Порекло презимена, село Скела (Обреновац)

15. март 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Скела, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Скела је на Сави, са земљиштем поптуно равним и са свих страна опкољена барама. Куће су сеоским барама разрађене на три велика краја: Горњи до Грабовца, Доњи поред Саве и Врхове до Ратара.

Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.

Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је заједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.

Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).

У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.

Кад би турске власти осудиле неку породицу на прогонство или сургун, њихова би имања прелазила у друга руке. Ако би се повратили у село, могли би добити иста имања или би им се дала друга у близини или нова да се крче. Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Уграску, па су неки остајали, а неки се враћали и при повратку нису никад могли добити исте земље, које су пре тога имали. Марковићи-Поповићи из Такова, кад су прелазили у Аустрију и отуда се враћали, неки су се населили на иста места а неки отишли у друга села. Ђурићи-Јевтићи из Црвене Јабуке при повратску нису се могли вратити сви на исто место, већ једни остали на Ушћу. Зазићи из Скеле нису могли да се врате у своје Попучке, већ остали у Скели. Лелићани из Трлића вратили су се опет на исто имање.

У Скели, прича се да је био читлук-сахибија Неки Џеладин-бег, који је имао своју кулу и живео у средини села. Читлук сахибије из тог доба живеле су само у селима поред Саве, ређе у удаљенијим селима, може бити ради своје личне безбедности. У народу читлук сахибије нису остале у најцрњој успомени, што се види из тога, што Тамнавци нису најрадије пристали да дижу устанак у 1804. години. Спахије су десетак наплаћивале по селима, а прича се да су га продавале појединим убским и палешким Турцима, па га ови наплаћивали. Десетак у друге дажбине Тамнавци су одавно давали у новцу и прича се да су плаћали одсеком (ђутуре), по погодби и два пута годишње, о Ђуревдану и Михољдану.

У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.

Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог тима нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској. Бргулице имају засебан атар, одвојене су од села Звечицом, имају засебно становништво и да немају заједнице у кртиначким испустима, шумама, полојима, биле би засебно село.

У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу, и Јаутина у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда, па ни данас, јер их нико тим именом од њихових сељака не зове, Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену, Грачица у Новацима, Ратковац у Свилеуви и Криваја у Љутицама јесу веће мале (махале), које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могла назвати засеоцима, а временом и селима.

Раселице по крајевима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио, а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.

Сви задружни и имућнији домови имају поред ове две куће још по једну или две друге; задруга Јовичића у Дрену, Нешићи у Скели и Беговићи у Брезовици по три куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Црниљеву и Ђапићи у Букору и четири куће.

Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.

Имена села или делова села, која опомињу на ранија насеља и људске творевине: Грачаница, Грац (Скела), Градац (Звечка и Забрежје), Бобија (Докмир), Поповица (Гола Глава и Црниљево), Старо Село и Требеж (Јабучје), Градојевићи, Кожуар, Ратари, Козарица, Трлина (Бајевац), Трлић, Рубрибреза, Лончаник, Свилеува и др. Неспорно је зашто је Скела добила ово име будући да је преко Саве Купиново и да се одлазило у Купиново и долазило у Скелу скелом, бар када се ради о масовнијем прелазу људи, стоке и робе.

Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у : Скели, Вукони, Свилеуви, Звечкој, Каменици и Букору. Насељена Стара села имају: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.

Ворбиз (Ворбис) у Скели и једним делом на Ушћу по народном предању био је велики римски град, на самој обали Саве, опкољен са свих страна, осим Саве антом, отоком ушћанских и скељанских бара. За град се прича да је био велики, насељен Римљанима. Ворбиз се и данас сав не зирати, по њему се изоравају, а по потреби ваде саркофази, новац, цигле, камење, разно бронзано оруђе и оружје. Већ сам рекао да је на овој локацији изграђена Термоелектрана Обреновац „Б“ и да се службено место железничке станице ТЕНТ-а „Б“, што нисам рекао, назива ВОРБИС, оп. Милодан.

У Скели, позади села, у правцу према средини села, налази се једно ошанчено место, још и данас циглом подзицано, назвато Грац, за који се мисли, да је још у римско доба била војничка караула са посадом, која је обезбеђивала превоз преко Саве.

Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду. Овај пут се у Врелу делио на два крака од који је један крак ишао преко Орашца и других посавских села правио на север, Сави, где је у Скели прелазио у Купиново.

Ханишта су особна имена појединих места, на којима су били путнички ханови: Оваквих ханишта има у: Бргулама, Паљувима, Непричави, Такову, Јошеви, Љубинићу и Скели. И прота Матија помиње, да је било оваквих хановиа у почетку устанка, да су били турски и да су их Срби у првој побуни одмах отпочели палити, као што је био случај са орашачким ханом у Шумадији.

Свуда по области изорава се или ископава и стари новац. Новаца има разног доба и од разног метала, налази се или појединачно или у већој мери, уза шта се надовезују приче о брзом богатству појединих породица. Највише новца нађено је по старим градским местима, око кулина, шанчева и по бојиштима. До данас се највише налазило оваквог новца у Скели, при ушћу Вукодраже у Саву, где је био по предању стари град Бељин и по Ворбису, у Скели, где је редак сељак, који не би имао по какав старински новац.

Изоравање старих ватришта, огњишта и пепелишта по Букору, Јабучју, Скели, Трлићу, Тврдојевцу, Стублинама и Голочелу опет су докази ранијег живота. Трагови ранијег живота ограничени су на појединачна места, налазе се на узвишеним равнијим местима, око језера, извора, река и потока. По местима налажења изгледа, да је становништво ранијег доба живело у збијеним местима.

У списку ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села тога доба помињу се Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, каменица, Свилеува, Непричава, Палеж, Скела и Новаци.

Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Скела.

Стеван Негић из Радуше оставио је у рукопису своме сину Михаилу биографију своје породице.

По Стевановим белешкама, које је преписао и по усменим исказима Стевановим још и допунио његов отресити син Михаило, Негићи су од 2 брата Караџића: Милића и Угљеше, а Дабићи од трећег Дабаше. Сва три су први пут населили у Радуши, на левој обали Уба, па кад једног зимског дана падну на конака Милићу некаква четворица Турака, нагнају Милића и Угљешу да боси по снегу водају њихове опанке. Кад су као озебли обратили се својим млађим, да им изнесу зубуне да се огрну, Турци им не дадну. Онако озебли и љути обојица упадну у кућу, нападну на Турке и побију их. Још зором Милић и Угљеша с укућанима изнесу мртве Турке и однесу у некакву звекару и затрпају. Дабиша једног дана побегне у Јаутину, у планину, где су им биле колибе и тамо остане, а њих обојица при повратку изведу народ из кућа, зграде испразне, запале и преселе и преселе се на десну страну Уба, која је била шумовита, пограде земунице и склоне народ.

Кад је после неколико месеци муселим ваљевски сазнао за ову погибију Турака, нареди двојици заптија да оду у Радушу, да ухвате у вежу Милића и Угљешу и да их стражарно спроведу. Кад су заптије требале стићи у Радушу, неко је проказао Милићу, те овај с братом пред њих изађе и из заседе побије их. На глас да су заптије погинуле, мусалим пошаље читав одред. Кад су Милића известили о овоме, видећи очигледну пропаст, скупи сав народ, кућу и ограде попали и с народом сиђе у Скелу и ту се настани. Али га заптије ни ту не оставе на миру, те пређе у Купиново и тамо се настани. При овом гоњењу и сељењу један од чланова његове породице погине, те Милић љут, врати се из Купинова и одметне се у хајдуке. Није дуго хајдуковао, почем га намами неки Турчин на заседу и ова га убије.

Његов најстарији син Негослав, кад је сазнао ко му је оца на превару убио и да је очев убица у Београду, пређе из Купинова у Београд и код убице погоди се у службу, да га после неколико недеља закоље усред његове куће. Негослав се после одметне у хајдуке и хајдуковао је срећно подужи низ година. Кад су се прилике око њега мало стишале, остави се хајдуковања, пређе у Купиново, кад му је стриц Угљеша већ био умро, па два брата остану у Купинову, два у СКЕЛИ а с још петорицом врати се у Радушу и насели на старом месту, на десној стране Уба. Још и данас Михаило, Негослављев унук, чува шешану својих предака, с којом су хајдуковали и Турке тукли.

Све досељене породице у ову област нису српске народности. Међу њима има; Румуна, Маџара, Немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна породица у Забрежју а од свих сталих нејвише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. У Скели су породице румуског порекла: Брзаци, Кумпани и Калваци.

Дабићи из Голе Главе и Радуше населили су своје сроднике у Скели и Купинову, где их и данас има.

Радљеви се због куге раселило и од садашње цркве растурило на све стране. Из истих разлога покретала су се и села: Скела, Ушће, Трлић и др.

У Скели су настарије породице даље од Саве, иза сеоског Пољица и око Караџине баре, а млађе на север од њих, идући Сави.

Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.

Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукићи-Брдарских у Кожуару, Ракићи у Стубленици, Тодоровћи у Љубинићу, Мишићи у Бровићу, Поповићи у малом Борку, Циглићи у Скобаљу, Бркићи у Туларима, Беговићи у Брезовици, Тешићи 1 и 2 у Новацима итд.

Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.

 

Порекло фамилија-презимена села Скела

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Аврамовићи, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.

-Адамовићи, после 1827. године, Стублине у околини, Алимпијевдан, доводац уз матер.

-Арсеновићи, после 1827. године, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.

-Бабићи, после 1827. године, Чаково, Аранђеловдан.

-Бајини, после 1827. године, Т. Бечеј, Никољдан.

-Баћићи, после 1827. године, Цуце, Никољдан.

-Бељинци, прва половина 18. века, Бијељина, Ђурђевдан.

-Благојевићи, после 1827. године, Часне Вериге, досељен као радник са дугом, сродник Благојевићима из Скеле.

-Бранковићи, после 1827. године, Крнић у шабачкој Посавини, Никољдан, занатлијске куће.

-Брзаци, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан, по народности Румуни.

-Васићи 2, после 1827. године, Градишка у Босни, Ђурђевдан, не помињу се Васићи 1.

-Вукадиновићи, после 1827. године, Приједор, Аранђеловдан.

-Вукосављевићи, после 1827. године, Моштаница (не зна се да ли је Мала или Велика)-округ београдски, Никољдан.

-Дошићи, друга половина 18. века, Бранковина у Колубари, Стевањдан.

-Драгојловићи и Милинковићи. Видети Милинковићи и Драгојловићи.

-Ђокићи, после 1827. године, Босанска Градишка, Лучиндан.

-Ђорђевићи, после 1827. године, Б. Крајина, Андријевдан

-Ђурковићи, после 1827. године, Т. Бечеј у Банату, Ђурђевдан.

-Ерићи, после 1827. године, Осат, Аранђеловдан, уљез у Ериће 1(?).

-Живановићи и Савићи. Видети Савићи и Живановићи.

-Зазићи*, прва половина 18. века, Попучке у Колубари, Стевањдан.

*Породица Зазића увек је била од највиђенијих породица у округу. Из њихове породице су знаменити Ваљевци прошлог и предпрошлог века: Јанко и Милован Зазић.

Јанко је био трговац и велики родољуб, због чега је 1803. године морао напустити кућу и бежати под заштиту аустроугарских власти. А то је онај исти Јанко, који се помиње у оном знаменитом писму из 1803. године, послано аустријском мајору Митезару у Земун, и због тога су писма платили својим главама његови највећи пријатељи: Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и Хаџи Рувим.

-Змијанци, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.

-Исаковићи 1, друга половина 18. године, Осат, Стевањдан.

-Исаковићи 2, после 1827. године, Бањани у области, Јовањдан, уљези у Исаковиће.

-Јагодићи, после 1827. године, Зарожје-округ ужички, Ђурђевдан.

-Јанковићи, после 1827. године, Ђурђево у Банату (ја бих рекао у Бачкој, оп. Милодан), Никољдан.

-Јовановићи, после 1827. године, Доброселица-Стари Влах, Јовањдан, дошао као занатлија.

-Калваци, после 1827. године, Банат, Никољдан, посрбљени Румуни.

-Капетановићи, после 1827. године, Београд, Никољдан, купили имање, живе у Београду.

-Катићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.

-Ковачевићи, после 1827. године, Дервента, Илиндан.

-Кокићи, после 1827. године, Банат, Ђурђевдан.

-Котури, после 1827. године, Јабланица у Крајини, Никољдан.

-Кушпани, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан посрбљени Румуни.

-Лазаревићи, после 1827. године, Босансдка Градишка, Ђурђевдан.

-Лешићи, после 1827. године, Босанска Градишка, Св. Василије.

-Манојловићи, после 1827. године, Доња Буковица у Азбуковици, Никољдан, велика и угледна задруга.

-Марићи, после 1827. године, Јабланица у Крајини, Ђурђевдан.

-Марјановићи, после 1827. године, Седлари у Подгорини, Стевањдан.

-Марковићи, друга половина 18. века, Јошева у Подгорини, Никољдан.

-Мијићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Стевањдан.

-Микше, после 1827. године, Прогари у Срему, Аранђеловдан.

-Милинковићи и Драгојловићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Никољдан.

-Митровићи 1, после 1827. године, Б. Крајина, Игњатијевдан.

-Митровићи 2, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.

-Мићановићи, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.

-Нешићи 1, стара породица, Никољдан.

-Нешићи 2, друга половина 18. века, Врело у области, Јовањдан, уљези у Нешиће 1.

-Николићи 1, после 1827. године, суседно Ушће, Никољдан, занатлије.

-Николићи 2, после 1827. године, суседни Ратари, Никољдан, од ратарских Крстића.

-Нинковићи, друга половиина 18. века, Бијељина, Никољдан.

-Панићи, после 1827. године, Бељин у Посавској Тамнави, Јовањдан.

-Петровићи 1, прва половина 18. века, Обреж у Срему, Никољдан.

-Петровићи 2, после 1827. године, Лика, Лучиндан.

-Петровићи 3, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.

-Радовановићи, после 1827. године, Тузла, Јовањдан.

-Радојичићи, друга половина 18. века, Дробњаци, Ђурђевдан.

-Радушки* 1, прва половина 18. века, Радуша, Јовањдан.

*Радушки 1 у Скели су од Негића и очували су презимена: Божанићи, Митровићи, Мирчетићи, Ковачевићи и Софронићи, а између себе и Караџићи.

-Радушки 2, друга половина 18. века, Стара Гора у Подгорини, Св. Стефан Дечански, уљези у Радушке 1.

-Рајковићи, после 1827. године, Добринци у Срему, Јовањдан.

-Ракићи, после 1827. године, Дубица, Св. Василије Острошки.

-Роксићи 1, друга половина 18. века, Моштаница у Крајини, Никољдан.

-Роксићи 2, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Ђурђевдан.

-Савићи 1 и Живановићи, друга половина 18. века, Лелић у Подгорини, Никољдан.

-Савићи 2, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.

-Симићи, после 1827. године, Свилеова у области, Лазаревдан.

-Танасићи, прва половина 18. века, Босанска Градишка, Ђурђевдан.

-Томићи, после 1827. године, Седлари у Подгорини, Јовањдан.

-Тубићи, после 1827. године, Срем, Стевањдан.

-Џевабџићи, после 1827. године, Купиново у Срему, Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    СКОКОМ У САВУ У ЗАЈЕДНИЧКУ СМРТ

    https://www.opanak.rs/50-mladih-srpkinja-u-selu-skela-kraj-obrenovca/