Порекло презимена Рома (Цигана) села Доњи Дејан и Јаковљево (Власотинце) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва Рома (Цигана) села Доњи Дејан и Јаковљево , општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локал Порекло становништва Рома (Цигана) села Доњи Дејан и Јаковљево , општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локал Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Мирослав Младеновић » Порекло презимена Рома (Цигана) села Доњи Дејан и Јаковљево (Власотинце)

Порекло презимена Рома (Цигана) села Доњи Дејан и Јаковљево (Власотинце)

Порекло становништва Рома (Цигана) села Доњи Дејан и Јаковљево , општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Насељавање Рома (Цигана) Горњег Повласиња:

На просторима југа Србије, конкретно подручја Повласиња, Лужнице и Власине; појам етничке групације Рома (Цигана) у погледу примања хришћанско православне вере – помиње се у 18. веку.

Овде ће бити речи о Ромима (Циганима) на подручју од села Бољаре, преко села Доњи Дејан, Свођа до село Јаковљево; дела који обухвата географско подручје Горњег Повласиња у општини Власотинце.

На основу истраживања 1955. године, према казивањима старијих људи у селима: Јаковљево, Дејан и Крушевица, дошло се до сазнања да су Роми (Цигани) у овом крају узели православну веру и “прекрштени” крајем 18. и 19 века.

Тако се чак напомиње да су Роми (Цигани) у ове крајеве дошли из мале Азије, односно Индије.

Тако су нека таква индијска имена остала у родословима многих “посрбених “ Рома (Цигана) све до прве половине 20. века.

Само насељавање је вршено са више страна.

Једни су се насељавали са подручја Шумадије, други са подручја Косова и Македоније, а трећи са подручја Турске – из Мале Азије.

Бавећи се пореклом становништва овога краја, многи истраживачи су попут Цвијића, Николића, забележили да поред Рома (Цигана) из мале Азије, на овим просторима Балкана су “словенизирани”-и “посрбљени” влашки Цигани, арбанашки Цигани и турски Цигани.

Тако данас у многим селма власотиначко-црнотравско-власинског краја, као и на читавом подручју јужног Балкана, многи некадашњи сточари-номади, припадали су етничкој групацији влашких Цигана-који су добили нови назив етнимолошко значење Лингури.

Роми (Цигани) у овим крајевима када се рударило у времену под Турцима, били су познати мајстори ковачи у самоковима-где се топила руда, а и у селима када је ковачки занат био на великој цени.

Некада су се ручно-ковачким путем са чекињем и меховима израђивала средстава за обраду земље, попут мотика, рала, онда секира и других алата у употреби за живот у заједници на село у 18. ,19. и до половине 20. века.

Некада многе српске богате фамилије, које нису имале “мушку децу”, често су за своје ћерке “призећивале” лепе црномањасте Цигане, који су касније променили своју веру, па чак и језик.

Тако данас у многим селима овога краја постоје фамилије широм Србије из овог краја ромског (циганског) порекла.

Занимљиво је да су неке фамилије своје порекло чак задржали по називу претка: ”Куртинци” или су имали свој физички “ген”, кога нису ни знали одакле им потиче по родослову.

Друге фамилије, попут неких у село Јаковљево су се призетили, али нису се “одрекли” својих корена, јер су се били призетили у сиромашну фамилију Срба.

Овде се није “изгубила жица”, јер су се касније удавали и женили искључиво Циганима, док су они који су били “призећени” у богатим српским фамилијама, касније се женили и удавали Српкињама и Србима.

Своја истраживања сам забележио како је у село Дејан Циганин по имену Курдија, “прекршћен” у име Јован, а циганка Мерима (Мерема), у српско име Стојанка, са крсном славом “Свети Никола”.

У овим крајевима су Роми (Цигани) се задржа(ва)ли са сталним местом боравка у селима: Доњи Дејан (махала Било и махала Власина), село Свође (до 70. година 20. века), село Присјан, село Црна Бара (повремено исељавање), село Бољаре (са тренутним боравком) и село Јаковљево (стални боравак).

У овом крају поред ковачког заната, Роми (Цигани) су били добри музиканти. Свирали су у музичким инструментима у зависности одређеног времена.

Постоје сазнања да је у 19. веку, њихов главни инструмнент био зурле, са “барабанчетом”-тупаном.

Потом негде 1920. године у овом крају као музички инструмент се појављује “плех музика”-трубачи, са кларинетом.

Та музичка “група” свирача-трубача, била је популарна на свадбама, вашарима и саборима све негде до 70. година 20. века.

Онда се појављују хармоникаши са бубњем, који су касније “увели” у оркестар и “саксафон” све до краја 20. века.

Данас међу свирачима Ромима (Циганима) у селима Горњег Повласиња у власотиначком крају има још младих свирача хармоникаша из села Доњи Дејан .

Роми (Цигани) из Доњег Дејана (махал Било) и села Јаковљево су 70. година 20. века постали печалбари-циглари.

Почели су да праве велелепне куће, доселили се у градовима или у другим селима. Почели су да школују своју децу.

Међу првима је у село Јаковљево још 70. година 20. века Велибор-Борко Савић “Суља” постао поштар (а био је добар и хармоникаш).

Треба истаћи и првог професора разредне наставе Предрага Николића , који је учитељ у моравско село Конопница у општини Власотинце.

Друга деца већ похађају средње школе, а неки су и на факултетима.

Међу женама стање је мало другачије. Ромкиње (Циганке) су махом све до 60. година 20. века у овим крајевима одгајале децу и често одлазиле у “прошњу” у времену верских празника. То је био посебан верски ритуал са бајањем и гатањем и веровањем жена Српскиња у селима- да ће благослов старе циганке баба Милеве из Доњег Дејана, донети у години срећу; берићет у поље, пуне штале оваца и говеда. Доброг здравља и добре печалбе.

Било је, нажалост, и Циганки и Цигана “преваранта” који су долазили из других крајева Србије – Цигани “чергари” са коњима и “чергом” разапињали шаторе.

У планинским селима су продавали корита, вретена, чешљеве, игле, а Циганке су “врачале”.

Међу њима је било и лопова, крале се кокошке помоћу “зрна” и канапа, када су куће биле у планини пусте у времену косидбе и жетве.

У селим поред реке Власине и на вашарима су често Роми (Цигани) водили мечку, која је играла и изводила за плаћен новац, разуне ритуале за које је била дресирана. Међу планинским горштацима је било оних одважних мушкараца који су за опкладу се обаљали (рвали) са мечком.

Ниска свест, тежак економски положај, непросвећеност Рома (Цигана) често је у овим крајевима доводила на нижи ниво друштвеног статуса.

Но, својим радним и моралним вредностима, изборили су се за равноправан однос у погледу поштовања људских вредности.

Писац овог чланка је имао част да буде можда и визионар борбе Рома (Цигана) за њихова људска и друга права. Често је имао неприлике у младости 20. века , због њиховог положаја у срединама у којој је рођен и радио као наставник у осмогодишњој школи. Због борбе за права ученика Рома (Цигана) у 20. веку, доживљавао је прогон, а и сами његови ђаци су имали проблема због своје социјално етничке оријентације.

Све смо издржали.

Неки од тих бивших ученика су постали добри људи, вредни радници, а један од њих по имену Предраг Николић (из махале Било села Доњи Дејан) постао учитељ.

Зато и овај чланак посвећујем свим мојим друговима и пријатељима Ромима (Циганима) из младости и из година када смо заједно било прогањани 80. година 20. века.

 

Према истраживањима Ј. Трифуноског 1963. године у село Доњи Дејан је било „православних Цигана“:

Налазили се у махалама Било (7к) и Власини (2к). Имају 52 члана. Сви потичу од три брата Радивоја, Крсте и Тасе.

Славе св. Николу, “најамни” су радници и “секу туђу шуму”. Говоре цигански. Понеки Цигани ожењени Српкињама”.

Данас су из села Бољаре, Свође , Црна Бара Роми одсељени, а једино их још има у селима: Шишава досељени из Заплање-Душник), селу Присјан, Доњем Дејану и Јаковљеву.

Један део фамилија се одселио у Јагодину, а већи део у Власотинце и друга места у Србији.

 

* * *

Познати музиканти:

Златко Савић- “Зурле”, село Јаковљево (19. век)

*

“Плех музика”(Трубачи) махала Било Село Доњи Дејан:-

-Сима Николић-“Труба”

– Божидар Николић- “Труба”

– Павле Савић-“Велики бас”

– Милорад Савић- “Мали бас”

– Борисав Николић- “Мали бас”

– Тодор Савић- “Бубањ”

– Драган Савић- “Кларинет”.

*

Хармоникаши: Пера Јовановић (махала Власина, Д.Дејан), Небојша Јовановић (Д.Дејан-махала Власина), Велибор Савић-Борко “Суља”(село Јаковљево).

* * *

Образовани Роми (Цигани):-Професор разредне наставе (учитељ) Предраг Николић (1967.г) махала Било, село Доњи Дејан, општина Власотинце

* * *

Приче (песме) о Ромима (Циганима):

 

СИН И ЗЛА МАЋЕХА

(Ромска прича)

Био један човек коме је жена умрла, па је сам остао са сином.

Онда се тај човек преожени и узме другу жену, која је била маћеха његовом сину.

Та жена је била зла, па је терала његовог сина по душу да ради.

Једнога дана та маћеха рекне своме мужу да је много болесна и да једино може да оздрави ако поједе јетру од његовог сина.

Отац је је волео сина и није ништа знао шта да ради.

Сети се некако па закоље једног пса и узме његову јетру, па је даде његовој жени-маћехи да је поједе.

Тако је зла маћеха оздравила.

Отац да би спасао сина од зле маћехе, морао је свога сина да отера од куће и одведе негде у шуму и тамо га остави да живи.

* * *

126.

КАДРИЈА И МЕРИМА

У времену рударења под Турцима у власинско власотиначком крају постојале су ковачнице за ковање руде. У тим ковачницама поред Срба, Македонаца, Црногораца, Босанаца а доста њих су били ковачи и Цигани насељени из Мале Азије.

Тако у махали Било села Доњи Дејан за време Турака били Цигани ковачи по имену КАДРИЈА и његова жена МЕРИМА (Мерема); који су насељавањем из Индије у 18. веку у овим крајем прихватили хришћанску-православну веру.

Тако према православној вери циганин КАДРИЈА је добио српско име ЈОВАН, а његова жена МЕРИМА (Мерема) је прекрштена у српско име СТОЈАНКА.

Тада су према православним српским обичајима прихватили као своју крсну славу Светог Николу (19. децембар)-тако „прекрштени“ из муслиманско циганске у православну веру.

*

Ковачке радње тада Цигани су правили тако што се ископа рупа у земљу и седи и кове, а меови од овчју кожу дувају да се разбукта ватра и загреје и загреје гвожђе за ковање.

Правили су екстере и за дрвено рало-ралник; ковала се КУКА која покрива бразду земљу и зове се ЏЕВГАЛО.

Дрвено рало је имало ДРВЕНИ ГРЕДЕЉ.-дрво за кога се причвршћује ‘ер’м (јарам) са дрвене две палице и дрвена чекерка, а кад се изломи онда се тражила дреновина.

Запис: 1976. године село Крушевица и Преданча (Дејан)

Казивачи: Васиљко Стаменковић Кушински (1882.г.) село Крушевица и Илић Владимир (1881.г.) ваљач село Преданча (Г.Дејан-до 1945.г махала Ленове село Дејан)

Забележио: Мирослав Младеновић 81948.г.) наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Кушевица Власотинце

(Из рукописа: Печалник, приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње” 2012.г., Власотинце )

* * *

РОМСКА ПРИЧА

Уча у школи је имао додир и са Ромима-које су у локалној средини звали Цигани.

Бавећи се етнографијом и историографијом, у свом родном крају-као сакупљач народних умотворевина, дошао је до података-истраживањем, да су Роми у његовом крају се доселили негде давно из Индије; па се потом покрстили у православно-хришћанску веру.

Једино су задржали свој језик, обичаје и начин живљења.

Махом су радили као ковачи, бавећи се овим занатом, јер су потребе за клепањем секира, будака, копача, за сељаке у обради земље, бављење дрвосечом у планини-била прека потреба за свакодневни живот у планини.

Прво су  се Роми населили брдско планински крај-као ковачи, потом постепено силазе да живе поред Власинске и друма-пута. Неки су били и народни певачи и музиканти-трубачи, кланеташи, хармоникаши, а у прошлим временима су на свадбеним весељима и народним саборима

Свирали са зурлама уз тупан.

Њихове жене су често биле врачарице, а било је неких које су се бавиле и прошењем – као неки верски обред, где су за благостање домаћицама добијале као награду одређене намирнице за исхрану.

Тако је била позната циганка баба Милева Дејанка- која је била веома поштована за свој благослов, па је радо примана у свим кућама у планинским селима дејанског краја.

Добро се сећам још као дете сам је упознао, када је моја мајка са великом пажњом је примала у кућу да им да благослов: за напредлак у поље, у стаји са стоком, у породици добро здравље.

Све што су тада циганке тражиле-им се давало, јер се веровало да оне за одређени верски празник својим благословом и уласком у кућу доносе срећу, берићетну годину, па је њихово прорицање било награђивано-са мало месенца, мало сирењца, мало пасуљчака, мало лока, мало вуне-све су то оне тражиле, а домаћица се стезала док је давала, јер у сиромаштву није било довољно, па се говорило-неје баш родило овуј годину ал даће бог да буде боље овуј годину.

Циганке су све то трпале у своје торбе и ишле од куће до куће у просјачење.

Благосиљају се дечица, пород, удадбе, женидбе, здравље у кући. Тако су тада Цигани били поштовани.

У планини се за њих није знало за њихово назив Роми. То сам тек дознао када сам завршио школе. Неки од Рома су се бавили и другим занатима, сакупљајући длаку и правили четке, а један број Рома никако није могао се скрасити на исто место, били су цигани-чергари.

Многи су живели лутајући у току лета са коњем, са коњском запрегом, у коме се кретала читава фамилија.

Ишли су по планинским селима, развичали су черге као шаторе-где су Циганке ишле по кућама да враћају, а мушкарци су продавали пољопривредне алатке, који су сами правили као мајстори ковачи…

Често су жене носиле игле за шивење, мараме и давале их у замену за сир, јаја, кокошке, па и за млеко.

У току лета су догађале и крађе од Цигана-нарочито су крали кокошке, где су их Циганке привлачиле помоћу канапа, на кога је везивано зрно кукуруза.

То се догађало када су домаћинства била пуста без чувара куће-јер се одлазило у поље да се сакупља летина.

Као дете се сећам када су мушкарци трагали за њима после крађе кокошка.

Зато су нас децу често у време великих летњих радова у пољу-косидби, родитељи остављали да чувамо кућу и кокошке од Цигана и лисаца.

Деца Цигана-Рома нису се никада школовала.

Живећи веома примитивно, са ниском свешћу, једино је било важно да живе за парче хлеба, да се пева, игра и весели.

Због нечистоће, нехигијенског начина живота, често су нама деци говорили-да Циганима „смрди душа“.

Онда када су Цигани-Роми почели да се просвећују, њихов живот се почео мењати.

Није се само живело уз ватру, која је паљена насред куће, поред огњишта. Почело се одласком у печалбу, бавећи се цигларским занатом.

Почело се са променом исхране, хигијене и свести.

Прављење су куће налик оних у село са Србима. Почело се мењати унутрашњи изглед кућа.

Куповали су шпорете за дрва, који су претходно заменили огњишта, на којима се све спремало.

Дрвене кашике, панице од глине- заменили су плеканим тањирима и кашикама од алуминијума.

То су били почетци новог живота, али се споро ишло напред. Остале породице су и даље живеле по старом.

У том времену живљења Цигана-Рома у свом родном крају; уча је имао прилике да се сусретне са тим изазовом живота.

Њихова деца нису ишла у школу. Обилазио је планинске засеоке, објашњавао им да се треба просвећивати, само ако деца се описмењују. Жалило се да се нема шта да се једе.

Уча их је убедио да само ако се буде писмен, може се боље живети-причао је о себи, да је и сам био у таквим сиромашним околностима живота.

Следили су њихов пример.

Као разредни старешина се залагао да им деца добијају бесплатне књиге, свеске и прибор.

Најсиромашнијим ученицима је носио кући често шећер и со, а некада и брашно; потом доносио одећу и обућу од своје деце. Борио се за њих; да успеју да се ишколују.

Некада када се није могло, да се од великог снега-оде у планинску забит; спавало се код уче.

Делило се шта се имало-иако је и сам уча живео у оскудици.

Његов идеал живота је био да помаже људе у невољама, па и Цигане-Роме.

Сви су га волели.

Уверавао се у многе животне невоље, када је обилазио циганске породице; из којих су вириле лепушкасте младе Циганчице и Циганчићи-његове ученице и ученици, који су волели свога учу.

Често им је био заштитиник у школи, породици и средини.

Колико је било тешко разумети проблеме деце и њихов положај у средини, уча је то често осећао на својој кожи.

Добијао је подсмехе у средини, па и у школи у којој је радио на село.

Други су у школи све њихове проблеме решавали батинама, вређањем или ниподаштавањем.

Знао је уча да су Цигани-Роми, под наслеђем предрасуда прошлости третирани као грађани другога реда.

Некада је било тешко убедити другу децу да седну са малом Циганчицом или Циганчетом у ђачкој клупи.

Уча је убеђивао родитеље остале деце, да шаљу децу у школу- а имао је ауторитет у средини.

Тако су деца некада имала утицаја и на промену свести одраслих.

Данас се уча сећа, веселог и раздраганог свог некадашњег ученика Војкана, који је својом бистрином одавао дечака, од кога може нешто бити у животу.

Нажалост уча је због суровог времена једноумља-неподобности, тада био склоњен из рада у просвети, на улицу без посла.

Тако је његов омиљени циганчић-Ром Војкан остао препуштен на милост и немилост батинаша у школи.

Уча га је помагао да истраје, нарочито када се живело под најконом-шатором на ледини поред реке Власине, када се спавало на голој земљи у време кишних дана.

Касније, после много година, када је уча и сам остао на ветрометини живота, са породицом остао без егзистенције због свог уверења-када се избегавало да се учи каже и „добар дан“, када се окретало на другу страну приликом сусретања са учом, када је био уча прогањан.

Изненада на аутобуској станици у вароши, док је са породицом муку мучио око гурања за аутобус према планини у своје родно село; појавио се један Цига-Ром у таксију испред самог аутобуса:

– Овамо наставниче, изашао је из таксија и са великим поштовањем допустио прво место у таксију свом некадашњем васпитачу живота.

Помогао породици да се унесу ствари и бесплатно их одвезао до места где се скреће пешице за планину-учино родно село.

Успут је испричао како је имао психолошке трауме у војсци од батина које је добијао у школи од појединих наставника и директора школе, а сада живи са породицом у једном граду у Шумадији.

Наравно, уча више никада није видео свог бившег ученика Војкана.

Тог плавооког бистрог дечачића, с којим је играо мали фудбал, који му је рецитовао на приредбама циганске песме, причао приче, певао и свирао-дечака веселе нарави и пуног живота.

Колико је уча био драг том малом дечаку, видело се онда када се осмелио да сам приђе учи и понуди вожњу-када су сви зазирали од уче у времену прогона и хајке на њега због његовог уверења у комунистичком једноумљу.

Тај призор је људско признање, за све шта је уча урадио за његово образовање и васпитање-за његов прави пут живота.

Учи је то била највећа награда, које се и данас радо сећа.

Било је непријатних сцена због промагања ромској деци у школи.

Када се уча супростављао батињању једног Циганина-Рома; из немоћи упутио га је да се обрати Централном комитету Савеза комуниста Србије и јавно написао адресу на табли у учионици.

Уча није претпостављао шта ће све непријатности имати због тога.

Наравно да је то касније злоупотребљено и присилом родитеља, дете је у полицији саопштило да је уча написао жалбу и присилно натерао ученика на потпис-што и дан данас уча нерадо прелиста извештај тадашњег просветног инспектора у општини.

То је, нажалост, био и један од разлога да се учи накалеми да није више за рад у просвети-да је неподобан за рад у школи са децом.

Уча је обилазио и циганска-ромска насеља у граду, саветовао родитеље да школују децу и да у том времену потраже помоћ од партијских и државних институција.

Наравно и то се завршавало злоупотребом.

Борбу Цигана-Рома, за њихова људска и национална права, уча је започињао у тешким временима партијског једноумља.

Није тада успео много, али је заденуо клицу, да се свачији људски живот, свачије право да мисли, говори својим језиком, да свако дете буде образовано, да се свако може запослити и изборити за своје право на слободан живот, рад, социјалну правду-па и код Цигана-Рома.

Причу о Циганима-Ромима, можда ће неко наставити на један нови и другачији начин, а учина прича, остаје као један траг времена живота Цигана-Рома у његовом родном крају.

Март 2006. године Власотинце

(Из рукописа: МОЈЕ ПРИЧЕ, 2009.г-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце)

* * *

ГУЛАВЕЗА И МЕЧКА

Обаљал се Милан Гулавеза

Сас мечку у опкладу

Тамо негде у печалбу.

Били наши циглари,

Дејанци, Равноделци, Брезовчани.

Цига дал голему награду

Кој обали његову мечку.

Гулавеза се увати сас мечку!

Учинило му се да ће гу обали,

Онањкој јак и млад.

Горштачки навали на њу,

Ал мечка била појака,

Почела да крши Милана.

Циглари око њега

Привикаше, сви у глас:

„Држ се Милане, појак си!“

Ал мечка била појака.

Повикаше:“Држ се Гулавезо“!

Море, голем зор видоше,

Некако, ед’н се сети

Па у глас повика:

„Милане с’прс у дупе!“

Овај такој учини.

Мечка ровну и паде на земљу.

Милан Гулавеза доби опкладу,

Цига оће још једну опкладу,

А Милан Гулавеза ће си:

„А, бре, брате. Од стр’а,

Више ни сас зајца

Нећу да се обаљам,

Камо ли сас рутаву мечку“.

Такој ти је тој било

Сас Милана Гулавезу.

И обаљање сас мечку.

 

18. септембар 2006.г.

 

Стр. 83, ПЛАНИНСКА ОРАТА-збирка песама на дијалекту,

Аутор: Мирослав Младеновић Мирац

2008.г.  Власотинце

* * *

 

Порекло презимена Рома-Цигана:

*

Порекло презимена Савић (село Јаковљево):

Крсна слава: Свети Никола

Родоначелник: Златко ( призетио се у род Савић у село Јаковљево из Лужницу као ковач)

Презиме: Савић

Познат родослов:

Влајко Савић:- Војислав Савић

Војислав:-Велибор –Борко Савић(1947.г)-поштар, Стојан Савић, Предраг Савић

Велибор Савић:-Анка Савић

* * *

Порекло презимена Јовановић (махала Власина Доњи Дејан):

Крсна слава: Свети Никола

Родоначелник: Јован

Презиме: Јовановић

Познат родослов:

Божа „Црни“ Јовановић, Пера Јовановић

Божа „Црни“-Милева:-Мија Јовановић, Милан Јовановић

Мија Јовановић:-Часлав, Станојил, Зоран

Милан Јовановић:-Небојша (хармоникаш), Предраг.

У фамилији баба Милеве Јовановић живео је и унук Војкан Паљић , који сада живи у Јагодину.

Пера Јовановић-учесник НОР-а, хармоникаш имао је ћерку Јордану, привео зета који је умро са два унука Славишу и унуку.

* * *

Порекло презимена Николић и Савић (махала Било село Доњи Дејан):

Родоначелник: Никола

Порекло: Доселили се из село Сараорце код Велике Плане

Несумљиво је да је предак Никола „призетак“ у роду Савић (досељени из Дебра-„Дебранска струја“ из старе Србије) као добар ковач узео „крсну славу и презиме“

Крсна слава: Свети Никола

Познат родослов:

Браћа: Радивоје Савић, Таса Савић, Крста Савић

Радивоје Савић:-Сима Николић, Божидар Николић, Гордана Николић. Павле Савић Радиша Савић, Тодор Савић, Мирко Савић, Борисав Савић.

Борисав Савић (1937-2008):-Бранко Николић (1962), Невена Николић-Усковић (1964), Предраг Николић (професор разредне наставе-учитељ).

Предраг Николић(1967.)-Анка Савић(с.Јаковљево):-Александра Николић(1995.г уч. средње школе), Данијел Савић 1997.г. ученик средње школе).

Таса Савић:-Милорад Савић, Драган Савић.

Крста Савић:-Тонча Николић, Градимир Николић.

Запис: 13. фебруар 2013.године Власотинце

Казивач: Предраг Николић (1967. г рођен у махали Било села Д.Дејан у род Николић-Савић), професир разредне наставе у основној школи село Конопница, истурено одељење ОШ „Свети Сава“ село Гложане, општина Власотинце, живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница Власотинце и локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[2] Ј. Трифуноски:-СЕЛА И СТАНОВНИШТВО У ДОЊЕМ СЛИВУ ВЛАСИНЕ, Народни музеј Лесковац 1975.г

[3] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ из рукописа:”ПЕЧАЛНИК-приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке из власотиначкога краја- Повласиње)” 2012.г., Власотинце

[4] Мирослав Б Младеновић Мирац: Из ркуписа “МОЈЕ ПРИЧЕ-2009.г. Власотинце

[5] Мирослав Б Младеновић Мирац:-ПЛАНИНСКА ОРАТА, збирка песама на дијалекту, 2008.г. Власотинце

[6] Казивање: Николић Предраг, професор разредне наставе (учитељ) ОШ село Конопница, истурено одељење ОШ “Свети Сава” село Гложане, опшштина Власотинце, родом из махале Било, село Доњи Дејан-живи у Власотинце

 

АУТОР: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар, Власотинце

12. фебруар 2013. године, Власотинце, јабланички округ, југ Србије

 

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top