Насеља Града Београда

249 коментара

1. 19. март 2013. у 21:53

   Милодан

   Порекло фамиија-презимена села Ушће, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Аничићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Ђурђиц.
   -Благојевићи, после 1827. године, Дубица, Часне Вериге, у сродству са Благојевићима из Скеле.
   -Гајићи, после 1827. године, Купиново, Аранђеловдан, дошао као занатлија.
   -Горишићи, после 1827. године, Бихаћ, Никољдан.
   -Дујићи, после 1827. године, Јабланица у Б. Крајини, Ђурђевдан.
   -Думанци, после 1827. године, Хрватско Загорје, католици.
   -Ђотуновићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
   *Ђотуновићи су од црвено-јабучких Ђурића. Некакав њихов предак личио је на неког сеоског пробисвета Турчина Ђотуна, који се скитарио по Ушћу и другим селима, па су и њега прозвали Ђотуном, а потомке Ђотуновићима. Ђотуновићи су од најранијих времена, па до данас, најугледнија и најбогатија сеоска породица, која је дала селу доста свештеника и других отреситих грађана. Ђотуновићи се у селу зову се још и: Петровићи, Дошићи, Николићи и Пантелићи.
   -Јакшићи, прва половина 18. века, Алијски Поток-Стари Влах, Никољдан.
   -Јевтићи и Марићи. Видети Марићи и Јевтићи.
   -Јоксићи, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Никољдан и Лучиндан, уљез у Ђотуновиће.
   -Кондићи, друга половина 18. века, Приједор, Никољдан.
   -Крсмановићи, после 1827. године, Црвена Јабука у области, Јовањдан.
   -Лазићи, друга половина 18. века, Клинци у Колубари, Св. Аврамије.
   -Лакатуши, после 1827. године, Срем, Никољдан.
   -Лелићи, прва половина 18. века, Лелић у Подгорини, Ђурђиц.
   -Љубинковићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Ђурђевдан.
   -Марићи и Јевтићи, прва половина 18. века, Драчић у Колубари, Никољдан.
   -Марјановићи*, прва половина 18. века, Ђевђелија, Ђурђиц.
   *Марјановића предак дошао је из Палежа (Обреновца) као занатлија у ово село и оставио потомство. Марјановићи се зову још и: Ђорђевићи, Јовићи, Живковићи и Веселиновићи.
   -Марковићи 1, после 1827. године, Јазовик у Посавској Тамнави, Алимпијевдан.
   -Марковићи 2, после 1827. године, Крнић у Посавској Тамнави, Св. Петка.
   -Марковићи 3, после 1827. године, Грабовац у области, Ђурђевдан, од Николића-Бранковића из Грабовца.
   -Миливојевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
   -Неговановићи, друга половина 18. века, Бујачић у Колубари, Трфундан, велика, имућна и угледна задруга.
   -Неграми (Негрени), после 1827. године, Влашка, посрбљени Румуни.
   -Пеладићи, после 1827. године, Орашац, Ђурђевдан, од тамошњих Милошевића.
   -Петровићи, после 1827. године, Дубица, Стевањдан.
   -Радојичићи, после 1827. године, Јазак у Срему, Никољдан.
   -Ристићи (Мачуке), после 1827. године, Бобоштица у Македонији, Преподобни Сава Освећени, трговачке и занатлијске породице.
   -Савчићи, друга половина 18. века, Срем, Св. Стефан Дечански.
   -Суботићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Јовањдан.
   -Танасићи, после 1827. године, Грабовац у околини, Ђурђевдан, од грабовачких Бранковића.
   -Тешићи, после 1827. године, Трлић у области, Аранђеловдан, доводци.
   -Црвенковићи*, прва половина 18. века, Крива река – Стари влах, Св. Кирило.
   *Предак ових породица носио је надимак Црвенко и доселио се у намери да пређе преко Саве, па се задржао у шумама овог села око Голе Баре. Потомци ове породице представљају данас највиђеније и најугледније сеоске породице.
   -Шицаревићи, после 1827. године, Срем, С. Симеон и Ана.

   Одговори

2. 21. август 2013. у 20:34

   Милодан

   Села општине Обреновац: Баљевац. Из књиге Шумадијска Колубара Петра Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција “Корени” 2011. године у склопу књиге “Шумадија и Шумадијска Колубара”

   Положај села.

   -Село Баљевац је на десној страни речице Врбовице, притоке Бељанице. Оно је од Конатица одвојено косама Бељевином и Грудановцом, од Дражевца косама Осретком и Југовићем, до Врбовна је потес Дубраве, до Шиљаковца су Чапљаг и Проген а до Вранића су брдо Вис, коса Радловица и Селске Њиве.

   Тип села.

   Насеље је мање разбијеног типа. Дели се на крејеве Средељ, Мијатовића Крај, Јанковића или Дубравски Крај и Палилула.

   Воде.

   -За домаће потребе служи бунарска вода. Мијатовића Крај и Средељ имају добру воду а крајеви Палилула и Дубравски Крај су оскудни са водом. Испод села протиче речица Врбовица. У њу утиче Велики Поток и Буквина Јаруга у коју се слива вода из Трнове Јаруге. Сви потоци лети пресушују. У Врбовици је до пре шездесет година (око 1880. године, оп. Милодан) било риба, а од тада, услед нестанка шуме, она лети пресушује па риба у њој угине. Још се казује да су Маџари загадили корито Врбовице, па се и данас у њој понегде јавља “масна” вода.

   Земље и шуме.

   -Њиве и ливаде су помешане у овим областима: Буквиним Јаругама, Трновој Јарузи, Осовљу, Пландишту, Јасељу, Стекићевици, Великим Ливадама, Дрењу, Осретку, Синорији, Грудановици, Пужевцу, Виноградима (вис до Средеља).
   Шуме су по потицима и по стрмним странама “јаруга” а најбоља је у Ковачевцу.

   Подаци о селу

   -Најстарији крај села је Средељ. Он је постао насељавањем становништва из засеока Пољана у Конатицама, које је овамо избегло за времена “прве Милошеве Србије” због поплава Бељанице и Пештана. Старо гробље је код данашњег у Средељу. Литија се носи на Мали Спасовдан у заједничка сеоска заветина се приређује у “порти”, тј. ограђеном месту код записа (посвећеног дрвета) у Средељу.
   Баљевац је имао:
   -1818. године – 9 кућа
   -1822. године – 11 кућа
   -1844. године 23 куће и 131 становника.
   Данас ово село има 14 родова са 111 кућа и два циганска рода са 15 кућа.

   Порекло становништва.

   -Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка у Конатице (суседно село, оп. Милодан), па се отуда за време прве владе кнеза Милоша населило на данашње место осам родова:
   -Несторовићи (13 кућа), Танасићи (7 кућа), Јовановићи (6 кућа), Симићи (3 куће) и Јевтићи (две куће) су један род. Предак им се доселио однекуд из Подриња. Славе Стевањдан.
   -Исаиловићи (Живковићи – 16 кућа, Пантићи -3 куће) су из “ваљевске нахије”, славе Никољдан.
   -Јовановићи-2, има их 9 кућа, пореклом су из Глоговца у Мачви, славе Св. Петку.
   -Јанковићи (Матејићи – 7 кућа) су “од Сокола” у Подрињу, славе Аранђеловдан.
   -Марковићи су пореклом из Мачве, има их две куће, славе Лучиндан.
   -Петронијевићи, не знају своје порекло, има их 3 куће, славе Никољдан.
   -Симићи су из Азбуковице, има их 3 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Маринковићи су старином са Косова, иначе су од Маринковића изу Конатица, има их 4 кућа и славе Лучиндан.
   У прошлом веку доселило се шест родова:
   -Ерићи и Радосављевићи су “од Ужица”, имају крвне сроднике у суседном Вранићу, 8 кућа и славе Св. Враче.
   -Максимовићи, чукундед се доселио из Јаребица у Јадру. Род су им Максимовићи у Малој Моштаници у Београдској Посавини, има их 3 куће и славе Томиндан.
   -Мијатовићи, прадед се доселио из Цикота у Јадру, 18 кућа, славе Ђурђиц.
   -Спасојевићи су се доселили из оближњег Мељака 1905. године, старином су од Сокола у Подрињу, две куће, славе Петровдан.
   -Милошевић је дошао из оближњег Мислођина жени у кућу, старином је из босанског Подриња, једна кућа, славе Никољдан.
   -Илић је дошао из Јасенка у околини жени у кућу, једна кућа, славе Никољдан.
   Родови цигански:
   -Мојсиловићи, “чавкун Сима” дошао давно као “гурбет”, био је ковач и правио “циганске гребене”, 8 кућа, славе Никољдан.
   -Марковићи су од “влашких” Цигана, 7 кућа, славе Никољдан.
   Цигани имају опште празновање Тетка-Бибију, а обачиј је да на Ђурђевдан свака породица закоље јагње. Раде своја имања, баве се, што би рекао Љуба Павловић, свирачином а неки су и ковачи.

   Одговори

3. 22. август 2013. у 23:55

   Милодан

   Села-насеља општине Обреновац: Барич. Из књиге “Шумадијска Колубара” Петра Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“

   Положај села-насеља*

   *Ово због тога што би ми замерили моји многобројни пријатељи из Барича, јер за њих је њихово место, најмање варошица и индустријњски центар, оп. Милодан.

   -Барич је са десне стране Колубаре, недалеко од њеног ушћа у Саву. Од села Мислођина је одвојено Буковим Јаругом, од Јасенка косом Засеком, према Малој Моштаници је потес Преват и шума Дубрава, а на северу и северозападу граничи се са рекама Савом и Колубаром.

   Тип села-насеља.

   -Баарич је место мање разбијеног типа. Дели се на крајеве: Језерски Крај, а то је онај део насеља према Јасенку, Брђански Крај је према Малој Моштаници и Друмски Крај, новије насеље поред државног пута Београд-Обреновац и он је ушорен. Ту је општинска судинца, школа, црква која је подигнута 1853. године, зграда Земљорадничке задруге, три ковачнице, три коларнице, две ситничарске радње и две кафане. Старо Село је било у Језерском Крају да би се постепено ширило и премештало даље од Колубариних мочвара.

   Воде.

   -Кроз село, готово његовом средином, протиче поток Раваница, који утиче у Саву. Раваница лети пресушује као и остали сеоски потоци: Букова Јаруга, Дрљачин Поток и поток Црквине. Последња два потока долазе од Мислођина. Сви потоци, као и Сава и Колубара, не плаве или веома ретко плаве сеоски потес, али без знатнијих штета. За домаће потребе употребљава се бунарска вода. Готово свака имућнија кућа има бунар “на точак” док у друмском насељу има их и на “ђерам”, јер су на том месту бунари плитки.

   Земље и шуме.

   -Сенокосних ливада има мало и оне су измешане са њивама. Места, на којима су њиве и ливаде, називају се: Потес, Засека, Шиб, Буквик, Липик, Зовљак, Преват, Бара, Дубрава, Јагина Ливада, Равеница, Брод, Јалија, Црквине, Голо Брдо, Доњи Потес и Жуто Брдо.
   Село је било у густој “граничевој” шуми, од које данас има мало остатака на местима Дубоко, код Павлове Баре, на Буквику и у Сретеновом Забрану. Сеоска утрина је са ситном шумом и испашом у Дубоком.

   Име селу.

   Назив места је вероватмно постало по негдашњим многим барама, које је остављала река Сава са обе њене стране. Вук Караџић и Ј. Гавриловић бележе га као Барићи. Овим именом звао се град који је лежао на левој обали Саве према данашњем Баричу а којега су Турци порушили 1521. године. Град је под тим именом означен на карти John Spred-a: The mape of Hungari, 1626. godine.

   Старине у селу.

   -у потоку Црквинама познају се трагови од темеља неке старе цркве. Она је била од брвана, а порушена је 1863. године, када је подигнута нова у друмском насељу. Црква слави Богородични покров.
   Стара “скела” преко Саве била је код ушћа речице Равенице, према данашњем острву Спруду – Баричкој Ади.

   Подаци о месту.

   -Данашње гробље је на брегу у Брђанском Крају. Преслава је Марковдан.
   Старо Село, насеље предака данашњег становништва, било је у Језерском Крају, па је, због нездравог места, премештено на садашње место. Као насеље Барич се први пут помиње 1818. године. Тада је Барич имао 26 домова, 1822. године ово село је имало 28 домова а 1844. године у њему је било 34 куће са 252 становника. Данас у њему има 29 родова са 277 кућа.

   Порекло становништва.

   У Баричу има два стариначка рода:
   -Спасићи, има их 12 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Бендеровићи, једна кућа, славе Мратиндан.
   Најстарији досељеници населили су се у другој половини 18. века. То су ова четири рода:
   -Јевђеновићи (40 кућа) и Сретеновићи (8. кућа) су једног рода, доселили су се из Подриња, славе Никољдан.
   -Јеремићи су се доселили после Јевђеновића из Босне, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.
   -Грујићи су, такође, из Босне, има их 3 куће и славе Никољдан.
   -Теофиловићи (18 кућа), Нешковићи (12 кућа) и Јовановићи (две куће) су један род, доселили су се из Босне пре седам колена, славе Аранђеловдан.
   У старије досељенике убрајамо и пет родова који не знају своју старину:
   -Тешићи, 8 кућа, славе Ђурђиц.
   -Радосављевићи (10 кућа), Љубинковићи (4 куће) и Илићи (9 кућа) су један род. Имају одсељенике, Баричановиће у Лисовићу под Космајем, славе Благовести.
   -Димитријевићи, једна кућа, славе Аранђеловдан.
   -Милошевићи (5 кућа) и Павловићи (4 куће) су један род, славе Стевањдан.
   -Ђорђевићи, 12 кућа, славе Јовањдан.
   У току прошлог (19. века) столећа доселило се осамнаест родова:
   -Чолићи су се доселили из Босне у време Првог устанка, има их 12 кућа и славе Никољдан.
   -Николићи (8 кућа) и Петковићи (7 кућа) су један род, дошли су из Босне по позиву Чолића, славе Никољдан.
   -Илићи-2 су се доселили из Босне по позиву Николића, има их 9 кућа и славе Стевањдан.
   -Чучуковићи су из Чучуга у Тамнави, има их 30 кућа и славе Игњатијевдан.
   -Ђушићи (Ђурђевићи) су из Забрежја у коме имају и данас своје сроднике, има их 6 кућа и славе Никољдан.
   -Којевићи су се доселили из околине Ужица око 1840. године, има их две куће и славе Стевањдан.
   -Павловићи-2 (6 кућа), Ђорђевићи-2 (9 кућа) и Лукићи (2) су један род; отац данашњем старцу од 90 година доселио се из Сокола у Подрињу, славе Лучиндан.
   -Васиљевићи (5 кућа) су из Македоније; зову их “Цинцарима”, славе Ваведење.
   -Богићевићи су из Босне, има их две куће и славе Јовањдан.
   -Тешићи-2, њихов дед дошао као слуга из Мачве, служио код Тешића првих и од њих узео презиме, 3 кућа, славе Св. Василија – Нову Годину.
   -Алимпић, доселили се из Маслошева у Горњој Јасеници, једна кућа, славе Ђурђевдан.
   -Недељковићи, предак се доселио као зидар из Струге 1870. године, једна кућа, славе Никољдан.
   -Настасовићи су се доселили после Недељковића из Струге, има их 5 кућа славе Велику Госпојину
   -Кумбарићи, предак дошао као слуга из Мачве, служио код Тешића првих, 12 кућа (!), славе Јовањдан.
   -Тешић-3, отац се доселио као слуга из Босне, једна кућа, славе Стевањдан.
   -Марковићи, отац се доселио из Баната 1880. године, две куће, славе Ђурђиц.
   -Дамњановићи су пореклом из Прилепа, једна кућа, славе Никољдан.
   -Дабовић, мајка га довела из Шиљаковца, а даљом старином су из Херцеговине, једна кућа, славе Никољдан.

   Одговори

4. 23. август 2013. у 21:41

   Милодан

   Обреновац и околна села, Дражевац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

   Положај села.

   -Дражевац је у доњим долинама речица Јасенове и Марице и у равници код ушћа Пештана у Колубару. Од Конатица (и Пољана) је издвојено косама Средељом, од Баљевца Југовића Косом, од Вранића њивама у Парлозима и брдом Висом, према Јасенку је сеоски пут док је на западу Колубара.

   Тип села.

   -Насеље је мање разбијеног типа. Куће се не подижу високо по странама коса зато што досађује кошава. Дражевац се дели на крајеве који се називају по родовима и на заселак Ивојевац, који је испод села, поред Колубаре. Јелисавчића Крај се раније звао Стари Дражевац и он је са леве стране речице Марице. Старо насеље Частрно било је на месту данашњег Веверичког Краја, између Марице и Јасенове.

   Воде.

   -И поред тога што кроз село протиче неколико речица (Јасенова, Марица, Очага или Стари Пештан, Бељин Поток), ипак село оскудева водом. Пије се бунарска вода а стока се напаја по речним барама или по барама, које се нарочито копају и у њима скупља кишница. Колубара ређе плави њиве, и то само кад су велике поплаве, док Очага чешће наноси штете плављењем а нарочито “осипањем” обале која непрестано мења свој ток.

   Земље и шуме.

   Шума је слаба, Овде-онде има по селу добро очуваних храстових забрана – приватне шуме. Сеоске заједничке шуме има по Средељу.
   Ливада има мало јер су претворене у зиратну земљу. Места са њивама називају се: Мирогоња, Гукошански Потес, Рашће, Криве Баре, Очага, Дражевачко Поље, Палучка, Частрен, Аниште, Јовановац, Језера, Бирцаус, Парлози, Јазине, Парлози у Војевцу, Разбигуз (брдо), Луг, Бабина Глава (брдо) према Конатицама и брдо Добра Глава.

   Старине у селу.

   На месту Потесу у Веверичком Крају има остатака од старог “Маџарског” гробља. Ту је била и црквина, од које се данас не познају трагови, затим, место Аниште, на коме су некада били ханови. На месту Царевом Броду био је прелаз преко Колубаре. Недалеко од овог места је Бирцаус, где је некада била гостионица коју су Аустријанци подигли почетком 18. века.
   У данашњем Дражевцу је било насеље Добра Глава у првој половини 15. века. Траг тог насеља се очувао у називу брда Добра Глава. Најстарији писани помен овог села је из 1721., 1723. и 1732. године. На Ебшелвицовој карти су означена као села “Ивовац” и “Частрно”, а из тог времена је вероватно и назив места Бирцаус. Частрно се помиње као засебно село и 1822. године.

   Подаци о селу.

   -У селу има три гробља; једно је у засеоку Ивојевцу, друго у Старом Дражевцу а треће је у Аништу, у Вићентијевића Крају. Крста се носе на Бели четвртак по Тројицама, а заветина се држи на летњег Св. Николу, 9. маја по старром календару.
   По предању становништво Старог Дражевца, Ивојевца и Частрна бежало је у Срем 1813. године. Тада је и мати деде Лије Јовановића рођена у Срему. По повратку из бежаније, бојећи се казне и освете за бекство, народ је подизао своје куће у сеоској планини и тако је постао данашњи Дражевац.
   Године 1818. Дражевац је имао 32 дома, 1844. године 55 кућа са 382 становника. данас је у њему 35 родова са 327 кућа и 4 циганска рода са 24 куће.

   Порекло становништва.

   Најстарији родови су они који су били у Старом Дражевцу.
   -Оџаковићи (Ђорђевићи – 12 кућа, Ђурђевићи – 14 кућа) казују да су најстарији род у селу. Они су старином из Босне. Славе Ђурђиц.
   -Стевановићи су били у Старом Дражевцу а сада живе у Веверичком Крају, по свој прилици су род Оџаковићима, али се то заборавило. Има их 8 кућа и славе, као и Оџаковићи, Ђурђиц.
   -Свирачевићи (Ранковићи), има х 8 кућа и славе Никољдан.
   -Ждрепчевићи (Мијаиловићи), има их 10 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Кередићи (Стевановићи), има их 6 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Пелићи (Јовановићи и Дамњановићи), 3 куће, славе Никољдан.
   -Стевановићи-2 (6 кућа) и Степановићи (9 кућа) су један род, славе Никољдан.
   -Живановићи – 7 кућа и Николићи – једна кућа су један род, славе Никољдан.
   Најстарији досељеници доселили су се вероватно пред крај 18. века. Има их четири рода.
   -Стублинчевићи -20 кућа, Цекићи или Крсмановићи – 7 кућа, Цветковићи или Ђорђевићи – 11 кућа, Тодоровићи – 7 кућа, Мишићи или Мијаиловићи – 5 кућа су један род, овамо су се доселили из Стублина у Тамнави (Дражевац и Стублина раздваја Колубара, оп. Милодан) а старином су од Зенице у Босни, славе Лазаревдан.
   -Живковићи су пореклом из Босне, 4 куће, Аранђеловдан.
   -Бојићи су пореклом из Босне, 4 куће, Јовањдан.
   -Арсеновићи – 10 кућа, Николићи други – 11 кућа, и Селенићи, данас Петровићи – 7 кућа су један род, доселили су се из Сјенице, славе Никољдан.
   У првој половини 19. века доселило се четрнаест (14) родова и то:
   -Ристићи су из Босне. Они су уљези у “сјенички род” од којих су узели и славу, 3 куће, Никољдан.
   -Ранковићи други су из Црне Горе, 25 кућа, славе Јовањдан.
   -Ђидићи (Пантићи – 10 кућа, Вићентијевићи – 12 кућа, Ђурђевићи други – 7 кућа су дошли из Граца код Ваљева а за даљу старину не знају. Казују да су им се преци борили са “Бошњацима” и Црној Бари и Мачви, славе Ђурђевдан.
   -Лазаревићи су из Босне, 4 куће, Јовањдан.
   -Гукошани (Павловићи – 7 кућа, Радојјковићи – 6 кућа, Никлоићи или Никићи – 3 куће, Глашићи – 5 кућа) су један род; доселио их кнез Милош из Гукоша у Качеру на своје имање, славе Ђурђевдан.
   -Игњатовићи, прадед се доселио из Уроваца у Тамнави, 7 кућа, Стевањдан.
   -Тодоровићи су из Босне, 7 кућа, Лазаревдан.
   -Марковићи, прадед се доселио из Јадра, 5 кућа, Никољдан.
   -Швабићи, дед се доселио из Срема, има их две куће, славе Мратиндан а једна кућа слави и “земљску” славу.
   -Станковићи, дед се доселио из Мале Моштанице у Београдској Посавини (иначе блиска околина), 10 кућа, Мратиндан.
   -Пероњци (Пороњићи, Петровићи), дед Пероња дошао однекуд жени у кућу, 4 куће, Јовањдан.
   -Јовановићи, деду довела мајка из Кука (Дрена); род су са Тодоровићима у Дрену а даљом старином су из Накучана код Горњег Милановца, 10 кућа, Јовањдан.
   -Васиљевићи (Јовичићи), дед дошао из суседног Мислођина, 5 кућа, Ђурђиц.
   -Крсманићи (Симићи) доселили су се око 1850. године из Паљува у Тамнави, 4 куће, Св. Врачи.
   -Танасићи су из Баћевца, општина Барајево, дошли после Крсманића, једна кућа, Савиндан.
   -Стојичевићи си из суседних Конатица, дошли око 1870. године, две куће, Ђурђевдан.
   -Спасојевићи су се доселили из Босне после окупације Аустроуграске 1878. године, 4 куће, Ђурђевдан.
   -Бабићи (Лукићи) су из Јабланице код Бања Луке, доселили су се 1878. године; презивају се по стрицу поп Луки кога су Турци заклали на прагу његове куће*. Две кућа, Никољдан.
   *По породичном предању кнез Сима Бабић је четовао са Петром Мркоњићем (Петром Карађорђевићем) по Босни.
   -Бошњаковићи (Јовановићи) доселили су се из Трле у Босни, са Бабићима, 4 куће, Јовањдан.
   -Милићевићи су се доселили из Баћевца 1890. године, две куће, Никољдан.
   -Јеринићи, отац се доселио из Железника код Београда, а старином су из Босне. Има их 3 куће, славе Јовањдан.
   -Тричковићи су се доселили из Госпића 1898. године, једна кућа, Ђурђевдан.
   -Алексићи су се доселили из Бајевца код Уба у Тамнави, једна кућа, Ђурђиц.
   -Јоксићи су из Вранића у суседству, дошли 1905. године, једна кућа, Никољдан.
   У Засеоку Ивојевцу су цигански родови “гурбети”:
   -Јанковићи су пореклом из Ђуринаца под Космајем, доселили се око 1885. године, 16 кућа, Никољдан.
   -Марковићи су дошли са Баричког Брда после Јанковића, 6 кућа, Никољдан.
   -Марићи, они су непознатог порекла, једна кућа, Ђурђевдан.
   -Станковић, отац бу био абаџија из источне Србије, оженио се циганком, једна кућа, Аранђеловдан.
   Преци готово свих циганских родова били су ковачи. Сада се баве земљорадњом, свирачином и трговином.
   Напомена: Нисам могао у потпуности да испратим иста презимена тако да се заинтересовани читаоци (Дражевчани) могу препознати, углавном, по Крсној слави

   Одговори

5. 24. август 2013. у 21:50

   Милодан

   Обреновац и околна села, Јасенак. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

   Положај села.

   -Јасенак ја са обе стране речице Јасенове, десне питоке Марице, али је већи део насеља на њеној десној страни. Куће се подижу високо по странама коса, јер су (косе) без воде. Насеље се дели на крајеве који се називају по родовима: Станчића Крај и Чолаковића Крај, а два краја се називају, и то онај до шуме на Јасеновачкој Коси, Шумадијски Крај а други је Забелски Крај. Према Малој Моштаници је Јасеновачка Коса или Јасенова; до Барича су потеси Засека, Шиб и брдо Буквик; до Вранића је сеоски пут на Дугом Гају; до Мислођина је потес Осовље а до Дражевца сеоски пут.

   Воде.

   -Сеоски потоци су сви са десне стране речице Јасенове. Сви ти потоци, осим Селског Потока, немају своја корита, него су то увале којима вода тече само после киша или када се отапа снег. Насеље је оскудно водом, нарочито лети. Копају се бунари, који готово лети пресуше. Због тога се лети доноси вода у бурадима са Колубаре за домаће потребе и за стоку. Недалеко од кућа копају се баре у које се слива кишница и у њима вода чува за стоку и пернату живину. Потоци су Провалија, Бубања, Вински Поток и Чолаковића Поток. Сви лети пресушују*.
   *За речицу Јасенову прича се да је имала свој извор у месту Буквару а ту данас има велика камена плоча. Кад су Мађари напустили овај крај, они су извор затворили гредама и волујским кожама па је вода избила у Жаркову код Београда, а то су данашње Беле Воде.

   Земље и шуме.

   -Ливада има мало и оне су измешане са њивама. Називи мместа са њивама и ливадама су: Забел, Велико Поље, Просена, Суваје, Луке, Дрење, Вински Пут, Ледине, Младеновац, Питоме Ливаде, Крчевина, Млака, Ћумурџиница, Орнице, Крушик, Парлози, Виногради, Шиб, Засека, Маџарина, Провалија, Поља и Муставно поље.
   Сеоска заједница је церова шума на коси Јасенови, која се као клин провлачи између суседних села Мале Моштанице и Вранића и допире до Мељака у барајевској општини*.
   *Прича се да су некада на овом месту изгинули неки Турци, па је настао спор међу људима из Вранића и Јасенка, ко ће да плати “крвнину” Турцима. Напослетку крвнину плате људи из Јасенка због чега им припадне шума на коси Јасенови.

   Старине у селу.

   -Усред села познају се остаци од старог “маџарског” гробља. Недалеко од овог гробља ископана је велика оловна “синија” (сточић) која је имала шаре, па су је исекли и претопили у пушчана зрна. На Брду има трагова од још једног старог “маџарског” гробља. Код њега је и данашње гробље.

   Подаци о селу.

   -Крста се носе на Бели четвртак а заветни дан (преслава) је Јеремин дан.
   Јасенак је као насеље означен на Ебшелвицовој карти. По архивској грађи он је записан 1818. године када је имао 18 кућа, 1844. године у њему је било 25 кућа са 165 становника. Данас има 15 родова са 193 куће.

   Порекло становништва.

   У овом селу има четири стариначка рода:
   -Стојановићи, једна кућа, славе Алимпијевдан.
   -Милошевићи, две куће, Аранђеловдан.
   -Бајићи (Савићи и Ђорђевићи – по једна кућа), Ђурђиц.
   -Илићи, две куће, Јовањдан.
   У 18. веку доселила су се три рода:
   -Кумрићи (Стевановићи), предак Павле Магличић давно се доселио из Маглаја у Босни, оженио се богатом циганком по којој су се презивали Кумрићи, има их 11 кућа, славе Ђурђевдан.
   -Станчићи – 35 кућа, Чолаковићи – 40 кућа, Радосављевићи – 35 кућа, Николићи – 10 кућа, Илићи други – 4 куће, Адамовићи – 12 кућа и Ристићи – 10 кућа су од истог претка Гвоздена, који је убио Турчина у Херцеговини па отуда побегао на коњу. Пошто је стигао и Јасенак коњ му се заглиби у некакву бару, па су му Кумрићи помогли да се спасе. По његовим синовима се презивају данашњи родови, који су се већ разродили и међусобно се удају и жене, славе Ђурђевдан*.
   *По предању Гвозден је славио Св. Климента, па кад се заглавио са коњем он је звао у помоћ своју славу, али му она није помогла. Пошто су га Кумрићи спасли он узме да слави њихову славу, Ђурђевдан.
   -Андрићи, предак дошао из Срема па се оженио Кумрином ћерком, 5 кућа, Мратиндан.
   У прошлом веку доселило се осам родова:
   -Петровићи, чукундед се доселио из Херцеговине, 5 кућа, Ђурђевдан.
   -Бељинчевићи две куће (Тошићи, једна кућа), прадед се доселио из Бељина у Посаво-Тамнави, славе Ђурђиц.
   -Станковићи, дед се доселио из Босне, 5 кућа, Аранђеловдан.
   -Минићи, дед се доселио из Пријепоља око 1870. године, једна кућа, Ђурђевдан
   -Ђорђевићи други су дошли из суседног Барича, 7 кућа, Јовањдан.
   -Поповићи, отац се доселио из Босне 1880. године, једна кућа, Никољдан.
   -Ковачевићи су се доселили из Стапара у Бачкој, једна кућа, Ђурђевдан.
   -Јанковићи су се доселили из Перлеза у Банату, једна кућа, Ђурђевдан.
   Изумрли родови:
   -Борићи, Јовањдан.
   -Марићи, Ђурђевдан.
   -Николићи, Никољдан – имају потомке по женској линији.

   Одговори

6. 25. август 2013. у 21:28

   Милодан

   Обреновац и околна села, Конатице и Пољане*. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

   *Пољане су у време писања ове књиге било у саставу села Конатице. Данас је то засебно село.

   Положај села.

   -Конатице су поред Колубаре, недалеко од ушћа Бељанице у Пештан и Пештана у Колубару. Већи део насеља је са десне стране Бељанице а његов новији заселак Пољане је између Пештана и Колубаре. Сеоски потес граничи се до Дражевца њивама у месту Језеру и брдом Разбигузом, до Баљевца су косе Средељ и Грудановица, до Врбовна је коса Бељевина а до Степојевца је брдо Буковац и речица Бељаница.

   Воде.

   -Кроз село протичу Пештан и Бељаница. Пештан се зове отприлике до средине Конатица овим именом, одатле до Дражевца се назива Задњак, а у Дражевцу до ушћа у Колубару назива се Очага. Бељаница се тим именом назива до средине Конатица а даље до ушћа Стари Пештан или Бара. Она се ретко излива, а када се излије онда је колико штетна долико и корисна, јер наноси плодоносни муљ. Вода бунарска је боља него у суседним селима. Стока се напаја на потоцима и Колубари. У селу има само један извор, Црквенац.

   Земље и шуме.

   -Ливаде су слабе а шума је боља него у околини. Места са њивама и ливадама називају се: Луг, Алуге (коса), Овсик (коса), Брекиње, Спасојевина, Језеро, Јажа, Попов Пределак, Попова Воденица, Бара, Очага, Средељ, Пољане, Ватови, Хајдучица, Пауновица, Бељевине (коса), Мало Међулужје, Грудановица (брдо) и Црквенац.
   Шума и њива има у Татарској Јарузи а само шуме у месту Буковцу до Степојевца.

   Старине у селу.

   -У Татарској Јарузи* налазе се остаци праисторијских људи: кремење, рбине, огњишта са пепелом и др. Народ казује да је ту била нека стара варош. Поред пута до Дражевца има остатака од старог гробља. У Горњем Крају или Цветовцу има, на врху брда, старо гробље. Стара црква брвнара је била на месту Овсику, испод косе Брекиње. Она се у народу звала Томанија, јер је била посвећена Св. Томи. Ова црква је обновљена 1823. године, па порушена а нова сазидана црква подигнута је поред главног пута Обреновац-Степојевац. Нова црква слави Св. Тому као што је славила и црква Томанија. На месту где је била стара црква има неколико надгробних споменика и извор Црквенац.
   У уговору Деспота Стефана и угарског краља Жигмунда, који је писан 1426. године помиње се “пусто селиште Конатице” и Пољане, вероватно данашњи заселак Конатица.
   *У Великом Борку има род Татарски, по којима је вероватно ова “јаруга” добила своје име.

   Име селу.

   -По народном предању ово село је добило име по турским “конацима”, који су се налазили у атару овога села.

   Подаци о селу.

   -По једном званичном наређењу из 1899. године “насеље Колубара” у “атару конатичком” образује се засебно село са називом Пољане а да и даље остане у саставу Конатичке општине. По свој прилици назив Пољане није нарочито измишљен, него је узет по старом називу неког места поред реке Колубаре.
   Насеље је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи Крај или Цветовац, Доњи Крај, крај Потоци према Грудановици и заселак Пољане између Пештана и Колубаре.
   У селу има два данашња гробља. Старије гробље је у Доњем Крају а млађе је у крају Цветовцу. Крста се носе први дан по Ускрсу а сеоска заветина (преслава) је дан цара Константина и царице Јелене.
   По архивским подацима забележене су Конатице као насеље 1721. године. У њему је 1818. године било 53 куће а 1844. године 60 кућа и 444 становника.
   Данас Конатице имају 41 род са 264 куће и два циганска рода са 4 куће.

   Порекло становништва.

   -Најстарији родови у Конатицама не знају своју старину, али знају да су у селу живели њихови преци пре Карађорђевог устанка као што нам сведочи и запис јереја Јанка Симића. То су ови родови:
   -Јуришићи, 5 кућа, Илиндан.
   -Синђелићи (Јаковљњевићи – 10 кућа, Ђорђевићи – 8, Симићи – две, Пантићи – 3) су један род, славе Никољдан.
   -Петронијевићи, 3 куће, Никољдан
   -Бабићи (Бранковићи), 6 кућа, Никољдан.
   Досељеници из ранијег доба – у време 18. века:
   -Папићи (Спасојевићи – 4 и Мијаиловићи – 6 кућа), су из Подриња; предак Јаков Папић убио је Турчина па се населио у Велику Моштаницу и тамо славио Аранђеловдан. Турци их пронађу по слави, па је зато промене и преселе се у Конатице, сада славе Пантелијевдан.
   -Кондићи (Мандићи – 5, Дишићи – 5, Стевановићи -5, Живановићи – две куће и Петровићи – две куће) су један род, доселили су се од Сјенице, славе Ђурђиц.
   -Градојевићи – 6 кућа (Лазићи – 6, Јовановићи – 25, Лазаревићи – 4, Тодоровићи – 4, Николићи – 6 и Тимотијевићи 5 кућа) су један род, доселили су се из Црне Горе, славе Ђурђиц.
   -Ћосићи (Радовановићи), 4 куће су од Сјенице, славе Стевањдан.
   -Маринковићи – две куће, Тришићи – 4, Којићи – једна кућа, Рашићи – једна кућа и Пантићи -једна кућа су један род, старином су из “Пантина код Пећи”, вероватније из Пантина на Косову, род су им Маринковићи у Вранићу, Врбовну и Баљевцу, сви славе исту славу – Трифундан.
   -Удовчићи (Богосављевићи) две куће, не знају своје порекло. На месту на коме је била стара црква има надгробни споменик Гергија Богосављевића, њиховог претка, који је умро марта 1832. године, славе Никољдан.
   -Јеремићи – 6 кућа, Јовановићи -1, Стојићевић -1 су један род, дошли су из Велике Кикинде, род су им Стојићевићи у Врбовну и Дражевцу, славе Ђурђевдан.
   У прошлом веку доселило се 24 рода:
   -Брђани (Чајићи, Петровићи, Пајићи, Росићи, Живковићи, Павловићи, Миловановићи, Симићи, Јанићи или Марковићи су један род. Предак их довео за време “Милошеве Србије” из Брђана код Чачка, славе Стевањдан.
   -Борачки (Крстићи), предак дошао жени у кућу из Великог Борка. Род су Брђанима, славе Стевањдан.
   -Милутиновићи (Станимировићи) су од Вујића у Бргулама у Тамнави; овамо су се доселили “за Александра Карађорђевића”, средином прошлог века, славе Аранђеловдан.
   -Шукићи (Димитријевићи) су из Јадра, доселили су се око 1850. године, славе Аранђеловдан.
   -Радосављевићи су из Вранића, славе Никољдан.
   -Радојевићи, дед се доселио из Баранде у Банату, славе Јовањдан.
   -Марковићи други су се доселили са Радојевићима из Баната, славе Ђурђиц.
   -Стевановићи су се доселили из Босне око 1870. године, славе Ђурђиц.
   -Павловићи су од Влајића у Жаркову код Београда, не каже се коју славу славе.
   -Живчићи, отац дошао из Вранића жени у кућу, славе Никољдан.
   -Павловићи други су из Врбовна у околини, славе Јовањдан.
   -Илићи су се доселили из Прилепа, славе Ђурђиц.
   -Марковићи трећи су пореклом из Босне, славе Јовањдан.
   -Јанатовићи су се доселили из Босне 18178. године, славе Јовањдан.
   -Станојевићи су из Српског Итебеја у Банату, славе Ђурђевдан.
   -Миленковићи су из Држине у околини Пирота, славе Никољдан.
   -Алексићи су из Враниће од исте фамилије, славе Ђурђевдан.
   -Ненадовићи су од Ненадовића у Вранићу, славе Никољдан.
   -Љубојевићи – “Ужичани” су од Ужица, славе Јовањдан.
   -Радојковићи, дед био слеп и просио па се овде населио, славе Митровдан.
   -Ивановићи су из Ресника код Београда, славе Никољдан.
   -Ричковићи су из Госпића у Лици, славе Ђурђевдан.
   -Цветановићи су из Каленића у Тамнави, доселили се 1905. године, славе Ђурђевдан.
   -Бојићи су дошли из Дражевца на купљено имање, Јовањдан.
   -Динићи су се доселили из Дуге Пољане код Ниша, славе Никољдан.
   -Новији досељеници су:
   -Јовановићи су дошли из Топлице код Мионице 1923. године, баве се ковачким занатом, славе Трифундан.
   -Лазовићи су из Херцеговине, Ђурђевдан.
   -Лазаревићи други су из Дражевца у суседству, Јовањдан.
   -Ћукарић (Павловић) је пореклом из Остружнице у Београдској Посавини а овамо се доселио из Дражевца, Ђурђиц.
   Цигански родови су:
   -Матићи, две куће, Никољдан.
   -Ђорђевићи су ковачи “гурбети”, дочли 1910. године из Мислођина, славе Никољдан.

   Одговори

7. 26. август 2013. у 22:35

   Милодан

   Обреновац и околна села, Мислођин. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

   Положај села.

   -Мислођин је на десној страни Колубаре, недалеко од њеног ушћа у Саву. Барички пут граничи Мислођин и Јасенак, до Барича је Баричко Брдо, брдо Буквик и шума у Буковој Јарузи; државни пут је на граници овог села и дражевачког засеока Ивојевца а на западу од њега је Колубара.

   Воде.

   -Село је оскудно водом. У Осовљу и у месту Белопољцу има по један безимени изворчић, чија се вода слабо користи. Употребаљава се за пиће и за остале домаће потребе вода из бунара а лети са Колубаре. Недалеко од Вилиног Кола има једна безимена бара у којој има стално воде. У Мислођину се, као и у суседним безводним селима, копају баре за хватање кишнице. Кроз село протичу, само после већих киша и отапања снега, два потока: Хајдучки Поток и Бркин Поток. Оба ова потока немају своја стална корита, него су то карсне увале, по којима се вода разлива.

   Земље и шуме.

   -Њиве су по местима која се називају: Бостаниште, Пландиште, Предор, Белопољац, Велики Луга, Табориште, Котлине, Рупљанске Њиве, Лазин Парлог, Равне Шуме, Осовље, Дрење или Цероврт, Липе, Садић, Горња Бачевица, Кик (брдо и виногради), Чардачине (брдо), Крпеле, Кључ – њиве и шуме поред Колубаре, Вилино Коло (поред бановинског пута).
   Шума и ливада има мало. Забрана, тј. приватне шуме, има поред КОлубаре, у Дубокој Јарузи и у Буковој Јарузи, а у Бачевици је сеоска церова шума. Ливаде су најбоље на месту Маричине Ливаде.

   Старине у селу.

   -У месту Котлинама, код Бркиног Потока, познају се темељи старе цркве. Старо гробље је између 18. и 19. километра бановинског пута, од кога данас, осим назива, нема никаквог трага.
   По предању на брду Бачевици био је двор неког војводе Медођина (неки казују Леке Капетана), по коме је село добило име. И данас се на том месту налазе остаци од темеља негдашњег “двора”.
   На Таборишту је Карађорђе “утаборио војску” кад је од Турака освајао Палеж, данашњи Обреновац.
   Код данашњег брода на Колубари био је доскора велики грм под којим су се Карађорђеви устаници заклели на верност кад су пошли у сусрет Кулин-капетану 1806. године.

   Постанак села.

   По предању Старо Село су засновали досељеници Марица и Николица, од којих су данашњи родови Маричићи и Николићи. Једни казују да се село поместило даље од пута, јер су га нападали Турци, док други казују, да је земљотрес (вероватније клизање земљишта) порушило куће у Старом Селу, па су се населили на данашње место.

   Подаци о селу.

   -Пошто су стране коса и побрђа без воде, то се куће подижу у долинама и тако чине мање насеље мање разбијеног типа. Оно се дели на крајеве: Старо Село и Бачевицу до Колубаре, а источно од њих су крајеви Језеро, Осовље и Ћупковица.
   У селу има два гробља, једно је у крају Бачевици а друго је поред пута испод брда Кика. На месту Церовиту је општинска судница, основна школа и сеоска кафана. Крста се носе на Мали Спасовдан а заветни дани су сви Бели четвртци од великог поста па до Петрових поклада.
   По архивским подацима Мислођин се помиње као насеље први пут 1721. године а 1818. године у њему је било 20 кућа. Године 1844. године ово село је имало 32 куће и 231 становника. Данас у њему има 21 род са 237 кућа и један цигански род са једном кућом.

   Порекло становништва.

   -О најстаријим досељеницима се не зна поуздано одакле су се доселили у Мислођин, а по другим причањима они су из боснског Подриња. У најстарије родове се обрајају они који су на данашње место прешли из Старог Села. То су родови:
   -Маричићи (Николићи, Живановићи – данас Петровићи и Симићи) су један род а њихови даљи огранци су Радовановићи, Филиповићи и Јевтићи, славе Ђурђиц.
   -Ранковићи и Митровићи су један род, славе Митровдан.
   -Адамовићи и Пауновићи су један род, славе Ђурђевдан.
   -Гвозденовићи (Урошевићи и Радојчићи) су од истог рода, данас су се већ разродили, славе Никољдан.
   -Јовановићи “Дрљци”, Петровићи други и Милошевићи су од исте лозе, славе Никољдан.
   -Ступаревићи, њихови преци градили су ступе за ваљарице па су се по том занимању узели презиме, славе Аранђеловдан.
   -Крстићи, славе Ђурђевдан.
   У прошлом веку доселило се једанаест родова:
   -Клајићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
   -Белчићи (Јовановићи други, Павловићи) су из Срема; брат њиховог досељеног претка населио се у Сремчици, у Београдској Посавини, славе Стевањдан.
   -Симићи – Бошњаци су из Босне, славе Јовањдан.
   -Томићи први, славе Ђурђевдан и Томићи други, славе Пантелијевдан и Трнову Петку, Два друга ступе у заједницу на једном домаћинству, један је био из Босне а друга “Шваба” из Срема, али су задржали своје славе. Они су се недавно поделили.
   -Јовановићи трећи, дед се доселио из Мељака код Барајева, славе Ђурђевдан.
   -Лазићи, дед се доселио из Босне, славе Стевањдан.
   -Ђошићи (Ђорђевићи) су из Велике Моштанице у Београдској Посавини, славе Јовањдан.
   -Ристићи, отац се доселио као слуга из Босне, славе Мратиндан.
   -Ненадовићи су се доселили из Велике Моштанице око 1880. године, славе Стевањдан.
   -Обрадовићи су се доселили из Пецке у Азбуковици, славе Јовањдан.
   Новији досељеници:
   -Христић, отац Циганин се прво доселио у Жарково код Београда па одатле у Мислођин, слави Јовањдан.
   -Маринчић се доселио из Лике 1920. године, славе Ђурђевдан.
   -Бојић је из суседног Дражевца, слави Јовањдан.
   -Матић је Циганин ковач али не зна да говори цигански, слави Никољдан.
   Изумрли родови по мушкој лози:
   -Симићи Дунђерски – славили Ђурђевдан
   -Димитријевићи – славили Аранђеловдан.

   Одговори

8. 27. август 2013. у 22:54

   Милодан

   Обреновац и околна села, Мала Моштаница. Према књизи Ристе Т. Николић – “Околина Београда”, прво издање 1903. године у саставу књиге “Околина Београда и Смедерева”, последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“.

   Положај села.

   -Село је поглавито са десне стране Баричке Реке и по плећима коса, које се са обе стране поменутој реци спуштају. Има кућа и по равни долина, на подножју коса, између којих су доста дубоке и простране долине.

   Тип села.

   -Село је разбијеног шумадијског типа, а по окрајцима има разбијени старовлашки тип. Дели се на ове главније крајеве: Дрењански, Вилиповића, Николића и Шарчевића Крај. Неки су крајеви по плећатим косама, дуж којих води широки сеоски пут. Са обе стране пута су куће, увучене у двор. Уз село има и раселица, које су ван осталих кућа доста далеко. У селу има око 70 кућа.

   Старине у селу.

   -Испод данашњег гробља постојало је маџарско гробље од којега данас нема никаквих трагова. Ту је била и нека стра црква, веле Маџарска. Код школе је ископана нека стара плоча. Стари пут, који је из Београда водио кроз ово село, и данас се познаје – “џада” више Липика близу Шарчевића кућа. Долина једног потока, десне приточице Баричке Реке зове се “Селина” али се не прича да је ту било некада село.

   Постанак села и порекло становништва.

   -Када је ово село засељено не може се сазнати. У селу има доста старих породица – старинаца – за чије се порекло не зна. То су:
   -Вилиповићи, славе Мратиндан.
   -Николићи од којих се неки зову Савићи а раније су се звали Недићи а зову их Барјактаревићи, славе Аранђеловдан.
   -Шарчевићи, славе Стевањдан
   -Димитријевићи, славе Стевањдан.
   -Пантићи, славе Аранђеловдан
   -Михајловићи, славе Аранђеловдан.
   -Пантелићи а по старини Шишаковићи, славе Томиндан.
   Остале породице су досељене:
   -Дрењани су досељени из Дрена, колубарски срез, славе Јовањдан.
   -Варничићи су из Диваца (ваљевски срез), не каже се коју славу славе.
   -Шошићи су пореклом из оближње Остружнице, славе Аранђеловдан.
   -Веселиновићи су из Трнове, веле близу Делиграда, предак им се доселио пре 60-70 година и удомио се у Вилиповиће, зову их “Буграчићи”, не каже се коју славу славе, претпоставља се да, као и Вилиповићи, славе Мратиндан.
   -Стевановићи су из Рудске а старином су из Лике, не каже се коју славу славе.
   -Лазаревићи су из Босне, славе Игњатијевдан.
   -Цветковићи су из Врапче, близу Трна у Бугарској, предак дошао као дечко у село да аргатује и ту остао, славе Митровдан.
   -Благојевићи, не зна се одакле су досељени, као да су старином из овог села, славе Аранђеловдан.
   -Милојевићи, не зна се одакле су досељени, као да су старином из овог села, славе Ђурђевдан.
   У овом селу нема много новијих досељеника. Главни део становништва чине старинци и старији досељеници. Прича се, да је било новијих досељеника из Босне и других земаља, па су их становници овог села растерали, јер се, веле, нису владали како треба; хватали их у крађи и у другим незаконитим радњама.

   Одговори

9. 30. август 2013. у 20:57

   Милодан

   Лазаревац и околна села, Араповац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

   Положај села.

   -Араповац је на ниској, београдској површи, између река Турије и Сеоне. Има кућа и по странама површи, особито на северозападној страни, али их нема у долинама сеоских потока. Оне су разређене 50 до 150 метара једна од друге и чине насеље разређеног типа, који се дели на крајеве: Самала, Окресак или Јанковића Крај и Кусања.
   Сеоски потес (атар) граничи се према Миросаљцима њивама у месту Кориловци, према космајским селима Сибници и Рожанцима су: Вис, место Меанчине и речица Сеона. А њиве код Мемедове баре су до Соколова и Арнајева. Турија дели Араповац од Јуковца, Брдо га раздваја од Барошевца а према Стрмову су њиве и извор Јанчић.

   Воде.

   -Село нема довољно изворске воде па се због тога служе водом из бунара. Извори су: Јазавачке Рупе, Маринац, Врановац и Мачац, који је засут земљом. По предању Мачац је био тако јак извор, да је плавио њиве и односио усеве са њих, па су га још Турци засипали. Испод села тече Турија, која у сеоском потесу прима притоке Сајковац, Мачац и Провлаку. Остали потоци су суве јаруге (долине) које теку само у време већих киша и отапања снега.

   Земље и шуме.

   -Сеоке њиве и ливаде су на местима: Брду, Средњаку, Куглици, Јанчићу, Огради, Барама, Провлаци, Мечаку, Окресаку, Гају, Врановцу, Мемедовој Бари, Баринцу, Пољима, Свинчинама, Рту, Ћуковцу, Ланчи, Манастирини, Њиве код великог и малог Језера, Рашково Поље, Чамске Њиве, Оловница и Дреновчић.
   Сеоске утрине има мало у Сајковцу, брду Капару и на Мечаку. Она је обрасла слабом шумом. Ту је и заједничка сеоска испаша.

   Старине у селу.

   -Старо “римско” гробље било је код страог каменог моста на Турији. Овај камени мост је до половине засут речним муљем и песком. И за њега се говори да је “римљански”.
   Неки стари манастир био је на месту Манастиришту, где се од њега налази још по који камен.
   У месту Оловници топило се олово. Ту се и данас изоравају темељи од зиданих грађевина.

   Подаци о селу.

   -Данашње насеље постало је у другој половини 18. века, али је писани помен о њему тек из првих десетлећа прошлога века. Године 1818. године било је у Араповцу 30 кућа, 1822. године 33 куће а 1844. године 48 кућа са 331 становником. Данас у њему има 17 родова са 124 куће. Село је до недавно имало два гробља, а сада једно, у Окресаку. Литија се носи на Спасовдан, а сеоска заветина се држи о Младенцима.

   Порекло становништва.

   Пре Карађорђевог устанка доселила су се три рода:
   -Чуруци (Радивојевићи, Матејићи, Петровићи) су најстарији род у Араповцу. Љихов предак Милован Чурукпара доселио се однекуд из Старог Влаха и основао село Његови синови су учествовали у Првом Устанку. Осим горе наведених од њега су и ово родови, који су се у међувремену разродили:
   -Парајлићи (Васиљевићи), Прокићи, Јевремовићи (Аврамовићи), Томићи, Матијашевићи, Пантелићи и Матићи. Све горе наведене фамилије славе Ђурђиц.
   -Симићи, Јовановићи и Арсенијевићи, први су се доселили “са Рудника”, од њих су настале остале две фамилије, славе Ђурђиц.
   -Карагаче (Јанковићи, Марковићи) су из Белог Потока под Авалом. Овамо су се доселили због турског зулума. Славе Алимпијевдан.
   У првој половини прошлога века доселила су са два рода:
   -Ранковићи су из Старог Влаха, славе Ђурђевдан.
   -Ђурићи (Нинковићи) су из Драгачева, славе Јовањдан.
   У другој половини прошлога века доселило се осам родова:
   -Пауновићи су из околине Пирота, славе Никољдан.
   -Миливојевићи су из оближњих Зеока, славе Лазаревдан.
   -Василићи, отац, као колар, се доселио из села Краварице у Доњем Драгачеву, славе Никољдан.
   -Миливојевићи други су од Милојевића из Барошевца, славе Никољдан.
   -Ђорђевићи су из “Рујчића” (Ручића) у Качеру, славе Савиндан.
   -Петровићи су род Милићима у Соколови, који славе Јовањдан док Петровићи славе Никољдан.
   -Жујевићи (Миловановићи) су из Неменикућа испод Космаја, славе Никољдан.
   -Јанковићи су из Станчића у Рудничком Поморављу, славе Никољдан.
   Новији досељеници:
   -Ранковићи други су из Маслошева у Горњој Јасеници; имају крвне сроднике Ранковиће у Јунковцу, славе Ђурђиц.
   -Јелићи су од Јелића у Великом Борку; овамо су се доселили 1907. године, славе Ђурђиц.
   -Николићи су од Николића у Јунковцу, славе Ђурђевдан.
   -Јовановићи су из Стрмова; овамо су прешли 1916. године, славе Св. Матеја.

   Одговори

10. 3. септембар 2013. у 21:12

    Милодан

    Лазаревац и околна села, Барзиловица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

    Положај села.

    -Барзиловица је у доњој долини Оњега, на десној његовој страни а на побрђу које се доста стрмо спушта од стубичкога виса прем Оњегу. Положај насеља је окренут југу, а висовима на северној страни заштићено је од хладног и сувог северног ветра. Сеоски потес се граничи према Брајковцу Путним Брдом, потоком Кривајом и поточићем Плачковцем, који, источно од Криваје, утиче у Оњег. Одатле граница иде на север у правцу Дебелог Брда, на Мали Вис, Стубички Вис, Гавански Рт и косу Маџарац. Западну границу чини Црна Река до њеног ушћа у Оњег.
    Куће су на странама побрђа, подигнуте високо изнад уских долина сеоских потока. Мање има кућа на алувијалној равни Црне Реке и Оњега. Насеље је разбијеног типа и дели се на крајеве – Мали и Велики Крај до Чибутковице, крај Богдановица у долини Криваје и крајеви на побрђу Суботино Брдо, Маринковића Брдо и Дулинац. У крају Суботином Брду су куће родова Матијашевића и Миловановића а у Дулинцу Миловановића и Вуковића.

    Воде.

    -Село обилује здравом планинском водом. Осим мањих безимених извора знатнији су ови: Змајевац под Гаванском Ртом, Чанчић више Змајевца и Студенац у шуми Студенцу. Пошто су ови извори у долинама потока и река, а куће по странама и косама побрђа, изворска вода је прилично удаљена од кућа и доста се тешко доноси за домаће поттребе. Због тога се копају бунари по странама брда, па када се појави вода онда се бунар озида и ту подижу куће. Сви бунари имају добру воду и не пресушују.
    Сеоски потоци и речице су десне притоке Оњега: Плачковац, Криваја, Каменица, Слепак, Црна Река и Милованац који утиче у Црну реку. Слепак и Милованац лети пресушују. Испод Гаванског Рта је издан Гаванска Бара.

    Земље и шуме.

    -Њиве и ливаде су на местима: Оњегу, Бабином Гробу, који је поред пута до Брајковца, Гају, Парлогу, Лисини, Глоговцу, Вознику, Маџарцу недалеко од цркве, Студенцу и Витковици у Плочнику, Гаванском Рту, Оглавку, Криваји, Плачковцу и Црној Реци.
    Шуме су на овим местима: Медвеђем Рту, Пољанском Рту, Јеличића Рту, Шупљанском Рту, Танком Рту и на Јастрепцу.
    Зајеничка сеоска шума је у Студенцу и у Витковици. Појединци имају приватне шуме (“забране”) у долинама сеоских потока.

    Старине у селу.

    -На Оглавку, недалеко од Оњега, има два стара гробља, једно од другог су удаљена до 200 метара. По предању једно гробље је било српско а друго маџарско.
    Код Вуковића кућа има једна затрпана рупа, за коју се казује да је ту била нека стара црква, од које данас нема, осим рупе, других трагова.
    За извор Змајевац се казује да му је била јака вода, да су га Маџари, кад су одлазили из Србије, затварали сланином и губерима, па је због тога умањио воду.
    За Сватовско Гробље, које је у планини, казује се, да су се на том месту сусрели двоји сватови, потукли се и изгинули, па су на том месту и сахрањени.

    Подаци о селу.

    -Данас у селу има два гробља; једно је код Крстова а друго је поред Парлога. Литија се носи на Други дан Духова. Сеоска заветина се држала о Младенцима а сада се не држи.
    Најстарији писани спомен о овом насељу је из 1723. године, па се затим помиње 1734. и 1811. године. У њему је било 1818. године 43 куће, 1822. године 49 кућа а 1844. године 57 кућа и 389 становника. Данас у селу има 26 родова са 176 кућа.

    Порекло становништва.

    У селу има два стариначка рода:
    -Поповићи (Маринковићи, Живојиновићи, Новаковићи и Максимовићи), славе Симеундан.
    -Пајчићи (Павловићи први), славе Никољдан.
    Крајем 18. и у почетку 19. века доселило се пет родова:
    -Матијашевићи (Радовановићи, Ђорђевићи и Никићи) су један род и најстарији досељеници. Доселила су се два брата Маријаш и Никаш од Сјенице, славе Јовањдан.
    -Крсмановићи су такође стари досељеници; предак се овамо доселио “од воде Таре”, славе Никољдан.
    -Вуковићи су из Пиве у Херцеговини, славе Ђурђиц.
    -Маринковићи други су дошли однекуд из Старог Влаха а старином су из Херцеговине, славе Јовањдан.
    -Пантелићи (Николићи, Живановићи и Милићевићи) су један род, досељени у другој половини прошлог (деветнаестог) века из црногорског Колашина, славе Митровдан.
    -Јовановићи (Јеремићи, Бугарчићи и Недељковићи), Жарковићи (Благојевићи) су један род, доселили се после Пантелића са Власине, славе Јовањдан.
    -Димитријевићи (Вићентијевићи и Иванчевићи) су један род, старином су из Левер Таре, славе Лучиндан.
    -Павловићи други су из Босне, славе Ђурђиц.
    -Милићи су из Пољанице у Качеру, славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су из Црквице у Јабланичком срезу, славе Св. Петку.
    -Марковићи други су изумрли а старином су били из Мораче; прво се населили у Моравце у Качеру, па овде. Од овог рода је био потпуковник Илија Марковић, чија се слика чува у цркву и Чибутковици. Славили су Ђурђевдан.
    Новији досељеници:
    -Миловановићи су из суседног Брајковца, славе Ђурђевдан.
    -Димитријевићи, отац им се доселио као грађевинар из околине Косјерића, славе Лазаревдан.
    -Михаиловићи су пореклом из Бадљевице код Смедерева, славе Ђурђевдан.
    -Митровићи су се доселили из Младеновца, славе Јовањдан.
    -Исаиловићи су из Шепшина код Смедерева, славе Јовањдан.
    -Танасковићи (Ивановићи) су један род, доселили су се из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Ђурђиц.
    -Павловићи трећи су се доселили из Кустака, славе Јовањдан.
    -Поломчић, мајка га довела из Полома код Горњег Милановца прво у Дудовицу, а оне је овамо дошао жени у кућу, слави Митровдан.
    -Марковићи трећи су из Овсишта у Горњој Јасеници, славе Св. Петку.
    -Милошевићии су дошли из сусене Чибутковице на купљенои земљиште а старином су од Новог Пазара, славе Аранђеловдан.
    -Остојића је мајка довела из околине Ваљева, славе Ђурђевдан.
    -Томићи (Ивковићи) су један род, дошли су из Чибутковице, први је дошао на купљено имање а други на ујакову земљу; даљом старином су из околине Горњег Милановца, славе Ђурђиц.
    -Радивојевић је из Барошевца, дошао жени у кућу а даљом старином је из Козеља у Качеру.
    -Зорић се доселио 1920. године из Лике, слави Ђурђевдан.

    Одговори