим селима већ и шире. У окупираној земљи, у изузетно тешким условима, наставља свој друштвени и политички рад испуњава га новим садржајима и облицима рада.
    Када је у долини Ибра формиран партизански одред „Тодор Милићевић“, Стана је заједно са браћом ступила у његове редове. По повлачењу одреда из Ибарске долине Стана остаје у Врачеву где као илегалац у току 1942. и 1943. године ради на окупљању омладине и жена. У току 1943. године Стана је била активно укључена и ангажована у припремама за формирање новог партизанског одреда у Ибарској долини. Остаје и даље у Врачеву и ради као илегалац. Стрељање њеног оца Чеда 1943. године у Косовској Митровици још више је погоршало и онако тешке услове у којима је радила. Већ 4. децембра 1943. године била је ухапшена и убијена у својој кући, тако да је трећа жртва у породици Бачанин.
    Стана Бачанин је била учитељица и борац и као таква стекла је велики углед у народу овог краја и уврстила се у ред најпознатијих и најугледнијих жена
    бораца тадашњег среза Дежевског. У знак сећања на њу Основна школа у Лешку и данас носи њено име.
    После Другог светског рага из овог засеока иселило се неколико породица. Петронијевића. Бсоград (3 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Перовићи: Крагујевац (3 дом.), Лазаревац (2 дом.) и Лепосавић (1 дом.); Бачани: Крагујевац (1 дом.); Бишевац. Лешак (1 дом.).
    Засеок Заваде назван је по месту Завадама, што је народни назив за наводњавање „вада“ и „вадити“ – вада или канал за одвођење воде. Помиње се прпи пут у туском попису Крајишта Иса-бега Исхаковића 1455. године као тимар Исака, хизмећара Иса-бегова са шест српских кућа, од којих једна удовичка, а царски приход од села био је 396 акчи.
    У засеоку данас живе: Радосављевићи( 5 кућа), чији је предак досељен из Доњег Крњина од Радосављевића, а старином су из села Требаљено у Црногорском Колашину. Презиме носе по претку Радосаву. Спаве св. Апостола Луку; Димитријевићи (1 кућа), пореклом су из Црне Горе, Морачани. Славе Митровдан.
    Исељеници су Радосављевићи, Рашка (1 дом.), Ушће (2 дом.) и Лешак (2 дом.) и Димитријевићи. Лешак (2 дом.).
    У турском попису Крајишта Иса-бега. Исхаковића 1455. године помиње се и засеок Живодер (Живодере) са осам српских домова, а царски приход села износио јс 532 акче.
    Данас у овом засеоку живе родови: Радисављевићи (4 куће), досељени из Рикова и славе св. Јована Крститеља. Николићи (3 куће), досељени из села Цоковића код Новог Пазара, где су дошли из Црне Горе. Славе св. Стефана. Бачанин (1 дом.), досељени из Требића од Бачана. Славе св. Јована Крстигеља.
    Исељеници су Радисављевићи: Краљево (1 дом.) и Поткомље (1 дом).
    У поменутом турском попису помиње се и засеок Монах (Манасе) са 9 српских домова, од којих неожењени један, а царски приход села је 864 акче. Засеок се звао и Дуљево (Жуљево, Зољево).
    У засеоку живе родови:
    Станићи (2 куће) Једно родство су са Станићима у Врачеву. У првој половини XIX века један од три брата досељених у Ибарској долини населио се у Манасе и од њега су данашњи Станићи. Рођакају с Богдановићима у Рикову. Славе св. Николу. Други Станићи (1 кућа) по пореклу нису никакав род са Станићима у селу. Потичу од Мирка и Крсмана чија се мајка преудала у Станиће. Они су узели презиме Станића, али су задржали славу св. Јована Крститеља.
    Перовићи (2 куће), по пореклу један су род са Перовићима у Доцу. Славе св. Пантелијевдан.
    Дачовићи (2 куће), досељени су из Ибарског Колашина а старином су од Бјелопавлића у Црној Гори. Славе св. Петку.
    Вучетићи (2 куће), пореклом су из Црне Горе – Морачани. По пореклу близак су род са Вучетићима у Градишту на Копаонику. Славе св. Јована Крститеља.
    Здравковићи (1 дом.), досељени су из Придворице код Сочанице, „призетио“ се у кућу Станића. Слави Ђурђевдан и женину славу св. Јована Крститеља.
    После Другог свстског рата из овог засеока исељено је неколико породица. Станићи: Београд (2 дом.) и Крагујевац (1 дом.); Перовићи: Крагујевац (1 дом.); Дачовићи: Нови Пазар (1 дом.) и Крагујевац (2 дом.).
    По шумском дрвећу врби носи назив данашњи засеок Врачева Врба. Засеок се налази у долини Врбљанског потока, који се с десне стране улива у Риковску реку. Под овим именом унет је у попис Крајишта Иса-бега Исхаковића 1455. године. Засеок се дели на Горњи и Доњи крај. У Горњем крају, који се назива Пода, и данас се може наићи на стабла борове шуме. Од суседног села Одојевића Врбу одваја Одојевићко Брдо, а од Калшна Милечкино Брдо.
    Поједини делови атара Врбе имају топографске називе Бачиште, Велике њиве, Врбљанске стране, Лозић и Дубови. Пије се вода са извора и једног бунара у Подима дубоког 14 метара. Познати извори су Студеница, Максимова вода, Савина вода и Јоше.
    У засеоку живи национално мешовито становништво. Муслимански родови су:
    Нуховићи – Махмутовићи (1 кућа), досељени су из црногорског Колашина. Прво су се населили у Тријебине, а одатле у Житници код Сјенице, одакле су дошли у Брестово код Новог Пазара, а одатле за време српско-турског рата 1876 – 1878. прешли у Врбу (Врачево). Као шире братство познати су као Колашинци. Данашње презиме носе по претку Нуху који је за жену имао христјанку Милицу из Заваде.
    Јашарвићи (2 куће), не знају своје порекло. Говоре да је њихов предак дошао као дете, па су данас од њега данашњи Јашаревићи. Није искључена могућност да су и они за време српско-турског рата досељени из Брестова.
    Шкријељи (1 кућа), чија је постојбина, по Ејупу Мушовићу, Шкреља Ђ Малесија у Албанији, као старо албанско племе помиње се још 1416. године. Највише их има на Пештери, где су познати као Руговци. Вероватно од њих су Шкриељи и у овом засеоку. Истина Шкријеља има и у Бихорачким селима Јаворово, Муровац и Дашча Ријека. Шкријељи су дошли као католици, па су током времена сви исламизирани.
    Хоџићи (2 куће), досељени су 1882. из Куршумлије, прво у Рватску, а одатле њихов предак је прешао у Врбу. Године 1934. неки су се одселили у Нови Пазар.
    Бајрактаревићи (1 кућа), потомци су алмадара из XVIII века због па их зову Алмадаревићи. Године 1908. већина их је одсељена у Нови Пазар.
    Ђсрлеци (2 куће), досељени су из Драге код Тутина. Постоји верзија да су исламизирани Клименте или Кучи.
    У засеоку Врби од српских родова живе: Стефановићи (2 куће), досељени 1923. године из Беоца код Рашке, где су дошли из околине Пећи. Славе св. Ђорђа.
    После Другог светског рата из овог засеока иселиле су се породице Нуховића: Нови Пазар (3 дом.), Хоџића: Нови Пазар (4 дом.), Барјактаревића: Нови Пазар (1 дом.) и Ђерлека у Турску (1 дом.).
    Засеок Риково налази се у изворишту Риковске реке, која се код Доца састаје са Манатском реком и граде Врачевску реку. Гранична села и засеоци су Баре, Грађановиће, Трстеник, Завада, Долац и Манасе. Јовићево брдо одваја Риково од Заваде, а Црни као од Трстеника. Поједини делови атара засеока имају топографске називе: Торине и Кућиште. Крајеви засеока су: Богдановићи и Крљаши. Засеок Риково помиње се први пут у турском попису Крајишта Иса- бега Исхаковића 1455. године под именом Ракева (Риково) са 14 српксих кућа, од којих четири неожењених и царским приходом од села 1287 акчи.
    Преци цанашњег становништва Рикова су досељеници: Богдановићи, (3 куће), кажу да су пореклом од старог његушког братства Богдановића, из села Копита у Црној Гори. Презиме носе по најстаријем претку Богдану. По њиховом казиваљу, прво су дошли у село Крушево код Лепосавића, а одатле у Риково. Рођакају се са Станићима у Брачеву, али не знјају зашто. Богдановића има у Ужицу, Крушевцу и Петровом Селу, али не знају да ли су са њима у сродству по пореклу. Богдановићима је одувек крсно име Никољдан (зимски, а прислужују св. Николу пролећног, 22. маја).
    Радисављевићи (3 куће), чији је предак досељен крајем XIX века из Лопата у Васојевићима, славе св. Јована Крститеља.
    Гашовићи (2 куће), чији је предак досељен из Одојевића (општина Нови Пазар). Имају блиске рођаке у Орахову код Рашке. Славе стз. Тома – Томиндан.
    После Другог светског рата из засеока иселило се неколико породица Богдановића: Рашка (2 дом.), Београд (2 дом.), Баљевац (1 дом.), Лешак (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Радисављевића: Бсеоград (1 дом.) и Крагујевац (1 дом.), Гашовићи: Нови Пазар (1 дом.), Крагујевац (1 дом.) и Лешак (1 дом.).
    У засеоку Крље населили су се Филиповићи – Лопаћани (1 кућа), чији је предак из Лопата у Васојевићима. Прпобитно су се презивали Радосављевићи. По породичном предању била су три брата: Данило, Радисав, а трећем који се одселио у Топлицу, нс знају име. Од Данила су Филиповићи, славе св. Јована Крститеља.
    Радосављевићи (3 куће), мо пореклу су једно родство са Филиповићима, име носе по Радосаву, славе св. Јована Крститеља. По пореклу Филиповићи и Радосавевљевићи су родство са Расидављевићима у Рикову.
    После Другог сиетског рата из овог засеока иселило се неколико породица Филиповића: Горњи Миланонац (1 дом.), Рашка (3 дом.), Сињ у Хрватској (1 дом) и Радосављевића: Зрењанин (1 дом.), Баљевац (3 дом.) и Нови Пазар (1 дом.).
    Село Врачево, осим пољопривредне функције врши административно- управну функцију преко Mесне канцеларије, школску – осморазредна основна школа при којој је школске 1968/69. године изграђен базен за пливање димензија 12,5 х 5 м, па је ова школа вероватно била и једина у Србији која је, захваљујући учитељу Милану Николићу, имала базсн за пливање, који је данас запуштен. Коров у базену показује да овде људска рука годинама није ништа учинила.
    Село има здравствену амбуланту. Пре двадесет година лекар је долазио два пута дневно, а сваког радног дана радила је и медицинска сестра. Данас лекар долази једном дневно као и медицинска сестра.
    До 1999. године село је четири пута дневно имало аутобуске линије на релацији Лешак – Врачев. Данас организованог аутобуског превоза грађана нема.
    У периоду од 1980. године до данас из села и месне заједнице иселило се 78 породица (Рватска 21, Каљин 10, Врачево 13, Требиће 11, Баре 14 и Каменица 4).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГРАНИЧАНЕ

    Положаји тип. Село се налази на југозападним огранцима Копаоника, 10 км источно од Лепосавића . Простире се између Кијевчића, Заврате, Лозна и Лазина. Куће су лоциране на странама брда Шупљаје и Брезовице и већина је окренута према западу. По положају кућа и њиховој међусобној удаљености село се дели на два дела; Горње Граничане под Шупљајом и Доње Граничане под Брезовицом. Крајеви села су удаљени око 400 метара један од другог.
    Североисточно од села уздиже се планински вис Лисац (1392 м), на истоку је Паздалово (1028 м), а на југу је Орлова Стена (984 м). Са западне стране села, према Кијенчићу, протиче Лепосавска река, а са источне, према Лозну, Добравска река.
    Топографски називи појединих атара села Уздољица, Зеленика, Јагњило, Ланиште, Раван, Њиве и ливаде код језера, Бара (ливаде), Њиве код Шљивице, Шименица, Побрница и Јошје.
    Граничане обилује изворском водом и испашом. Извори су у Дрењу, Радовцу, Јошју, Шљивици и Граничнику. Неки извори су каптирани и вода је одведена кућама.
    Средња надморска висина села је 930 метара.
    До села се долази лошим сеоским путем из правца Кијевчића. Од Кијевчића село је асфалтним путем повезано са Лепосавићем и важним саобраћајницама.
    Hазив, прошлист и старине. Назив села је изведен од речи граница (линија, а каткад и појас земљишта који раздваја различита подручја насеља, имања, односно, докле се простирало неко подручје). У конкретном случају атар села Граничана представља границу – међу између села Копорића, Добраве и Сочанице.
    У писаним документима село се први пут момиње у повељи краља Милутина од 1314 -1316. године којом га је даривао манастиру Светог Стефана у Бањској и Повељи цара Уроша 1363. године о замени Жупе Звечан и Жупе Брвеник. Године 1770. село се помиње и у књизи приложеника – дародаваоца овог селa манастиру Девич у Дреници и спадало је у нурији попа Матеја.
    Сеоско гробље се налази на Равни и у њему су остаци старе цркве која је законом заштићена као споменик културе. Народ цркву зове Цвети. Црква је била мала, дужине 8 метара с дубином олтара, ширине 4 метра, озидана тесаником и ломљеним каменом. По Радославу Љ. Павловићу подигнута је пред рат 1876. године. У току оног рата цркву су запалили и поруишли Арбанаси.
    Нa Кућиштима и Кршњаку и данас се примећују остаци темеља кућа. Код народа живи предање да је ту некада било „старо средњовековно Граничане (?). У Кулином потоку су развалине куле.
    На Равни се налазила и школа. Иван Иванић, српски конзул у Турској, забележио је да је школа у Граничану оснонана 1867. године. Јован Хаџивасиљевић, на основу једне признанице на име учитеља за рад у школи од 1. новембра 1869. до 1. марта 1870. године наводи да је школа вероватно отворена 1869. године, а престала је са радом 1875. године. Поново је отворена 1933. и радила је до 1955. године када је отварањем школе у Јелакцу и Кијенчићу, укинута.
    Становништво и родови. По попису из 1921. године Граничане је имало 17 домова са 70 чланова, 1948. 252 становника и 22 домаћинства, 1953. Ђ 234 становника и 28 домаћинства. Највећи број становника село је имало 1961. године. 285. Од 1961 године број становника је у сталном опадању, а број домаћинстава у порасту. У 1971. години село је имало 264 становника и 44 домаћинства, 1981.225 становника и 51 домаћинство, а 1991, 153 становника и 48 домаћинства. У периоду од 1961-1991. број становника је опао за 132 или 46,32%. а број домаћинстава деобом породица је повећан за 20 или 41,67%.
    Радосав Љ. Павловић забележио је да су у току 1876. године из села пребегли у Србију Вуксан Радичевић, Маргита удова Лазара Н., Нестор и Цветко Младеновић, Миладин Радивојевић, Здравко Стевановић, Миладин Петровић и Станика удова Рашић Новице. Турске власти 1879. су протерале преко границе у Топлицу становништво што је у селу остало. Почев од 1883. у запустело село турске власти насељавају „бошњаке“ из црногорског Колашина. Током Првог балканског рата они су побегли на Косово.
    Преци данашњег становништва Граничана почели су да се досељавају после балканских рагова. Родови су: Миаиловићи данас Михајловићи (8 домаћинстава), досељени су почетком XX века са Опленца код Тополе, прво у Борчане, затим у Јелакце, а одатле у Граничане. По пореклу су од Ристића који су живели у Борчану, па их затo зову Ристићи. Род су са Милановићима и Петровићима у Борчану. Славе св. Андреју, а прислужују Петровдан.
    Из оног рода после Другог светског рата из села је одсељено 8 породица у Лепосавић (6), Крушевац (1) и Горњи Милановац (1).
    Миленковићи (1 дом.), досељени су из Јелакца; првобитно су се презивали Миаиловићи са којима су род. Ново презиме узели су по старијем претку Миленку. Славе св. Андреју и прислужују Петровдан.
    Радојичићи (4 дом.), досељени су из Борчана и имају породични надимак Бушете. Род су са Радојичићима у суседном селу Копорићу и Анђелковићима, Илићима и Раденковићима у Борчану. Славе Томиндан.
    Милутиновићи (7 кућа). због масиља Албанаца иселили су се из Кичића нa Косову средином XVIII века и настанили у Граничану. Године 1879. из Граничана су се одселили у село Баце (Топлица), а отуда су се вратили њихови потомци. По предању била су два брата: Зарко и Драгутин. Зарко је имао сина Радмила и ћерке Танкосаву и Душанку, а Драгутин Миодрага и Предрага. Славе св. Ћирика – зимског и летњег (27. фебруар и 28. јул).
    Гаићи (3 дом.), досељени су из Борчана, а старином су из Црпе Горе (Морачани). По пореклу су род са Митровићима, Матићима и Гаићима у Руцманцу и Гаићима у Борчану. Одсељених Гаића има у Крагујевцу (3 дом.), Лепосавићу (2) и Лешку (1). Славе св. Архангела Михајила.
    Мишковићи (2 куће), досељени су из Борчана и славе св. Враче – јесење и летње.
    Тошковићи (2 дом.), досељени су из суседног Јелакца. По пореклу род су са Јевтићима у селу и славе св. архиђакона Стефана, зимског и летњег (9. јануар и 15. август). Одсељених из овог рода има у Панчеву (1 дом.), Краљеву (1 дом.) и околини Београда (1 дом.).
    Јевтићи (2 куће), досељени су из села Јелакца, где су дошли средином XVIII века из Драгоица у Топлици. Славе св. Стефана. Одсељених из овог рода има у Лепосавићу (3 дом.) и Љубљани (1 дом.).
    Исаиловићи (2 куће), предак је из Борчана дошао на женино имање. По пореклу род су са Миленковићима и Исаиловићима у Борчану. Слане св. Андреју, а прислужују Петровдан. Одсељених има у Београду (1 дом.) и у Немачкој (1 дом.).
    Симићи, звани Пудићи (3 куће), досељени су пре рата 1876. године, а иселили су се у Топлицу кад и Милутиновићи. Из Топлице су се вратили њихови потомци. Блиски су им рођаци Анђелковићи у Валчу код Звечана. Слане св. Николу. Одсељених Симића има у Сочаници (1 дом.), Лепосавићу (2 дом.), Куршумлији (1 дом.), а један је отишао на женино имање у Горњи Крњин.
    Вукојевићи (6 дом.) досељени су из Јелакца, у које су се некада доселили из Жажа. По предању била су браћа Вукоје и Саво. По Вукоју носе презиме Вукојевићи. а по Саву Савићи у Јелакцу. Они славе св. Николу (зимског и летњег). После Другог свстског рата из овог рода одселили су се у Крагујевац (4 дом.), Мајданпек (1 дом.), Београд (1 дом.), Лепосавић (4 дом.), Поповце (1 дом.) и Горњи Крњин (1 дом.).
    Pадисављевићи (1 дом.), млађи досељеници, дошао је између 1924 – 1930. године из Шумице (општина Брус) на бабино имање. Славе Велику Госпојину и св. Архангела Михаила.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГУВНИШТЕ

    Положнј и тип. Cело се налази на западнима обронцима Копаопика, 21 км северно од Лепосавића. По положају спада у планинска насеља, јер је на надморској висини већoj од хиљаду метара (1103 м). Гранично је село према Рашки. Простире се између Белог Брда, Црнатова и Горњсг Исева. Шири простор село окружују висови: на северозападу Крмиште (1012 м), на северу Крст (1247 м), на истоку Караула (1328 м) и на југозападу Голо брдо (1113 м). Ту су и узвишења: Велика и Мала Треска, Велика и Мала Кулина, Јечмиште, Небеске столнце, Црно Осоје, Густа Чука и друга. Делови атара села носе Старо Село, Велика Раван, Ржаница, Ливадице, Широке Њиве, Назоровача, Део и Чаворовица. У селу су два извора: Дражина вода и Бршљановац. Водотоци су Чворовачки, Угљенски, Вигњишки, Здравачки поток, Поток у старом селу и Клисура.
    По просторном положају кућа село је разбијеног типа. Kyће су лоциране на пристранцима околних планинских висова и узвишења и груписаие у мање групе.
    У саобраћајном погледу село нема повољан положај јер је ван важнијих саобраћајних комуникација. Лошим макадамским путем, преко Остраћа, повезано је са Лешком.
    Назив, прошлост и старине. Могуће је да назив села потиче од речи гувниште или гумниште, што значи место на којем се налазе гумна (заравњено, утабано земљиште), што је у вези са рударским пословима при преради руде.
    У дубровачку колонију у Белом Брду, истицала се и дубровачка колонија у селу Гувништву (Гумништу). Из судске расправе из 1446. године, која говори о турском украденом новцу, сазнајемо за ово село које се, поред Остраћа и Копорића помиње при градском тржницом копаоничких рудника Бело Брдо и Запланина.
    У Вигњишту, Дражини и Угљенском потоку су зпатни остаци рударских радова. Постоји предање да је на Металици била „велика рударска варош. Међутим од насеља данас нема ни трага.
    Гробље је у старом селу.
    Вук Караџић бележи у Даници за 1828. годину и село Гувниште у кнежини Горњем Ибру, нахији повоазарској.
    Становништво и родови. Радослав Љ. Павловић је забележио да је
    Гувниште 1874. годипе имало 15 кућа, а по попису из 1921. године 22 домаћинства са 215 чланова. Пописом из 1948. године забележено је да село има 30 домаћинстава са 187 чланова, а 1953. године 298 становника и 45 домаћинстава. Највећи број становника село је имало 1961. године, 325 у 45 домаћинстава. Од тада се број становника стално смањивао а број домаћинстава, због деоба породица, расгао. Тако је по попису 1971. годиие у Гувништву било 304 становника и 52 домаћинства: 1981. године 248 становника и 55 домаћинстава и 1991. године 159 становника и 45 домаћинстава. У периоду 1961 – 1991. година број становника је смањен за 167 или за 51,23%, а број домаћинстава је остао исти.
    Преци данашњег сановништва Гувништа досељени су почетком и у другој половини XVIII века. Родови су:
    Ћосићи – Ћосовићи (3 куће), досељени из Белог Брда, а где су, кажу, досељени „од некуд“ из Босне. По предању била су два брата, један је отишао у Гувниште, а други у Бристрицу. Славе св. Архиђакона Стефана Стефандан.
    Благојевићи (12 кућа), чији је предак прешао на почетку XVIII века из суседног села Бслог Брда. Славе св. Стефана.
    Пешићи (4 куће), предак им је досељен из околине Новог Пазара, а старином су из Црне Горе (Кучи). Славе Тодорову суботу – Тодорица.
    Истовремено кад и Пешићи доселили су се из околине Новог Пазара и преци Јовановића (2 куће) и Павловића (2 куће). Оба рода славе Тодорову суботу. Из околине Новог Пазара 1879. године доселили су се Павловићи (1 кућа), који слане Ђурђиц, Петровићи (3 куће) и Вњљковићи (3 куће), који славе св. Апостола Петра и Павла – Петровдан (12. јули).
    Гушовићи (1 кућа), предак им је досељен 1879. године из Куреља у Остраћу, а даљим пореклом су из Беласице у Лабу од Бушета Томинчана, славе Томиндан.
    Млађи досељеници у селу су: Вукашиновићи (2 куће), чији је предак досељен из Стануловића, општина Брус и дошао је на женино имање. Старином cv из из горњег црногорског Колашина. Дошли су у Стапуловиће крајем XVII или почетком XVIII века. Славе св. Јована Крститеља.
    После Другог светског рата из села су се иселили Петровићи у Крагујевац (1 дом.) и Лепосавић (3. дом.), Пешићи у Крушевац (1 дом.), Лешак (3 дом.) и Лепосавић (1 дом.) и Вукашиновићи у Лепосавић (1 дом.) и Гушовићи Лешак (2 дом.) и Павловићи (2 дом.) у Муре (општина Рашка).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛЕПОСАВИЋ

    Положај и тип. Село се налази с десне стране средњег тока реке Ибра. Смештено је у малој удолини, која је брдима, Грацом на северу и Камиљом (906 м), на североистоку, заштићено од ваздушних струјања са севера. Међутим, село је изложено утицају пролећних ветрова јаких као и зимских. Називају се „јужни“ и „косовац“, јер долазе из јужног правца. Кишу доносе западни ветрови, који дувају крајем пролећа, у лето и јесен а ретко и зими. С јесени и зими доносе снег. Југоисточно од села је брдо Главица, а на југу, нешто даље је брдо Клик (557 м). Средња надморска висина је 560 метара. Куће су лоциране у групи, различито скренуте и током дана имају доста сунца. Услед дељења задруга издвојиле су се групе кућа у Лепосавској реци и Модришу, које зову раселица или поселица. Њихове куће су удаљене од села од 1 до 1,5 километар. Становници издвојеног сеоског дела имају презимена као и у селу (Милојевићи и Милановићи). Гранична села су Улије, Забрђе и Трикосе и насеље Лепосавић.
    Како се у селу издвајају две привредне гране – земљорадња и сточарство – то је и насеље подигнуто на граници двеју привредних површина: њива и пасишта. Земљорадничка зона (њиве и баште) је испод села (Лепосавско поље) и поред Ибра и Лепосавке реке. Сточарска зона (пасишта) и шуме су изнад села (Лепосавске шуме).
    Топографски називи за делове атара села су: Лепосавско поље, Водице, Прудак, Модриш, Шанац, Осоје, Лепосавска река, Лепосавске шуме, Млађов поток, Павлово брдо, Кашило, Главица, Ђелошева њива, Гувно и Вардиште (помиње се у Светостефанској повељи).
    Село је оскудно изворском водом и једини извор је чесма код куће Ђоковића. Извор Водице је у насељу Лепосавић. Поред села, са јужне стране, протиче Лепосавска река, десна притока Ибра, која се током лета користи за наводњавање башти.
    Вода за потребе мештана доведена је пластичним цревима са два извора. Водовод у дужини од 1,5 км изграђен је 1971. године и вода је узета са извора Горња вода код куће Јевђовића. С обзиром да је извор слаб и не задовољава потребе, 1985. године изграђен је водовод од Јаркова до села у дужини од 9,2 км.
    У саобраћајном погледу село има врло повољан положај. Вардарско- косовска жслезничка пруга из 1873. године, која се завршавала код Косовске Митровице, продужена је 1928. године низ Ибарску клисуру до Краљева. Пруга је завршена 1931. године, па је село повезано са Косовом и Метохијом, на југу и Шумадијом, према северу и Београду. На атару села Улија изграђена је железничка станица названа Лепосавић.
    У времену 1931 – 1934. године извршена је реконструкција пута Рашка – Косовска Митровица, а 1969. године изграђена је деоница Ибарске магистрале Рашка – Косовска Митровица. Најближа градска насеља су Рашка (33 км, северно) и Косовска Митровица (31 км, јужно од Лепосавића).
    Проласком железничке пруге низ Ибарску долину ствара се зачетак варошице, нешто северније. Тако су се развила два посебна дела Лепосавића, готово без икаквог међусобног утицаја. Делови су се спојили, па се сада Лепосавић као целина сматра варошицом у којој се разликују Лепосавић село и Лепосавић варошица, зачета на атару села Улија.
    У време формирања општина Лепосавић је било неугледно насеље. Захваљујући динамичној стамбеној и индустријској изградњи насеље се брзо развило и данас је то модерно насеље са кућама градских стилова и савременим инфраструктурним објектима.
    Назив, прошлост и старине. Могуће је да је у називу села име одсељеног рода Лепосавић (патроним), који се доселио из села Милића (Васојевићи у Црној Гори) и био ту настањен пре доласка данашег становништва. Презиме тог рода могло је да пређе у име насеља, јер је тај род вероватно био његов оснивач. Данас их има: у селу Доња Глеђица у Старом Влаху између Вучанске и Голијске реке, Бединој Вароши поред Моравице, у Ивањици, Чачку и Београду.
    Није искључена могућност да је насеље добило име по презимену рода Лепојевића, тим пре, што Јован Цвијић село помиње под именом Лепојевиће.
    Према предању назив села потиче од личног мушког имена Лепоје Ђ Лепо (антропоним). За време познатих метанастазичких кретања становништва крајем XVIII и почетком XIX века, у село је, пре предака данашњих родова, досељен род Санић. У овом роду, по лепоти, био је познат Лепоје – Лепо, по коме је и село добило име, јер се он сматра његовим оснивачем (?).
    По постанку село Лепосавић спада у млађа насеља и под овим именом га нема у повељама у писаним изворима. Помиње се 1828. године у Даници Вука Караџића под именом Љепосавићи јер су га Карађорђеви устаници ослободили 1812. године.
    Изнад Лепосавића, са северне стране, на брду налазе се трагови старе гробљанске цркве, чији су зидови високи један метар, озидани од тесаника кречњака. Црква је посвећена Успењу Богородице.
    Новембра 2000. године у Лепосавићу је почела изградња храма посвећеног Cв. Василију Острошком и Тврдошком. Храм јс освештан 12. маја 2003. године. Послове изградње храма у који је уложено преко 300,000 евра изнели су Црквени одбор, верници и бројни донатори на челу са парохом протом Милијом Арсићем, који је показао прави неимарски дух.
    Становништво и родови. По броју становника и домаћинстава Лепосавић спада у групу већих насеља у општини. По попису 1921. године у селу је било 13 домаћинстава са 90 становника, 1948. године 168 становника и 46 домаћинстава, а 1953. број становника је повећан на 298, а домаћинстава на 59. По попису из 1961. године насеље Лепосавић имало је 410 становника и 96 домаћинстава, да би се 1971. број становника повећао на 1191, а домаћинстава на 438. По попису 1981. године у насељу Лепосавић, којем припада и село Лепосавић, било је 2625 становника и 768 домаћинстава, 1991. 3056 становника и 842 домаћинства. Дакле, од пописа 1921. године до пописа 1991. године број становника и домаћинстава био је у сталном повећању. То повећање у периоду од 30 година 1961 – 1991. износило је 2.646 становника (645,37%) и 746 домаћинстава (777%). Убрзани привредни и друштвени развој и повољна повезаност овог насеља са околним селима утицали су на већи прилив становништва и његов раст.
    Данашње становништво села Лепосавић чине родови чији су преци досељени у другој половини XIX века (1862).
    Милановићи (8 кућа), Милојевићи (10 кућа) и Васићи (9 кућа), по пореклу су једно родство, а доселили су се из Церовика, на западним обронцима Рогозне. Даљом старином су из Трешњевика код Андријевице, од племена Васојевића. По породичном предању била су три брата: Милан, Милоје и Васо. Од Милана су данашњи Милановићи, од Милоја Милојевићи, а Васићи носе презиме по Васу. Имају блиске рођаке Ратковиће и Видосављевиће у Јошаници и Александровиће (Аврамовиће) у Горњем Крњину. Сви славе Усековање главе св. Јована Крститеља (11 септембар).
    Миленковићи (2 куће) по пореклу блиски су рођаци са Васићима. Данашње презиме носе по Миленку, Васовом братанцу. Род су са Милановићима и Милојевићима у селу. Као и њихови рођаци, и они су старином „од Андријевице“ у Васојевићима. Славе св. Јована Крститеља.
    Ђоковићи (6 кућа), досељени су од Сјенице, прво у Заврату, а одатле су сишли у Лепосавић. Старином су из Црне Горе (Кучи). Презиме носе по старијем претку Ђоку. Некада је у селу као поткивач био познат Мико Ђоковић, чија је погкивачка радња и данас сачувана, али се овим занатом више нико не бави. Славе св. Апостола Луку.
    Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата и касније, су:
    Јеремићи (1 кућа), досељени из Брњака у Ибарском Колашину. Данашње презиме носе по старијем претку Јеремији. Према предању, други Јеротијев син Миладин имао је Будимира (Бујо) и Живка. Бујо се два пута женио. Са првом женом имао је сина Радоша, а са другом женом Радом, родом од Милојевића из Лепосавића, имао је Радуна, Радивоја, Радишу и ћерке Милијану, Ружицу и Милицу. Бујо се са женом Радом, одселио из Брњака и настанио у Лепосавићу где и данас живе његови потомци. Славе св. Георгија – Ђурђиц.
    Лазовић (1 дом.) досељени из Бадлава код Одојевића (општина Нови Пазар). Купио је имање од Радована Ђоковића из Лепосавића. Старином је из Црне Горе (Кучи) и пo пореклу род је са Вељковићима у Неготинцу. Славс св. Апостола Луку.
    Минић (1 дом.) је досељен из Гркаја, а старином су из Црне Горе (Морачани) од братства Жура – Журића. Купио је имање од Вељка Васића из Лепосавића. Слави св. Архангела Михаила.
    Недељковић (1 дом.) је досељен из Јунака на Рогозни, прво у Црвени, а одатле у Лепосавић. Слави Петковдан.
    Развитак варошице. По изградњи железничке пруге од Косовске Митровице, у Лепосавићу се насељавају родови: Јевремовићи (имају кућу пре 1928. године), Недељковићи (1 кућа), Радосављевићи (1 кућа) и Ђелошевићи (1 кућа), из Улија, и они су најстарији становници овог насеља. Од тада број становника и домаћинстава у насељу брзо је растао, па 1948. насеље има 8 кућа, а 1961. године 96 домаћинстава са 410 чланова.
    Од 1961. године када Лепосавић поприма улогу административно-управну, трговинску, привредну, културно-просветну и улогу школског центра, почео је прилив становништва из околних брдско-планинских села ошитине.
    У повим друштвено-скономским условима нарочито од 1961. године, у насељу Лспосавић су се збиле значајне промене којима су створени економски и социјални услови за бржи и свестранији развитак. Од ове године појавом друштвеног, задружног и приватног сектора реорганизује се привреда насеља.
    Основне фуикције Лспосавића као полуфункционалног нассља и општинског средишта су: индустријска, саобраћајна, грађевинска, трговинска, угоститељска, занатска, административно-управна, образовио-васпитна, здравствена и културно-просвстна.
    У периоду после 1961. године у насељу Лепосавић основано јс 8 предузећа која врше индустријску функцију: Предузеће за израду столарије и дрвне галантерије (1961. и 1975.), Постројење за флотацијску концентрацију оловно- цинкане руде (1971), Предузеће за израду кожне галантерије и заштитне опреме које је до 1993. године било у саставу производно – текстилног предузећа „Пролетер“ из Рашке (1079.). Предузеће за производњу хидрауличних делова које је од 1. јануара 1994. године послује у оквиру Холдинг компаније “Прва петолетка“ из Трстеника, Фабрика кристала „Кристал“ (1987), Предузеће „Житопродукт“ (1991) и Предузеће за дистрибуцију електричне енергије „Електро Космет“. Индустрија има доминантну улогу у привреди овог насеља.
    Саобраћајну функцију у Лепосавићу врши аутотранспортно предузеће“ Аутопревоз“ из Рашке које у овом насељу има Радну јединицу, железничка и аутобуска станица и пошта.
    Грађевинарство заузима значајно место у привреди варошице. Ту функцију ранијсе су обављала предузећа „Рад“ из Београда, „Брвеник“ из Рашке и „Косово“ из Вучитрна; данас Комунално предузеће „24. новембар“ из Лепосавића (1979) и приватно предузеће „Камиља“ власништво Бојана Јаковљевића и Првослава Антонијевића.
    Значајно место у привреди насеља заузима трговина, у периоду после Другог светског рата, посебно од 1982. до 1992. године и после 1999. године. У 2002. години трговинску функцију у Лепосавићу вршила је пијаца и 68 трговинских радњи од којих 61 приватна (прехрамбених производа и мешовите робе 33, киоска 6, текстила 1, 2 златарске радње, обуће 2, погребне опреме 1, конфекције – 6 и беле технике 2, ауто-делова 3, грађевинског материјала – 3, пољопривредне опреме – 2, гвожђарске робе – 5, намештаја – 1, кристала – 1. По величини продајног простора, оствареног промета и броја запослених познате су: ПП „Самалг-комерц“ (власник Ћерим Шемсовић) из Новог Пазара, „Клас“ (власник Тихомир Ђелошевић), ПП „Маја“ (власништво Душка Колаковића и Мине Нешовића), ПП „Копаоник“ (власник Драгослав Вукашиновић), ПП „Ибар“ (власник Страхиња Јовановић), „Јутро“ (власник Зоран Ивановић), Приватно пекарско предузеће са продајним простором „Нај“ (власници браћа Ненад и Ацо Јевремовић),“ Агрокомерц“ (власник Миљојко Петровић) и други.
    У Лепосавићу су отворсне и две бензинске пумпе. По уређености, по величини и оствареном промету позната је бензинска пумпа названа „МСН“ власништво Зорана Милојевића.
    У 2002. години угоститељску функцију у Лепосавићу обављало је 14 угоститељских радњи: пет кафана (две су власништво ДП „Копаоник“, а „Ловац“, „Тиха ноћ“ и М““ у приватном власништву), један млечни ресторан и осам кафића у приватном власништву. Садашња туристичка понуда, због неизграђености објеката и смештајних могућности је непримерена тренутној ситуацији. Лепосавић не располаже ни једним лежајем у друштвеном сектору па се с тога туристички промет и не евидентира.
    Постојећи капацитети ни из далека не задовољавају потребе за занатским услугама и производних… Дсфицитарност је изражена код свих група занатства, а многи занати су потпуно изумрли (коларски, ковачки, поткивачки, кројачки и други).
    Лепосавић има административно-управну функцију јер се у њему налази седиште једног броја установа, органа и организација које врше ту функцију: Општински суд, Центар за социјални рад, општинске стручне службе за образовање, културу и физичку културу, дечје и социјалне заштите, за путсве и комунално-стамбеие послове, испостава међуопштинских стручних служби: инвалидско-пензионог осигурања и здравствене заштите; Радна јединица запошљавања из Косовске Митровице, филијале „Комерцијалне банке“ из Београда, „Косовско-метохијске банке“ из Звечана, „Југобанке“ из Косовске Митровице, „Народна банка“ – трезор из Крагујевца и Управа јавних плаћања из Косовске Митровице.
    Васпитно-образовну функцију врше Основна школа „Слободан Пенезић Крцун“ која у свом саставу има издвојена школска места у Дрену, Јошаници и Кијевчићу и Техничка школа „Никола Тесла“ са подручјима рада и струкама: машинска и обрада метала, електрострука, економска струка и гимназија.
    Вишу и високошколску функцију Лепосавић врши прско Више економске школе из Пећи, Учитељског факултета из Призрена и Факултета за физичку културу из Приштине, који су након повлачења југословенске војске и српске полиције са Косова измештени у ово насеље.
    Научну функцију насеље обавља преко Института за српску културу – Приштина који је измештен септембра 1999. године из Приштине.
    Здравствену функцију врши Дом здравља, четири апотеке од којих су три у приватном власништву, Центар за социјални рад и Дечји вртић.
    Културно-просветну функцију врше Народна библиотека „Свети Сава“, Центар за културу, Културно-уметничко друштво „Копаоник“ и Дом културе „Свети Сава“ из Истока.
    Убрзани развој привредних и непривредних делатности условио је интензивни прилив становништва са села, убрзану стамбену изградњу, територијално ширење насеља и савремену урбанизацију. Прва зграда у друштвеном власништву са пет конфорних станова изграђена је 1957. године. Две године касније изграђена је још једна зграда са четири стана.
    Од 1961. до 1970. године у насељу је изграђено 85 станова, што просечно годишње износи 8,5 станова, од 1971 – 1980. 180 станова што просечно годишње износи 17 станова, 1981 – 1990. – 128 станова или просечно годишње 12,8 станова и од 1991 – 1999. године – 52 стана или просечно годишње 2,5 стана. Према томе, у насељу Лепосавић после Другог светског рата у друштвеном власништву изграђено јс 444 стана. Најинтензивнија стамбена изградња била је у периоду 1971 – 1980. године у коме је врло интензивна стамбена изградња била је и у индивидуалном сектору.
    Поред стамбене изградње у насељу је изграђен и известан број објеката за потребе: управе (зграда СО изграђена је 1968, а поткровље 1984. и зграда полиције 1975); школска зграда основне осморазредне школе (1969), техничке школе (1974) и дечјег вртића (1979, а анекс 1983); здравства (зграда Дома здравља 1971, а друга 1984. године) и ветеринарска станица (1986). Зграда Социјалне заштите је изграђена 1988. године, културе (нов Дом културе изграђен је 1986, а стари дом културе, оштећен у копаоничким земљотресима саниран је 2002. године); саобраћаја (зграда Аутобуске станице изграђена је 1974, а нова зграда Жслезничке станице 1986. и Поште 1979; трговине (робна кућа је изграђена 1982); зграда друштвено-политичких организација изграђсна 1983, Суда 1987. и ПИО 1988. године; спорта (зграда и спортски центар изграђени су 1976. године); угоститељства (Ресторан „Дубрава“ изграђен је 1968); у току су завршни радови на изградњи храма посвећеног Василију Острошком – Чудотворцу.
    Убрзана изградња условила је брзо територијално ширење насеља. Изграђују се нови делови насеља: насеље у Сланишту, у подножју брда Чукарак, Трепчино насеље, насеље Водице, и насеље „До“.  
    У развоју насеља посебна пажња била је посвећена реконструкцији и изградњи улица, водоснабдевању, изградњи канализационе мреже и озелењавању површина.
    Миграције село-град на овом подручју као нове врсте трајних миграција условљене су променом у привреди у периоду између 1965. и 1990. године. Промена је ишла у правцу диференцијације непољопривредних делатности и њихове концентрације у варошици Лепосавић. Развојем насеља Лепосавић досељавају се становници околних села и запошљавају у непољоприпредним делатностима. Интензитет усељавања сеоског становништва зависио је, од друштвено-економског развоја варошице. Механички прилив становника нарочито је изражен од 1971. до 1991. године, па Лепосавић 1981. године има 2.625 становника и 768 домаћинстава, а по попису 1991. године број становника прелази три хиљаде, а домаћинстава 842, што је 9,64% више него у 1981. години. После пописа становништва 1971. године Лепосавић је сврстан у насеље мешовитог типа, у попису 1981. сврстан је у насеље градског карактера. Појава варошице на територији развијеног сеоског насеља као што су Лепосавић и Лешак у нашим крајевима није ретка. То је случај са Гучом, Ариљем, Алелександровцем Жупским, Баљевцом и Јошаничком Бањом.
    Већину становника насеља Лепосавић данас чине млађи досељеници.
    Осим досељених из оближњих и других села на територију општине становништво варошице чине и досељеници из других крајева земље који су утицали на развој Лепосавића и његовог привредног живота.
    Према томе, миграција село-град била је у функцији привредног развоја насеља и утицала је на запошљавање пољопривредног становништва у непољопривредним делатностима и пораст градског становништва.
    С обзиром да су родови данашњег становништва општине Лепосавић обрађени у сваком сеоском насељу, овде се бавимо родовима који су досељени из других крајева.
    Анђић (1 дом.), досељени из села Калудре, код Берана у Црној Гори. Старије порекло им је од племена Куча. Славе св. Николу.
    Ацковићи (2 дом.), досељени су из Одојевића на Рогозни, општина Нови Пазар, где су дошли из Црне Горе, средином XIX века. Славе св. Николу.
    Анђелковић (1 дом), досељен из Грабовца код Косовске Митровице. Слави св. Апостола Луку.
    Арсић (1 дом.), досељен из Севца, код Штрпца, у Сиринићкој жупи. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
    Аиђелковић (1 дом ), досељен 1978. године из Грижана на Рогозни. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Николу. Старином су од Дробњака.
    Анђелковић (1 кућа), досељен је из Валча код Звечана. Слави св. Ћирика (27. фсбруар).
    Бабић (1 дом.), досељен је 1966. године из Калудре код Берана, прво у Миоковиће, па у Бело Брдо, да би 1986. године дошао у Лепосавић. Даљом старином су од Васојевића. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Илију.
    Божовићи (2 дом.), досељени су из Придворице, из Ибарског Колашина. Славе Митровдан, а прислужују Петровдан.
    Божић (1 дом.), досељен је из Базољина, општина Брус, прво у Бело Брдо, а одатле се преселио у Лепосавић. Крвни су сродници штављанских Кулиза, а једно су родство са Милетићима у селу. Слави св. Краља Стефана Дечанског.
    Бурићи (2 дом.) досељени су из Пећи у Метохији, а старином су из Заграде код Даниловграда. Славе св. Архангела Михаила, а прислужују св. Илију.
    Васић (1 дом.), досељен је из Свињара код Косовске Митровице, где су дошли из Зупча у Ибарском Колашину. Воде порекло од Шарчевића, па их тако зову. Славе Петковдан.
    Величковићи (2 дом.), досељени су из Градишта код Бачке Паланке. Славе св. Николу.
    Вујошевић (1 дом.), досељен је из села Ржанице код Мурина, у Црној Гори. Слави Митровдан.
    Вукојичићи (4 дом.), досељени су из Стануловића општина Брус. Славе св. Ђорђа Алимпија Столника.
    Власи (1 дом.), досељен из села Огошта код Косовске Каменице.
    Власај (1 дом.), пореклом из Косовске Каменице.
    Влашковић (1 дом.), досељен је из Лучке Ријеке у Ибарском Колашину, даљом старином је из Црне Горе, од Бјелопавлића. Кажу да су пореклом род са Јакшићима у Јасеновику. Славе св. Петку.
    Вукашиновић (1 дом.) у Сланишту и Вукашиновић (1 дом.) у Дољу. Досељени су из Доњег Стануловића, општина Брус где су дошли из Горњег (црногорског Колашина) крајем XVII или почетком XVIII века. Славе св. Јована Крститеља.
    Вукојичићи у Сланишту (1 дом.), досељени су такође из Стануловића. Славе св. Алимпија Столника.
    Георгијев (1 дом.), досељен је 1972. године из села Дуката код Босилеграда. Слави св. Архангела Михаила.
    Даћевац (1 дом.), досељен је из Севца .у Сиринићкој жупи. Слави Ђурђевдан.
    Деспотовић (1 дом.), досељен 1959. године из села Блажева (општина Брус). Слави св. Ђорђа.
    Делић (1 дом.), досељен је из Обилића, на Косову, где су досељени као колонисти 1922. године из Коренице у Лици. Слави св. Јована Крститеља.
    Дробњак (1 дом.), досељен је из Пасјег Потока на Рогозни, где су дошли из Црне Горе у XIX веку (Дробњаци). Славе Ђурђевдан.
    Ђоковићи (2 дом.), досељени су из Жеровнице код Звечана, где су дошли из села Грижана на Рогозни. Славе Митровдан, а прислужују Петровдан.
    Живић (1 дом.), досељен је 1971. године из Самодреже на Косову, где су дошли у првој половини XVIII века из Ибарског Колашина . Слави св. Василија.
    Захаријевић (1 кућа), досељен је из Косовске Митровице прво у Сочаницу, па у Лепосавић. Старином је из Призрена. Славе св. Враче, јесење.
    Емини (2 дом.) досељени су 1967. године из села Радеша код Драгаша, општина Гора.
    Ивановићи (2 дом.), досељени су 1977. године из Новог Брда на Косову. Славе св. Архангела Михаила. 
    Ивановић (1 дом.), досељен је из Буковице код Рожаја, а пореклом су од Братоножића. Слави св. Николу.
    Ивановић (1 дом.), досељен из Звечана где су дошли из села Баловца код Подујева. Даље порекло везују за село Златицу у околини Подгорице. Пореклом
    су Кучи. Славе св. Николу.
    Јаковљевић (1 дом.), досељен је 1979. године из Вучитрна, села Ропица. Води порекло од Цурака. Даља старина му је у Метохији, околина Пећи. Раније су славили св. Николу, али су из непознатих разлога променили славу и узели св. мученика Агатоника ( 4. септембар).
    Јевтић (1 дом.) пореклом од Јевтића у Сувом Долу код Косовске Митровице, где су дошли из околине Куршумлије, прво у Соколицу, па у Суви До. Сматрају се старинцима. У Лепосавић је досељен 1972. године и слави св. Стефана.
    Јовановићи (6 дом.), досељени су из Сељанца, засеок Јосићи (Јосића мала), где су дошли из села Црепуље у Ибарском Колашину. У Сељанце је прво дошао предак Јосија, по коме су носили првобитно презиме Јосић. Дошао је на „агину земљу“. По породичном предању Јоса је имао још два брата: Јакшу и Ђура, који су кад и Јосија отишли у Вучу, где данас живе њихови потомци Јакшићи и Ђурићи. По пореклу род су и са Ђурђевићима и Михаиловићима у Мошници. Славс св. Петку – зимску и летњу.
    Јовановић (1 дом.), досељен је 1966. године из Бадњевца, општина Баточина, а кажу да су старином из неког села у Ибарском Колашину. Слави св. Николу.
    Јосифовић (1 дом.), досељен је 1974. године из Грачанице на Косову, а где су пресељени из села Сушице 1830. године. Даљом старином су из околине Дебра у Македонији. Славе Митровдан.
    Каличанин (1 кућа), досељен је из Штавља код Сјенице, где су дошли у првој половини XIX века из Калице код Берана. По томе се презивају Каличани. Каличана данас има у Топлици, Београду, Новом Пазару, Краљеву, Рашки и Јаначком пољу (општина Нови Пазар). Петар Каличанин био је један од вођа бабинске буне 1875. године и учесник у јаворском рату 1876. године. Сви славе Митровдан.
    Краговић (1 дом.), досељсн је из Мура код Руднице, где су за време Карађорђа дошли из Кобиље Главе у Ибарском Колашину. Даљом старином су од Мораче. Слави св. Архангела Михаила, а прислужује Велику Госпоину.
    Краговић (1 дом.) ,досељен је из Кобиље Главе у Ибарском Колашину. Према породичном предању њихов предак доселио се од Мораче у Луков До на Рогозни, а почетком XIX века у Кобиљу Главу. Слави св. Архангела Михаила.
    Керкеза( 1 дом.) предак је досељен 1933. године из Смољана код Босанског Петровца, прво у Костин Поток, а потом у Лепосавић. Слави Ђурђевдан.
    Костић (1 кућа), досељен је из Рудина на Рогозни, општина Звечан. Старином су из Црне Горе, од Ераца у Никшићкој жупи. Слави св. Николу.
    Кнежевић (1 дом.), досељен је 1991. године из Горњег Милановца, где су дошли из Црне Горе – Богданица. Говоре да су старином од племена Дробњака. Славе Ђурђевдан.
    Конески (1 дом.), досељен јс 1975. године из села Долгајец код Прилепа у Македонији. Слави св. Ђорђа Алемпија Столпника. 
    Кречковић (2 дом.) досељени су 1971. године из Подриња код Ораховца, где су дошли као колонисти из Албаније, село Враке 1936. године. Славе св. Алимпија Столника.
    Лазаревић (1 дом.), досељен је из Судимња, општина Брус. Слави св. Апостола Луку.
    Лакушић (1 дом.), дрсељен је 1986. године из Косова Поља, где су дошли 1929. године из Баловца код Подујева. Старином су из села Леваја код Лијеве Ријеке у Црној Гори, од племена Васојевића. Славе св. Архангела Михаила.
    Лугоња (1 дом.), досељен из Нових Козараца код Кикинде, где су дошли из Подгорице као колонисти. Пореклом су од братства Луковића. Славе Ђурђевдан.
    Лукић (1 дом.), досељен је 1973. године из Косовске Митровице. Слави св. Архангела Михаила.
    Максимовићи (2 дом.) су се доселили из Базољина, општина Брус, прво у Бело Брдо, а 1981. године у Лепосавић. Старином су из Црне Горе (Морачани). Славе Аранђеловдан.
    Максимовић (1 кућа), досељен је 1980. године из Грачанице на Косову, где су дошли као колонисти из Херцеговине. Слави св. Ђорђа Алимпија.
    Маговчевићи (3 дом.), досељен је 1968. године из села Стражевине код Никшића. Старином је од братства Маговчевића из Пјешивачке области. Слави св. Јована Крститеља.
    Марсенић (1 дом.), досељен је 1966. године из Марсенића Ријеке код Берана. Старином је од племена Васојевића. Славе св. Архангела Михаила.
    Мијиаловић (1 дом.), досељен је из Паваштице код Куршумлије прво у Бело Брдо, а онда у Лешак, да би се 1972. преселио у Лепосавић. Славе св. Ђорђа – Ђурђиц.
    Марјановић (1 дом.), досељен је из Лешка, а старином је из Драгосаваца код Краљева. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
    Марковић (1 дом.), досељен је из Вучитрна, гдс су досељени 1932. године као колонисги из Грашеваца код Бруса. Слави св. Николу.
    Марковић (1 дом.), досељен је из Тополе прво у Сочаницу, а око 1958. године прешао у Лепосавић. Слави Ђурђевдан.
    Миливојевић (1 дом.) досељен је из Вељег Бријега у Ибарском Колашину, а старином је из Црне Горе (црногорска Брда), од племена Дробњака. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Илију.
    Милентијевић (1 кућа), досељен је из Косовске Митровице, где је дошао из Рудина на Рогозни.
    Милутиновићи (1 дом.), досељен је 1970. године из Жеровнице, општина Звечан. Слави св. Николу.
    Милосављевић (1 дом.), досељен је 1972. из Козарева, општина Звечан. Слави св. Јована Крститеља, а прислужује св. Илију.
    Митрић (1 дом.), предак досељен 1968. године из села Брдо код Мркоњић Града у Босни, слави св. Василија Великог.
    Николићи (2 дом.), досељени из села Блата код Пирота прво у Врачево, а потом у Лепосавић. Славе св. Архангела Михаила.
    Несторовићи (2 дом.) досељени 1947. године из Блажева, прво у Бело Брдо, а одатле 1968. године у Лепосавић. Славе св Врачи, јесење и летње. 
    Недељковић (1 дом.), досељен 1973. године из Грабовца, општина Звечан. Презиме носе по претку Недељку. Једно су родство са Ракићима у Сланишту. Слави св. Враче – јесење и летње.
    Николић (1 дом.), је досељен из Беле Паланке 1961. године. Бавио се фотографским занатом и био први који је имао фотографску радњу у Лепосавићу. Слави св. Николу.
    Орловић (1 кућа), досељен је из Горњег Стрмца у Ибарском Колашину. Старином су из Црне Горе, из Брда, од старог братства Орловића у Бајицама код Цетиња. Слави Ђурђевдан, а прислужује св. Николу.
    Павић (1 дом.), је досељен априла 1977. године, када је у Лепосавићу почео да ради Општински суд. Пореклом је из села Коретишта код Гњилана, а даљом старином из Прилепа у Македонији. Слави св. Николу.
    Павличић (1 дом.) досељен је из Димитровграда, а пореклом је из Пећи у Метохији. Даљом старином је из Даниловграда у Црној Гори, од племена Бјелопавлића. Звонко Павличић је први академски сликар и магистар сликарства у Лепосавићу. Слави св. Петку.
    Павловић (1 дом.), досељен је 1959. године из села Панојевића, општина Рашка. Води порекло од претка Паноја који је досељен из Бихора у Црној Гори. Слави родовску славу св. Николу.
    Перић (1 дом.), досељен је из Лешка, где су дошли из Лапљег Села на Косову. Даљом старином су из горње Биначке Мораве. Слави св. Николу.
    Петковићи (3 дом.), досељени су из села Жакова код Истока у Метохији. Славе св. Петку.
    Прибаковић (1 дом.), досељен је 1959. године из Вучитрна, где је дошао из села Драгуше код Блаца. Слави св. Николу.
    Попов (1 дом.) је досељсн 1976. године из Београда. Пореклом је из села Врела код Уба. Слави Ђурђевдан.
    Поповић (1 дом.), је досељен из села Прилужја на Косову. Пореклом су од Секулића у Грачаници, одакле су се 1860. године преселили у Прилужје. Даља старина им је у Пологу код Тетова, у Македонији. Славе св. Николу, а у Грачаници су славили Митровдан.
    Пеновски (1 дом), досељен је 1980. године из Берова у Македонији. Слави Митровдан.
    Раденковић (1 дом.) је досељен 1973. године из Србовца (Бугариће), општина Звечан. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
    Ракић (1 кућа) је досељен 1953. године из Грабовца, општина Звечан. Првобитно се презивао Недељковић, а ново презиме је узео по старијем претку Раки. Слави св. Враче – јесење и летње.
    Репановић (1 дом.), досељен је 1979. године из Осојана код Истока. Слави св. мученика Трифуна.
    Савковић (1 дом.), досељен је из Руднице, од Савковића, где је дошао из Ројчића, општина Рашка. Старином су из Црне Горе, од Пипера. Славе Митровдан.
    Срећковић (1 дом.), досељен је из Рвата код Рашке, слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
    Танасковић (1 дом.), досељен је из Врачева, а тамо је дошао из Казновића код Рашке. Води порекло од Прњака из Прњдола код Никшића у Црној Гори од старог братства Угреновића, из племена Никшића. Слави св. Јаћима (22 септембар).
    Тепавчевић (1 дом), досељен је из Вучитрна 1998. године, а старином је из села Сибнице у Топлици. Слави св. Николу.
    Томић (1 дом.) досељен је из села Лауше код Србице. Слави св. Николу.
    Трајковић (1 дом.), досељен из Жеровнице код Звечана. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц.
    Цвејић (1 дом.), досељен је из Штимља на Косову, где су дошли, како кажу, пре 300 година са Жабљака у Црној Гори. Славе св. Николу.
    Церовина (1 дом.), досељен је 1965. године из Самодреже код Вучитрна, а старином су од Невесиња у Херцеговини. Слави Ђурђевдан.
    После оружане интервенције НАТО у марту 1999. године и доласка мировних снага под заштитом УН дошло је до егзодуса неалбанског живља са Kocoвa и Метохије, убијања, пљачкања и уништавања њихове имовине, културних и духовних добара. Снежана Миливојевић из Института за српску културу Приштина у вези тога пише да: „подаци о броју избеглих злослутно указују да Косово и Метохија постају етнички чиста територија, изузев његовог маргиналног свеерног дсла и да су Косово и Метохија уместо мултиетничког и мултикултурног претворени у моноетничко и монокултурно. Према подацима UNMCR-a у периоду од 10. јуна до септембра 1999. године са Косова и Метохије избегло је 240.000 Срба и другог неалбанског становништва. Већинско српско счановништво очувало се у општинама северног дела Косова и Метохије као и у неким општинама средишњег и југоисточног дела. У општини Лепосавић, према подацима Црвеног крста привремено су нашле пребивалиште 234 породице са 842 члана.
    У Лепосавићу је већина расељених породица смештена приватно, код родбине, пријатеља, познаника или у многим домовима до тада непознатих људи. Породице су: Ђорђевић – (1 дом) досељен из Приштине септембра 1999. године, а тамо су дошли из Слатине код Вучитрна. Садашње презиме носе по претку Ђорђу. Славе св. Архангела, зимски и летњи. Из овог рода потиче Милош Ђорђевић доктор филолошких наука, директор Института за српску културу – Приштина, аутор осам збирки песама и шест студија из области књижевности и историје српске културе. Буха (1 дом.) пореклом су из Невесиња у Херцеговини. Пре Другог светског рата досељени су на Косово, а у Лепосавићу су избегли из Приштине после 1999. године. Слави Митровдан. Радомировић (1 дом.) досељен из Косовске Митровице, а старином је из Србовца код Звечана, слави св. Георгија – Ђурђиц. Ковачевић (1 дом) из Ђаковице; Аџанчић 1 дом.) из Обилића; Младеновић (1 дом.) из Обилића, Бранковић (1 дом.) из Приштине, Бабовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Бајрами Ацо (1 дом.) из Ђаковице, Недељковић (4 дом.) из Вучитрна, Јовановић (1 дом.) из Призрена, Милутиновић (1 дом.) из Вучитрна, Јаковљевић (1 дом.) из Косовске Митровице, Спасојевић (1 дом.) из Пећи, Аксентијевић (1 дом.) из Обилића, Матијашевић (1 дом.) из Косовске Митровице, Недељковић (1 дом.) из Липљана, Недељковић (1 дом.) из Приштине, а пореклом је од Недељковића из Улија. Слави Ђурђевдан; Јанковић (1 дом.) из Обилића, Спасић (1 дом.) из Вучитрна, Шерифи (1 дом.) из Драгаша – Гора, Јовичић (1 дом.) из Обилића, Недељковић (1 дом.) из Призрена, Нићифоровић (1 дом.) из Пећи, Радојевић (1 дом.) пореклом су од Радојевића у Горњем Крњину из Призрена. Слави Ђурђевдан. Прлинчевић (1 дом.) из Урошевца, Живић (3 дом.) из Вучитрна, Крстовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Жарковић (1 дом.) из Приштине, Поповић (1 дом.) из Косовске Митровице, а пореклом су од Поповића из Поповца. Слави св. Николу. Костић (1 дом.) из Урошевца, Цвејић (1 дом.) из Приштине, Милановић (1 дом.) из Приштине, Ђукић (1 дом.) из Приштине, Михајловић (1 дом.) из Приштине, Кузмановић (1 дом.) из Косовске Митровице, Јаћимовић (1 дом.) из Приштине, Чавић (1 дом.) из Вучитрна, Милуновић (1 дом.) из Обилића, а пореклом је од Милуновића из Црнатова, засеок Обади, слави св. Мину, Милуновић (1 дом.) из Вучитрна, Живић (1 дом.) из Обилића, Недељковић (1 дом.) из Приштине, Бошковић (1 дом.) из Приштине, Милосављевић (1 дом.) из Липљана, Миладиновић (1 дом.) из Приштине, Костић (1 дом.) из Вучитрна, Јовановић (1 дом.) из Призрена, Мишковић (1 дом.) из Ђаковице, Милић (1 дом.) из Косова Поља, Цвејић (1 дом.) из Приштине, Станојевић (1 дом.) из Косова Поља, Вајт (1 дом.) из Драгаша – Гора и Зарковић (1 дом.), досељен је из Приштине, пореклом из Гојбуље код Вучитрна, старином су из Топлице. Слави св. Николу.
    У колективном центру Дома здравља у Лепосавићу смештено је 17 породица са 31 чланом. Породице су: Трбољевац (1 дом.) из Суве Реке, а пореклом су од Трбољеваца из Крушева, слави св. Апослола Луку. Кујунџић (1 дом.) из Призрена, Миљојковић (1 дом.) из Вучитрна, Банићевић (1 дом.) из Приштине, Пауновић (1 дом.) код Истока, Павловић (1 дом.) из Пећи.
    У овај колективни центар смештено је и 11 породица са 21 чланом избеглих из Хрватске и Босне и Херцеговине 1996. године: Кљајић (1 дом.) из Доњег Лапца, Стоисављевић (1 дом.) из Срба, Петровић (1 дом.) са Плитвица, Батиница (1 дом.) из Доњег Лапца, Глумац (1 дом.) из Грачца, Бурсаћ (3 дом.) из Дрвара, Миланко (1 дом.) из Грачца, Рашева (1 дом.) из Госпића, Павловић (1 дом.) из Петриње.
    У колективном центру Српска барака смештено је 9 породица са 31 чланом: Лазаревић (3 дом.) из Клине, Масић (2 дом.) из Клине, Пантовић (1 дом.) из Ђаковице, Бурић (1 дом.) из Пећи, Николић (1 дом.) из Приштине, Милутиновић (1 дом.) из Ђаковице.
    У колективном центру „Храст“ у Лепосавићу смештено јс 13 породица са 41 чланом и то: Милић (1 дом.) из Доњег Неродимља, Субашић (1 дом.) из Гатња, Дедић (1 дом.) из Ђаковице, Зарић (1 дом.) из Доца, Вучиновић (1 дом.) и Јовић (1 дом.) из Клине, Николић (1 дом.) из Липљана, Лалић (1 дом.) из Пећи, Николић (1 дом.) из Косовске Митровице, Куц (1 дом.) из Пећи, Анђелковић (1 дом.) из Вучитрна, Поповић (1 дом.) из Пећи, Фисер (1 дом.) из Старог Трга код Косовске Митровице.
    У колективном центру ЈУ програма у Лепосавићу смештено је 10 породица са 33 члана: Станковић (1 дом.) из Гљилана, Бојић (2 дом.) из Истока, Закић (1 дом.) из Ђаковице, Гаши (1 дом.) из Обилића, Антић (1 дом.) из Ораховца, Шћепановић (1 дом.) из Вучитрна, Јовановић (1 дом.) из Приштине, Савић (1 дом.) из Гњилана, Спасић (1 дом.) из Обилића. 
    Укупно 11 породица са 18 чланова из Хрватске и Косова и Метохије смештено је у колективном центру „Спортски центар“ у Лепосавићу. Породице су: Томашевић (1 дом.) и Дракула (1 дом.) из Книна, Тодоровић (1 дом.) из Шибеника, Тодоровић (1 дом.) из Книна, Надовеза (1 дом.) из Шибеника, Гагић (1 дом.) из Бснковца, Мирковић (1 дом.) из Коренице – Удбине, Сулинић (1 дом.) из Истока, Сарковић (1 дом.) из Истока, Ивановић (1 дом.) из Клине.
    У Рома кампу који се налази у бившим војним објектима у Лепосавићу смештено је 38 расељених ромских породица са 201 чланом. Већина њих је из Косовске Митровице и Вучитрна. Један мањи број породица избегао је из Обилића, Приштине, Урошевца и Подујева.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДРЕН

    Положиј и тип. Село се налази са леве и десне стране доњег тока Дренске реке, десне притоке Ибра, 6 км северно од Лепосавића. У граничиом појасу атара села су Кајконо, Мскиннће и Засеље (засеок Лешка). На западу је природна граница Ибар. Како се село налази у долини Дренске реке има правац пружања североисток-југозапад, па се по географском положају и размештају кућа дели на Горњи и Доњи Дрен. Горњи део села лежи на вишем терену, блажим пристранцима и има надморску висину 560 мстара. Поред реке и магистралног пута Лепосавић – Рашка је други, већи део села, где су куће у групама, са надморском висином од 450 метара.
    Брдо Грабак (784 м) на истоку сеоског атара природно одваја долину Дренске реке од Кајкова, а са западне и северозападне стране долина је омеђена брдима Шанац (547 м) и Ђоковац (666 м).
    Топографски називи за поједине делове атара села су Дренско поље, Лугови, Река. Бориковац, Дренске шуме, Стране, Ђоковац, Равна њива, Округлић и Марина бара (ливаде). Село је сиромашно изворском водом. Пије се вода са извора у Земаници која је доведена до кућа као и вода доведена из Доњег Крњина. Користе се и воде у селу: Обрадовска чесма и Марина вода.
    У саобраћајном погледу село има веома повољан положај јер је асфалтним путем повезанo са важним саобраћајницама које пролазе Ибарском долином.
    Назив, прошлосr и старине. У називу села је шумско дрво дрен (ониско дрво Comus mas из фамилијс Comaceae, чврсте дрвенасте масе и црвеног плода), па је Дрен место где расте дреновина.
    Под данашњим именом помиње се у границама властелинства манастира св. Стефана у Бањској 1315. године. У Катастигу манастира Девич у Дреници године 1783. уписани су приложеници села. У „Даници“ из 1828. године Вук Караџић пише да су „Карађорђеви устаници 1912. године држали Дријен под својом владом“.
    У селу се налазе остаци cтapе цркве која је посвећена св. Марку. Код оне цркнине налази се и дренско гробље.
    Сганонништво и родови. Забележено је да је по попису 1921. године село имало 15 домаћинстава са 100 становника, 1948. године у Дрену је 38 домова са 203 стаповника, а 1953. – 230 становника. Највећи број сгановника – 254 село је имало 1961. године са 43 куће. Онај број домова остао је исти по попису 1971. године. Међутим, у одмосу на 1961. број становника је смањен за 14 (240). Смањење броја становника, а повећање броја домаћинстава имамо и 1981. и 1991. године. У 1981. становника је 236, а домаћинстава 50, а у 1991. години – 209 становника и 51 домаћинство. Према томе, 1961-1991. број становника је смањен за 45 (17,42%), а број домаћинстава понећан за 8 (19,60%).
    Преци данашњих становника Дрена су досељеници:
    Обрадовићи (6 кућа), чији предак је досељен из Добриња код Тутина, где су дошли из Брда у Црној Гори. Доселили су се у Топлицу, а одатле, пре 1912. године. дошли у Дрен. Славе св. Николу. Обрадовића данас има у Београду (1 дом.) и Мајданпеку (1. дом.). Обрадовићи из Блаца у Топлици су им блиски рођаци.
    Крстовићи (2 куће), по пореклу једно су родство са Обрадовићима. Славе св. Николу. Једна породица Крстовића, после Другог светског рата иселила се у Београд.
    Алексићи – Крсмановпћи (4 куће), чији је предак досељен из села Војковића при Рогозни, прво у Поповце, а затим у Дрен, старином су од Дробњака и род су са Поповићима у Поповцу. Славе св. Николу.
    Вукосављевићи – Ђашићи (4 куће), потичу од Вукосава, а досељени су из Великог Бријега у Ибарском Колашину. Даљом старином су из Црне Горе, од Дробњака. Славе Ђурђсндан.
    Вучинићи (1 дом.), потичу од Вучине, који се доселио из Великог Бријега у Ибарском Колашину. Једно су родство са Вукосављевићима у селу. Славе Ђурђевдан.
    Бојанићи (9 дом.), досељени су у другој половини XIX нека из Штавице код Тутина. Раније су се презивали Новаковићи. Према Р. Вешовићу, Новаковићи потичу од Ковачевића са Крља у Васојевићима. Породично предање каже да је Бојана дошла у Дрен са три сина: Миладином, Радованом и Мартином. По њој су и добили презиме Бојанићи. Један род Бојанића променио је презиме 1945. године, и по Миладину узсли су презиме Миладиновићи (4 дом.). Оба рода славе св. Николу. После Другог светског рата из Дрена су се исслиле породице: Бојанићи у Београд (1 дом.) и Аранђеловац (2) и Миладиновићи у Краљево (3 дом.), Рашку (1) и Лепосавић (2).
    Јовановиићи (3 куће), досељени су из Мекињића, а старином су из Јунака, села на Рогозни. Даљим пореклом су из Црне Горе, из Вирова. Славе св. Архангела Михаила. Јовановића данас има у Београду (1 дом.), Белој Цркви (1) и Немачкој (1 ).
    Борисављевићи (4 куће), првобитно су се презивали Аксовићи. Досељени су из Жуњевског Брда на Рогозни, где су стигли из Врапча у Штавици. Прво су се доселили у Јагњило у Доњем Крњину, где су се кратко задржали, а одатле су прешли у Дрен. Старином су из Црне Горе, са Брда црногорских. Имају рођаке у Топлици. Слане св. Луку. Одсељених Борисављевића данас има у Косовској Митровици ( 2 дом.) и Аустралији (2).
    Вукићевићи – Новаконићи (10 кућа), досељени су из Штавице код Тутина. Блиски су род са Бојанићима и Миладиновићима у селу. Славе св. Николу. После Другог светског рата одсељени су у Краљево (3 дом.) и Београд (2 дом.).
    Миловановићи (9 кућа), досељени су из Врапча у Штавици код Тутина. Првобитно презиме не знају. Ново презиме Миловановићи узели су пo старијем претку Миловану. Славе славу св. Јована Крститеља.
    Димитријевићи (5 дом.), досељени су, такође, из Штавице. Род су са Миловановићима у селу. Презиме носе по старијем претку Димитрију. Славе св. Јована Крститеља. После Другог снетског рата иселили су се у Лешак (1 дом.), у , Краљево (2 дом.), Београд (1), Смсдерево (1), Крушевац (1) и Америку (1 дом.).
    Ивановићи (2 дом.), досељени су из Лукавице код Тутина. Слане св. Николу.
    Требјешани (1 кућа), досељени су после Првог светског рата из Требјеша код Никшића. Славе св. Апостола Луку. Одселили су се за Београд, али имање и кућу нису продали.
    Тодоровићи (1 дом.), чији је предак досељен из Брљака, засеок Башча у Ибарском Колашину, презиме носе по Тодору који је имао четири сина: Вукосава, Ивана, Јована и Јеротија. Јеротије је имао, гакође, чстири сина: Радуна, Живка, Милорада и Владимира. Владимир се доселио из Брњака и настанио у Дрену. Оставио је два сина од којих један и данас живи у Дрену.
    Антонијевићи (1 дом.), досељени из Слатине, „призетио“ се у кућу Борисављевића. Слави Митровдан.
    У привредном погледу становништно је оријентисано на Дренску реку и Дренско пољe односно баштованство, које је у селу доста развијено. Под повртарским културама су нижи делови алувијалне равни, док је остала обрадива земља засејана пшеницом и кукурузом.
    Осим пољопривредне функције, село врши школску (основна четвроразредна школа), трговинску (једна трговинска радња) и саобраћајну (аутобуско стајалиште и железничко пристаниште).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БОРЧАНЕ

    Положај и тип. Село се налази 6 км источно од Сочанице и 23 km југоисточно од Лепосавића. Захвата простор Борчанске висоравни која је оивичена планинским висовима: са северне сгране Бабин Гроб (1250 m), Лескова Глава (1160 m) и Високо Брдо (1450 m), а на истоку Витоша (1237 m), Ладово (1259 m) и нешто даље Боровица (1353 m). Ссвероисточно од ссла налази се планински венац Шаторице (1750 m), чија површина износи 2.286 хектара, од чега је под шумом 1154 хектара, 1132 ha су чистине, ливаде и пашњаци. У њеном подножју, са западне стране, је извор Медвеђак који храни Малу реку богату пастрмком. Према причању мештана, извор је лековит (лечи срчане болести) па је стављен у категорију споменика природе.
    Топографски називи за поједине делове атара села су: Селиште, Кошариште, Марковац, Беганска земља, Ресовац, Росуље, Димиље, Урвиште, Пођеље, Црквиште, Главица, Радуновиће, Локва, Медвеђак, Петковица, Лепчињак (шашњак и ливада), Борчанске главе (шума), Раздоље и Падине.
    Осим извора Мсдвеђак село користи и друге на Гребену, Доња Вода, Јелина Вода, Марковац, Топлик (каптиран је), Радин Поток (извор је каптиран – уређен), Дојчинац (сеоска чесма), извор у Борју и извор под Гламају.
    По положају и надморској висини (1138 m) Борчане спада у планинска села. Куће су лоциране на косама Брежна и Дела, које се благо спуштају ка Потоку. По положају кућа и међусобној удаљености село се дели на: Горње Борчане (горња Махала) и Доње Борчане (Доња Махала).
    Борчане је ван свих важнијих комуникација, изузимајући лош шумски пут изграђен 1988. године који из правца Сочанице, преко Мошница и Дубраве, води до села и, даље, Шаторице. Раније се до села долазило из правца Слатине. Данас је пут доста запуштен.
    Назив, прошлост и старине. Назив села је настао вероватно по четинарском дрвету бору Pinus nigra (планинска врста). Ово потврђују и два планинска виса, северно и источно од села, који су на топографској карти означена под именом Боровица. Оба планинска виса су и данас под клеком Juniperus kominis (четинарски жбун или дрво чији се бобичасти плодови употребљавају у народном лекарству). По једном од ових висова, који народ назива Бориковцем (не треба га мешати са оним Бориковцем више Дрена и Кајкова) и данас у земљи има лучевине, али борове шуме нема. Међутим, има је нешто више у атару села Борја, али тај број је готово симболичан, толико да се потврди назив.
    Село се први пут помиње у светостефанској повељи краља Милутина датој манастиру св. Стефана у Бањској из 1314. године под именом „Борчани у међама
    Селчанице“, данашње Сочанице. Село се помиње и у Девичком катастигу од 1765. до 1770. године као Борчане и Борчани и било је тада ву нурији попа Матеја. Пред крај XIX века село је имало 95 кућа.
    Трагова старих рударских радова у селу има на више места. Постоји предање да су некада у селу живели неки вјетимиг. Претпоставља се да су неки стари гробови у борчанском гроблљу обележени великим надгробним блоковима стена, њихови гробови.
    У XX веку, изнад села на темељима старог црквишта, подигнута је нова црква. Није познато којем је свецу посвећена. С обзиром да се народ купи код цркве сваке године 28. августа могуће је да је посвећена Успењу св. Богородице. Није искључена могућност да је црква посвећена св. Петки. Копаоничким зсмљотресима 1980 – 1984. године црква је доста оштећена. У Бугарском Долу налази се сеоско гробље у којем своје покојнике сахрањују и становници суседног села Брзанца.
    Сгановништво и родови. По Радославу Љ. Павловићу, Борчане је 1912. године имало 401-ог становника и спадало је у групу већих села. По попису из 1921. године у селу су била 42 домаћинства са 236 чланова; 1948. године имало је 402 становника и 46 домаћинстава, а 1953. године, 474 становника и 59 домаћинстава.
    Највећи број становника, 562, село је имало 1961. године, а домаћинстава 79, по попису 1971. године. Почев од 1961. број становника, се због исељавања смањивао па је 1971. године у селу било 483 становника, 1981. 216 и 1991. -80
    становика. Од 1981. године смањивао се и број домаћинстава. Године 1981. Борчане је имало 56 домаћинстава, а 1991. 33 домаћинства. Према томе, у периоду 1961 – 1991 број становника је смањен за 482 или за 85,76%, а број домаћинстава за 15 или 31,25 посто.
    Године 1879. из Борчана у Топлицу (село Доње Гргуре) иселиле су се породице Миленковића и Матића, а 1928. у село Доњу Дубицу (Мало Косово) Марковићи.
    Ограничене могућности запошљавања, затварање рударских истраживачких радова Шаторице, бољи услови за школовање и запошљавање, скономска и социјална сигурност младих и друге (не)прилике везане за жипот, били су основни разлози да после 1961. године дође до масовног пресељења домаћинстава из села углавном у околину Крагујевца: у Малим Пчелицама је формирано Борчанско насеље. По Драгану Микетићу из Борчана се од Другог светског рата до 1990. године одселило 177 домаћинстава. Одсељених Борчанаца има и у Београду, Краљеву, Смедереву, Панчеву, Горњем Милановцу, Младеновцу, Рачи Крагујевачкој, Крушевцу, Вршцу, Косовској Митровици, Сочаници и Лепосавићу. Процес одсељавања евидентан је и данас.
    Данашње становништво Борчана чине родови досељени током XVII века из Васојевића у Црној Гори, па се сматрају старинцима светоандрејевци и досељеници од Мораче – светоаранђеловци.
    Родови старинци су:
    Аксентијевићи (4 дом). Породични надимак им је Вруге. Славе св. Андреја, а прислужују Петровдан.
    Васиљевићи (1 домаћинство), слава им је св. Андреја прислужују Петровдан.
    Симића у Борчану више нема. Одселили су се за 1 Краујевац (6 дом.), Смедерево (1 дом.) и Косјерић (1 дом.). Сви славе исту славу св. Андреја, а прислужују Петровдан.
    Димитријевићи (3 домаћинства) звани Галићи, досељени су из Црне Горе, па се сматрају и стариничким родом. Рођаци су са Раденковићима у селу. Славе св. Андреју а прислужују Петровдан.
    Исаиловићи (1 дом.), узели су презиме по претку Исаилу. Рођаци су са Миленковићима у селу. Слава им је св. Андреја а прислужују Петровдан. Из села, после Другог свстског рата, одсељено је 15 домаћинстава овог рода за Крагујевац.
    Раденковићи ( 2 дом.), досељени су из Црне Горе, сматрају се стариничким родом, славе св. Андреја. После Другог светског рта 13 домаћинстава овог рода одселило се за Крагујевац.
    Петровићи (8 дом.), узели су презиме по претку Петру, а старина им је у Црној Гори (Васојевићи). Славе св. Андреју и прислужују Петровдан. Велики број домаћинстава рода, њих 22, одселио се у Крагујевац, 3 у Лештане (Београд), 1 у Раљу (Београд), 1 домаћинство у Лепосавић;
    Милановићи (1 домаћинство), говоре да су давно дошли са Опленца код Тополе, па се сматрају старинцима. Рођаци су са Благојевићима у селу. Слава им је свети Андреја, прислужују Петровдан.
    Благојевићи (1 дом.), блиски су род са Милановићима. Од Другог светског рата из села је одсељено 7 домаћинстава рода: Београд (3 дом.), Равни Гај код Кнића (3) и Горњи Милановац (1) .
    Спасојевића Морачана у Борчану нема. За Крагујевац одселила се 6 домаћинстава , слава им је св. Архангел Михајло.
    Милентијевића, који су били староседеоци, више нема у селу. У Крагујевац је одсељено 6 домаћинстава. Рођаци су им Раденковићи. Славе св. Андреа, а прислужују Петровдан.
    Миленковићи (1 дом.), по пореклу су рођаци са Исаиловићима. Сматрају се старинцима. Славе св. Андреја, а прислужују Петровдан. У Крагујевац је одсељено 5 домаћинстава и 3 у Вршац .
    Старинцима се сматрају и родови: Аксентијевићи (4 дом.), који су се доселили из суседног села Брзанца. Блиски су рођаци са Николићима и Радосављевићима. Славе и прислужују св. Враче, јесење и летње. Од овог рода у Крагујевац се одселило 5 домаћинстава, 4 у Београд, 2 у Крушевац, 1 у Косовску Митровицу и Сочаницу.
    Радосављевићи (2 куће), прешли су из суседног села Брзанца и населили на зсмљишту породица које су се 1879. године иселиле у Топлицу, село Гргуре. Неки говоре да су даљом старином из околине Призрена, одакле су дошли у Вучитрн а одатле у Брзанце, где су се кратко задржали. По Радославу Љ. Павловићу даљим пореклом су из села Црњолеве у Неродими, а најдаљом старином су „из Црне Горе“ По пореклу су род са Аксентијевићима и Николићима. Славе св. Враче – јесење и летње. Из овог рода из села се одселило: Крагујевац (1 дом.), Параћин (1), Нови Бечеј (1) и Лепосавић (1).
    Николићи (2 дом.), говоре да су старинци. Род су са Аксентијевићима и Радосављевићима. Славе св. Враче – јесење и летње. Од овог рода после Другог светског рата 3 домаћинства су се одселила у Београд, 2 у Крагујевац, 2 у Тител, 1 домаћинство у Косовску Митровицу и Лепосавић.
    У другој половини XIX вска из Црне Горе од Мораче досељени су: Митровићи, звани Морачани, (1 дом.). Славе св. Архангела Михаила. По пореклу једно су родство са Матићима и Гаићима у селу, одсељеним Ристићима, Јаковљевићима и Цветковићима и Гаићима у суседном селу Русманцу. У Крагујевац су одсељена 3 домаћинства и 1 у Краљево.
    Гаићи (1 дом.) пореклом су Морачани, и рођаци са Митровићима и Матићима и Гаићима у Русманцу, као и са одсељеним Ристићима, Цветковићима и Јаковљвићима. Одсељених Гаића има у Крагујевац (2 дом.) и Лепосавићу (1). Славе Аранђеловдан.
    Матићи (2 дом.) су, такође, Морачани из Црне Горе. У селу имају рођаке Гаиће и Митровиће, а род су са одсељеним Ристићима, Јаковљевићима и Цветковићима. Славе св. Архангела Михајла. У Крагујевац се одселило 5 су се Ристићи угасили, чијих се 7 домаћинстава одселило у Крагујевац, Цветковићи, од којих се 2 домаћинства одселило у Краљево, један у Земун и једно у Крагујевац и Јаковљевићи (4 домаћинства). Сва три рода славе заједничку кућну славу св. Архангела Михајла.
    Досељеници су и родови: Анђелковићи (1 дом.), Николићи (1 дом.) и Раденковићи (1 дом.). Сва три рода имају породични надимак Бушете. Досељени су из Беласице у Лабу, вероватно после 1912. године.
    По пореклу имају рођаке Радојичиће у Копорићу и Граничану. Славе исту домаћу славу Томиндан, а прислужују Томину недељу.
    На високом зсмљишту, без пространих котлина, ратарски производи дају ниске приносе па је главно занимање становништва било сточарство. То је крај пространих пашњака (само на Шаторици чистине, ливаде и пашњаци захватају 1131,94 хектара) погодних за гајење оваца и крупне стоке. Становништво живи од сточарских производа: коже, вуне и сира. Међу пасиштима има и мањих њива под ражи, овсом и кромпиром.
    Порсд пољопривредне функције село врши трговинску (1 тровинска радња) и здравствену (здравствена амбуланта). Од 1. септембра 1926. године преко чствророзареедне основне школе село врши просветну функцију. Средско начелство у Косовској Митровици за првог учитеља је поставило Антонија Вуксановића, деловођу у Ибарској Слатини. Током Другог светског рата школа није радила а од 1. септембра 1948. године школа поново почиње са радом с учитељем Савом Стојановићем. Пуних 47 година школа је радила, да би 1. септрембра 1995. године, због малог броја ученика, њена функција престала. У Извештају о раду Основне школе „Вук Караџић“ у Сочаници за школску 1994/95. годину директор бележи да у истуреном одељењу у Борчану ради одељење са три ученика у два разреда. Школске 1966/67. годину у четири разреда било је 150 ученика, које су учили Драгиша Крстовић, Бранислав Барлов, Бранко Брановић и Тома Радосављевић, касније професор у школи „Никола Тесла“ и аутор пет романа: Године ужаса, Циганче, Јаничар, Освета и Суђење богоавима. Школске 1975/76. при школи је радило одељење петог разреда са укупно 11 ученика.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГУЛИЈЕ

    Положиј и тип. Село се палази 13 км ссвсрозападпо од Лспосавића са леве стране Ибра. Куће су лоциране на пристранцима Гулијског потока и Дреновске реке. По положају кућа и њиховој мсђусобпој удаљености насље спада у разбијени тип села. Куће су у мањим групама, одвојене међусобно, и чине засеоке Дренову и Језерине.
    Село окружује више брда: на северу је Гулијско брдо (553 м), на југу Шанац (709 м). а па западу су Блато (736 м) и Цуцул (901 м). Северно од засеока Јсзерине иружа се већа зараван названа Равни. Средња надморска висина села јс 547 метара.
    Иако иије удаљено од Лешка, у саобраћајном погледу село нема повољан положај, јер је ван важнијих саобраћајних комуникација. До села се може доћи сеоским макадамским путем.
    Назив, прошлост и старине. У називу села је корен речи гули (гулити), што зпачи скидати кору, љуску са воћа, поврћа, дрвета и слично, односно љуштити, скидати горњи слој са нечега (уопште), по чему би се могло закључити да су се некадашњи становници села бавили гуљњем дрвета пре свега липе чији се танак слој испод коре прерађивао, киселио у води и тако се правила лика, неодрвено влакнасто стабло.
    С обзиром да село нема гробље, па мртве сахрањују у гробље засеока Дренова, могло би се закључити да је насеље млађег постанка, јер га под овим именом нема у писаним документима. Село Дренова, које је данас засеок Гулија, под данашњим називом помиње се у Повељи цара Уроша од 15. јула 1363. године о замени жупе Звечан за жупу Брвеник.
    На улазу, у доњем крају села, са леве стране сеоског пута, налази се сеоска црквица посвећена Благовештењу Пресвете Богородице -Благовестима. То је стара црквица, вероватно из XVI века, ниска, здепаста и покривена каменим плочама. Зидови су од камена и прилично дебели, тако да личи на сеоску кућу.
    У цркви је добро очуван горњи део старог иконостаса. На његовом врху су у два реда старе, уметнички добро урађене иконе са ликовима апостола с Христом у средини. Крајем XVII века црквица је била напуштена и доста оштећена. Године 1916. аустријски војници разбили су стара дрворезна врата на западном улазу и тада је уништен и натпис.
    С обзиром да црквица представља вредан споменик културе, средствима Завода за заштиту споменика културе Косова и Метохије из Приштине и донацијом грађана, црква је 2001. године обновљена, а у марту 2002. године постављено јс и звоно.
    Под данашњим именом село се помиње 1711. године. Том приликом Турци су извршили попис босанских спахија, па су у списак унели и спахије из Гулија и Дренове.
    Становништво и родови. По првом послератном попису Гулије је са засеоцима Дреновом и Језеринама имало 116 становника и 17 домаћинстава, 1953, 137 становника и 17 домаћинстава. Дренова и Језерине ове пописнсе године били су посебна пописна јединица (100 становника и 12 домаћинстава). По попису из 1961. године Гулије је имало 153 становника и 20 домаћинстава, а 1971. године – 27 домаћинстава са 143 становника. Највећи број становника, 203, и домаћинстава, 39, село је имало 1981. године. По попису из 1991. године број становника је исти као и 1953. године. Према томе, у периоду од тридесет година (1961-1991) број сгановника је смањен за 16 или 10,46%, а деобом породица број домаћинстава је повећан за 9 или 45%.
    На основу једног надгробног натписа на сеоском гробљу у Дренови (1783.) могло би се закључити да је село било насељено православним родовима још у првој половини XVIII века.
    У засеоку Језерине данас живе Николићи Мајдаци (3 дом.), предак је досељен од Берана у Црној Гори, славе св. Николу. Ивановићи (4 куће), досељени су из Брестова код Новог Пазара пред крај XIX века, а старином су од Колашина у Црној Гори. По пореклу род су са Ковачевићима у Брестову. Славе св. Георгија Ђурђиц (16. новембар). Вукомановићи (1 кућа), досељени су из Доњег Крњина, а старином су из Црне Горе од Вирпазара. Презиме носе по претку Вукоману. Славе св. Архангела Михаила.
    Од Другог светског рата из села је одсељен велики број становника. Исељеници су Милићи у Лешак (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Миловановићи у Лешак (1 дом.), Београд (2), Рашка (2), Врњачка Бања (1) и Крагујевац (1), Сланковићи у Швајцарску (1 дом.), Јаћимовићи у Смедеревску Паланку (1 дом.), Рашку (1) и Аустралију (1), Вукадиновићи у Обреновац (1 дом.), Лешак (1), Краљево (5), Лепосавић (1) и Гучу (1), Вучићевићи: Лешак (4 дом.), Вучковићи: Немачка (1 дом.); Вељовићи: Београд (1 дом.); Николићи у Лазаревац (2 дом.) и Ивановићи Лепосавић (2 дом.), Лешак (2), Крагујевац (1) и Немачку (1 дом.)

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДОБРАВА

    Назив, прошлост и старине. Назив села је постао од старијег облика Дбрхава записана у Повељи цара Уроша о замени жупе Звечан за жупу Брвеник. Данашњи назив села Добрава потиче од речи добро-а, што значи земљиште у нечијој својини, посед, имање (властелински посед). У средњем веку посед је припадао властелину Гошково Двбрхави, по коме је и село добило назив. Према томе, село Добрава је било властелинско село. У прилог овоме иде и присутно предање да су из околиих села сњљаци дотеривали стоку на пашу на имање у Добравском пољу, где је било доста траве, и ту је био брав до брава по чему је селу остао назив Добрава.
    Село је старијег постанка. У Свстостсфанској повсљи краља Милутина из 1315. године забележени су село и река Дбрхава и према функцији и положају спадало је у властслинска села. Под именом Дбрхава помиње се и у Повсљи цара Уроша у којој су записана два дела села: и село Дбрхава Мутиводикч, и село Гојково Дњбрхава.
    За време Првог српског устанка Добрава је 1912. године била у рукама Карађорђевих устаника. Вук Караџић је забележио село Добраву у жупи Горњи Ибар, нахији новопазарској.
    У селу се са леве стране Добравске реке, на месту званом Брод, налазе остаци старог „грчког гробља“, а на десној страни реке, према Броду, је црквина св. Спаса (храм је посвећен Вазнесењу – Спасовдану). Гробље је растурено, а од црквине је остала само купа ломљеног камена зарасла у трњу.
    Дапашње Добравско гробље је на Шанцу.
    Стаоновништво и родови. Године 1921. Село је имало десет домаћинстава и 94 становника, 1948. у селу је 22 домаћинства са 129 становника, а пет година касније, број домаћинстава је исти док се број становника повећao на 21.
    По попису из 1961. године у Добрави је 33 домаћинства са 192 становника, 1971. године број становника се смањио за 14. а број домаћинства се повећао за 1. Броја становника и домаћинстава по попису 1981. Године је (199 станонника и 40 домаћинстава). Највећи број становника, 218 и домаћинстава, 59, забележен је пописом 1991. године. За тридесет година (1961-1991) број становника јс повећан за 13,54%, а број домаћинстава за 26 (78,79%).
    Данашње станоновништво чине родови досељени средином XIX века,и то:
    Бојовићи (8 кућа) и Бошковићи (11 кућa), досељени „од Сјенице“, село Врхсеница (данас: Врсјеница). Потомци су Црногораца који су се у XIX веку доселили на Пештер. Првобитно су се презивали Луковићи и под тим презименом су досељени у Добраву. По породичном предању била су два брата: Бојо и Бошко. По Боју презиме носе данашњи Бојовићи, а по Бошку Бошковићи. Оба рода славе св. Николу.
    Вукићевићи Паруце (10 кућa), досељени су из села Паруце на Рогозни (село је између Бањске и Мале Реке). Старином су од Лопата из племена Bacojевићa у Црној Гори. Међутим, Радослав Љ. Павловић наводи да су Добраву дошли са Лопата у Сочаницу. Славе св. Јована Крститеља. Године 1914. Једна породица Byићевићa одсељена је у Нови Пазар.
    Ђуковићи Виријевићи (9 кућa), досељени су из Ђуковца у Ибарском Колашину Слаие св. Архангела и св. Илију. Рођакају се са Милановићима (1 кућa), Милојевићима и Васићима у Лепосавићу. До 1964. године у селу су живели Пушкићи (1 кућа) који славе св. Луку. У Добраву су се доселили из Сендола у Бањској где су дошли из Кочарника код Тутина. И данас једна вода (стублина) у селу зове се Пушћекула, јер је припадала роду Пушкића. Данас живе у Смедереву.
    Млађе досељенике чине родови: Радомировићи (2 куће), досељени из Црвени на Рогозни. Славе св. Апостола Луку, Николићи (3 куће) такође су досељени из Црвени, славе Лучиндан; Бановићи (1 кућа) досељени из Бановића „призетио“ се укућу Бојовића и славе Св. Враче јесење и Св. Тројицу; Несторовићи (1 кућа) досељени из Придворице „преко Ибра“, славе Св. Ђорђа; Илићи (1 дом.) досељени 1964. из Црвени на земљу коју су купили од Пушкића. Даљом старином су из Црне Горе, славе св. Апостола Луку; Вукомановић (1 дом.) досељени из Паруца на Рогозни а старином је из Лопата у Васојевићима. По пореклу јдно јрдство са Вукићевићима у селу. Данашње презиме носи по старијем преткуу Вукоману. Слави св. Јована Крститеља.
    Данас село Добрава поред пољопривредне функције врши и угоститељско-туристичку (мотел Рибњак) и caoбраћајнy функцију (аутобуско стајалиште на релацији Лепосавић – Косовска Митровица).
    Мотел „Рнбњак“ отворен је 1997. године и има 25 лежаја. Свака соба има купатило, телефон. телевизор, а хигијена је оно што ствара диван ocећaj зa одмор. Па располагању су базени за купање и пратећи спортски терени.
    Осим угоститељско-туристичке функције, Мотел „Рибњак“ врши и производну функцију. Изградња прве фазе рибњака (3 базена) почела је 1989. године, а 1992. године и пробна производња калифорнијске пастрмке. Године 1994. рибњак је радио са 50 одсто коришћења тадашњих капацитета. Нешто касније, 1996. године завршена је и друга фаза тако да је укупан капацитет око 10 тона конзумне пастрмке.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗАБРЂЕ

    Становништво и родови. Село је 1913. године имало 21 становника, 1921. године у Забрђу су пописана три домаћинства са 25 чланова. Године 1936. Радослав Љ. Павловић забележио јс у Забрђу 4 куће од два рода. По попису 1948. године Забрђе има 6 домаћинстава и 45 становника, 1953. – 54 становника и 6 домаћинстава, а 1961. године има 66 становника и 9 домаћинстава. Број стаповника по попису 1971. није се променио, а број домаћинстава је порастао за 5. По попису 1981. године у селу живи 49 становника у 12 домаћинстава, 1991. године 31 становник у 9 домаћинстава. У псриоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 35 (53,03%), а број домаћинстава је остао исти.
    У селу данас живс родови: Вулићевићи – Бишевци (3 куће), досељени из суседног Кијевчића, а пореклом од Бишеваца из Рожаја у Црној Гори. Даљом старином су Кулизе из Куча у Црној Гори. Славе Мратиндан.
    Милојевићи (3 куће) и Милановићи – Рајстинци (5 кућа), досељсни су из Рајстића на Рогозни. Милојевићи славе св. Мрату а Милановићи св. Пантелију и рођакају се са Секулићима у Горњем Крњину, али не знају зашто славе исту славу.
    Село нема гробље, па се Вулићевићи сахрањују у Кијевчићу, а Милојевићи и Милановићи уТрикосу.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗАВРАТА

    Станонништно и родови. Током српско-турског рата 1876. године село је запустело. Многе породице прешле су у ослобођену Србију. У пусто село турске власти су 1883. године населиле муслиманске мухаџире, „бошњаке“ из црногорског Колашина, који су у току рата 1912. године, пред надирање српске војске избегли на Косово. По Радославу Љ. Павловићу Заврата је 1912. године имала 152 становника. По попису 1921. године у Заврати је 4 домаћинства са 25 становника, 1948. године село има 46 становника и 5 домаћинстава, а 1953. 52 становника и шест домаћинстава. Највећи број становника – 68 Заврата је имала 1961. године. Број домаћинстава у овој години у односу на 1953. повећан је за 3. Године 1971. број становника је то исти као 1961. године, али је број домаћинстава повећан на 15. Број домаћинстава остао јс исти у пописима 1981. и 1991. године, али је број становника смањен за 3 (65), односно за 18 (50). У периоду 1961-1991.
    број становника је смањен за 18 (26,47%), а број домаћинстава деобом породица повећан за 6 (66,66%).
    Данас у селу живе два српска рода, и то: Милуновићи (10 кућа), досељени из Војимислића у Ибарском Колашину, прво у Батваре, заселак Гојбуље код Вучитрна, а одатле су 1883. године, пре насељавања Муслимана, „бошњака“ дошли у Заврату, где су купили земљу од аге Абдурахмана Шишковића из Вучитрна „за шест ћеca блага“, који се касније предомислио и раскинуо уговор. Првобитно су се презивали Симонићи, а ново презиме носе по претку Милуну. Старином су из Црне Горе, из Роваца од братства Булајића. У Чунгулу су остале две породице. Зову их Kaтићu вероватно по баби Кати. У Заврати су дошли у оружани сукоб са „бошњацима“, када је погинуо један од Катића. Зато су се иселили у Чунгулу, у Топлици, да би се по рату 1912. године у Заврату вратили синови избеглих Катића. Славе св. Луку. Имају блиске рођаке Милојевиће, Савиће и Аксентијевиће у Родељу, Вукашиновиће у Тврђану и Милутиновиће у Грабовцу.
    Радовановићи (5 кућа), досељени су из Пресеке у Ибарском Колашину и купили земљу од Милуновића. По предању била су два брата: Милета и Радован. Радован је имао Трајка, а овај Зара и Јевђа. Године 1913. Заро са синовима Трајком и Филипом, а Јевђо са сином Видосавом одселили су се из Пресеке у Заврату. Они и њихови потомци носе презиме Радовановићи по претку Радовану. Заров син Трајко носи дедино име. Радовановићи славе Ђурђевдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗЕМАНИЦА

    Становништво и родови. Године 1878. Земаница је имала шест кућа и 86 становника 133, 1921. у њој живи 81 становник у 17 домаћинстава, а 1948. године у 27 домаћинстава има 168 становника. По попису 1953. је 26 домаћинстава и 185 становника. Број становника и домаћинстава по попису из 1971. године у односу на 1953. већи је за 41 (226), односно за 6,32%. Највећи број становника – 230 село је имало 1981. године када је у селу 39 домаћинстава. По пописима из 1981. и 1991. број становника је мањи у, 1981. за 43, а 1991. за 72 становника. Број домаћинстава у 1981. години је повећан за 3, а у 1991. смањен за једно домаћинство. Према томе, у периоду 1961 – 1991. укупан број становника смањен је за 68 (30,08%), а број домаћинстана повсћан за 6 (18,75%).
    Данашње становништво чине родови досељени, углавном, после српско- турског рата 1876-1878. године и касније, непосредно пре 1912. године.
    Планићи (11 кућа), досељени су из Добриња код Тутина у Остраће, засеок Парлин поток, а одатле је један брат отишао у Симичиште, други се доселио у Земаницу, а трећи у село Крток код Куршумлије. Сви славе Ђурђевдан.
    Cпасићи (5 кућа), давно су досељени, па се сматрају старнцима. Славе св. Николу.
    Илићи (3 куће), досељени су из Миоковића од Морачана. Славе Аранађеловдан.
    Савићи (5 кућа), такође су дошли из Миоковића, одакле су и Петровићи (1 дом.). Оба рода славе Аранђеловдан.
    Поповићи (1 кућа). по пореклу род су са Петровићима и славе исту славу – Аранђеловдан; Михајловићи (3 куће), досељени су из Блажева, славе св. Николу.
    Миловановићи (2 куће), досељени су из Базољина, општина Брус и славе св. Враче.
    Јовановићи Фунгаће (2 куће), досељени су из Бишева код Рожаја. По пореклу су Кулизе. Славе св. Мрату – Мратиндан (24. новсмбар).
    Даниловићи (2 куће), досељени су из Миоковића од Морачана, славе Атанђеловдан, Стефановићи (3 куће), досељени су из суседног села Куреља, засеок Остраћа, славе св. Тому.
    Милићевићи (1 дом.), досељен је из Базољина. Слави св. Јована Крститеља. Одсељених Милићевића има у Лешку (1 дом.) и Крушевцу (1 дом.).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗРНОСЕК

    Становништво и родови. По броју становника и домаћинстава село спада у групу мањих насеља. По попису из 1921. године Зрносек је имао 7 домаћинстава;
    1961 – 1991 број домаћинстава је смањен за 39 (68,42%), а број становништва је остао исти.
    По одласку становништва у ослобођену Топлицу у запустело село 1879. године долазе нови становници и настањују се: Вукашиновићи (1 кућа), предак је досељен из Штанице код Тутина, прво у Рудине па у Зрносек. Раније су се презивали Пејовићи по којима и један засеок на Рогозни носи назив. Кажу да им је даља старина из околине Никшића, у Црној Гори. Славе св. Василија Всликог, а раније су прислуживали св. Михајла Архангела.
    Николићи (1 кућа), предак је досељен са Рогозне, где су дошли из Вељег Поља код Тутина. Славе св. Апостола Луку. Кажу да воде порекло од Вељовића – Белоцрквана из Бијеле Цркве код Рожаја, а њихови далеки преци су из Црне Горе, из Роваца. Своје ближе рођаке данас имају у селима Батњику и Глушцима, општина Нови Пазар, и Панојевићу и Супњу (општина Рашка).
    Вукићевићи (1 кућа), предак је досељен са Пештери, из околине Сјенице. Раније су се презивали Вељовићи. Даље порекло везују за Црну Гору. Рођакају се са Николићима у селу. Славе св. Николу.
    Тиосављевићи (2 куће), предак је досељен из Косурића код Новог Пазара, „призетио“ се у кућу Николића. Старином су из Црне Горе, славе св Игњатија Богоносца – Игњат (11. фебруар).
    После Другог светског рата из села су се иселили: Вукомановићи у Лепосавић ( 2 дом.), Вукићевићи у Лепосавић (2 дом.), Панчево (1 дом.), Београд (2 дом.), Николићи у Краљево (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Тиосављевићи у Љубљану ( 1 дом.).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИСЕВО

    Становништво и родови. По попису из 1921. године село је имало 17 домаћинстава и 117 чланова, 1948. године у селу је 150 становника и 21 домаћинство, а 1953. 11 домаћинстава и 74 становника. Број становника по попису 1961. године у односу на 1953. смањен је за 10 (64), а број домаћинстава је остао исти. По попису 1971. године у селу је 9 домова са 41-им становником, а 1981. – 8 домаћинстава и 29 становника, док 1991. године Исево има 21 становника и 7 домаћинстава. У периоду 1961-1991. број становника је смањен за 43 (67,19%), а број домаћинстава за 4 (36,36%).
    Куће у засеоку Доње Исево лоциране су на десној страни Ђуричићке реке. Ту су родови: Ћуричићи (11 кућа), који су се крајем XVII или почетком XVIII доселили из Ибарског Колашина, где су дошли из Црне Горе, од братстава Ђуричића на Ровинама, које се сматра као једно од најстаријих цуцских братсгва. По претку Ђурици добили су и презиме. Кажу да имају блиске рођаке у селу Тулару. Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
    Ђоровићи – Самокресовићи (1 кућа), дошао је из Лисине у кућу Ћосића на женино имање. Слави св. Јована и женину славу св. Стефана.
    Куће у Горњем Исеву су у изворишту Исенског потока. Ту су родови: Пешаковићи (6 кућа), чији је предак одавно досељен из суседног села Јариња. Даље порекло не знају. Кажу да су дошли однекуда из Црне Горе и сматрају се старинцима. Неке њихове породице су се 1879. године иселиле у Топлицу, село Плочник и село Бресницу где су узели презиме Радовановићи. Славе св. Николу.
    Милутиновићи (2 куће), предак им је дошао после 1879. године из Црешњице (Стануловиће, општина Брус) где су дошли из Ибарског Колашина. Славе Аранђеловдан.
    Чеперковићи (1 кућа), досељени су из Новог Села, „призетио“ се у Пешаковиће. Задржао је презиме и породичну славу св. Алимпија, али слави и женину славу св. Николу. Старином су од Пећи.
    Пешаковићи су се иселили после Другог светског рата у Топлицу (1 дом.), Банатски Карловац (1 дом.), Чачак Атеница (4 дом.), Београд (1 дом.), Аранђеловац (1 дом.), Лазаревац (2 дом.), Краљево (1 дом.), Лепосавић (2 дом.) и Лешак (5 дом.) а Милутиновићи у Топлицу (1 дом.), Ваљево (1 дом.), Соко Бању (1 дом.) и Казновиће (1 дом.).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЈЕЛАКЦЕ

    Становништво и родови. По попису из 1921. године Јелакце је имало 127 становника и 12 домаћинстава, 1948. у селу је 21 домаћинство са 184 становника а 1953. 23 домаћинстава и 228 становника. По попису из 1961. године, број домаћинстава је повећан за 15 (38), а број становника за 55 (другачији је распоред пописних јединица). По попису 1971. године број домаћинстава у односу на 1961. смањен је за 6 (32), а број становника за 50 и село је тада имало највећи број становника (233). Године 1981. у селу живи 156 становника и 33 домаћинства, а 1991. године 29 домаћинстава и 93 становника. У периоду од тридесет година број становника је повећан за 10 (12,05 %), а број домаћинстава смањен за 9 (23,60%).
    Данашње становништво чине родови:
    Миаиловићи – Широкодолци (5 кућа), прешли су из Борчана 1879. године због насиља Арбанаса. Кажу да су даљом старином са Опленца код Тополе. У Борчану су били слободни сељаци на својој земљи, а у Јелакцу стављајући се под заштииту аге Турчина, постали су чивчије. По предању била су четири брата: један је остао у Јелакцу, а три су се непосредно после 1912. године одселила у Граничане. По пореклу су једно родство са Миленковићима у Копорићу и Граничану који су узели презиме по старијем претку Миленку. Сви славе св. Апостола Андреја а прислужују Петровдан. После Другог светског рата из овог рода одсељено је неколико породица и сада живе у Крагујевцу (4 дом.), Книћу (1 дом.) и Жичи код Краљева (1 дом.).
    Други Миаиловићи (2 дом.), у Јефтића махали у Јелакцу, по пореклу су од Јефтића и сматрају се стариначким родом. Славе св. Стефана. Исељених породица из овог рода има у Лепосавићу (2 дом.), Крагујевцу (1 дом.) и Београду (1 дом.).
    Савићи (5 дом.) у Савићкој Махали и Савићи (1 кућа) у Стржину досељени су из Мајдева, а старином су из Жажа где су пали на крв па су избегли у Овчаре. У Жаже су дошли из Ибарског Колашина. Говоре да им је даља старина у Црној Гори. По предању била су два брата: Саво и Вукоје. По Саву презиме носе Савићи у селу, а по Вукоју Вукојевићи, који су се после Другог светског рата одселили у Граничане. Славе св. Николу и св. Агатоника. После Другог светског рата три породице Савића одселиле су се и данас живе у Крагујевцу.
    Други Савић (1 кућа) досељен је из Кијевчића, на женино имање. Слави св. Архангела Михаила.
    Недељковићи (1 дом.), Милутиновићи (1 дом.) и Милановићи (2 куће) по пореклу су једно родство са Јефтићима. Сви славе заједничку домаћу славу св. Стефана. Две породице Милановића данас живе у Крагујевцу.
    Некад су у Јелкацу живели Јефтићи по којима јс махала названа. Средином XVIII века прешли су из Драговца. После Другог светског рата Јефтићи у Јелакцу угасили су своја огњишта и одселили се у Граничане (2 породице) и Лепосавић (1 дом.). Из Јелакца су се иселили и Тошковићи (1 дом.) у Граничане и (1 дом.) у Крагујевац. Огњишта у Јелакцу угасиле су и две породице Миленковића које су се иселиле у Копориће и Граничане. Из Јелакца у суседно село Граничане, не тако давно, иселио се и род Вукојевића.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КАЈКОВО

    Становништво и родови. Забележено је да је Кајково 1921. године имало 16 домаћинстава са 138 становника, 1948. 225 становника и 36 домаћинстава, а 1953. 261 становник и 41 домаћионство. Број становника 1961. године је исти као и из претходног пописа, а број домаћинстава је порастао за једно (42). 1971. године у селу је 48 домаћинстава са 240 становника, а 1981. 226 становника и 54 домаћинства. Највећи број домаћинстава – 60 село има 1991. године, али је број становника, у односу на претходни попис смањен за 18 (108). Према томе, у периоду од 30 година број становника је смањен за 71 (27,20%), а домаћинстава повећан са 42 на 60 (42,86%).
    Преци данашњег становништва Кајкова чине родови:
    Стефановићи -звани Старчевићи (3 куће) су једини стариначки род. Није искључено да је њихов предак дошао из села Старчевића у Ибарском Колашину, па их због тога и тако зову. Славе Светог Јована Милостива. Нешовићи (9 дом.), кажу да су пореклом из Лијеве Ријеке у Црној Гори (Васојевићи од братства Красића). У прпој половини XIX века, вероватно из економских разлога, селе се и кратко задржавају у Кељ пољу, код Рожаја, одакле одлазе и насељавају се у село Пероше (сада ошптина Тутин). Ту први долази Јанићије Красић са три сина: Андријом, Славком и Недељком. Пред Балкански рат, замерили су се са тадашњим агом, па се Недељко (Нешо) сада Јанићијевић сели са породицом, преко Рогозне, у Кајково, засеок Пероше (тако су га назвали по селу одакле су дошли), а његова браћа Антоније и Славко остају у Драгочеву, у Ибарском Колашину, и узимају презиме Кељевићи. Недељко (Нешо) је умро 1912. године у Кајкову, где је сахрањен као Јанићијевић. Недељко је имао Радивоја, Ратка и Радојка. Радивоје је погинуо 1918. године. О друга два сина, не зна се ништа тачно. Између 1920-1925. године мењају презиме и узимају ново, Нешовић. Славе св. Василија, а прислужују св. Илију.
    Милетићи (14 кућа), досељени су из Сочанице од Јованчана, где су дошли из Мстохије, од Пећке Бање. Славе св. Јована Крститеља, а раније су славили Усековање главе св. Јована Крститеља (11. септембар);
    Радуновићи (6 кућа) предак јс досељен крајем XIX века из Долова код Тутина, њих зато зову Доловци. Старином су од племена Братоножића. Презиме носе по старијем претку Радуну и славе св. Николу;
    Други Радуновићи (3 куће), звани Караџићи Караџе, иако носе исто презиме нису у сродству са Радуновићима у селу. Њихов предак Симо доведен је из села Лукова (општина Рашка) од Радовановића (дошао је на сестрино имање), који су досељени из околине Новог Пазара, из села Доиновића, где су стигли из Жабрена на Пештерској висоравни. Од Сима данас су потомци три породице других Радуновића (Радослав, Видо и Радиша). Славе Лазареву суботу Врбицу
    (27. април).
    Вукићевићи (17 дом.) предак је досељен у другој половини XIX века из Јунака на Рогозни. Имају надимак Шетоње. У селу не знају зашто имају надимак. По старијем претку Вукићу, који је умро 1905. године и сахрањен у Кајкову, носе презиме. Према предању Вукић је имао Дамњана, Миленка, Милију, Профила и Марка. Из овог рода поредком је и Растко Вукићевић, доктор хемијских наука и професор на Природно-математичком факултету у Крагујевцу. Славе св. Петку.
    Спасојевићи (4 куће), досељени су из Придворице а даљом старином су из Јавора на Рогозни. Славе св. Петку.
    Млађи досељеници су Вукајловићи (4 куће) досељени из Бањске (општина Звечан) на имање које су купили од Павла Спасојевића; славе Митровдан;
    Милуновићи (1 кућа), звани Катићи, досељени из Заврате на купљену земљу од Спасојевића. Славе св. Апостола Луку. Стефановићи (2 дом.), досељени су из Каменице на Косову (општина Витина) славе св. Николу. Бојанићи (1 кућа) досељени из суседног села Дрена. Довела их је мајка, удова, која се преудала за Вукићевића. Славе св. Николу. Миленковићи (1 дом.), пореклом су од Миленковића из Крушчице, где су дошли из Ловца код Бањске. Слави Ђурђевдан.
    После Другог свстског рата из села се одселило неколико породица: Радуновићи у Лепосавић (2 дом.) и Зрењанин (1 дом.); Вукићевићи у Крушевац (1 дом.), Крагујевац (1 дом.), Лепосавић (1 дом.).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КИЈЕВЧИЋЕ

    Становништво. По попису из 1921. године Кијевчиће је имало 10 домаћинстава са 75 становника, од 1948. године 190 становника и 23 домаћинства, 1953. 224 становника и 27 домаћинстава, 1961. 270 становника и 30 домаћинстава. До 1971. број становника је смањен за четири (266), а домаћинстава повећан за 17 (47). У 1981. години у селу има 51 домаћинство и 239 становника, а 1991. године 51 домаћинство и 242 становника. За 30 година број становника је смањен за 29 (10,70%), а број домаћинстава повећан за 20 (64,52%).
    За време српско-турског рата становништво села се иселило у ослобођену Топлицу, и то: Игњат и Нестор Вуксановић, Аксентије Томић, Николић Радосав, Тријуновић Миленко, Вилотејић Гаја, Милан Савић, Аксентије Јаковљевић, Сава и Марко Мијаиловић, Јанићије Димитријевић и Вукосав Јовановић. Непосредно после рата, 1879. године у село Праворађе у Горњој Топлици одселиле су се породице Игњатовића, Ђошића и Цопића. Сви исељени су један исти род и познати су под заједничким надимцима Шиниковићи и Кереле. Даљом старином , „изгледа“ да су из Херцеговине. У запустело село турске власти су населиле „Бошњаке“ из Старог Колашина који су у рату 1912. године испред српске војске избегли на Косово, па данашње становништво чине преци досељени од 1913 – 1919. године.
    Родови: Савићи (10 кућа), досељени су из Добриња у Штавици код Тутина. Славе св. Николу. Други Савићи – Инђићи (7 кућа), су названи по баби Инђи и досељени су из Земанице, а старином су из Црне Горе – Морачани. По пореклу род су са Савићима у Миоковићу. Славе Аранђеловдан.
    Вукадиновићи (6 кућа), досељени су из Бишева код Рожаја. Променили су презиме и један су род са Вулићевићима у селу. Славе Мратиндан.
    Обрадовићи Комаговићи (4 куће) досељени су из Оклаца у Ибарском Колашину. СлавеЂурђиц и св. Пантелеја.
    Тодоровићи (5 кућа) досељсни су из Јелења (општна Брус). Славе Петковдан. Други Тодоровићи (2 дом.), досељени су из Пресеке у Ибарском Колашину. Носе презиме по старијем претку Тодору који је имао Пера, Илију и Ђока. За време Турака Ђоко је умро у Приштини и оставио Луку и Тошу, који су се 1913. године доселили у Кијевчиће. Имају блиске рођаке Радовановиће у суседном селу Заврата. Славе Ђурђевдан.
    Миливојевићи (5 кућа), досељени су из Придворице, на женино имање. Зову их и Изворци, јер су из Извора на Рогозни дошли у Придворицу. Славе св. Николу.
    Вулићевићи (5 кућа), досељени су из околине Куршумлије у Топлици, где су дошли од Бишева код Рожаја. Пореклом су од Кулиза-Милићевића из Рожаја који су се давно доселили из Куча у Црној Гори. Блиски су рођаци са Бишевцима у Остраћу. Данашње презиме носе по старијем претку Вулићу који је, према предању, имао Вељка, Недељка и Радојицу. Славе св. краља Стефана Дечанског – Мратиндан.
    Мартиновићи (7 кућа), досељени су се из Добриња, прво у Дрен, а одатле у Топлицу. После 1912. године вратили су се, али не на првобитно имање у Дрену, јер су се ту доселили Крстовићи и Обрадовићи, већ у Кијевчиће. Кажу да су се најпре презивали Поповићи, а данашње презиме Мартиновић носе по старијем претку Мартину. Славе св. Николу. Столарским занатом бавио се Вукосав Мартиновић који је имао столарску радњу у Лепосавићу. После 1945. године из села је одсељено неколико породица, тако да их има у Куиа (1 дом.), Смедереву (1 дом.), Крушевцу (1 дом.), Куршумлији (1 дом.) и Врњачкој Бањи (1 дом.). Станојевићи (3 дом.), вратили су се из села Барбатовца (Топлица), у које су се иселили из Кијевчића после 1878. године. Славе св. Јована. Јаковљевића (1 дом.), предак је досељен из села Попиће, засеок Рибарића код Тутина. Старином су од Зечевића. Слави св. Апостола Луку.
    Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата, су: Радосављевићи (1 дом.) који је досељен из Мошнице, „призетио“ се. Слави св. Јована Крститеља. Јовановићи звани Рутићи, (2 дом.), предак им је досељен из суседног села Црешњице, где се доселио из Заврате. Купио је земљу од Максимовића који су се одселили у Краљево. Славе св Ђорђа. Стефановићи (1 дом.), „доводак“ је. Довела га мајка Аврамија, удова из Гркаја, која се преудала у Тодоровиће из Кијевчића. Слави св. Николу, мајчину славу из рода Михајловића у Долини (Сочаница).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОПОРИЋЕ

    Становништво и родови. Пред српско-турски рат 1876. године Копориће је имало 23 куће, а међу њима 5 свештеничких, 1921. године у селу је 64 становника и 20 домаћинстава, а 1936. 11 кућа и 9 родова . По попису из 1948. године у селу је 70 становника и 10 домаћинстава, а 1953. – 14 домаћинстава са 123 становника. Највећи број становника и домаћинстава село је имало 1961. године – 51 кућа са 181 становником. Десет година касније Копориће има 178 становника и 32 домаћинства. Број становника и домаћинстава је мањи и по пописима из 1981. и из 1991. године. Године 1981. у селу је било 29 домаћинстава са 135 становника, а 1991.- 27 домаћинстава са 93 становника. У периоду од тридесет година број становника је мањи за 88 (48,62%), а број домаћинстава за 24 (47,06%).
    До 1878. године у Копорићу је било више стариначких родова. У току српско-турског рата 1876-1978. године и после ратова долази до масовног исељавања становништва из села, тако да у Копорићу „тада није било ни једне српске куће, јер се становништво одселило крајем 1978. године у Топлицу“. Аврам Поповић, који је рођсн у Копорићу, пише: „Од Срба староседелаца сада, нажалост, нема ни једнога од заклетве; остало је иза њих само гробље и у њему многи покојници мили и драги, али ни оно није онако како некада беше. Та, ено, на њему нема ни онога крста од дрвета то је једно видно обележје по чему бих сада могао сазнати о мојој доброј али незапамћеној мајци, да ту под њим вечни санак борави! Зуб времена или клети душманин и то је немилосрдно уништио!“
    Радослав Љ. Павловић бележи да су 1876. године избегли из села у Србију поп Миладин Поповић, Лазар Симић, Сима Дамјановић, Јездимир Илић, Тодор Милетић, Вукић Пантић, Грујица Јовановић, Деспот Јанићијевић, Милосав Ђорђевић, Вучета Јакшић и Јован Радовановић. После рата 1877-1878. године из села су се иселили Поповићи и Ђорђевићи у Горњу Јошаницу и Милутиновићи у Неваде у Топлици.
    Године 1883. у запустело село турске власти насељавале су исламизоване Србе – Мухаџире из Старог Колашина. У народу ови насељеници познати су под именима „Башњаци“, „Шијаци“ и „Колашинци“. У току рата 1912. Године Колашинци су напустили село и испред српске војске повукли се ка Приштини, а одатле су се у највећем делу иселили у Турску (Мала Азија).
    Непосредно после Првог балканског рата почело је насељавање Копорића тако да је већина родова досељена до 1918. године.
    Данас у Копорићу живе родови: Гвозденовићи (4 куће) досељени су из Брзанца на Борчанској Висоравни. Славе св. Враче, јесење и летње.
    Грујићи (2 куће) чији је предак досељен из Сељанца, данас општина Косовска Митровица. Из Копорића се иселио деда а вратио унук. Славе св. Јована Милостива.
    Милановићи (1 кућа), досељени из Домишевине (општина Брус). Славе св. Николу.
    Радоичићи (2 куће), чукундеда Паунка Радојичића доселио се у Борчане из Бсласице у Лабу, а из Борчана је прешао Паунко и настанио се на делу земљишта купљеном од Аврама Поповића из Копорића. Имају надимак Бушете, вероватно по селу Буша у Црној Гори, одакле су старином. Међутим, по Радославу Љ. Павловићу Бушете су пореклом из Призренске Горе. Првобитно су се презивали Анђелковићи, а данашње презиме су узели по претку Радојици. По пореклу род су са Анђелковићима, Николићима и Раденковићима у Борчану. Имају блиске рођаке Радојичиће у Граничану. Славе св. Апостола Тому.
    Тодића Бањци (4 куће), предак је досељен из села Бање у Ибарском Колашину. Славе св. Николу.
    Миленковићи (2 куће), досељени из Јелакца. Славе св. Андреју. 
    Милетићи (3 куће), досељени из Пресеке у Ибарском Колашину. Презиме носе по старијем претку Милети, који је имао сина Радисава, а овај Јована (Јова) и Павла (Пале). За време Турака преселили су се из Пресека у Копориће, прво Јово па Павле. Од Јована и супруге му Анице су: Чедомир, Тихомир и Илија. Од Павла и Достане ћерке Милена и Нада. Славе св. Врачи, јесење и летње.
    Радосављсвић, (2 кућа), потомак вратио се из Чунгуле (Топлица) у Копориће. Славе Томиндан. Други Радосављевићи (2 дом.) досељени су из Домишевине (опшгина Брус) и славе св. Ђорђа.
    Димићи (3 куће) досељени из Новог Села у Топлици, славе св. Петку.
    Јанковићи (1 дом), досељени из Брзанца, где је давно дошао из Оклаца у Ибарском Колашину. Славе св. Враче – јесење и летње.
    Мијаиловићи (1 дом.), досељени из Јелакца по пореклу су од Јевтића. Славе св. Стсфана.
    После Другог свстског рата из Копорића су се иселиле породице: Гвозденовићи у Крагујевац (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.), Грујићи у Лепосавић (2 дом.), Крагујевац (1 дом.) и Немачку (1 дом.), Радојичићи у Нови Сад (1 дом.), Лепосавић (3 дом.), Тодићи у Крагујевац (2 дом.) и Лепосавић (2 дом.); Миленковићи. Смедерево (2 дом.), Милановићи у Смедерево (2 дом.) и Лепосавић (2 дом.), Милетићи у Краљево (1 дом.), Димићи у Лепосавић (1 дом.) Радосављевићи у Топлицу (1 дом.) и Лепосавић (1 дом.).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОСТИН ПОТОК

    Становништво и родови. По попису 1921. Костин Поток је имао осам домаћинстава са 50 становника, 1948. године 106 становника и 15 домаћинстава, а 1953. 122 становника и 21 домаћинство. Пописом 1961. године забележено је да насеље има 119 становника и 21 домаћинство, 1971. године – 88 становника и 22 домаћинства, а 1981. 62 житеља у 21-oj кући. По попису 1991. године у Костином Потоку су 22 куће са 52 становника или два становника више него 1921. године. У периоду од тридесет година број становника је смањен за 57 (56,30%), а домаћинстава повећан за једно домаћинство (4,60%).
    Данашње становништво чине родови чији су преци досељени у другој половини XIX века, после 1879. године и почетком XX вска. Родови су: Нићифоровићи ( 3 куће) досељени из села Брђана на Рогозни. По родовском предању пореклом су од Ломигора, старијих досељеника из Газивода у Ибарском Колашину. Надимак Ломигоре вероватно је добијен из два разлога: према првом предању, њихови преци су у ратовима са Турцима посекли гору (шуму) да би спречили продирање Турака; према другом предању надимак су добили зато што су се доселили из „ломне Горе Црне“. Данас их има у Лучкој Ријеци и Куршумлији где се презивају Јовановићи. Њихови преци досељени су давно из Лопата у Црној Гори. Славе св. Јована Крститеља.
    Тимотијевићи Дркићи (5 кућа), досељени су из Рујишта у Ибарском Колашину. Једно су родство са Недељковићима и Јевремовићима у Улију. Старином су из Црне Горе од племена Дробњака. Славе Ђурђевдан.
    Ристовићи (3 куће) и Раденковићи (1 кућа) по пореклу су једно родство, а досељени су из села Врановића на Рогозни, па их зову и Врање. Данашње презиме носе по старијем претку Ристу и Раденку, синовима Уроша Куча који се, пре шест појасева, настанио у Врановићу на Рогозни. Славе Петковдан. 
    Вулићевићи (2 куће), досељени су из Јунака у Ибарском Колашину у Каменицу, а одатле у Мајдево, одакле су сишли у Костин Поток, на имање Адиловина добијено од аге из Новог Пазара. Презиме носе по старијем претку Вулићу. По пореклу су род са Вукићевићима у Кајкову. Мртве сахрањују у Мајдеву. Славе Петковдан.
    Благојевићи (1 кућа), досељени су из Белог Брда, засеок Баљача, (дошао је на имање ујака). Славе св. Николу; Јовановићи (1 дом.), досељени су из Мајдева и славе Александровдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОШУТОВО

    Становништво и родови. По попису 1948. године у селу је било 199 становника и 24 домаћинства, а 1953. 213 становника и 25 домаћинстава. По попису 1961. године број становника је повећан на 238, а број домаћинстава на 30. Највећи број домаћинстава у селу 39 забележен је по 1971. године када село има 291-ог становника. Највећи број становника 300 село је имало 1981. године. Број домаћинстава у овој години у односу на претходну смањен је за 7 (32). Попис 1991. године из познатих разлога није вршен. Према томе, у периоду од двадесет година број становника је повећан за 62 (26,05%), а број домаћинстава за 2 (6,67%).
    У другој половини XVIII века у село су почели да се досељавају Албанци из Бајгоре (Шаља), који су тамо дошли из Малесије. У селу су затекли Србе, који су под притиском морали да га напусте, тако да данас у селу живе шиптарски родови, од фиса Шаља, братство Љопћ. Да су пре досељавања Арбанаса у селу живели Срби потврђује топографски називи у сеоском атару који су српски.
    До марта 1999. године у селу су живели потомци арбанашких досељеника: Ахмети, Аслани, Баћири, Бактеши, Бећири, Бектеши, Бислими, Есет, Фетахи, Фетаху, Хасани, Иса, Меха, Мурсељи, Муса, Рушити, Садику, Сељвије и Весељи.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОШУТИЦА

    Становништво и родови. Према броју становника и домаћинстава насеље спада у мања села. Према попису 1948. године село је имало 84 становника и 16 домаћинстава, а 1953. – 89 становника и 15 домаћинстава. По пописима 1961. и 1971. године село није евидентирано као посебна пописна јединица, а 1981. године у селу је 68 становника и 18 домаћинстава, и 1991. 59 становника и 19 домаћинстава.
    Преци Кошутице насељавају се средином XIX века. Родови су: Урошевићи – Јагличићи (13 кућа) пореклом су из Црне Горе (Морачани). Данашње презиме носе по старијем претку Урошу и по пореклу блиски су род са Вукадиновићима у Требићу, Јаношевићима и Мијатовићима у Јарињу. На то упућује иста слава св. Архангел Михаило и међусобно неорођавање. По предању кажу да су била три брата: од Уроша су Урошевићи, од Јаноша Јаношевићи, а од Мијата Мијатовићи у Јарињу.
    Ђорђевићи ( 3 куће) не знају своје порекло, али говоре да су њихови преци досељени од Пећи (зову из Пећанци) у оквиру метохијске струје, и да су „негде из Црне Горе“. Славе св. Апостола Тому.
    Грковић (1 кућа), досељен из Казновића код Рашке, „призетио“ имање Ђорђевића. Старином је из Црне Горе од племена Куча.
    После Другог светског рата из села су се одселиле три породице Урошевића, од којих две живе у Београду, а једна у Матарушкој Бањи.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КРУШЧИЦА

    Становништво и родови. По попису 1921. године Крушчица је имала три домаћинства са 28 чланова, 1948. године 184 становника и 9 домаћинстава, а 1953. 52 становника и 7 домаћистава. Број становника по попису 1961. повећао се 3 (55), а број домаћинстава такође за 3 (10). По попису 1971. село има 9 домова са 31-им становником, а 1981. 24 становника у 9 кућа, док 1991. укупан број становника смањен на 19, а домаћинстава на 6. Према томе, у периоду од 1961- 1991. године број становника је смањен за 36 (65,45%), а број домаћинстава за 4 (40%).
    Данас у селу живе потомци рода Миленковића (9 кућа), а у Модромиру, род Тополић (1 кућа).
    Миленковићи су досељени средином XIX века из села Ловац (опшгина Звечан) и имају породични надимак Ловчани. Према предању била су три брата: Петроније, Миленко и Недељко. Петроније је дошао у Тврђан и по њему носе данас презиме Петронијевићи; Миленко се доселио у Крушчицу и његови потомци су данашњи Миленковићи. У Ловцу је остао Недељко по којем данас носе презиме Недељковићи. Старином су из Црне Горе, од Дробњака. Славе св. Георгија – Ђурђевдан.
    Тополић је досељен 1930. године из Црног Луга код Ливна у Босни. Био је чивчија на имању Симе Савића, пензионисаног професора из Новог Пазара. Слави св. Николу.
    После Другог светског рата из села су одсељене породице Миленковића у Љубљану (1 дом.), Ниш (1 дом.), Баљевац (2 дом.), Прокупље (1 дом.), Ужице (1 дом.), Јагодину (1 дом.), Лепосавић (8 дом.) и Шведску (1 дом.) и Тополићи у Бајину Башту (1 дом).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛАЗИНЕ

    Становништво и родови. Године 1936. Радослав Љ. Павловић забележио је да су Лазине имале четири куће од три рода. По првом послератном попису из 1948. године у селу је било седам домаћинстава са 46 становника, а пет година касније једно домаћинство више и 8 становника више (54). Године 1961. село има највећи број становника, 78 у 11 домаћинстава. Највећи број домаћинстава, 13 село има по попису 1971. године када је број становника за 16 мањи него по претходном попису. По попису из 1981. године у селу је било 10 домаћинстава са 42 становника, а 1991. 33 становника и 9 домаћинстава. У посматраном периоду 1961-1991. број становника је смањен за 45 (57,69%), а број домаћинстава за 4 (36 %).
    У селу живе српски родови, старији досељеници, (средином XIX века), и то: Милосављевићи (2 дом.) су досељени из Луковог Лаза на Рогозни, а старином су из Црне Горе од Лопата. Блиски су род са Цветковићима у Трикосима. Славе Зачеће св. Јована Прстече и Крститеља (6 октобар).
    Радојковићи (1 дом.), предак је досељен из Домишевине, општина Брус. Славе Ђурђиц и Ђурђевдан.
    Новичић Пржица (1 кућа) досељен jе из Крњина, а старином из Херцеговине. Славе св. Николу. После Другог светског рата иселили су се у Крушевац (1 дом.), Крагујевац (1 дом.) и Аустралију (1 дом.).
    У Мутиводама живе Савићи – Виријевићи (4 куће), досељени из Зечевића у Ибарском Колашину, а старином из Црне Горе (Морачани). По пореклу су род са Савићима у Трикосу. Славе св. Архангела Михаила – Аранђеловдан и Вукићевић (1 дом.), досељен је из Добрава, а старином је од Паруца на Рогозни. Слави св. Јована Крститеља.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛЕШАК

    Становништво и родови. Забележено је да је по попису 1921. године Лешак имао 25 домаћинстава са 59 становника, 1948. године 578 становника и 86 домаћинстава, а 1953. – 690 становника и 112 домаћинство. Развој привредних и непривредних функција у Лешку у послератном периоду условио је досељавање становника и стамбену изградњу. Темпо развоја насеља може се сагледати из пораста броја становника и домаћинстава. Број становника повећао се са 1041 у 1961. на 1.319 у 1971. години, односно за 278 (26,71%), што годишње износи 28 становника. Повећан је и број домаћинстава са 220 на 335, односно за 115 (52,27%), што годишње износи 12 домаћинстава.
    По попису из 1981. године у Лешку је 1723 становника и 447 домаћинстава, а 1991. године 1826 становника и 534 домаћинства, што је и највећи број. У периоду од тридесет година број становника је повећан за 785 (75,41%), а број домаћинстава за 314 (114,73%).
    Становништво Лешка и засеока чине досељеници, и то: Ђоровићи (6 кућа), прешли су 1879. године из Куреља, засеок Остраћа. Славе Томиндан.
    Стојановићи (3 куће), после 1900. године дошли су из села Рвата код Рашке, а пореклом су од Дражовића. Старином су из Комиња код Новог Пазара а пореклом од племена Дробњака. Славе Ђурђевдан. У време кад и Стојановићи дошли су Јездићи (1 кућа) чији је предак као трговац дошао из Косовске Митровице, гфе су стигли из Гојбуље код Вучитрна. Старином су из Црне Горе од племена Куча. Кажу да имају рођаке у Ужицу. Славе св. Николу.
    Вучат (1 дом.) предак је досељен 1933. године из Зла Села код Бугојна у Босни. Дошао је прво у Јошаничку Бању, где је радио на железничкој прузи, затим се преселио у Модромир, а касније у Бербериште код Лешка. У току Другог светског рата заробљен је од Немаца и одведен у заробљеништво у Немачку, одакле се вратио 1945. године. Слави св. Јована Крститеља.
    Лазић (1 дом.), досељен је 1935. године из Дежеве код Новог Пазара. Слави св. Николу.
    Млађи досељеници у Лешку дошли после Другог светског рата, Дудићи (1 кућа), досељен је из Бељака у Новом Селу, општина Рашка, а старином су из Црне Горе, из Његуша код Рожаја. Слави св. Николу.
    Кошанин (2 куће) досељени из Брвеника код Рашке, а старином су од Кошана (Морачана) из Чечине у Старом Влаху. Ту су дошли из Ибарског Колашина, одакле су почели да се растурају на све стране. По једном извору даљом старином су из села Коша (општина Исток). У Девичком катастиху 1761. до 1780. године више пута помињу се дародавци Срби Кошани. По етнологу Милосаву Лутовцу Кошани у Ибарском Колашину говоре да су пореклом из места Кос у Прекобрђу у Морачи, одакле су се пре три столећа иселили, „а што потврђују називи Кошко гробље и Кошка планина“ очувани тамо до данас. Славе св. Петку.
    Џодић (1 дом.), досељен је из села Маричића у Топлици. Слави св. Тому. Из овог рода Ратомир Џодић је доктор рударских наука и продекан Приштинског универзитета у Косовској Митровици. Умро је 14. марта 2003. године.
    Лукићи (2 дом.), досељени су из Лајковца. Слави св. Николу.
    Виријевић (1 дом.) досељен је из Кончулића код Рашке, а воде порекло од Виријевића из села Зечевића у Ибарском Колашину. Говоре да им је даља старина „Вирови у Црној Гори“, а у Кончулиће су се преселили из Кашља на Рогозни. Блиски су рођаци са Виријевићима у Доњем Крњину. Славе Аранђеловдан. Станисављевић (1 дом.), досељен је из Ниша; Стојановић (1 кућа), досељен је 1961. године из Бабушнице у источној Србији. Илић (1 кућа), досељсн је из Власотинца. Слави Светог Саву.
    Питулић (1 дом.), досељен је из Бељака у Новом Селу, где су њихови преци дошли из Метохије, од Пећи. Слави св. Ђорђа Алимпија Столпника. Из овог рода Валентина Питулић је доктор књижевности и професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
    Тасић (1 дом.), досељен је са Косова, из села Ранилуг. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц. Зечевић (1 дом.), досељен из Заблаћа код Чачка. Слави св. Николу. Граце (1 дом.), досељен је из Дујака код Сјенице. Сачувано је предање да је њихов предак дошао пре осам појесава из Граца на Проклетијама. Богојевић (1 дом.), досељен је из Тиоџа, општина Рашка, а пореклом је од Богојевића у овом селу. Старином су из Црне Горе, у Васојевића. Слави св. Архангела Михаила. Кнежевићи (2 дом.), досељен је из Славонске Пожеге, прво у Стари Трг, а одатле у Лешак. Слави св. Николу. Шијаковић (1 дом.), досељен је 1960. године из Косова Поља, а старином су од Гусиња у Црној Гори. Слави св. Јована Крститеља. Перић (1 дом.), досељен је из Штимља на Косову, а старином су из Горње Мораве (Биначка). Слави св. Николу. Нешковић (1 дом.), досељен је из Блажева (општина Брус). Спави св. Враче – јесење и летње.
    Чеперковићи (2 дом.), досељени су из Белог Брда, где су дошли из Шипачине (општина Рашка). Њихови преци досељени су од Пећи. Слави св. Ђорђа Алимпија Столпника 28. Чукић (1 дом.), досељен из Старог Трга код Косовске Митровице, пре тога живели су у Русцу, Ибарски Колашин. Старином су из Трешњевика у Андријевици. Од овог рода из Русца два су брата отишла у Мојстир, а два у Ђаке (општина Куршумлија). Славе св. Архангела Михаила а прислужују Алексендровдан. Раденковић (1 дом.), досељен је из Грабовца код Звечана. Слави св. Луку. Станковић (1 дом.), досељен је из села Бојинца код Бабушнице. Слави св. Николу. Јеремић (1 дом.), досељен је из Јабланице у Ибарском Колашину. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц. Јаковљевић (1 дом.), досељен јс 1953. године из Доњег Левића, код Блажева (општина Брус). Тамо се сматрају стариначким родом. Родовска слава им је свети Архангел Михаило. Мијајловић (1 дом.), досељен је из Дојевића код Новог Пазара, а пореклом је од рода Михајловића из села Кашља на Рогозни. Слави Петковдан. Вељовић (1 дом.), досељен је 1954. из Башче код Рожаја. Старина му је у Ровцима, пореклом од Влаховића. Слави св. Апостола Луку. Јовановић (1 дом.), досељен 1965. године из Пољане код Истока. Слави св. Ђорђа – Ђурђиц. Биорац (1 дом.), досељен је из Козарева, код Новог Пазара, где су у XIX веку досељени из Бихора, у Црној Гори. Слави св. Николу. Михајловић (1 дом.), досељен је из Гусиња у Црној Гори. Слави св. Николу. Спасојевић (1 кућа), досељен је 1986. из Бањске, а тамо су дошли из села Читлука у Ибарском Колашину. Славе св. апостола Луку, а прислужују Крстовдан. Ђорђевић (1 кућа), досељен је 1999. године из Приштине, а пореклом је из Црквене (Црвене) Водице код Обилића. Слави св. Георгија Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
    У невољи се познају пријатељи, каже народна мудрост, дубоко укорењена у традицији народа овог краја. Потврду ове изреке Лешак је показао када је међу првима отворио врата и сместио породице расељених Срба из Хрватске и са Косова и Метохије. У Лешку је данас смештено 27 породица са 102 члана и то: Ђелаилија (1 дом.) из Дарувара, Витас (1 дом.) из Госпића, Гагић (1 дом.) из Грачца, Гомирац (1 дом.) из Оточца, Гроздановић (1 дом.) из Обровца, Корица (1 дом.) из Госпића, Наранчић (1 дом.) из Коренице, Новаковић (1 дом.) из Слуња, Паић (1 дом.) џз Вргиног Моста, Стамболија (1 дом.) из Слуња, Травица (1 дом.) и Шашић (1 дом.) из Книна. Ту су и породице из Босне и Херцеговине: Зоран (1 дом.) из Мостара, Папак (1 дом.) из Дрвара, Сјеран (1 дом.) из Коњица.
    Вујовић (1 дом.), из Приштине, досељен из Краљева 2001. Старином су из Хсрцеговине, село Засада код Билеће, а као колонисти 1937. године дошли су у Мухаџер Бабуш на Косову. Слави св. Николу. Станковић (1 дом.) из Граца код
    Вучитрна, Ристић (1 дом.) из Приштине, Јовановић (1 дом.) из Вучитрна, Самарџић (1 дом.) из Приштине, Михаловић (1 дом.) из Kocoвa Поља, Воштић (1 дом.) из Клине, Ђоровић (1 дом) из Обилића, Ћук (1 дом.) из Вучитрна, Јокић (1 дом.) из Вучитрна, Биговић (1 дом.) из Вучитрна, Миленковић (1 дом.) из Гњилана, Аџанчић (1 дом.) из Обилића, Томовић (1 дом.) из Приштине, Трајковић (1 дом.) из Вучитрна, Милосављевић (1 дом.) из Обилића, Бакрачевић (1 дом.) из Ђаковице. Миливојевић (1 дом.) из Приштине, Недељковић (1 дом.) из Липљана, Јокановић (1 дом.) из Обилића, Поповић (1 дом.) из Велике Хоче код Ораховца, Синдић (1 дом.) из Приштине, Јовановић (1 дом.) из Вучитрна, Зарић (1 дом.) из Вучитрна, Ципријановић (1 дом.) из Гњилана, Трајковић (1 дом.) из Приштине.
    Крајем XVII, или средином XVIII века из Лешка у Доњем Полугу Македонија у засеок Јелениће код Лешка дошли су Јеленићи (15 кућа). Отуда су избегли од насиља. У старом крају славили су cв. Јована Крститеља, а овде св. Враче јесење и летње. Даљом старином су из Црне Горе, из села Сеоца, од братства Јеленића, (Пипери). Неке породице Јеленића после рата 1878. године, иселиле су се у село Прекопуце у Топлици, а једна породица (поп Васо Јеленић) у село Вукошицу у Подибру и од њега су Васовићи у Краљеву и Београду.
    У овај засеок, скоро у исто време кад и Јеленићи, доселили су се и Кадићи (12 кућа) из Ковачице у Копаоничкој Шаљи. Старином су из Црне Горе, од племена Куча. Према породичном предању у Ковачици су била три брата Вилимановића. Један се одселио у околину Пећи, други је дошао у околину Лешка на месту које се по досељенику из Ковачице назива Ковачевац, а трећи је остао у селу. Славе св. Враче – јесење и летње. Вулетићи (2 куће) досељени из из Доњег Крњина, пореклом су од Вукомановића. По предању била су три брата: Милун, Вулета и Миладин. По претку Вулети носе данашње презиме. Славе св. Архангела Михаила.
    Из овог зассока после Другог свстског рата иселили су се Јеленићи у Крагујевац (1 дом.), Кнић (1), Рашку (1 ) Лешак (1) и Шведску (1), Кадићи у Краљево (1), Београд (1), Лепосавић (1 ), Лешак (7) и Аустралију (1), Вулетићи у Сомбор (1), Лешак (1) и Чикаго (1).
    Кратина је засеок који се налази јужно од Лешка. Куће су лоциране у већем броју, на благој страни, са десне стране железничке пруге и магистралног пута Косовска Митровица – Краљево. У засеоку живе родови, и то: Лазовићи (9 кућа) чији је предак досељен из Штавице код Тутина. Славе св. Николу. Ђоровићи (7 кућа) су пореклом као и Ђоровићи у Лешку. Прешли су из Куреља, засеок Остраћа. Славе св. Апостола Тому. Јаснића (7 кућа) предак је досељен из села Забрђа на Рогозни. Неки говоре да су дошли из села Језгровића у Ибарском
    Колашину. Славе св. Ђорђа Ђурђиц, а прислужују св. Пантелеју. По пореклу род су са Коматовићима у Остраћу. Даљом старином су из Црне Горе, од племена Куча. Михаиловићи (5 кућа) су досељени из Новог Пазара. Славе св. Луку. Вукадиновићи – Бишевци (5 кућа), предк им је досељен из Бишева код Рожаја од Кулиза – Милићевића. Славе св. мученика Мину. Рајовић (1 дом.) досеен је из Горњег Крњина, од Рајовића. Слави св. Николу, Паловића (1 дом.) предак је досељен, око 1880. године, из Брњака у Ибарском Колашину. Пореклом су од Коматовића. По предању била су четири брата: Павле, Филип, Јефто и Недељко. По Павлу носе данашње презиме. Једно су родство са Коматовићима у Белућу и Коматовићима у Казновићу код Рашке. Славе св. Ђорђа – Ђурђиц, а прислужују св. Пантелију.
    У засеоку Засеље јужно од Лешка, у подножју Кулина, настањени су Михајловићи (3 куће). По пореклу род су са Михајловићима у Кратини и славе св. Апостола Луку. Јосовићи (3 куће) и Јоковићи (3 куће) по пореклу су род са Вукадиновићима Бишевцима у Кратини и славе Св. мученика Мину. У роду Јоковића очувана је љубав према гуслама па је Велибор Јоковић, (54) познати гуслар у овом крају.
    Засеок Премовићи налази се северно од Лешка и већи број кућа лоциран је уз железничку пругу Косовска Митровица – Краљево, са десне стране. У засеоку су се населили родови Премовићи (8 кућа), чији је предак досељен око 1860. године из Трешњевика код Берана. По предању била су два брата. Један је дошао и населио се код Лешка, а други је отишао у Јариње. Старином су из Пелевог Бријега у Црној Гори, од братства Братоножића. Славе Митровдан.
    У западном подножју брда Валач, на старом дубровачком путу, налази се засеок Камен код којег су, према Белућу, Дубровчани прелазили Ибар. Скеле, чамци или какав мост се не помињу. Међутим, путописац Рамберти који је 1533. године пролазио овим крајем, казује да се Ибар код истоименог села, на његовој левој обали (према данашњем Јарињу) прелазило чамцима. Засеок насељавају родови: Раковићи (13 кућа) чији је предак досељен у другој половини XVIII века из села Драгочева на Рогозни. Старина им је у горњим селима у Васојевићима. Славе св. Луку. Марковићи (11 кућа) су досељени из Драгочева на Рогозни и славе св. Николу.
    После Другог светског рата у Камен су досељени Шљивићи (3 куће). Пореклом су од Шљивића из суседног села Жигоља, где су дошли из Остраћа. Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан. Пешићи (1 кућа), досељен из Гувништа, од Пешића, слави Тодорову суботу – Тодорицу. Нешовић (1 кућа), досељен је из Гулија, где су дошли из Кочарника код Тутина. Славе св. Апостола Луку Симовић (1 кућа), досељен је из Врачева Ту су дошли из Мрмоња (општина Рашка), где имају блиске рођаке. Славе св. Тома. Вукашиновићи (2 куће) су досељени из Стануловића (општина Брус), где су дошли из Горњег (црногорског) Колашина крајем XVII или почетком XVIII века. Славе св. Јована Крститеља.
    Стално насељених Цигана (Рома) и њихових насеља на територији општине Лепосавић до 1958. године није било. Међутим, било је путујућих Цигана, котлара, дрводеља, који су лети посећивали села и повремено се насељавали поред главних путева и река ради обављања послова и пружања услуга становништву. Данас је познато њихово насеље у Камену. Они не помињу старије претке и спадају у групу становника непознатог стариначког порекла. Међутим, знају имена родова. Лична мушка и женска имена су им најчешће хришћанска, а има и муслиманских. Сви говоре цигански, а слабије српски и хришћанске су вере. Већина њих слави Ђурђевдан, а има их који славе и св. Николу. Немају своје гробље, па мртве сахрањују у Балажеву, општина Нови Пазар. У народном жаргону Роми су познати као габељи и гурбети (чергари), јер су дуго времена живели по чергама и слабо изграђеним уџерицама. Временом су оне исчезле. Они који раде у иностранству, највише у Швајцарској, подигли су нове куће. Међутим, многи од њих напуштају насеље, одлазе по селима, врше разне ситне оправке и продају казане.
    Незапосленост, затим као и висок проценат обољевања у односу на осталу популацију, неки су од проблема с којима се суочавају Роми у овој општини
    Данас у овом насељу живе родови: Николићи (3 куће), Јовановићи (1 кућа), Ристићи (8 кућа), Јаћимовићи (3 куће) и Богдановићи (1 кућа).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛОЗНО

    Становништво и родови. За време српско-турског рата 1976-1878. и после 1879. године из села се иселило скоро сво становништво у Србију и ослобођену Топлицу. Са породицама у Србију избегли су Тимотије Ђорђевић, Радисав Сетић и Веско Филиповић, а остало становништво у Топлицу: Лозанци (Симић и Обрадовић, 2 куће, св. Никола), у село Коњуву, Ђорђевић и Симеоновић (2 куће, Ђурђиц и Ђурђевдан) у Пачарађу и Исаиловић (1 кућа, Ђурђиц и Ђурђевдан) у непознато место. Из Лозна били су Михајло Бојић и Тимотије Топаловић који су погинули у борби на Кнежевском брду, 3. јануара 1878. године. Године 1883. турске власти су у запустело село населиле „55 кућа мухаџира Колашинаца“. За време балканских ратова село је поново запустело, јер су се „бошњаци Колашинци“ повукли, да би 1919. године почело досељавање српског становништва.
    Лозно је по попису из 1921. године имало 44 становника и 6 домаћинстава, 1948. 10 домаћинстава и 96 становника, 1953. године 120 становника и 11 домаћинстава и 1961. године 138 становника и 14 домаћинстава.
    По попису 1971. године у селу је 20 домаћинстава, а број становника је исти као и 1961. године (138). Од тада се број становника и домаћинстава стално смањује: 1981. године у селу је 45 становника и 17 домаћинстава, 1991. године 9 домаћинстава и 17 становника. У периоду 1961-1991. године број становника је смањсн за 121 или 87,68%, а број домаћинстава за 5 или 35,71%.
    Данашње становништво чине Радовићи Ћирковићи потомци Ћирка сеоског кнеза из Карађорђевог времена (8 кућа), досељени из Борчана, после Првог свстског рата. Према предању старином су из Црне Горе Ђ Морачани. Рођаци су са Гаићима у Борчану и Граничану. Славе св. Архангела Михаила, а прислужују св. Аранђела летњег. После Другог светског рата велики број домаћинстава овог рода одселио се у Крагујевац, преко 30, затим у Београд, Лепосавић и Сочаницу. Петровић (1 дом.) досељен је из Борчана. Сматрају се старинцима, јер су давно досељени из Црне Горе. Славе св. Андреју. После Другог светског рата два домаћинства су се одселила у Крагујевац и по једно у Београд и Лепосавић.
    Огњишта у засеоку Лукаре угасили су Терзићи (дошли из Борчана), који су се одселили у Београд и Крагујевац. Славили су св. Николу.
    У засеоку Кнежево брдо живела је породица Цветковић, која је непосредно после Првог свстског рата досељена из Борачана (вратила се на своје старо огњиште). После Другог свстског рата одселила се у Руму. Слави Аранђеловдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАЈДЕВО

    Становништво и родови. По попису из 1921. године Мајдево је имало осам домаћинстава са 54 становника, 1948. године 125 становника и 15 домаћинстава, 1953. у селу је било 139 становника, а број домаћинстава је остао исти. Највећи број становника, 146 село је имало 1961. године, када је било 21 домаћинство.
    По попису из 1971. године број становника у селу смањен је за 46 (100), а број домаћинстава повећан за 3 (24), што је и највећи број становништва које је село икада имало. По попису 1981. године Мајдево има 77 становника и 20 домаћинстава, а 1991. 29 становника мање (48) и 3 домаћинства мање (17). У периоду од 1961-1991. године број становника је мањи за 98 или (67,12%). Просечно годишње село је губило по три становника, који су се, у највећем броју, населили у Лепосавићу. Смањењем броја становника смањује се и број домаћинстава са 21 у 1961. на 17 у 1991. години или (19,05%).
    Данас у селу живе српски родови: Антонијевићи (2 дом.), досељени у другој половини XIX века из Драгаљевине, општина Нови Пазар. Старином су из Црне Горе, од Васојевића. Првобитно су се презивали Луковићи, а ново презиме носе по старијем претку Антонију, који је рођен у Драгаљевини где је и сахрањен. Зову их Ката-Вељићи. По предању Антоније је био син Кате и Веља. 
    Антонијевићи славе заједничку домаћу славу св. Николу зимског и летњег. Јовановићи (6 кућа) су досељени из Мојстира код Тутина. Пореклом су од братства Ђиновића, којих има „у више места од Иванграда до Рогозне. Даљом старином су из Лијеве Ријеке у Васојевићима. По предању презиме носе по старијем претку Јовану, који је имао Јоксима и Јосифа, Јоксим јс имао Пауна, а Јосиф Љубомира. Паун је имао синове: Стојана и Војислава и ћерке Зорку и Миланку, а Љубомир Јосифа, Миливоја, Ђуку и Верку. По пореклу у блиском сродству са Љубомиром (брат од стрица) био јс Милош који је имао Јована и Чедомира. Јован је имао десеторо деце: Богдана, Душана, Радмила, Петка, Видосава, Даницу, Слободанку, Перску, Душанку и Стану. По пореклу Јовановићи су блиски род са Чукићима у Остраћу.
    Године 1937. Јовановићи су се из Мајдева одселили као колонисти у околину Суве Реке, село Ђиновце, одакле су пред Други светски рат протерани од стране Албанаца.
    Јовановићи су првобитно славили св. Архангела Михаила. Због вкрвиг променили су славу, тако да им је главна слава св. Александар Невски, а Аранђеловдан им је прислава. Владисављевићи (6 кућа), предак је досељен из неког села на Рогозни, а старином су из Црнс Горе, од Дрљевића (Морачани). Славе св. Архангела Михаила. Милановићи (2 куће), досељени су из Сељанца (општина Косовска Митровица), презиме носе по старијем претку Милану. У селу је дошао Симион, који је имао Милана и Видосава. Славе Митровдан.
    Тежак живот и пренасељеност села допринели су да се становништво, углавном после Другог свстског рата, сели и одлази у градове широм земље и ван граница.
    Исељеници су: Антонијевићи, Бачка Паланка (1 дом.), Гроцка код Београда (1), Брус (1), Београд (1), Нови Сад (1), Италија (1) и Лепосавић (16), Јовановићи. Београд (3), Мајданпек (1), Крагујевац (2), Доњи Милановац (1), Рисан. (1) и Лепосавић (7), Владисављевићи у Ужице (1), Алсксинац (1) и Лепосавић (7).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МЕКИНИЋЕ

    Становништво и родови. У току српско-турског рата 1876. године село је потпуно запустсло. Становништво је избегло у Србију. Поново насељавање села врши се после 1878. године. По попису 1921. године Мекиниће је имало 13 домаћинстава са 94 члана, 1948. године 157 становника и 25 домаћинстава, као и 1953. године. Највећи број становника, 168, село је имало 1961. године, док је број домаћинстава остао исти као и у два претходна пописа.
    По попису 1971. село је имало 29 домаћинстава са 139 становника, 1981. године 116 становника и 28 домаћинстава, а 1991. 108 становника и 30 домаћинстава. У периоду од тридесет година број становника је смањен за 60 или 35,71%, а број домаћинстава, деобом породица, повећан за 4 (15,38%).
    До пред рат 1876. године у Мекинићу су живели Ђорђевићи – Попадићи (славе св. Аранђела), који су се иселили у Горње Казновиће где и данас има 7 кућа.
    Данашње становништво чине родови: Радосављевић (1 кућа), предак је досељен после 1878. године из Горњег (црногорског) Колашина, а даљим пореклом је од Никшића. По породичном предању била су браћа Радосав и Радисав. По Радосаву данашње презиме носе Радосављевићи, а по Радисаву Радисављсвићи, који су касније променили презиме и од њих су данашњи Колаковићи (2 куће). Ново презиме су узели по Колацима код Никшића, одакле су њихови старији преци. Милосав Лутовац наводи да потичу од Коле. Чува се породично предање да је породицу из Црне Горс преко Бања у Ибарском Колашину и Јавора на Рогозни у Мекиниће довео Јанићије Колак. Оба рода славе св. Николу. Због турског зулума и предњи Глигорије Радосављевић из Мекинића 1889. године пребегао је у Куршумлију са три члана породице ради насељења. Виријевићи (6 кућа), прво су досељени из села Зечевића (Ибарски Коклашин) у Доњи Крњин, а одатле у Мекиниће. Кажу да су старином из Црне Горе из Вирова. Славе св. Михајла Архангела. Јовановићи (2 куће), досељени из Јунака у Ибарском Колашину, а старином су из Црне Горе, из Вирова код Вирпазара. Славе Аранђеловдан. Други Јованонић (1 дом.) досељен је из Придворице, на женино имање. Слави Аранђеловдан.
    Симиононићи (3 куће), првобитно су се презивали Виријевићи, а предак је дошао из Војимислића у Ибарском Колашину. Двљим пореклом су из Црне Горе, од Вирова. Славе св. Аранђела, а прислужују св. Илију. Пантовићи (2 куће), такође су Виријевићи, а дошли су из Војимислића у Ибарском Колашину. Старином су од Вирпазара, из Црне Горе. Славе св. Михајла Архангела. Јанићијевићи (5 дом.) досељени су из Брњака у Ибарском Колашину, а старином су из Црне Горе (Кучи). Презиме носе по старијем претку Јанићију, који је, према предању, брат Васиљев који се доселио у Витановиће. Славе домаћу славу св. Георгија Ђурђиц. Милентијевићи (4 куће), према њиховом казивању досељени су из Вељег Бријега у Ибарском Колашину, а старином су из Црне Горе, од племена Куча. Данашње презиме носе по старијем претку Милентију. Према предању Васиљ, Јанићије и Милентије су браћа. И Милентијевићи славе св. Георгија Ђурђиц, а прислужују св. Пантелију. Томићи (2 дом.), досељени из
    околине Дубровника. Славе св. Николу.
    Михајловић (1 дом.) досељен је 1952. године из Блажева, општина Брус. Слави св. Николу.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МИОКОВИЋЕ

    Становништво и родови. Забележено је да је Миоковиће 1878. године имало 7 кућа и 95 становника, 1921. 142 становника и 18 домаћинстава, 1948. године – 26 домаћинстава и 186 становника, а 1953. 191 становник и 25 домаћинстава.
    Највећи број становника село је имало 1961. године (201). у 30 домаћинстава. Највећи број домаћинстава, 33, село је имало 1971. и 1981. са 172, односно 113 становника. По попису 1991. године Миоковиће је имало 60 становника и 26 домаћинстава, што је за 141 становника или 70,14% мање у односу на 1961. годину. За 13,33% мањи је и број домаћинстава.
    Данас у селу живе родови углавном досељени крајем XVIII и у првој половини XIX вска и то: Стефановићи (4 куће), Савићи (3 куће), Поповићи (1 кућа), Илићи (1 кућа), Вулетићи (1 дом.) и Даниловићи (2 куће). Раније су у селу живели и Петровићи који су се одселили у Земаницу и Црнатово.
    Стефановићи Маџићи, старином су из Црне Горе (Морачани). По предању доселила су се три брата. Брат који се доселио и дотерао козе остао је у Миоконићу, други јс отишао преко Копаоника, у село Базољин (општина Брус), а трећи у Топлицу и населио се у околини Прокупља. О његовом потомству нема никаквих података. Стефановићи славе св. Архангела Михајла. Одсељених Стефановића има у Лспосавићу (3 дом.), Врњачкој Бањи (1), Крагујевцу (1), Крушевцу (1), Чачку (1) и Лазаревцу (1). Савићи, који имају надимак Калине (названи по баби Калини), Поповићи и Даииловићи су пореклом један род. Старином су из Црне Горе (Морачани). Првобитно су се презивали Вуксановићи. По предању била су браћа Сава, Данило, Петар и Трифун. По Сави носе презиме Савићи у Миоковићу и Земаници. Овај род дао је и првог доктора наука, Љубинка Савића, доктора рударства. Одсељених Савића има у Лепосавићу (2 дом.) и Новом Саду (1 дом.), а Савића из Земанице има одсељених у више места Србије. Савићи у Миоковићу блиски су род са Савићима (Инђићима) у Кијевчићу.
    Даниловићи у Миоковићу и Земаници носе презиме по старијем претку Данилу. Одсељених Даниловића има у Лспосавићу и Крушевцу. Пстровићи, који су некада живели у Миоковићу а после Другог светског рата одселили се у Земаницу, Лспосавић и Крушевац, носе презиме по претку Петру. Од Петровића воде порекло Поповићи у селу и Поповићи (2 породице) у Црнатову. Они су се тако прозвали по свом претку Јовану, који је био поп и позната личност у селу.
    Од Савића, Даниловића и Петровића воде порекло и Трифуновићи у Планиници, који су се педесетих и шездесетих година XX века углавном иселили за Краљево. Свим овим родовима одувек је заједничка слава Аранђеловдан и Велики Госпођиндан.
    Илићи (Ацићи) и Вулетићи су исти род старином из Црне Горе Д Морачани од братства Журића. Вулетићи су се раније презивали Вулићи. По пореклу Илићи имају рођаке у Црнатову, а крвни сродници су им Морачани у Базољину (општина Брус). Свима је одувек заједничка слава св. Архангел Михајло а прислуживали су и Велики Госпођиндан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МИОЛИЋЕ

    Становништво и родови. Према попису из 1921. године село је имало 30 становника и 4 домаћинстава, 1948. године 51 становник и 10 домаћинстава. Број домаћинстава остао је исти и 1953. године, али је број становника повећан за 9. Највећи број становника – 70, Миолиће је имало 1961. када је у селу 13 домова. По попису 1971. оно има 11 домаћинстава са 53 становника, а 1981. године 12 домаћинстава са 52 становника. Највећи број домаћинстава 16 село је имало 1991. године, када је број становника био 37. У периоду 1961-1991. број становника је смањен за 33 (47,14%), а број домаћинстава је повећан за 3 ( 23,08%). Данас у селу живе родови: Танасковићи (4 куће) чији је предак досељен из Брњака, засеок Драгаљица у Ибарском Колашину. Презиме носе по старијем претку Танаску који је имао Радосава (Рака), Миаила, Раденка и Славка. Блиски су род са Веселиновићима Коматовићима у Виткојевићу и Костићима у Чпиљама у Ибарском Колашину. Славе св. Ђорђа Ђурђиц, а прислужују св. Пантелеја. Рашковићи (5 дом.), старином су из Црне Горе – Морачани. По пореклу род су са Мијачићима из Калудре у Ибарском Колашину. Две породице славе св. Архангела Михајла, а три св. Апостола Луку. Иако не славе исту славу сви Рашковићи у селу су једно родство и потичу од Сима, који се два пута женио. Друга Симова жена Мага, из Дрена у Ибарском Колашину, остала јс удовица, па се преудала за Сима. За собом је довела мушко дете од којег потичу Рашковићи који славе Св. апостола Луку. Вучковићи (3 куће), предак је досељен из Јунака на Рогозни. Првобитно су се презивали Вићентијевићи. Славе Петковдан.
    Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата су родови: Јосовић (1 кућа), досељен из Засеља (засеок Лешка), на мајчино имање. Слави Мратиндан. Мијајловић (2 дом.), као слуга дошао из Кашља на Рогозни. У Миолићу се оженио и засновао породицу. Слави Петковдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МОШНИЦЕ

    Становништво и родови. По попису из 1921. године село је имало 30 домаћинстава са 120 чланова, 1948. године у селу је било 184 становника и 24 домаћинстава, а пет година касније, по попису 1953. – 214 становника што је и највећи број становника који је село икада имало са 427 домаћинстава. Према попису 1961. године село има 208 сгановника и 31 домаћинство, 1971. године 181 становника и 32 домаћинстава, 1981. године 34 домаћинства са 172 становника, а 1991. године 117 становника и 31 домаћинство. У периоду од 1961 – 1991. Број становника је смањен за 91 или 43,75%, а број домаћинстава је остао исти.
    Преци данашњег становништва Мошнице насељавани су у другој половини XIX века, после 1879. године. Родови су: Петковићи (5 кућа) досељени из Јунака, засеок Жарева на Рогозни, због чега их и зову Жаревци. Старином су из Црне, о племена Васојевића. Славе Александровдан. Раловићи (6 кућа) и Игњатовићи (4 куће), досељени су из Козарева код Звечана, па их зову Козаревци. Сви славе св. Јована Крститеља. Ђурђевићи (4 куће) и Михајловићи (10 кућа) досељени су из Црепуље у Ибском Колашину прво у сељанце, а одатле у Мошнице. Старином су из Црне Горе, о Бјелопалића. Пореклом су род с Јосићима, данашњим Јовановићима из Сељанца. Славе св. Петку. Радивојевићи (1 кућа) и Радосављевићи (1 кућа) један су род са Вукићевићима Лопаћанима у Добрави. Славе св. Јована Крститеља. Стевићи (1 кућа) досени из села Шливовице (општина Вучитрн), „призетио се“. Старином су из Колашина у Црној Гори. Уместо своје славе Св. Врачи, узео је женину св. Јована Крститеља.
    После Другог светског рата из села су се иселили Раловићи у Сочаницу – Равниште (1 дом.), Смедерево (1) и Равни Гај код Крагујевца (1), Радосављевићи у Кијевчиће (1), Радивојевић у Баљевац (1), Београд (2) и Тополу (1), Игњатовићи у Сочаницу (1), Краљево (1), Београд (1) и Словенију (1), Михајловићи у Казновиће (1), Београд (2), Крагујевац (3) и Сочаница (1), Петковићи у Лепосавић (1), Кнић код Крагујевца (1) и Београд (1).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ШАЉСКА БИСТРИЦА

    Становништво и родови. Шаљска Бистрица је 1913. године имала 134 становника. По попису 1921. године у селу је 23 домаћинства са 138 чланова, 1948. село је имало 219 становника и 37 домаћинстава, а 1953. број становника се повећао на 230, а број домаћинстава на 39. Највећи број становника 336 и домаћинстава, 50, село је имало по попису 1961. године. По попису 1971. године у Шаљској Бистрици је било 31 домаћинство са 300 становника, а 1981. године 259 становника и 30 домаћинстава. Због догађаја на Косову и Мстохији понис становништва и домаћинстава 1991. године пије вршен. У периоду од 1961 – 1981. број становника је мањи за 77 (22,92%), а број домаћинстава за 20 (40%).
    Од краја XVIII века из Бајгорске Шаље у село су почели да се досељавају Арбанаси од фиса (племена) Шаље, чији су се преци доселили из Шаље у северној Албанији. Арбанашко становништво овог села ближе води порекло од братства Љопћ (Лопчи), чији су преци били католици.
    Прс досељавања Арбанаса овде су живели Срби. Природа области (планински крај) учинили су да се Арбанаси Шиптари овде лако увуку и практично за једно столеће очисте овај крај од Срба. Да су овде пре Арбанаса живели Срби говори чињеница да су скоро сви топографски називи на сеоском атару српски као на пример Милановића Брдо, Равна Гора, Станкова Чука, Црвена сена, Краљев Брег, Бели Лаз, Леска. Ови називи су „тапија, земљишна књига српска“.
    До 1999. године у селу су живели родови: Ахмети, Алија, Алиу, Аљиа, Аљиу, Арифај, Бајрами, Бехрами, Хајдари, Хајрулаху, Хаљиљи, Хаљити, Хасани, Хетеми, Имери, Мехмети, Мухареми, Муслија, Муслиу, Мусљиу, Мустафа, Садику, Сами, Сулејмани, Сељмани, Селмани, Ука и Захити.
    Једна породица која се после Првог светског рата доселила из Влахиње, „призетио“ се, припадала је братству Маљет.
    Поред арбанашких родова који воде порекло од фиса Шаље, братство Љопћ и Маљет забележен је и род Потуровића, који су поисламљени, па поарбанашени Срби .

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЋИРКОВИЋЕ

    Становништво и родови. Забележено је да је 1874. године Џепе имало 28 кућа, 1921. године 32 домаћинства са 145 чланова, 1948. 19 домаћинстава са 125 становника, 1953. године 129 чланова у 19 домаћинства. По попису 1961. године
    село има 20 домаћинстава и 119 становника, 1971. домаћинстава, 1981. 112 становника у 31 домаћинство и 1991. године 75 становника и 26 домаћинстава. У периоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 44 (36,97%), а број домаћинстава је повећан за 6 или 30%.
    Садашње становништво чине родови у Селишту (Доње Џепе) Спасићи (2 куће) као стариначки род. Славе св. Георгија – Ђурђиц и Ђурђевдан.
    Ћирковићи (10 дом.), чији су преци досељени крајем XVII или на почетку XVIII века из неког села преко Ибра, из предела Врачева. Неки говоре да су досељени из Беле Паланке, а старином су из Црне Горе. Досељени су прво у доњи део поља на место Броћеви. Садашње презиме носе по старијем претку Ћирку. Поједине породице Ћирковића имају секундарна презимена: Симићи, Муџићи, Зогићи, Дачићи и Орничани.
    Ћирковића данас има у Гњилици, општина Рашка, и Жуњевићу, општина Нови Пазар али нису у сродству са овима у селу. Они су једно родство са Зечевићима Ђурићима у Казновићу, Красојевићима у Миснопољу у Рашки и Савковићима у Рудници. Ћирковићи славе св. Ћирика.
    Бановића (4 куће) предак је досељен из Врачева, у пределу цркве св. Враче, где су највероватније дошли из села Бановице северозападно од Новог Пазара где и данас један засеок села носи назив Бановски крш. Међутим, своје порекло, према казивању Живка Бановића (52) из Лепосавића, везују за Кадиће код Лешка, али не знају зашто. Једино је поуздано то да славе исту славу св. Враче. По породичном предању била су три брата. Један се одселио у околину Пећи, други је дошао прво у Горње Поље у Ћирковиће а одатле у Бановиће и вероватно да су од тог прстка садашњи Бановићи, а за трећег брата не зна се поуздано где се одселио. Кажу да је отишао у Топлицу. У селу Дабиновцу има Бановића, али су они досељени из Бањана код Никшића. Даље порекло везују за Херцеговину. Имају секундарна презимена Јосићи, Шеићи и Џелићи. Крсна слава им је св. Врачи јесењи, а прислужују св. Тројицу. Једна породица Бановића преселила се у Ћирковиће, „призетио“ се. Слави св. Враче и св. Ћирика.
    Оровчића (1 кућа) предак је досељен скоро читав век после Ћирковића из истог предела одакле су и они дошли. Кажу да су даљом старином из села Ораовица у Команима (Доњи Пешивци) у Црној Гори. Славе св. Враче.
    После 1900. године у село су дошли млађи досељеници и то: Ђосићи (3 куће) чији је предак досељсн из Гувништа, „призетио се“ у кућу Ћирковића. Славе. св. Стефана и женину славу св. Ћирика.
    Караџићи (2 куће) досељен су из Жутице, општина Рашка, а пореклом су од Караџића из Бадња, где су се рано доселили од Пећи, а даљом старином су из Црне Горе, од Васојевића.
    Петровић (1 кућа) досељен је из Семетеша где је дошао из Рвата код Рашке. Даљом старином су из Судског Села, општина Нови Пазар, призетио cе у кућу Ћирковића. Слави св. Ћирика Ђоровић – Самокресовић (1 кућа) досељен је из Лисине, општина Рашка, а тамо су дошли из Котара у Дреници. Призетио се у Бановиће. Слави св. Врачи, јесење и св. Тројицу.
    Сапић (1 кућа) досељен је из Добриња код Тутина на женино имање у Ћирковиће. Слави св. Николу.
    Ђорђевић (1 кућа) досељсн из Црнатова, на женино имање у Бановићу. Слави св. Враче јесење и св. Тројицу.
    Огњишта у селу угасили су Павловић (слава Тодорова субота и св. Ћирик), досељен из Гувништа, Миливојевић (св. Никола) досељен из Придворице и Ма товићи.
    После Другог светског рата из села су се иселили: Ћирковићи у Рашку (2 дом.), Јошаничку Бању (1), Куршумлију (1), Белуће (1) и у Лепосавић (3), Бановићи у Рашку (8), Ушће (1), Краљево (1), Београд (6), Брус (1), Крушевац (1), Бањалуку (1), Лазаревац (1), Смедеревску Паланку (3), Лешак (5), Лепосавић (5), Добраву (1), Шипачину (1), Постење (1) и Јариње (1), Ћосићи у Београд (1), Рашку (1) и Лепосавић (1), Петровић у Рашку (1), Спасић у Краљево (1), Ђорђевић у Параћин (1), Матовић у Смедерево (2).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЦРНАТОВО

    Становништво и родови. Забележено је да је Црнатово 1878. године имало 7 кућа са 130 становника, а засеок Обади 2 куће са 37 становника. По попису 1921. године село има 9 домаћинстава са 54 члана. По казивању Радослава Љ. Павловића 1934. године Црнатово је имало 6 кућа једног рода, а у засеок Обади два рода у четири куће. По попису 1948. године у селу је 25 домаћинстава са 196 становника, а 1953. 27 домаћинстава и 229 становника. Највећи број становника, 279, село је имало 1961. године 3 домова. Године 1971. број становника је смањен за 1 (278), а број домаћинстава повећан на 43. Године 1981. Црнатово је имало 221 становника и 45 домаћинстава, а 1991. 48 домаћинстава са 178 становника. У периоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 44 (19,82%), а број домаћинстава деобом породица повећан је за 13 или 37,14%.
    Данашње становништво чине родови досељени у XIX веку, и то; Милосављевићи (8 дом.), познати као Величковићи и Даничићи. Вероватно да су узели презиме по претку Милосаву. Прешли су из Белог Брда, а старином су из Црне Горе (Морачани). Славе св. Николу. Две породице из овог рода одселиле су се у Београд, две у Лепосавић и једна у Рашку. Има одсељених и у Доњој Рашици код Куршумлије.
    Ђорђевићи (1 дом.), старином су Морачани. По пореклу даљи су род су са Милосављевићима у селу са којима се данас орођавају. Славе св. Николу. Пред крај XX века три домаћинства овог рода одселила се у Тврђан код Лепосавића, а има одсељених у селу Доња Рашица.
    Димитријевићи (3 куће), пореклом су из Белог Брда, од Никољчана. После Другог светског рата из села су се иселили у Лепосавић (1 дом.), Крушевац (1), у Немачку (1) и Русију (1).
    Танасковићи (2 куће), прешли су из Белог Брда од Никољчана. Један су род са Ђорђевићима, славе св. Николу. Одсељених породица има у Новом Пазару (1 дом.) и Лепосавићу – Сланиште (1 дом.).
    Поповићи (2 дом.), досељсни из Мијоковића, „призетио се“ у Ђорђевиће. Задржао је презиме и своју славу (Аранђеловдан), а прислужује женину славу св. Николу летњег (22. маја). Одсељених из овог рода има у Рашки (2 дом.) и Мрчајевцима код Чачка (1 дом.)
    У засеоку Обади живе Милуновићи (3 дом.) досељени 1879. године из Бишева код Рожаја и славе св. Мину – Мратиндан. По пореклу род су са једним родом Бишеваца у Остраћу. Одсељених Милуновића има у Новом Пазару (1 дом.), Крагујевцу (2) и Лепосавићу Сланиште (1). Чукића (3 дом.) предак је досељен из Остраћа, а старином су из Црне Горе, од Васојевића. Дошао је на женино имање. Славе женину славу св. Враче, јесење и летње. Лазићи (3 дом.) досељени су из Шипачине, општина Рашка, а њихови преци су старином од Пећи. Дошао је на мираз у Милуновиће. Славе Мратиндан. Благојевић (1 кућа) досељен из Гувништа на мираз у породицу Бановић Стевана. Слави св. Стефана Архангела.
    У крају села Богновиће су Петровићи (4 дом.) досељени из суседног села Миоковића, а старином из Црне Горе, Морачани. Славе св. Архангела Михајла. Одсељених има у Крагујевцу (4 дом.). Илић (1 дом.) досељен је из Миоковића. Старином су Морачани. Славе Аранђеловдан. Одсељених из овог рода има у Крагујевцу (2 дом.).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЦЕРАЊА

    Становништво и родови. Радослав Љ. Павловић је забележио да је село 1913. године имало 135 становника. По попису из 1921. године Церања има 24 домаћинства и 61 становника, 1948. године 219 становника у 32 домаћинства, а 1953. 242 становника у 37 домаћинстава. По попису 1961. број становника се повећао на 258, а број домаћинстава на 39. Највећи број становника 315 и домаћинстава 41 село је имало 1971. године. По последњем попису извршеном 1981. године Церања има 38 домаћинстава и 265 становника. Због познатих догађаја попис 1991. године није вршен. У посматраном периоду 1961 – 1981. Број становника у селу је повећан за 7 (2,71 %), а број домаћинстава смањен за 1 (2,55%).
    Почетком XVIII века на јужне падине Копаоника, данас Бајгорска Шаља, коју су некада насељавали Срби, досељени су Арбанаси из племена Шаље по коме је и крај добио име. Ово становништво, од предака католика, појачава свој етнички слеменат, потискују су Србе и почињу да се шире и померају према северу, десном страном Ибра, у правцу Ибарске Слатине. Од тада је почело јаче да се помера становништво у области Ибра. После рата 1912. године, када су се Срби иселили у новоослобођене крајеве, они су се померили више на север, све до Церањске реке, и заузели српска напуштена села.
    Данашње становништво чине искључиво шиптарски родови, већином досељени крајем XVIII или у XIX веку. Припадају фису Шаља и братству Љопћ из Северне Албаније. Овде су затекли Србе који су се „због претњи и зулума“ иселили. Потомака исељених Срба из овог села има и данас у Сочаници.
    До 1999. године у селу су живели родови Абит, Адеми, Алија, Алиу, Авдуљи, Аземи, Бислими, Брахами, Ељези, Ферати, Хајра, Хаљими, Халили, Хаљиљи, Хељити. Иса, Љатифи, Мифтари, Муса, Мустафа, Рахмани, Рама, Рушити, Салихи, Сејдију, Шерифи и Шећири.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    УЛИЈЕ

    Становништво и родови. Улије јс 1921. године имало 12 домаћинстава са 91 становником, 1948. 175 становника и 26 домаћинстава, а пет година касније број становника је мањи за 34 (141), а број домаћинстава за 9 (19). По попису 1961. године у селу је било 136 становника и 25 домаћинстава, 1971. – 84 становника у 20 домаћинстава и 1981. – 84 становника и 15 домаћинстава. По послсдњем попису из 1991. године Улије има 34 становника у 10 домаћинстава. У периоду 1961 – 1991. број становника је смањен за 102 (75%), а број домаћинстава за 15 (60 %), што је последица миграције село-град. Данас највећи број становника живи у Лепосавићу.
    Садашње становништво у селу чине родови досељени у другој половини XIX века: Радосављевићи (4 куће) досељени из околине Андријевице у Црној Гори, прво у Меки До (део код Бањске), а одатле су око 1850. године прешли у Улије. Имају породични надимак Мекоделци који су добили по Меком Долу у којем су се кратко задржали. Даљом старином су „од Никшића“. По Радосаву његови потомци носе презиме Радосављевић. По породичном предању у Меки До дошла су два брата од којих се један који је био поп, убрзо вратио у Црну Гору. Од брата који је остало у Мском Долу била су три сина: Радосав, Радован и Милосав (Мило). Радосав се доселио у Улије и по њему његови потомци носе презиме. Радосав је имао Милана, Раденка и Стојану. Други брат Радован отишао је у Камсницу и од њега су данашњи Радовановићи у селу. Недељковићи (3 куће), такође су досељени из Оклаца у Ибарском Колашину и воде порекло од претка Илије, по коме су и носили првобитно презиме. Презиме Недељковић носе по претку Недељку, који је имао пет синова: Станка, Величка, Профила, Тимотија (Тима) и Глигорија. Од Станка су Млађо, Саво и Александар, а од Величка Ђурђе, Профил, Милорад и Предраг. Тимо и Глигорије нису имали деце. Недељковићи су и по пореклу род са Јевремовићима у селу, а имају рођаке и у Тмави код Куршумлије, који су потомци трећег и четвртог Илијиног сина Анђелка и Раденка, презивају су Илићи. Из овог рода потиче и Благоје Недељковић, др рударских наука и професор Рударско- металушког факултета у Косовској Митровици. Славе Ђурђевдан.
    Јевремовићи и Недељковићи имају породичан надимак Дркићи, по Јовану који је имао надимак Дрка. Тај надимак носе Јанковићи и Илићи у Оклацу у Ибарском Колашину.
    Јаковљевићи (1 кућа) предак је досељен из села Чашеровића (Ћешеновића) на Рогозни (Ибарски Колашин). Прво су дошли у Меки До, код Бањске, где су се кратко задржали, а одатле су се доселили у Улије. Старином су из Црне Горе од Бјелопавлића. Чувају породично предање да је њихов далеки предак Јаков имао четири сина: Сретена, Глигорија, Јсремију и Димитрија. По њему његови синови и њихови потомци носе данашње презиме. Имају надимиак Шаитовићи. Блиски рођаци су им Јаковљевићи (Матасукићи) у Брњаку и Гаљци у Резалима, у Ибарском Колашину. Славе Петковдан.
    Јевђовића (2 дом.) предак је досељен из Ђашеновића, засеок Леденик у Ибарском Колашину. Прво су дошли у Кутње, где су се кратко задржали, а одатле их је ага преселио у Улије, на месту Клече, где су им и данас куће. Првобитно су се презивали Миленковићи, а ново презиме су узели по претку Јевђу. У Улије је прво дошао Јефто који је имао Васа, Сретка и Никосаву. Блиски рођаци су им Миленковићи у Леденику и Тодоровићи у селу Ројчићу, општина Рашка (отишао је на женино имање). Славе и прислужују св. Петку.
    Ђелошевићи (3 дом.), старином су из Црне Горе (Кучи) из села Никмараши, одакле су се преселили у Буђево код Сјенице. По предању била су три брата. Један од њих из Буђева доселио прво у Лепосавску реку (данас се једна њива зове Ђелошева), а одатле га је ага преселио на земљу у Улије испод Граца. Славе св. Јована Крститеља.
    Млађи досељеници, досељени после Другог светског рата су Николићи (1 кућа). Досељен је из Борчана. Слави св. Враче јесење и летње.
    Мсханички прилив становништва у насеље Лепосавић из Улија био је интензиван после 1945. године. Како се Лспосавић јаче развијао, то је постојао привлачније за становништво Улија. Интензитет усељавања отпочео јс после 1961. године, а разлози су у привредном и културном развоју насеља, чије су преломне године између 1961. и 1975. Из Улија у Лепосавић доселили су се Радосављевићи (18 дом.), Јевремовићи (12 дом.), Недељковићи (13 дом.), Јаковљевићи (10 дом.), Јевђовићи (3) и Ђелошевићи (5).
    Из Улија у Костин Поток 1911. године одселила се једна породица Јаковљевића, која је 1959. прешла у Лепосавић. 
    После Другог светског рата неколико породица иселило се из овог села, па данас има Јевремовића у Косовској Митровици (1), Београду (2), Крушевцу (1), Трстенику (1) и Тузли (1); Недељковића у Београду (2), Новом Саду (2) и Крагујевцу (1); Радосављевића у Чачку (1), Лесковцу (1), Лучанима (1), Баљевцу (1), Прахову (1), Лазаревцу (1) и Чикагу (1); Јаковљевићи у Краљеву (1), Крагујевцу (2) и Београду (1); Ђелошевића у Рашки (1), Загребу (1) и Италији (1).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
    • Goran Kuzmanović

      Iz sela Ulije, krajem XIX veka, u Toplicu, selo Gornja Draguša, doselili su se Kuzmanovići, Gavrilo, Vučić i Kalina,deca Kuzmanova, i njegov unuk Aksentije, od pokojnog sina Milisava. Slave Svete Vrače. Na žalost nije mi poznato kako se Kuzman u starini prezivao sobzirom da su njegovi potomci došavši u Toplicu uzeli prezime po njemu. Kuće Kuzmanovića još uvek postoje u selu Gornja Draguša, Opština Blace, mada su svi potomci navedenih Kuzmanovića iseljeni i danas žive u Beogradu, Nišu, Kragujevcu ali i drugim mestima….

      Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЛАНИНИЦА

    Становништво и родови. Године 1878. Планиница има три куће и 25 становника, а Градиште једну кућу и 10 становника. Пописом из 1921. године евидентирано је да Планиница (Градиште се не помиње) има 9 домаћинстава и 65 становника, 1948. године 113 становника и 11 домова, 1953. – 132 становника, што је и највећи број, и домаћинстава исти као претходном попису. Највећи број домаћинстава, 15, село је имало 1961. и 1971. године али је број становника смањен у 1961 на 113, а 1971. на 74. По попису из 1981. године Планиница је имала 43 становника и 11 домаћинстава, а 1991. године – 38 становника и исти број домаћинстава.У периоду 1961 – 1991 број становника је смањен 67 ( 66,95%), а број домаћинстава за 4 (26,66%).
    Данашње становништво Планинице чине родови чији су се преци доселили углавном средином XVIII века. У Планиници су Трифуновићи (4 дом.) чији се предак доселио из Миоковића. Старином су из Црне Горе (Морачани), од братсгва Жура – Журићи. Славе св. Аранђела, а прислужују Велики Госпођиндан. Вукојевић (1 дом.), досељен је из Белог Брда, после 1879. године. Старином су из Црне Горе. Рођакају се са Трифуновићима. Славе Спасовдан. Из овог рода, после Другог светског рата, одселило се пет породица у Краљево (1 дом.) и Семетеш код Рашке (4). Трифуновићи су се одселили у Краљево (4), Скопље (1), Крушевац (1) и Лепосавић (1).
    У Градишту, живе Вучетићи(1 дом.), који су у првој половини XVIII века прешли из Белог Брда, од Светојованаца. Према предању била су браћа Вучета, Марко и Милић. По Вучети носе презиме Вучетићи, по Марку Марковићи у Марушићу, а по Милићу Милићевићи у Земаници. Вучета је имао Сава, а овај Маринка, Стевана и Марка. Маринко Вучетић је рођен 1876. године, а погинуо је у балканском рату 1913. За собом је оставио Александра и Љубомира. Славе св. Јована Крститеља.
    После Другог свстског рата из села су одсељени у Лешак (2 дом.), Лепосавић (1), Краљево (1), Чачак (1) и Београд (1).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПОПОВЦЕ

    Станоиништио и родови. По броју становника и домаћинстава насеље спада у мање насеобине. У попису из 1948. године има 98 становника и 19 домаћинстава, а 1953. – 91 становник, и исти број домаћинстава. По попису 1961. Поповц има 18 домаћинстава са 31 становником. Године 1971. у селу је било 88 становника у 19 домаћинстава. Највећи број домаћинстава – 20, Поповце је имало по попису 1981. године у којима живи 82 становника. Десст година касније 1991. године, број становиика је 62, а домаћинстава 17. У периоду од 1961 – 1991. број становника је смањен за 19 ( 23,46%). а број домаћинстава за једно (5,55%).
    Данашње становмиштво чине родови: Поповићи (10 кућа), према казивању Амђелка Поповића (74) из Поповца, досељени су из Војковића на Рогозни. Првобитно су се презивли Крсмановићи и старином су из Старог Влаха, одакле су у XIX веку дошли у Војковиће. Род Поповића цењен је у овом крају, јер потиче из свештеничке породице. Имају блиске рођаке Алексиће у Дрену и Крсмановиће у Новом Пазару. Славе св. Николу. Презиме Јовановићи (7 кућа) је врло распострањепо у селима овог краја. Досељени су из Војковића и једно су родство са Поповићима. Славе св. Николу. Вукадиновић (1 дом.) је досељен у другој половини XIX века из Летоваца више Бањске (Рудине). Слави Петковдан. Из Летоваца су се доселили и Владисављевићи (4 куће), пореклом од Вукадиновића. Вероватно да су ново презиме узели по старијем претку Владисаву. Славе Петковдан.
    Млађе досељенике досељене после Другог свстског рата чине родови: Радојковић (1 дом.), досељен је из Придворице. Слави Ђурђевдан и Вукојевићи (3 куће), досељени су из Јелакца (купили земљу од Ћирковића) и славе св. Николу.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    РОДЕЉ

    Становништво и родови. У Родељу је по попису из 1921. године, било 11 домаћинстава са 67 чланова, 1948. – 112 становника у 24 домаћинстава, а 1953. 19 домова са 124 становника. Највећи број становника, 137, село је имало 1961. године када је било 21 домаћинство. По попису из 1971. у селу је 18 становника мање (119), а број домаћинстава за једно всћи (22), док је 1981. године Родељ имао 100 становника и исти број домаћинстава. По попису 1991. у селу је 21 домаћинство са 61 становником. У псриоду од 1961 – 1991. Број становника је смањен за 76 (55,47%), а број домаћинстава је остао исти.
    Данашње становништво чине углавном родови досељени почетком XIX века, и то: Милојевићи (6 кућа), Аксентијевићи (2 куће) и Савићи (2 дом.). Према казивању Милосава Милојевића (77), дипломираног економисте из Лепосавића, предак им је старином из Црне Горе, од Роваца, засеок Катићи (Горња Морача). Према предању, Ката се удала у кућу Бојовића, у Берану. Родила је Милоја, Јока, Милуна, Вукашина, Вукадина, Милутина и Вема. По убиству Катиног мужа, Ката се враћа у свој род, а када су јој синови стасали, долази у Војимисниће, у Ибарски Колашин, где се кратко задржала, а потом одселила у Суви До, код Косовске Митровице. И ту остаје врло кратко, па се сели у Грабовац, одакле Милоје долази у Родељ, И по њему Милојевићи носе презиме. Милун, по ком Милуновићи носе презиме, сели се у Батваре, а затим у Заврату. Вукашин, Милутин, Вемо и Јоко остају у Грабовцу до рођења синова, а онда се Вукашин са синовима Радом, Димом и Јеротијем сели у Тврђан. По Вукашину Вукашиновићи носе презиме. Према томе, по пореклу Милојевићи у Родељу и Вукашиновићи у Тврђану су једно родство. Од Милојевића порекло воде Аксентијевићи и Савићи. Према предању, због хира бабе Миленије, Савини потомци узимају презиме Савићи, а Аксентијев потомак Јован, у инат баби Миленији, презиме Аксентијевић. Милојевићи, Савићи и Аксентијевићи славе заједничку породичну славу св. Апостола Луку а прислужују Марковдан.
    Милосављевића (3 куће) предак је досељен из Лучке Ријеке, у Ибарском Колашину, засеок Сагавац. Пореклом су од тамошњих Катића, а даљом старином из Роваца у Црној Гори. Говоре да су још даљом старином из околине Никшића, (Жупа у Црној Гори). По предању било је троје деце: Ката, Ђуро и Милосав, по коме и носе данашње презиме Милосављевићи. Славе св. Апостола Луку. Други Милосављевића (2 дом.), предак је доссељен из Гулија, преко Ибра. Води поредкло од Јаћимовића. Дошао је на женино имање, у кућу Милосављевића. Узео је женино презиме, а задржао своју славу св. Ђорђа Алимпија Столпника.
    Млађи досељеници су Јоковићи (1 кућа) досељени из Вуче, а воде порекло од Краговића у Ибарском Колашину. Старином су од Васојевића. Славе св. Архангела Михајла. Владисављевићи (1 дом.) досељени су из суседног Мајдева, а старином су од Дрљевића у Црној Гори. Славе Аранђеловдан. Јаћимовићи (1 кућа), пореклом су од Владисављевића. Слави св. Архангела Михајла.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    РУЦМАНЦЕ

    Становништво и родови. По попису из 1921. године Руцманце је имало 40 становника и 7 домаћинстава, 1948. године 13 домаћинстава и 130 становника, а 1953. у селу је било 139 становника и 17 домаћинстава, што је и највећи број домаћинстава које је село имало. Највећи број становника, 160, село има по попису 1961. године и они живе у 19 домаћинстава. Број становника је 1971. смањен за 32 (128), а број домаћинстава повећан за 2. По попису 1981. у селу је 42 становника и 13 домаћинстава, а 1991. године 6 домаћинстава са 12 становника. У периоду од 1961 1991. број становника је смањен за 148 (92,5%), што просечно износи пет становника. Годишњи број домаћинстава је смањен за 13 (68,42%). Тежак живот допринео је да се становништво сели и одлази у градове по Србији, а највише у Крагујевац.
    Данашњње становништво у селу чине родови: Милићевићи (2 дом.) досељени из Црне Горе (Морачани). Зову их Шутићи. Славе св. Архангела Михајла. После Другог светског рата из села се иселило 7 домаћинстава овог рода и то у Крагујевац (4 дом.), Раљу код Београда (2) и Слатину (1). Јанићијевића (1 кућа) предак је досељен из Влахиње, општина Косовска Митровица крајем XVIII века због насиља Арбанаса. Имају породични надимак Головрбани по делу села које се зове Горела Врба. Презиме носе по претку Јанићију. Једна грана рода одселила се у село Рашицу у Топлици, али се презивају Трифуновићи. По пореклу Јанићијевићи се својатају са Стевићима, који су се пре дсест година иселили у Крагујевац и угасили своја огњишта. Раније се међусобно нису орођавали, а сада и то чине. Јанићијевићи славе св. Алимпија Столника, а имају св. Пантелију, али га не прислужују. Највећи број домаћинстава из овог рода одсељен је у Крагујевац (8 дом.) а има их у Раљи код Београда и Сочаници. Гаића (2 дом.) предак је досељен давно, из Црне Горе, од Мораче, прво у Борчане, а одатле у Руцманце. Пореклом су род са Матићима и Митровићима у Борчану и одсељеним Вучетићима и Гаићима. Славе св. Архангела Михајла. После Другог светског рата од овог рода одсељено је седам домаћинстава, у Раљу код Београда (4). Мијаиловић (1 дом.) досељени су из Бољетина. Блиски су рођаци са одсељеним Стевићима и Симићима. Славе св. Ђорђа. Из овог рода у Крагујевац је одсељено 6 домаћинстава. Своја огњишта у село одавно су угасили Вучетићи (Морачани) и Симићи.
    Вучетићи су одсељени у Београд, а Симићи у Звечан и Сочаницу.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СЛАТИНА

    Становништво и родови. Године 1913. село је имало 163. становника, 1921. у селу је било 23 домаћинстава са 178 становника, 1948. године Слатина је имала 298 становника и 50 домаћинстава, а 1953. број становника је повећан за три (301), а број домаћинстава за 56 (106). По попису 1961. године у селу је 72 домаћинства са 400 становника, а 1971. године 357 становника и 73 домаћинстава. У 1981. години број становника је повећан за 14 (172), а број домаћинстава за 9 (82). По попису 1991. године у селу је било 379 становника и 89 домаћинстава. У периоду од 1961 1991. број становника је повећан за 21(5,26%), а број домаћинстава је повећан за 17 (23,61%).
    Данашње становништво Слатине чине родови: у Старо Село средином XVIII века, после аустро-турских ратова 1736-1739. из Белог Брда су дошли преци Младеновића (4 куће), Јанковића (12 кућа) и Милановића – Минићи (Бороње) (4 куће). Старином су из Црне Горе, од Бјелопавлића. С обзиром да су давно доссљени, сматрају се стариначким родовима. Славе Вазнесење Господње Спасовдан (5. јун). Јовановићи – Чатићи (7 кућа) предак је дошао из Бјелопавлића у Бело Брдо, а одатле 1768. године у Слатину. Раније су се презивали Пантићи. Славе Спасовдан. Настићи – Марковићи (12 кућа) дошли су у исто време кад и поменути родови из Белог Брда а тамо су дошли из Призрена. Имају надимак Папуџићи. Славе св. Николу. Миљојковићи (9 кућа), једно су родство са Милановићима у селу. Славе Спасовдан. Петронијевићи (3 куће), пореклом род су са Милановићима, на што упућује иста слава и одржавање других родбинских веза. Других Јовановића Митића (16 кућа), предак је, због насиља од стране Арбанаса на почетку XIX века, прешао из Церање у Слатину, где су дошли из села Дедиња (Бајгорска Шаља, општина Косовска Митровица). У Слатини су крчили „трњак“ и ту подигли куће, па их зову Трњопци. Славе св. Николу. Одсељених Јовановића, данас има у Сочаници (3 дом.), Свилајнацу (1), Неготину (1) и Крагујевацу (1).
    Виторовићи (9 кућа), кажу да су по пореклу род са Милановићима. Славе Спасовдан. Радичевића (2 куће) предак је досељен после 1900. године, из Белог Брда. Призетио се у кућу Јовановића у Сгаром Селу. Славе Спасовдан. Познати су под именом Бороње. Имају блиске рођаке у селу Драгуши у Топлици. Васовића (2 куће) предак је досељен из Грижана на Рогозни, на женино имање. Слави Спасовдан и св. Архангела Михајла. Миљуш (1 кућа), дошао је из Херцеговине, „призетио“ се. Слави Спасовдан. Милићевић (1 кућа), досељен је из Борчана, а старином је из Црне Горе, Морачани. Слави св. Архангела Михајла. Радосављевић (1 кућа), досељен је из Извора на Рогозни, впризетио се. Слави Митровдан. Антонијевић (1 кућа), досељен је из Каменице. Слави св. Николу. Антонијевић (1 дом.), досељен је из Меког Дела (Дола) код Бањске. Слави Митровдан.
    Млађи досељеници су Радовановићи (3 куће), пореклом од Радовановића у Сеоцу. Славе Митровдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ТРИКОСЕ

    Становништво и родови. По пространству који захвата атар села и броју становника и домаћинстава насеље спада у групу малих села. У средњем веку имало је три куће, а данас једну више. Године 1929. у Трикосу је било пет домаћинстава са 15 чланова, а Радослав Љ. Павловић је забележио 1936. да су у селу биле две куће једног рода. По попису из 1948. године село има 30 становника и три домаћинства, а 1953. четири домаћинства са 32 становника, што је и највећи број становника које је село икада имало. По попису 1961. у селу је било 27 становника и три домаћинства, а 1971. број становника је смањен за 8 (19). Године 1981. село је имало четири куће са 16 становника, а 1991. године 18 становника. Интересантно је да се пуних 544 године број домаћинстава (кућа) није битно мењао. Увек су биле три или чстири куће. У периоду 1961 – 1991. Број становника је смањен за 9 или 33,33%.
    У току рата 1876. године из Трикоса у Србију избегле су породице Михајла Милетића и Миленка Мирковића, а 1879. године иселиле су се у Топлицу и настанили у Блаце породице Антићи и Ћирковићи. Фамилија Поповића која је одсељена 1878. године у Блаце изумрла је.
    Данашњи родови у селу доселили су се после исељавања становништва у ослобођену Топлицу од Турака. У селу живе Синићи (1 дом.), чији је предак досељен из Зечевића у Ибарском Колаишну, пореклом од Виријевића и блиски род са Савићима у Мутиводама. Слави св. Архангела Михајла. Цветковићи (3 дом.), досељени су из Луковог Лаза на Рогозни у другој половини XIX века. Старином су из Црне Горе из Лопата. По пореклу род су са Милосављевићима у Лазинама и славе Јовандан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ТРЕБИЋЕ

    Становништво и родови. Пописом становништва и домаћинстава 1948. године село је имало 541 становника и 73 домаћинства, 1953. број стаповника је повећан за 6 (547), а број домаћинстава за 7 (80). У овај број становника и домаћинстава евидентирано је и 165 становника и 22 домаћинства Каменице (постојале су три пописне јединице: Требиће, Горње Требиће и Каменица). По попису из 1961. године Требиће без Каменице има 87 домаћинстава са 508 становника. Највећи број домаћинстава, 86 у којима живи 414 становника, село је имало 1971. године. По попису 1981. број становника је смањен за 138 (276), а број домаћинстава за 2 (84), а 1991. године у селу је 137 становника и 62 домаћинства. У периоду 1961 – 1991.број становника је смањен за 371 или 73,03%, а број домаћинстава за 25 или 28,74%.
    Преци данашњег становништва Требића досељени су у другој половини XIX века. Ковачевићи (10 кућа), старином су из Црне Горсе, Морачани. По предању била су три брата: Ковач, Вукадин и Јанош. По Ковачу његови потомци носе презиме. По Вукадину презиме носе Вукадиновићи, а по Јаношу Јаношевићи у Јарињу. Сви славе св. Архангела Михаихла.
    Вукадиновићи (8 кућа), пореклом блиски су род са Ковачевићима у селу. Старином су из Црне Горе, Морачани. Славе Аранђеловдан.
    Бачани (3 куће), досељени су из села Батке на Рогозни, а старином су из Лопата у Црној Гори. Славе св. Јована Крститеља.
    Јозовићи (3 куће) пореклом су из Црне Горе, Морачани. Славе Аранђеловдан.
    Преци данашњег становништва засеока Каменице паселили су се такође у другој половини XIX века, Радовића (4 куће) предак је досељен из околине Цетиња, село Радовићи. Према предању звали су се Радуловићи. Славе св. Јована Крститеља. Бараћи (7 кућа) досељени су из Зминца на Рогозни, где су дошли из Црне Горе (Васојевићи). Прво су дошла браћа Мато и Јосо, а нешто касније и њихов рођак Павле. Славе св. Николу, а прислужују св. Агатона и св. Николу летњсг. Бачани (1 кућа) пореклом су од Бачана из Требића, а старином од Лопата у Васојевићима. Слави св. Јована Крститеља. Вукадиновићи (3 куће) пореклом су од Вукадиновића у Требићу, а старином из Црне Горе, Морачани. Славе св. Архангела Михајла.
    Млађи досељеници су Кринчевићи, звани Бијанићи (3 куће) чији је предак досељен из Плавкова код Рашке. „Призетио се“ у Бачане, а тамо су дошли из Сјеничког Поља. Пореклом су из Црне Горе, Морачани. Славе св. Јована Крститеља. Антонијевић (1 кућа) досељен је из суседног села Постења, слави Томиндан.
    Тсшки услови живота и пренасељеност села били су главни разлози да становништво углавном после Другог светског рата одлази у градове. Исељени родови после 1945. године су: Ковачевићи у Рашки (9), Лепосавићу (4), Сочаници (1), Постењу (1), Крагујевцу (2), Панчеву (3) и Београду (2); Вукадинонићи у Краљеву (6), Рашки (5), Новом Пазару (2), Постењу (1) и Лешку (1); Бачани у Рашки (3), Смедереву (1), Београду (1) и Крагујевцу (1); Јозовићи у Краљеву (1), Брвенику (1), Новом Пазару (2), Рашки (9) и Лазаревцу (1); Росићи у Новом Пазару (1), Рашки (1), Крагујевцу (1) и Лешку (1); Антонијевићи у Рашки (1); Бојовићи у Врању (1), Баљевцу (1), Лазаревцу (1), Рудници (1) и Лешку (1). Дробњаци у Панчеву (3) у Београду (2), Зрењанину (1) и Бањи Ковиљачи (1).
    Из Каменице одсељени су Радовићи у Краљево (3), Рашку (2), Београд (2), Никољачу (1) и Аустралију (1), Бараћи у Рашку (8 дом.), Краљево (4), Београд (1), Врање (1), Костолац (1) и Лепосавић (2). Бачани у Краљево (2), Вукадиновићи у Краљево (3).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ОСТРАЋЕ

    Становништво и родови. По попису из 1921. године Остраће је са засеоцима имало 212 становника и 24 домаћинства, 1948. године 426 становника и 51 домаћинство, 1953. – 469 становника и 57 домаћинстава, а 1961. – 468 становника у (80 домаћинстава. Највећи број становника, 474, село је имало 1971. године у 97 домова.
    По попису пз 1981. број домаћинстава је повећан за једио (98), а број становиика је смањен за 36 (438). Највећи број домаћинстава, 100, село је имало 1991. године у којима живи 355 душа. У периоду од 1961 – 1991. број становника је смањен за 113 ( 24,15%), а број домаћинстава је повећан за 20 или (25%).
    Средином XVIII века у Остраћу су живели Пролићи досељени из Влахиње. После 1879. године одселили су се у Топлицу са Ивановићима.
    Преци данашњег становништва у Остраћу су углавном досељеници.
    У Горњем Остраћу су Вуловићи Бурлаћани (5 кућа), чији је предак досељен 1879. године из Бурлата у Ибарском Колашину, прво у Кајково, а одатле у Остраће. Воде порекло од старог братства Бурлата. Дапашње презиме носе по старијем претку Вулу. Зову их још и Перовићи по претку Перу. Стара слава им је Мратиндан, али после пресељења узели су Петковдан. После Другог светског рата из овог рода иселило се више породица у Крагујевац (1 дом.), Смедеревску Паланку (1) и Лешак (2).
    Бишевци (5 кућа) су старији досељеници. Досељени су из Бишева код Рожаја у Црној Гори. По пореклу су Кулизе, а даљом старином су из Куча у Црној Гори. Према предању два брата из Бишева иселила су се прво у село Вевер код Новог Пазара, па је један примио ислам и од њега су Муслимани Бишевци, а други, који се одселио у Тенково (планинско село под Голијом), пореклом су Срби Бишевци. Презиме им је изведено од имена села из кога су се доселили. Од ових Бишеваца неки су 1872. године отишли у Куршумлију, а други у Остраће код Лешка, славе св. Краља Дечанског Мратиндан. Бишеваца има и у Јабуци у Ибарском Колашину. И они су раније славили св. Мрату, али после пресељеења славе Пстковдан. По пореклу Бишевци у Остраћу имају блиске рођаке Вулићевиће у Кијевчићу.  
    Лешевићи (2 куће), предак је досељен око 1880. године из села Врапче у Ибарском Колашину. Даљом старином су из околине Никшића у Црној Гори. Славе Петковдан. Радоњићи (6 кућа) воде порекло од братства Коматовића из Башче у Ибарском Колашину. Старином су из Црне Горе, од племена Куча. Према предању Вукоје из Поповића имао је Радојицу, Максима и Недељка. Први Вукојев син Радоица имао је сина Радоњу, који се за време Турака одселио из Вукојевића и настанио у Врапчу, близу Рибарића. Ту је извесно време живео, али се касније преселио у Остраће код Лешка где данас има његових потомака Радоњића. Радоњићи имају блиске рођаке данашње Илиће, Милосављевиће у Доњој Махали Вукојевића и Илиће у Тушићу, Ибарски Колашин. Славе Ђурђиц, а прислужују св. Пантелију.
    Величковићи (2 куће) су такође пореклом од братства Коматовића. Једно су родство са Радоњићима у селу. По предању трећи Вукојев син Нседељко имао је Миленка, Милуна, Милосава и Милоја. Милосав, по коме носе његови потомци презиме Милосављевићи имао је Живана и Величка. По Величку данас носе презиме његови потомци Величковићи у Остраћу. Неки његов потомак и сада живи у селу Гргуре код Прокупља. Славе Ђурђиц, а прислужују Пантелијевдан.
    У Доњем Остраћу родови су: Јанићијевићи – Бурлаћани (9 кућа), чији је предак досељен из Бурлата у Ибарском Колашину, а старином су од племена Дробњака. Првобитно су се презивали Стефановићи, а данашње презиме носе по Јанићију. Славе Ђурђевдан, а прислужују св. Илију. Чукића (6 кућа) предак је досељен из Мојстира у Штавици на Горњем Ибру, а даљим пореклом је из Ржанице у Васојевићима, од братства Чукића. Славе Александровдан а прислужују св. Архангела Михаила. Милошевићи (2 куће), предак је досељен око 1880. Из села Врапче у Ибарском Колашину. По пореклу су Мратинци и славе Мратиндан. Једна су од најстаријих миграционих струја у долини Ибра. Даљим пореклом су од Куча у Црној Гори. По породичном предању била су браћа Милош и Миленко. По чукундеди Милошу носе презиме Милошевићи у Доњем Остраћу, а по Миленку – Миленковићи у Парлин потоку. Исељених Милошевића у Крушевцу (3 дом.), Лозници (1 дом.) и Лепосавићу (1), Шљивићи (2 куће), досељени су из села Шљивовице у подгорини Копаоника према Косову (вучитрнски крај), најпре у Бистрицу, а одатле у Остраће. Презиме носе по селу своје старине на Косову. Славе св. Георгија Ђурђиц а прислужују Ђурђевдан. Лешевићи (13 кућа) једно су родство са Лешевићима у Горњем Остраћу, досељени су из села Врапче у Ибарском Колашину, старином из околине Никшића и славе св. Петку.
    У засеоку Парлин Поток, који се зове по Парлићима Парле, где су живели до 1879. године, када су се иселили у Топлицу, населили су се Миленковићи (3 куће) и Богдановићи (2 куће). Досељени су из Бишева код Рожаја и једно су родство. Славе Мратиндан. Павловићи (2 куће), досељени су из Белућа преко Ибра, а пореклом су из Качарника код Тутина. Још даљом старином су из Црне Горе (Васојевићи). Славе Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.
    У засеоку Симичиште до 1878. године живели су Јевђићи (3 куће) и Новаковићи (1 кућа) када су се иселили у Влахињ и Боранце. Даљом старином су из Ибарског Колашина. Данашње становништво овог засеока чине родови: Закићи Кулизе (1 кућа), предак им је досељен из Бишева код Рожаја. Даљом старином су из Долине Лима, од Васојевића. Првобитно су се презивали Симоновићи, а данашње презиме су узели по старијем претку Захарију Ђ Заку. Славе св. Мрату. Петровићи (2 куће) по пореклу су род са Закићима, на шта упућује иста слава и међусобно се не орођавају. Планићи (2 куће), чији је предак досељен из Остраћа, заселак Парлин Поток, дошли су из Жупе код Тутина. Неке породице су се одселиле у Земаницу, а неке су у село Крток код Куршумлије. Славе Ђурђевдан. Јсвтић (1 кућа), досељен је из Стануловића, општина Брус, где је дошао крајем XVII или на почетку XVIII века из црногорског Колашина. Славе св. Јована Крститеља. Пстронијевић (1 кућа) досељен је из Парлиног Потока, „призетио“ се у кућу Закића и слави Мратиндан.
    Засеок Врујци јс познат по хладном извору који зову Сулендар. У засеоку су сс настанили родови: Бишевци (12 кућа), који су једно родство са другим Бишевцима у селу. Славе Мратиндан. Чукићи (11 кућа) су једно родство са Чукићима у Доњем Остраћу и славе Алсксандровдан, а прислужују св. Архангела Михајла.
    У основи назива Курељи је реч кур (скур) чије је првобитно значење димити се, па отуда српско курња, закурњавати, а после и значење истицати се (курељ – узвишење, висови).
    У засеоку Курељи живе родови Чукићи (2 куће) који су једно родство са другим Чукићима у Остраћу и Врујцу. Славе Алексендровдан, а прислужују Аранђеловдан. Нешковић (1 кућа) је дошао из Блажева (општина Брус) на женино имање и слави св. Враче – јесење и летње.
    Засеок Жигоље налази се у источном подножју брда Валач, на старом дубровачком путу. У Жигољу су места Раскрсница и Падалиште и извор Падалиште, где су путници спроводници каравана из Ниша за Нови Пазар и често коначили, јер су ту „падали и Цигани ковачи“. На месту званом Борјаница налази се мала истоимена црква из XVI – XVII века, у развалинама са улазом са ужне стране. Ту је „старо“ гробље. Изнад црквине и гробља је место названо „Грчке куће“ Топоним упућује на закључак да је место било давно насељено.
    У називу засеока налазимо траг старе властселинске породице Жигољ која је ту некада управљала. Од Жигоља је остало име засеоку које се помиње још у XVI веку. Познато је да је Степанида, кћи војводе Мркше Сићевског, била жена Жигољева О даљој судбини Степаниде, њеног мужа не зна се ништа више, осим да је од Жигоља остало име засеоку. Италијански путописац Катарин Зено забележио је у дневнику 9. новембра 1550. године насеље као посебно место и село под називом Зуголи у којем помиње и богату кућу Константинових синова. Жигоље помиње и путописац Павле Контарино који је 1580. године путовао од села Дубице код Сјенице преко Новог Пазара према истоку. У дневнику је забележио да је Ибар прешао „код места Жигоља“.
    У Жигољу „пре Карађорђа“ живели су Кепићи који су дошли из црногорског Колашина, одакле су се одселили у Тиоџе на Копаонику. Данас у засеоку живе само Шљивићи (3 куће), који су се доселили из Остраћа, а даљом старином су из Шљивовице, на северозападним странама Копаоника. Даље порекло овог рода је на Косову, у селу Шливово (Неродимље). Садашње презиме су добили по селу из старине. Славе св. Ђорђа – Ђурђиц, а прислужују Ђурђевдан.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПОСТЕЊЕ (ИБАРСКО)

    Становништво и родови. Према попису из 1948. године насеље је имало 141 становника и 24 домаћинства, а 1953. – 154 становника, док је број домаћинстава остао исти. Највећи број становника, 191, Постење је имало 1961. године и они живе у 30 домова. По попису из 1971. број домаћинстава се повећао за једно (31), а број становника смањио за 7 (184), док је 1971. године у селу 159 становника и 32 домаћинства. Највећи број домаћинстава – 39 село је имало 1991. године, јер је у односу на 1981. број становника повећан за 9 (168). У периоду од 1961 – 1991. број становника је смањен за 23 (12,04%), а број домаћинстава повећан за 9 (30%).
    Преци данашњег становништва Постења населили су се у другој половини XIX века. Родови су: Кузмановићи (13 кућа), чији је предак досељен из Корита код Бијелог Поља. Презиме носе по старијем претку Кузману. У роду је по угледу у народу био запажен Богдан Кузмановић, који је пре Другог светског рата био председник Врачевске општине. Славе св. Апостола Тому. Веселиновићи, звани Колаци, (3 куће) досељени су из Бања у Ибарском Колашину. Одакле су тамо дошли не знају. Кажу да су од неке Коле. Славе св. Николу, а прислужују св. Илију. Гвоздићи (3 куће) такође су Колаци. Досељени су из Кориља код Звечана, где су дошли из Бање у Ибарском Колашину. Блиски су род са Веселиновићима у селу на шта упућује иста слава св. Никола и међусобно неорођавање. Из овог рода пореклом је сликар Миленко – Мишо Гвоздић, који је 1977. године завршио историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Иако прикован за инвалидска колица, живот је посветио сликарству и путовањима. Приредио је 17 самосталних изложби у земљи и иностранству. Волео је да путује. Обишао је Париз, Рим, Мадрид, Лењинград и Дрезден. Био је у Тунису, Египту, Турској и Индији. Умро је млад, 12. септембра 1990. године у 39. години живота.
    Танасковићи (2 куће), предак је дошао из Табалија у Ибарском Колашину. Пореклом су Брђани (Бјелопавлићи). Славе св. Петку. Једно су родство са Танасковићима у Врачеву. Миленковићи (4 куће), предак је досељен из Плавкова (општина Рашка) у Миленковиће као слуга. Како је био послушан, ту се оженио и узео је презиме Миленковић и од њега потичу данашњи Миленковићи. Слави Ђурђевдан. Павловићи (1 дом.) не знају своје порекло. Кажу да је њиховог претка Глигорија „од некуда довео ага“ и због девст година служења у турским асксрима (војсци) као награду дао му највсће и најбоље имање у селу. Слави св. Николу. Тодосијсвићи (1 кућа), кажу да се њихов предак, по којем носе презиме, доселио „негде из Црне Горе“ По предању Тодосије је имао сина Јера, а овај Агатона, Филипа и Алсксу. Од три Јерова сина постала су два рода: Тодосијевићи и Јеровићи. Агатон јс имао Тодосија, који је задржао старо презиме, и од њега су данас његови потомци Мирослав и Зоран. Славе св. Петку. Јеровићи (3 дом.) носе презиме по Тодосијевом сину Јеру. Други Јсров син Филип имао јс Живана и Иванку. Од Живана је данас једна породица Јеровића. Трећи Јеров син Алскса није имао деце, па је непосредно после Другог свстског рата посинио Богдана Бараћа из Каменице чији је отац Милан био познати мутавција (бавио се израдом врећа од козине). Богдан је променио презиме и узео ново Јеровић. Наследио је Алсксину земљу и узео његову славу. Ту је и засновао породицу и данас су његови потомци породице Јеровића (Десимир и Миодраг). Бошковићи (2 куће) су Тијанићи и воде порекло од Бошковића у суссдном селу Белућу. Када се породица Бошковић умножила, после очеве смрти, браћа Цветко и Антоније преселили су се у Постсње, где и данас живе њихови потомци. Славе св. Николу.
    Из овог рода потиче Андрија Бошковић, први учитељ у овом крају. Рођен је 1913. године. Завршио јс учитељску школу у Скопљу 1935. године. Декретом министарства Србије постављен је за учитеља у Савову – основна школа Ђаково код Студенице, одакле је 1931. године премештен у Никољачу из које одлази у Нови Пазар где обавља дужност школског надзорника среза Дежевског и Штавичког. Заробљен је 1941. године и депортован у Немачку где је провео пуне четири године. После рата радио је као наставник немачког језика у основној школи у Лешку. Данас је пензионер и живи у Лешку.
    Млађи досељеници у селу су: Ковачевићи (3 куће) који воде порекло од Ковачевића из Требића. Богдан Кузмановић није имао деце, његов брат Милан имао је ћерку Раду која се удала за Славка Ковачевића у Требићу са којим је живела само 15 дана. Умрла је и сахрањена у Постењу. Браћа Богдан и Милан, обзиром да нису имали деце, доводе зета Славка на њихово имање, ожене га, и од њега су потомци данашњи Ковачевићи. Слави св. Архангела Михајла. Бановића (3 куће) предак Јово „призетио“ се из Бановића у Миленковиће, примио њихову славу (две породице славе Ђурђевдан, а једна св. Врачи – јесење и св. Тројицу) и задржао презиме. Премовића (2 куће) предак је из Јариња и „призетио“ се у Гвозденовиће, којих више нема у селу. Задржао је презиме и своју славу св. Димитрија – Митровдан. Вукадиновићи (1 кућа), предак је досељен из Требића. Води порекло од Вукадиновића Морачана. Слави св. Архангела Михајла.
    После Другог светског рата из села су се одселиле породице: Кузмановићи у Чачак (1 дом.), Крагујевац (2), Горњи Милановац (1), Македонију (1), Богатић (1), Белуће (1), Нови Сад (1), Краљево (1) и Аустралију (1), Танасковићи у Бачку Тополу (1 ) и Крагујевац (1), Миленковић у Лешак (1), Јеровићи у Краљево (2), Бановић у Нови Пазар (1), Премовићи у Лазаревац (2), Гвоздић у Лепосавић (1), Павловићи у Крагујевац (2) и Краљево (1), Бошковићиу Чачак (1) и Неготин (1).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СОЧАНИЦА

    Становншитво и родови. Забслежено је да је Сочаница 1913. године имала 453 становника, 1921. године 70 домаћинстава са 457 чланова, а 1948. године 115 домаћинстава и 812 становника. Пет година касније, 1953. има 133 домаћинства и 942 становника, 1961. – 1106 становника и 183 домаћинства, а 1971. у Сочаници са засеоцима живи 1006 становника у 218 домаћинстава.
    Развој Сочанице условио је досељавање и повећање броја становника и домаћинстава. У периоду 1971 – 1991. године број становника се повећао за 19 (1203), или 20 становника годишње, а број домаћинстава за 71, односно са 219 на 290. Од 1981 до 1991. године број становника је спорије растао и повећан је за 64 (1267) а број домаћинстава за 56 (346). У периоду 1961-1991. број становника је повећан за 161 (14,50%), а број домаћинсгава за 163 (89,07%).
    У Сочаници, поред староседеоца, живе и потомци старијих досељеника (XIX век) из: Бољетина, Дедиња, Бистрице, Церање и Каменице. Забележено је да је 1877. године Сочаница имала 48 кућа и већина њих су били староседеоци Светојованчани.
    Према подацима прикуњњеним на терену и добијеним у разговору са Радојком Милентијевићем (78) из Крушевља, доброг познаваоца прошлости, данас у Сочаници живе родови, и то у Крушевљу: Милентијевићи (12 кућа), Ракићи (11 кућа), Јаблановићи (1 кућа) н Огњановићи (1 кућа) су староседеоци. Првобитно су славили св. Јована Главосечу, а прислуживали св. Јована Крститеља. Данас славе св. Јована Крститеља (20. јануар), а прислужују св. Јована Главосечу. Главни разлог промене славе је економски, као и то што Усековање главе св. Јована Крститеља пада у једнодневне посте. Грујевићи (2 куће), такође се сматрају за стариначки род. Раније су се презивали Богићевићи. Данашње презиме носе по претку Грују. Првобитно су славили св. Јована Главосечу, а прислуживали св. Јована „по Божићу“. Из економских разлога променили су славу, па су приславу узели за главну славу, а главну славу за приславу. Милићевићи {11 кућа), досељени су из засеока Крш Мале. Славе св. Јована Крститеља. Благојевићи Лазићи (9 кућа) предак им је досељен из Бољстина. По предању била су два брата Лазића: Благоје и Младен. По Благоју носе презиме Благојевићи, а по Младену Младеновићи. Славе св. Николу. Симићи (1 кућа), досељен је из Руцманца. Слави св. Алимпија Столника. Аксентијевић (1 кућа), досељен је из Борчана. Слави св. Враче, јесење и летње. У Јефтића Махали су Јефтићи (25 кућа), чији је предак из Ибарског Колашина. Даљом су старином из Црне Горе, од црногорског Колашина. Својатају се са Трбољевцима у Крушеву, али не знају због чега. Славе св. Апостола Луку.
    У Крш Мали су Костићи (10 кућа), и Миљојковићи (5 кућа), досељени из Јавора на Рогозни, па их зову Јаворци, општина Нови Пазар. Пореклом су од Бјелопавлића у Црној Гори. По предању била су браћа Косто, Миљојко, Спасоје и Мило. По Косту данас носе презиме Костићи, а по Миљојку Миљојковићи. Оба рода славе св. Петку. Милојевићи (10 кућа), досељени су из села Бањадо, сада село Бан До код Бањске па их зову Бандуке. Пореклом су из Ибарског Колашина, а вероватно да су још даљом старином из Црне Горе. Бандука данас има у селима Југовац и Добротић у Топлици. Тамо их називају „Сјеничанима“, што указује да су пореклом из околине Сјенице, а даљим пореклом из Црне Горе. Милојевићи славе св. апостола Тому – Томиндан. Јаблановићи (11 кућа) пореклом су род са Милојевићима. Славс св. апостола Тому.
    У засеоку Малићи живе три рода, и то: Милановићи (6 кућа), кажу да су старинци, славе св. Јована Крститеља; Јовићи (4 куће), такође су старинци, славе св. Јована Крститеља; Миљојковића (3 куће), предак јс досељен са Рогозне, „призетио се“. Слави Митровдан.
    У засеоку Мала живе четири рода, и то: Радосављевићи (13 кућа), Митровићи (6 кућа), Ћирковићи (4 куће) и Радојевићи (3 куће). Сви су старинци и славе Јовандан.
    У Поток Мали живе Аритоновићи (5 кућа), Ђурђевићи (4 куће), Вучетићи (5 кућа), Милојевићи (1 кућа), Вукићевићи (2 куће), и Радојичићи (2 куће). Сви су стариначки род и славе заједничку домаћу славу св. Јована Крститеља. Вујовића (3 куће), предак је досељен на женино имање, а старином је од Билећа у Херцеговини. Славе св. Николу. Савићи (3 куће), досељени из Црвени, „призетио“ се. Славе св. Луку. Ђорђевићи (9 кућа), досељени из Ибарског Колашина. Славе св. Георгија – Ђурђиц.
    У Грабљу су: Милановићи (2 куће), старинци. Славе св. Јована Крститеља. Сгариначки род су и: Марковићи (4 куће), Новаковићи (4 куће), Ћирковићи (5 кућа) и Јанићијевићи (4 куће). Кажу да су по пореклу род са Милановићима, на шта упућује и заједничка домаћа слава св. Јован Крститељ.
    У Беглуку су Беглучани: Милосављевићи {6 кућа) и Милошевићи {3 куће), старинци. Славе Јовандан. Костић (1 кућа) је досељен из Крш Мале, на женино имање. Слави св. Петку. Јанићијевићи (3 куће) је досељен из Брзанца, „призетио“ се. Славе св. Врачи – јесење и летње.
    У махали Долина живе Младеновићи – Лазићи (10 кућа) и Михајловићи (5 кућа). Преци су досељени средином XVIII века из Церање, где су дошли из Бољестина. По пореклу један су род. Славе св. Николу. Младеновићи су један род са Благојевићима, на шта упућује иста слава и не орођавају се.
    У махали Равниште и Белсуши живе Јовановићи (3 куће), Николићи (8 кућа), Снасојевићи {4 куће) и Анђелковићи (9 кућа) и сви су старинци. Заједничка им је домаћа слава св. Јован Крститељ. Други Николићи, звани Вруге (6 кућа) досељени су из Борчана, од Васиљевића. Славе св. Андреја. Раловић (1 кућа) је досељен из Мошнице на мајчино имање. Слави св. Јована Крститеља.
    У засеоку Микулини, испод Микулинске Главе, налази се Селиште, где се и данас примећују старе закопине и трагови темеља кућа. Ту је и старо гробље и у гробљу црквина Микулина посвећена св. Николи и црквиште у Зричи (Зричком потоку). Све упућује да је овај засеок био насељен веома давно.
    Данас у засеоку живе само Милановићи (6 кућа), старинци, који славе св. Јована Крститеља и Виријевић {1 кућа), млађи досељеник из села Жуња, општина Брус. „Призетио“ се и слави св. Јована Крститеља.
    Насеље Сочаницу претежно насељавају досељеници из њених засеока и околних села са територије општине, али има и оних, у мањем броју, који су досељени из крајева изван подручја општине.
    У насеље су се доселила после 1961. године: Милосављевићи (2 породице) из Беглука, Благојевићи (7 кућа) из Крушевља, Милошевићи (4 куће) из Беглука, Мурганић (1 дом.), предак је досељен из Вучитрна, где је дошао у другој половини XVIII века из села Мурге у Дреници. Презиме носе по месту своје старине. Слави Ваведење пресвсте Богородице. Милојевићи (5 кућа) из Крш Мале, Анђелковићи (4 куће) из Равништа, Костићи (3 куће) из Крш Мале, Миљојковићи (4 куће) из Крш Мале, Младеновићи {6 кућа) из Долине, Ђорђевићи {5 кућа) из Поток Мале, Вукићевић (1 кућа) из Поток Мале, Ћирковићи (2 куће) из Грабља, Вујовићи (2 куће) из Поток Мале, Радосављевићи (6 кућа) и Ћирковићи (4 куће) из Мале, Михајловићи (3 куће) и Раловићи (2 куће) из Мошнице, Јаблановићи (4 куће) из Лозна, Радовићи (5 кућа) из Црвени, Јанићијевићи {2 куће) из Руцманца, Јовић (1 кућа) из Малића, Јевтићи {2 куће) из Јевтића, Михајловић (1 кућа) из Долине, Милановићи (2 куће) из Малића, Симић (1 кућа) из Граничана, Аритоновић (1 кућа) из Поток Мале, Вукадиновићи (2 куће) из Сеоца, Васовић (1 кућа) и Пантовић (1 кућа) из Црвени, Вукојевић (1 кућа) из Граничана, Милићевићи (6 кућа) из Крушевља, Ракић (1 кућа) из Крушевља, Виторовић ( 1 кућа) из Слатине, Игњатовић (2 куће) из Мошница, Ђурђевићи (3 куће) и Савић (1 кућа) из Поток Мале, Милић (1 кућа) из Црвени, Марковићи (3 куће) из Грабља, Милуновић (1 кућа) из Придворице, Бошковић (1 кућа) из Добраве, Петковић (1 кућа) из Мошнице, Радојковић (1 кућа) из Лазина, Марковић (1 кућа) из Каменице, Секулић (1 дом.) из Горњег Крњина, Ковачевић (2 дом.) из Требића, Јовановићи (2 куће) из Слатине, други Јовановићи (2 куће) из Белеуше Равништа. Из ове породице потиче Милош Јовановић, први доктор медицинских наука из овог краја, данас професор на Медицинском факултету у Београду и директор Очне клинике у Бсограду. Вукићевић (2 куће) из Добраве, Брановић (2 куће) из Плакаонице, Миливојевић (1 кућа) из Придворице, Митровићи (2 куће) из Мале, Владисављевић (1 кућа), досељен из Мајдева, Миладиновић (1 кућа) из Слатине, Гаић (1 кућа) из Борчана, Новаковић (2 куће) из Грабља, Алексићи (2 куће) из Брзанца, Гвозденовић (1 кућа) из Гркаја, Јанковић (1 кућа) из Брзанца. Недељковић (1 кућа) из Извора на Рогозни (слави Пстковдан). Ђоковић (1 кућа), досељен је из Грижана на Рогозни. Слави Митровдан, а прпслужује Петровдан. Издерић (1 дом.), досељен је из Судског Села, засеок Дежене код Новог Пазара. Старином су Чорбићи. Слави Никољдан. Анђелковић (1 дом.), досељен је из Велике Реке код Вучитрна, где су као колонисти 1925. године досељени из Грабовнице у Топлици. Подаци показују, дакле, да је преко 95% досељених домаћинстава из засеока Сочаница и околних села са територије општине.
    Избеглиштво је готово стални пратилац живота и борбе за опстанак српског народа. Тако је и са расељеним породицама са Косова и Мстохије, њих 23 са 120 чланова које су нашле смештај у породицама локалног становништва Месне заједнице Сочаница. Породице су: Лакушић (2 дом.) из Косова Поља, Васић (1 дом.) из Клине, Антовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Милосављевић (2 дом.) из Обилића, Дурлевић (1 дом.) из Урошевца, Милојевић (3 дом.) из Суве Реке, Живић (2 дом. ) из Вучитрна, Пелевић (1 дом.) из Србице, Максимовић (1 дом.) из Косовске Митровице, Јефтић (1 дом.) из Урошевца, Анђелковић (1 дом.) из Приштине, Добросављевић (3 дом.) из Обилића, Јаблановић (1 дом.) из Суве Реке, Јовановић (2 дом.) из Србице и Петровић (1 дом.) из Приштине.
    У колективном центру Сочаница смештено је 27 породица са 59 чланова и то: Обрадовић (1 дом.) из Истока, Аксентијевић (1 дом.) из Косовске Митровице, Алексић (1 дом.) из Лепосавића, Белошевић (1 дом.) из Истока, Савић (1 дом.) из Приштине, Зорић (1 дом.) из Приштине, Петровић (1 дом.) из Призрена, Данчетовић (1 дом.) из Бањске (код Вучитрна), Милић (1 дом.) из Бањске (код Вручитрна), Миловић (1 дом.) из Косова Поља, Марковић (1 дом.) из Клине, Стевић (1 дом.) из Вучитрна, Арсић (1 дом.) из Звечана, Петровић (1 дом.) из Пећи и Петровић (1 дом.) из Вучитрна.
    У овај колективни центар смештене су и избегле породице из Хрватске: Банда (1 дом.) из Слуња, Крнета (1 дом.) из Карловца, Вилус (1 дом.) из Петриње, Дивић (1 дом.) из Вргиног Моста, Вранешевић (1 дом.) из Двора на Уни, Милеуснић (1 дом.) из Петриње, Гвојић (1 дом.) из Коренице, Дошен (1 дом.) из Грачца, Патрањак (1 дом.) из Клина, Ђурица (1 дом.) из Книна, Радаковић (1 дом.) из Бенковца и Котур (1 дом.) из Вргиног Моста.

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ТВРЂАН

    Становништво и родови. По попису из 1921. године у Тврђану је било 18 домаћинстава и 127 становника, 1948. године 40 домаћинстава са 264 становника и 1953. – 42 домаћинства са 283 становника.
    Привредним развојем Лепосавића као насеља и његовом близином може се објаснити и пораст броја становника и домаћинстава у Тврђану. Према попису из 1961. године Тврђан је имао 293 становника и 52 домаћинства, 1971. 351 становника и 87 домаћинстава, 1981. године број становника је смањен за 116 (235) а број домаћинстава за 27 (60). Највећи број становника, 453 и домаћинстава 121, село има 1991. године. У периоду 1961 – 1991. Број становника је повећан за 160 или 54,60%, а број домаћинстава за 69 или 132,69.
    Данас у селу живе старији досељеници (XIX век) и то: Петронијевићи Ловчани (19 кућа), предак jе досељен у другој половини XIX века из Ловца код Бањске (општина Звечан). По предању била су три брата: Петроније, Миленко и Недељко. Петроније је дошао у Тврђан и од њега су Петронијевићи. Миленко је отишао у Крушчицу и од њега су Миленковићи, а Недељко је остао у Ловцу и од њега су Недељковићи. Сви славе Ђурђевдан, а неке породице прислужују св. Николу. С обзиром да породице „како оне на Његушима, тако и оне у Дробњацима имају исту славу – св. Ђорђија и исту преславу – св. Николу“, могло би се закључити да су даљом старином од Дробњака у Црној Гори. У Тврђану Петронијевићи нису затекли никога. Међутим, по торовима за стоку, а и данас се једно место у непосредној близини села зове Торићи, вероватно да је ту пре њих било сународника. Поуздано се не зна куда су се одселили. Према неким изворима стишли су у Топлицу. Осим змљорадње и сточарства као гланног занимања, браћа Вукојица и Урош Петронијевић бавили су се и угоститељством. Поред пута Рашка – Косовска Митровица имали су кафану коју су Шиптари 1941. године запалили. Раније је из овог рода било доста старих занатлија. Момчило Петронијевић је био познати колар и ковач.
    Лазовићи (8 кућа), предак јс досељен из Рудара код Звечана, а даљом старином су из Лопата у Лијевој Ријеци, у Васојевићима. Славе Ђурђевдан. Илићи Козаревци (19 кућа), досељени су из Козарева код Звечана и славе св. Јована Крститеља. Вукашиновићи – Рачетовићи (12 кућа), старином су из Црне Горе од Роваца. Из Лијеве Ријеке у Ибарском Колашину дошли су у Суви До код Косовске Мигровице, а одатле у Грабовац, одакле су пред Балкански рат прешли у Тврђан. Славе св. апостола Луку. Род су са Милојевићима, Савићима и Аксентијевићима у Родељу и Милуновићима у Заврати. Међу певачима спских народних песама и народним гусларима у овом крају истиче се Ратомир Вукашиновић.
    Први учитељ из овог краја у периоду између два светска рата био јс Добросав Лазовић. Рођен је 1912. године у Тврђану. Основну школу је завршио у Лепосавићу, а нижу гимназију у Косовској Митровици. По завршетку ниже гимназије опредељује се за позив просветног радника и уписује се у Државну учитељску школу у Вршцу коју завршава 1933. године. За врло добро учење и одлично владање наставнично веће Државне учитељске школе наградило га је књигом Балканско полуострво и јужнословенске земље.
    Свршени ученик учитњљац одмах је рсгрутован и одлази на одслужење војног рока, после којег добија чин резервног поручника. Као млад учитељ ради прво у селу Ритошићу код Прибоја где ocтаје до краја школске 1936/37. године. На захтев грађана Улија и Лепосавића Министарство просвете Србије, у септембру 1937. године распоређује га на радно место учитеља у Лепосавићу где остаје до априла 1941. године.
    Када је почео Други светски рат, с обзиром да је био резервни официр, међу првима бива мобилисан. По капитулацији Југославије 1941. године заробљен је од стране Немаца на Косову, одакле је преко Битоља пребачен у Солун на брод „Хелена“ ради одвођења у заробљеништво у Немачку. У Солупском заливу брод је наишао на постављене мине и приликом бродолома погинуо је 27. маја 1941. године у 28 години живота.
    Као учитељ, због своје личне спреме и примерног односа према раду био је омиљен код ученика и цењен код грађана. Према ученицима је био строг али правичан. У раду и односу према људима био је искрен пријатељ и заговорник истине и правде. Био је демократски опредељен са опозиционим схватањем. Волео је природу и лов, па је био и активан члан ловачке организације. Послове учитеља обављао је са великом љубављу. У послу је био веома вредан и истрајан. Те особине чиниле су главну црту његовог карактера.
    Бојовићи (10 кућа), сматрају се међу најстаријим породицама у овом крају, јер им се предак давно доселио из Ибарског Колашина (источни Мојстир), а тамо „су досељени пре 200 година из Брда“ Даљом старином су од Бојовића код Андријевице (Васојевићи). Презиме носе по претку Боју. Према породичном прсдању била су три брата. Два су се одселила у Чунгулу у Топлици и од њих су Драгићевићи и Милетићи, а трећи је ocтao у Тврђан. Имају рођаке и у Врањилима код Краљева. Славе св. Николу. Милосављевићи (4 куће). досељени су из Жуњевића на Рогозни. По пореклу су род са Рајевићима у Горњем Крњину. Славе св. Николу. Марјановићи (3 куће) досељени су из Србије, од Тополе у Кајково а одатле су се доселили у Тврђан. Презиме носе по старијем претку Марјану. Славе св. Архангела Михајла.
    Нови досељеници су: Марковићи (1 дом)
    досељено из Доњег Крњина, слави св. Николу; Вукићевић (1 дом), досељен из Кајкова, слави Петковдан: Матић (1 дом.), досељен из Домишевине, Брус, слави Ђурђиц: Станојков (1 кућа), досељен из ссла Дукат код Босилеграда; Вулетић (1 дом.), досељен из Гркаја, слави Аранђеловдан; Секулић (1 кућа), досељен из Горњег Крњина, слави Пантлијевдан: Дујић (1 кућа), досељен је из Босне на жснино имање, слави Ђурђевдан; Савић (1 кућа), досељен из Родеља, слави св, Луку; други Савићи (2 дом.), досељени су из Кијевчића, славе Аранђеловдан; Савић (1 дом.), досељен из Земанице, слави Аранђеловдан; Мијаиловић (1 дом.), досељен из Јелакца, слави св. Стефана; Вукојевић (1 дом.), досељен Граничана, слави св. Николу; Спасојевић (1 дом.), досељен из Придворице, слави Петковдан; Грујић (1 дом.), досељен из Копорића, слави св. Андреју; Костићи (2 дом.), досељени су из Рудина код Баљске, славе св. Николу; Милановић (1 кућа), досељен из Забрђа, слави Пантелијевдан; Божовић (1 дом.), досељен је из Ибарског Колашина, слави св. Николу; Вулићевић (1 дом.), досељен из Забрђа, слави Мратиндан; Савић (1 дом.), досељен из Кијевчића, дошао на женино имање, слави св. Николу; Ковачевић (1 дом.), досељен из Требића, дошао је на женино имање, слави Ђурђевдан; Ђоковић (1 дом.), досељен је из Лепосавића, дошао је на женино имање, слави св. Луку; Миленковићи (2 дом.), досељени су из Крушчице, славе Ђурђевдан; Андрић (1 дом.) досељени из Рудина код Бањске, слави св. Василија Великог; Аксентијевић (1 кућа), досељен је из Грижана на Рогозни општина Звечан, слави св. Николу.
    Из села су се после Другог светског рата иселили: Петронијевићи у Београд (2 дом.), Болеч код Београда (1), Банатски Карловац (1), Глогањ код Панчева (1) и Аустралију (1); Илићи у Краљево (2) и Дубровник (1); Бојовићи у Крагујевац (2); Марјановићи Лештане код Београда (1), Мали Мокри Луг (2) и Аустралију (1); Баловићи у Краљево (1) и Београд (1).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.

    Одговори
  • Nemanja

    Poreklo Nikolica iz Ibarske Slatine.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top