Окрузи, градови и села Војводине Reviewed by Momizat on . Севернобачки округ Град Суботица: Александрово (до 1904. засебна општина, сада градска четврт), Бајмок, Бачки Виногради (до 1947. године Краљев Брег), Бачко Душ Севернобачки округ Град Суботица: Александрово (до 1904. засебна општина, сада градска четврт), Бајмок, Бачки Виногради (до 1947. године Краљев Брег), Бачко Душ Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Србија » Војводина » Окрузи, градови и села Војводине

Окрузи, градови и села Војводине

Севернобачки округ

Град Суботица:

Александрово (до 1904. засебна општина, сада градска четврт), Бајмок, Бачки Виногради (до 1947. године Краљев Брег), Бачко Душаново (до 1978. године Душаново), Биково, Вишњевац, Горњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Доњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Ђурђин, Келебија, Љутово (до 1978. део Таванкута), Мала Босна, Мишићево (до 1978. део Бајмока), Нови Жедник (до 1978. део Жедника), Палић, Стари Жедник (до 1978. део Жедника), Суботица, Хајдуково (до 1978. део Палића), Чантавир и Шупљак.

Општина Бачка Топола:

Багремово (стари назив Бразилија), Бајша, Бачка Топола (обухвата и Кочићево, које је престало да постоји као самостално насеље 1978. године)), Бачки Соколац, Богараш (насеље је до 1978. године било део Гунароша), Горња Рогатица, Гунарош (до 1950. године Молски Гунарош), Зобнатица, Кавило (до 1978. године део Гунароша), Карађорђево (до 1950. Бачко Карађорђево), Криваја (насеље створено 1978. године од делова Бачког Сокоца, Горње Рогатице и Томиславаца), Мали Београд, Мићуново (до 1947. године Карактур), Ново Орахово (до 1948. године Орахово, пре тога назив је био Сенћански Гунарош), Његошево, Оборњача (до 1991. године део Гунароша, данас без становника), Томиславци (1947-2007. године назив је био Орешковић, пре тога Орешковићево), Панонија (до 1978. године део Бајше), Пачир, Победа (до 1978. године део Гунароша), Светићево, Средњи Салаш и Стара Моравица.

Општина Мали Иђош:

Ловћенац (стари назив Секић), Мали Иђош (до 1948. Криваја) и Фекетић (обухвата и Селиште, самостално насеље до 1978. године, које се до 1947. године звало Ново Село).

Средњобанатски округ

Град Зрењанин:

Арадац (до 1947. године Словачки Арадац-Андрејевац), Банатски Деспотовац, Бело Блато, Ботош, Елемир, Ечка, Зрењанин (обухвата и некадашње самостално насеље Мужљу од 1978. године; до 1947. званични назив је био Петровград, пре тога Велики Бечкерек), Јанков Мост, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукино Село, Лукићево (до 1947. године Мартиница), Меленци, Михајлово, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин и Чента.

Општина Житиште:

Банатски Двор (обухвата и укинуто насеље Банатски Душановац), Банатско Вишњићево, Банатско Карађорђево (до 1950. Карађорђево), Житиште (до 1947. године Бегеј Свети Ђурађ), Међа, Нови Итебеј, Равни Тополовац (до 1947. године Катарина, 1947-1948. године Тополовац), Српски Итебеј, Торак (до 2001. године званични назив је био Бегејци; насеље настало од Великог и Малог Торака) 1947. године), Торда (до 1947. године Вујићево), Хетин и Честерег.

Општина Нова Црња:

Александрово (1948-1992.. године званични назив је био Велике Ливаде, а до 1948. године Банатско Александрово), Војвода Степа, Молин (насеље расељено), Нова Црња, Радојево (до 1947. године Кларија), Српска Црња и Тоба.

Општина Нови Бечеј:

Бочар, Кумане, Нови Бечеј (до 1952. године Волошиново; обухвата и укинуто насеље Врањево) и Ново Милошево (настало спајањем села Драгутиново и Беодра).

Општина Сечањ:

Банатска Дубица (до 1950. године Маргитица), Бока, Бусење (до 1947. године Владичино Село), Јарковац, Јаша Томић, Конак, Крајишник (стари назив Шупљаја), Неузина (настало спајањем Српске Наузине и Хрватске Неузине), Сечањ, Сутјеска (стари назив Сарче) и Шурјан.

Севернобанатски округ

Општина Ада:

Ада, Мол, Стеријино (до 1959. године Стеријино Село), Оборњача и Утрине (до 1947. године Недићево Насеље).

Општина Кањижа:

Адорјан (до 1978. године Надрљан), Велебит, Долине, Зимоњић, Кањижа, Мале Пијаце, Мали Песак, Мартонош, Ново Село (до 1978. године део Орома), Ором, Тотово Село (до 1955. године Бачки Гај), Трешњевац (1948-1978. године Сенћански Трешњевац; до 1946. године Узуновићево ) и Хоргош.

Општина Кикинда:

Банатска Топола, Банатско Велико Село (настало 1948. године спајањем насеља Шарневил, Солтур и Свети Хуберт), Башаид (од 1978. обухвата и некада самостално насеље Бикач), Иђош, Кикинда (до 1947. године Велика Кикинда), Мокрин, Наково, Нови Козарци (стари називи Мајсторт, до 1948. године Козарци; обухвата и укинуто насеље Хајфелд), Руско Село и Сајан.

Општина Нови Кнежевац:

Банатско Аранђелово, Ђала, Мајдан, Нови Кнежевац, Подлокањ, Рабе, Сигет (до 1978. део Банатског Аранђелова; новим ЗОТОРС из 2007. године званични назив је Сегет), Српски Крстур (до 1991. званични назив је био Крстур) и Филић (до 1978. део Новог Кнежевца). Најновијим законом о територијалној организацији Републике Србије формирано је насељено место Обилићево од дела насеља Нови Кнежевац, које је до 1947. године било самостално насеље, пре него што је укинуто.

Општина Сента:

Богараш (до 1978. године део Горњег Брега), Горњи Брег, Кеви, Сента и Торњош. Најновијим законом о територијалној организацији Републике Србије из 2007. године формирано је насељено место Батка од дела насеља Сента).

Општина Чока:

Банатски Моноштор, Врбица, Јазово, Остојићево (до 1947. године Потијски Свети Никола), Падеј, Санад, Црна Бара и Чока.

Јужнобанатски округ

Град Панчево:

Банатски Брестовац, Банатско Ново Село, Глогоњ, Долово, Иваново, Јабука, Качарево (до 1947. године Краљевићево), Омољица, Панчево (обухвата и Војловицу која је до 1978. била самостално насеље) и Старчево.

Општина Алибунар:

Алибунар, Банатски Карловац (1947-1949. године Ранковићево, 1949-1955. године Банатско Ранковићево; обухвата и укинуто насеље Мали Луг-Векерле), Владимировац (обухвата и Нови Владимировац који је до 1978. био самостално насеље), Добрица, Иланџа, Јаношик (до 1947. године Словачки Александровац), Локве (стари назив Свети Михајло), Николинци, Нови Козјак (до 1947. године Фердин) и Селеуш.

Општина Бела Црква:

Банатска Паланка, Банатска Суботица, Бела Црква, Врачев Гај, Гребенац, Добричево, Дупљаја, Јасеново, Кајтасово (стари назив Кајтасовачки Виногради, до 1947. године Палфи), Калуђерово, Крушчица, Кусић, Црвена Црква и Чешко Село (до 1947. године Фабијан).

Општина Вршац:

Ватин, Велико Средиште, Влајковац, Војводинци, Вршац, Вршачки Ритови (до 1959. године Вршац Салаши), Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Куштиљ, Мали Жам, Мало Средиште, Марковац, Месић, Орешац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Ритишево, Сочица, Стража, Уљма и Шушара.

Општина Ковачица:

Дебељача, Идвор, Ковачица, Падина, Путниково, Самош, Уздин и Црепаја.

Општина Ковин:

Баваниште, Гај, Делиблато, Дубовац, Ковин, Мало Баваниште, Мраморак, Плочица, Скореновац и Шумарак (до 1947. године Емануиловац).

Општина Опово:

Баранда, Опово, Сакуле и Сефкерин.

Општина Пландиште:

Банатски Соколац, Барице (до 1947. године Свети Јован), Велика Греда, Велики Гај, Дужине (стари назив Сеченово), Јерменовци, Купиник (до 1947. године Александров Гај), Лаудоновац (до 1974. године био део Пландишта, новим Законом о територијалној организацији назив је Лаудовац), Маргита, Марковићево (до 1948. године Крива Бара), Милетићево, Пландиште (стари назив Мариолана), Стари Лец и Хајдучица.

Западнобачки округ

Град Сомбор:

Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Гаково (обухвата и Крушевље које је до 1978. било самостално насеље), Дорослово, Кљајићево (до 1948. године Крњаја), Колут, Растина, Риђица, Светозар Милетић, Сомбор, Станишић, Стапар, Телечка и Чонопља.

Општина Апатин:

Апатин, Купусина, Пригревица (до 1947. године Пригревица-Свети Иван), Свилојево и Сонта (обухвата и Велики Салаш који је до 1978. био самостално насеље).

Општина Кула:

Крушчић (до 1950. године Вепровац), Кула, Липар (до 1947. године Емушић, пре тога Соколац Кулски), Нова Црвенка, Руски Крстур, Сивац и Црвенка.

Општина Оџаци:

Бачки Брестовац, Бачки Грачац (до 1947. године Филипово), Богојево, Дероње, Каравуково, Лалић, Оџаци, Ратково (до 1948. године Дубрава, пре тога Парабућ) и Српски Милетић.

Јужнобачки округ

Град Нови Сад:

Бегеч, Будисава, Ветерник, Каћ, Кисач (обухвата и Танкосићево које је до 1978. било самостално насеље), Ковиљ, Нови Сад (у периоду од 1980 до 1989. године данашње јединствено насеље Нови Сад је било подељено на Нови Сад-Стари Град, Нови Сад-Лиман, Нови Сад-Детелинара, Нови Сад-Подунавље и Нови Сад-Славија), Руменка, Степановићево, Футог и Ченеј.

Градска општина Петроварадин:

Буковац, Лединци, Петроварадин, Сремска Каменица и Стари Лединци (до 1999. године део Лединаца).

Општина Бач:

(обухвата и Мали Бач који се до 1947. године називао Томићево), Бачко Ново Село, Бођани, Вајска, Плавна и Селенча.

Општина Бачка Паланка:

Бачка Паланка, Визић, Гајдобра, Деспотово (до 1947. године Деспот Свети Иван, 1947-1948. године Васиљево, 1948-1952. године Ново Васиљево), Карађорђево (до 1978. године део Младенова), Младеново (до 1948. године Букин), Нештин, Нова Гајдобра, Обровац, Параге, Пивнице, Силбаш, Товаришево и Челарево (до 1947. године Чиб).

Општина Бачки Петровац:

Бачки Петровац, Гложан, Кулпин и Маглић (до 1949. године Бујкеш).

Општина Беочин:

Беочин, Баноштор, Грабово, Луг, Раковац, Свилош, Сусек и Черевић.

Општина Бечеј:

Бачко Градиште, Бачко Петрово Село, Бечеј (до 1947. године Стари Бечеј, 1991-1992. године званичан назив је био Стари Бечеј; 1947. године Бечеју припојена насеља Пеце-Шор и Пољаница), Милешево и Радичевић (до 1947. године Ново Насеље број 1, 1947-1948. године Чикерија).

Општина Врбас:

Бачко Добро Поље (до 1948. године Добро Поље), Врбас (1983-1991. године Титов Врбас), Змајево (до 1947. године Пашићево), Косанчић (до 1991. године део Савиног Села), Куцура, Равно Село (до 1947. године Нове Шове, 1947-1948. године Равно) и Савино Село (до 1947. године Торжа).

Општина Жабаљ:

Госпођинци, Ђурђево, Жабаљ иЧуруг.

Општина Србобран:

Надаљ, Србобран и Турија.

Општина Сремски Карловци:

Сремски Карловци.

Општина Темерин:

Бачки Јарак, Сириг (од дела овог насеља је новим Законом о територијалној организацији Републике Србије из 2007. године формирано ново насеље Камендин) и Темерин.

Општина Тител:

Вилово, Гардиновци, Лок, Мошорин, Тител и Шајкаш.

Сремски округ

Град Сремска Митровица:

Бешеновачки Прњавор (до 1978. године део Бешенова), Бешеново, Босут, Велики Радинци, Гргуревци, Дивош, Ђипша (укинуто насеље јер је разорено у рату), Засавица I (до 1978. део Засавице, од 2007. заједно са Засавицом II чини јединствено насеље Засавица), Засавица II (до 1978. део Засавице, од 2007. заједно са Засавицом I чини јединствено насеље Засавица), Јарак, Кузмин, Лаћарак, Лежимир, Манђелос, Мартинци, Мачванска Митровица (стари назив Мала Митровица), Ноћај, Равње, Раденковић, Салаш Ноћајски, Сремска Митровица, Сремска Рача, Стара Бингула, Чалма, Шашинци (Новим законом о тер. организацији из 2007. године званичан назив је Шишинци), Шишатовац и Шуљам.

Општина Инђија:

Бешка, Инђија, Јарковци, Крчедин, Љуково, Марадик, Нови Карловци, Нови Сланкамен, Сланкаменачки Виногради (до 1978. део Новог Сланкамена), Стари Сланкамен и Чортановци.

Општина Ириг:

Велика Ремета (до 1978. део Крушедол Села), Врдник, Гргетек (до 1978. званични назив је Гргетег), Добродол (до 1978. део Шатринаца), Ириг, Јазак (Новим Законом о тер. организацији из 2007. године од дела овог насеља формирано је насеље Јазак Прњавор), Крушедол Прњавор (до 1978. званични назив је био Крушедолски Прњавор), Крушедол Село, Мала Ремета, Нерадин, Ривица и Шатринци.

Општина Пећинци:

Ашања, Брестач, Деч, Доњи Товарник, Карловчић, Купиново, Обреж, Огар, Пећинци, Попинци, Прхово, Сибач, Сремски Михаљевци (до 1950. године Михаљевци), Суботиште и Шимановци.

Општина Рума:

Буђановци, Витојевци, Вогањ (Новим законом о тер. организацији из 2007. године формирано је ново насеље Марђелос од дела овог насеља), Грабовци, Добринци, Доњи Петровци, Жарковац, Кленак, Краљевци, Мали Радинци, Никинци, Павловци, Платичево, Путинци, Рума, Стејановци и Хртковци.

Општина Стара Пазова:

Белегиш, Војка, Голубинци, Крњешевци, Нова Пазова, Нови Бановци, Стара Пазова, Стари Бановци и Сурдук.

Општина Шид:

Адашевци, Батровци, Бачинци, Беркасово, Бикић До (до 1975. године део Привине Главе), Бингула, Вашица (стари назив Мала Вашица), Вишњићево (стари назив Грк), Гибарац, Ердевик, Илинци, Јамена, Кукујевци, Љуба, Моловин, Моровић, Привина Глава, Сот и Шид.

 

 


Коментари (6)

  • Natasa

    Molim Vas, mozete li da mi kazete o porodici Stojic iz Krusedola. Moja majka se zove Dragica, njen otac je Djoka Stojic, a njegov otac je Kosta Stojic. Slava je Sveta Petka.
    Hvala

    Одговори
  • Marko Bakić

    Poštovanje,

    Zanima me ako mi možete pomoći oko djevojačkog prezimena moje majke Vučkovački. Zabilježeni su poslije ukidanja Potisko-Pomoriške granice, u Opovu 1760g. Preselili su se u Veliki Bečkerek tj. Zrenjanin u perioudu 1768-1772g. zajedno sa 50 obitelji iz Opova.U Opovu su se potpisavali na dva različita načina Vučkovac i Vučkovački. Osnovali su svoj zaseban kraj koji se zvao Opavačka mahala ili varoš. 1828g. u Zrenjaninu je zabilježeno 8 kuća Vučkovac-Vulkovački. Inaće moj pradjed Svetozar je rođen u Zrenjninu, a moj djed Živko je rođen u Ludbregu(Hrvatskoj).

    Hvala unaprijed,

    Marko Bakić, Zagreb

    Одговори
  • vojislav ananić

    Како су нека од војвођанских насеља добила име – 1. део

    https://dotkomsite.com/2016/11/08/kako-su-vojvodanske-varosi-dobile-ime/

    Одговори
  • vojislav ananić

    Како су нека од војвођанских насеља добила име – 2. део

    https://dotkomsite.com/2017/03/28/kako-su-vojvodanske-varosi-dobile-ime-drugi-deo/

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ БАНОВЦИ, село у Сријему, у срезу старопазовском; на Дунаву (82 м), од Старе Пазове 11 км (правац) к истоку-југоистоку. Имају 1.310 становника, опћинско поглаварство, римокатоличку жупу, евангеличкоаугсбуршки пасторат, 2 пучке школе. Код Н. Б. нашло се предмета од кремена из неолитичке и предмета из жељезне (латенске) културне периоде. На брежуљку Градини, коју је Дунав подривао, од Н. Б . југоисточно, нашло се доста остатака римске културе (спомен базилике из доба цара Антонина Пија, доказа јаче војничке посађе на међи царства против барбара, уломак жртвеника Јупитера ДоИихона, 2 тучане бисте божице Атене, више фибула, новаца, читаво римско гробље). Тамо је било знатно римско насеље Бургене од Тауруна (Земун) десет римских миља (14‘8 км) далеко. Н. Б . градина налазиште је и бизантских (амулет с ликом Богорођице) и других средовјечних предмета (маџарских новаца).

    Литература: Вјесник Хрватскога Археолошкога Друштва

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЦРВЕНКА

    У далекој прошлости у праисторијско доба земљиште на коме се данас налази Црвенка било је под дубоком водом. Област измедју Дунава и висоравни Телечка била је тада велико, широко језеро које су стари римски историчари назвали „Слатко море“. У то доба могло се путовати ладјом од Телечке све до Фрушке Горе и Срема. Телечка је тада била покривена густом шумом у којој је живела многобројна и разноврсна дивљач. И данас наилазимо у околини Црвенке на многобројне увале и удубљења која нам говоре о изворима и потоцима којима је Телечка тада обиловала. У „Купиновој долини“ код мале железницке станице, која се налази на прузи према Суботици надјени су остаци преисторијских животиња као нпр. мамута. Историјски подаци датирају од доба доласка Келта у ове крајеве углавном са хришћанским рачунањем времена. Из поменутог доба има историјских споменика материјалне културе. Тако је у близини Куле надјен разни археолошки материјал из келтског и римског доба као нпр. дјердани, урне и разна грнчарија, поред тога надјен је и новац који је припадао Келтима, Римљанима (Константин Велики), Млетачкој републици и угарски новац који је кован за време краља Андрије ИИ. Сви ови подаци нам говоре да је Црвенка и њена околина била већ прилично рано насељена, можда и неколико стотина година пре наше ере. Почевши од 5. и 6. века спуштају се у ове крајеве јужнословенска племена, а крајем 9. века долазе у Панонску низију Мадјари. Доласком Турака на Балкан почело је померање јужнословенских племена из области Македоније и Косова крајем 14. века према северу и северозападу. После битке на Марици (1371) и Косову пољу (1389) почело је масовно пресељавање Срба преко Саве и Дунава у Јужну Угарску. Прво организовано насељавање Срба у Јужну Угарску извршио је угарски краљ Леополд И. средином 17. века. Намера му је била да осигура јужну границу од надирања Турака и врло честих упада у ове крајеве. Крајем 17. века почело је масовно пресељавање Срба из области Косова и Метохије а врхунац је била Велика сеоба од 1690. г.
    У ово доба насељене су у Јужну Угарску бројне српске породице које су читавом крају дале словенско обележје.
    Српски колонисти живели су у то доба под тешким условима јер царска влада није испунила своја ранија обећања.
    Они су се бавили примитивном земљорадњом и напасали своју стоку по пространим пашњацима и ливадама.
    Колонизација Немаца у ове крајеве почела је такодје за време Леополда 1. у 17. веку, а наставила се под владавином Јосифа 1, Карла 6, Марије Терезије и завршила се владавином Јосифа 2. када је достигла врхунац.
    Марија Терезија је била прва која је почела у већој мери да насељава Немце у Војводину, а посебно у Бачку.
    У оно време област данашње Бачке била је често пустошена у сталним ратовима са Турцима, па је било много напуштених и недовољно насељ2. их феудалних имања. Стога је Јосиф 2. одлучио да те опустошене крајеве насели Немцима и то таквим елементом који ће бити одан царској власти и његовом апсолутизму, а који ће у исто време као вешти земљорадници култивирати новонасељене крајеве.
    Насељавање Немаца у Војводину било је у складу са царском политиком
    понемцавања. Јосиф 2. је нашао да је за колонизацију јужних делова Угарске најпогодније становништво из области Горње Рајне и то из Витемберга, Елзаса и Лотерингије, Бадена, Хесена и Пфалца које је у већини сељаштво.
    Царски проглас о колонизацији који је био објављен 21. септембра 1882. г. наишао је на повољан пријем код рајнских Немаца.
    У овом прогласу цар обећава свакој породици кућу са баштом, земљорадницима земљу, стоку и потребне алатке, а занатлијама сав алат и још 50 форинта у готовом. Интересантно је напоменити да је за надничаре предвидјен само најпотребнији прибор за рад без помоћи у новцу.
    Поред овога свакој породици је обезбедјен путни трошак до новог пребивалишта и загарантовано ослободјење од државних и спахијских пореза, дажбина и терета за идућих 10 година.
    И поред тога сто су владари појединих државица у Немачкој спречавали исељавање ипак су велике групе Немаца, примамљене обећањима и надом у лепши живот, кренуле у рано пролеће 1783.г. у Угарску.
    Прво сабирно место био је град Рогенсбург до кога су колонисти дошли колима. Овде су добили нове пасоше или су им потврдјени стари па су затим кренли бродом до Беча.
    Путовање до Беча је трајало 10 дана. У Бечу је свака породица по члану добила две форинте и насељенички пасош на коме је било назначено место у које се упућује. Колонисти који су били одредјени за жупанију Бачку упућени су одмах у Сомбор где су се имали јавити такозваној „Насељеничкој канцеларији“.
    Овде је свака породица по члану добила по једну форинту и на сваку главу преко десет година старости два крајцера и једну мерицу брашна, мало дрва, сламе, сирћета. Овакву помоћ добијале су све породице сваког месеца док им није подигнута кућа.
    Тако су из Сомбора упућени први колонисти у Црвенку 1783. године у јуну месецу.
    Пре досељавања Немаца Црвенка је била феудално имање које се налазило на Телечкој, Јужно од Бајше а источно од Сивца.
    Јужно од Црвенке налазила се пустара Салашиц која се простирала све до вепровачког атара (данасњи Крушчић).
    Године 1655. Црвенка је прешла у посед Веселењи Адама. Када је почела колонизација Црвенке 1783.г. тада је настао и црвеначки атар, спајањем пустара Салашиц, Белог Брда и Брестовсица.
    Бело Брдо налазило се према Кули, Салашиц и Брестовсиц од крстурског пута према Сивцу односно Кули.
    Временом су имена ових пустара потпуно исчезла.
    По нацрту који је радјен приликом колонизације, Црвенка се налази испред Телечке насред друма Сивац – Кула. То је уствари њен данашњи положај. Тада је пројектован и нацрт насеља са правим улицама.
    После премеравања установљено је да Црвенка заузима 6859 к.ј. а са спољним салашима 15.694 к.ј.

    О пореклу имена Црвенка нема поузданих објашњења него постоји неколико претпоставки.
    Тако једна од њих говори да је име Црвенка настало од црвенкасте земље које је било у изобиљу на Телечкој, а друга да то има везе са многобројним црвеним маковим цветом (булка) кога је много било у црвеначкој долини. Прихватљива је и претпоставка да су бајшани, који су били Словени, дали име Црвенка, јер су често напасали стоку на широким црвеначким ливадама и на Телечкој где је било доста црвенкасте земље.
    Ова претпоставка наводи на закључак да је овај крај пре колонизације Немаца био насељен Словенима и да је име Црвенка словенског порекла.
    У прилог овој тврњи иде и претпоставка да је ово бугарска реч је на бугарском језику значи црвена зграда или у преносном значењу тврдјава, сто се мозе повезати са шанчевима у сомборском атару.
    И у самој Црвенки мештани су звали једну од улица Ратц Гассе (Српска
    улица), све до најновијег времена, а усмено предање то потврдјује јер говори се да су немачки досељеници затекли у Црвенки неколико српских породица које су временом исчезле.
    Најзад неки претпостављају да име Црвенка потиче од речи цер и венац, јер је раније било на Телечкој мањих церових шумица које су се веначно пружале.
    И ова претпоставка као и наведене потврдјују словенско порекло имена насеља.
    Место и име Црвенка први пут се спомиње 1543. године у урбарској књизи калочке бискупије док у турским споменицима тога доба нема помена њеног имена.
    Године 1785. Црвенка је као село била вец подигнута и имала је 500 кућа.
    Један део колониста био је размештен по српским и мадјарским кућама у оближња села као нпр. Сивцу, јер све куће јос нису биле довршене.
    Када су до јесени 1785. године све куће довршене Црвенка је имала пет попречних улица. Свака кућа била је од набоја, а имала је једну собу, кухињу и оставу и стају, а била је покривена трском.
    При усељавању у кућу сваки колониста добио је краву, кревет, сламарицу, тепих, шест врећа, начве, секиру, брадву, ашов, вретено, сито, валов, лопату за хлеб и музарицу.
    Поред овога земљорадници су добијали 10-20 јутара земље и ливаду, 2-4 коња или 22 форинте за прибор, плуг и неокована кола а ораница је била засејана пшеницом и кукурузом.
    Сваки занатлија је добио кућу, башту и 50 форинти за алат.
    У Црвенку су одмах дошли учитељ, поп и бележник.
    Учитељ и бележник су добили по 20 јутара земље и кућу а поп 40 јутара. Била је подигнута и болница на горњем крају пете улице ради пружања помоћи онима који су се разболели услед промене климе.
    До краја 1785. г. у Црвенки је било насељено 2.500 колониста у 500 кућа.
    Лето и јесен исте године и зиму 1785/86. колонисти су провеле већ у новом пребивалишту. Пролеће 1786 и 1787 г. било је веома кишовито тако да су улице биле пуне воде, а куће су се од влаге рушиле или биле пред падом.
    Слично је било и са осталим насељима у околини.
    Опасност од подземних вода и нових поплава изискивала је одводњавање, па је 1786. г. прокопан јарак у ширини од једног метра од Куле до старог Врбаса. Како је ово било сасвим недовољно 1787. г. продужен је канал до Сивца.
    После овога приступило се прокопавању канала ДУНАВ-ТИСА по коме ће моћи саобраћати мањи бродови.
    Рад на прокопавању данашњег Великог Бачког Канала почео је 1792. г. а завршен је 1802. г. Укупни трошкови износили су 300.000 форинти. Канал добија воду из Дунава код Бездана а улива се у Тису код Старог Бечеја и својим током пресеца Црвенку на два дела. Тако је прокопавањем канала извршено одводњавање сувишне воде а Црвенка која је била нарочито угрожена обезбедјена је од поплава.
    Већи део црвеначких колониста били су евангелисти који су већ 1785.г. основали своју црквену општину а 1812.г. подигли и своју цркву. Мањи део је припадао реформатима који су своју црквену општину основали 1786.г. а цркву подигли такодје 1812.г. Најмање је било католика. Они су црквену општину основали тек 1896.г. а њихова црква је подигнута 1892.г.
    Одмах при досељавању за евангелике је отворена народна школа у једној изнајмљеној просторији на којој се радило све до 1803.г. када је подигнута прва школа са учитељским станом. Друга евангелистичка школа прорадила је 1820.г. Ово су биле школе за децу до 12 година а продужене школе за децу од 12 до 15 година није било. Обе ове школе држала је евангелистичка црквена општина, а тек крајем 19. века основана је и прва општинска народна школа којом је управљала месна власт.
    Као и данас тако и од настанка Црвенке од привредних грана је доминирала пољопривреда, а нарочито земљорадња, сточарство и виноградарство.
    Симболика старог црвеначког печата то потврдјује јер се на њему налазе брежуљци са класјем, раоником, виновом лозом и подрумима. Занатлије су у почетку у мањм броју заступљене али се занатство доста брзо развијало тако да је већ 1882. године основано неколико еснафа: коларски, кројачки, ковачко, обрачунски и ткачки.
    Средином XИX. века сви потребни занати постојали су у Црвенки и било је вештих мајстора који су у читавој околини били познати. У ово време еснафи су се распали а основано је удружење занатлија које је отворило прву школу за шегрте.
    Предузимљиви црвеначки колонисти непрестано су усавршавали начин обрадјивања земље примењујући све техничке новитете тога доба. Убрзо су се издвојили и крупнији земљорадници тако да је већ 60-тих година XИX. века у Црвенки било 32 парне вршалице.
    Поред земљорадње која је на првом месту виноградарство је имало далеко мањи значај.
    Од 1840-1900.г. Црвенка је била трговачки центар Средње Бачке за трговину житарицама а нарочито пшеницом и кукурузом. Сељаци су довозили колима жито у Црвенку са даљине 80-100км. где су га преузимали трговци-препродавци и упућивали колима до Дунава па затим даље до Будимпеште, Беча и Регенсбурга.
    У ово доба канал је био животна артерија за трговину Средње Бачке, јер су путеви били тако рђави да су у јесен и пролеће представљали дубока блатишта по којима није био могућ никакав саобраћај. Рдјаво стање саобраћаја ометало је брзи привредни развој, а када је 1885. г. изградјена пруга Будимпешта-Земун преко Врбаса а затим пруге Сомбор-Бечеј и Суботица-Богојево, Црвенка је као трговиште почела да опада јер су сва места на овим пругама, заинтересована за Црвенку, имала могућност за транспорт железницом.
    Почетком 20.. века Црвенка је као трговачки центар Средње Бачке изгубила сваки значај. Од тога времене Црвенка извози само кукуруз, јер се пшеница прерађивала у локалним млиновима.
    Кроз читав 19. век број становника у Црвенки је нормално растао тако да је 1825.г. било 3.875 становника а 1850.г. број се повећао на 6.308.
    У два маха 1836 и 1879. године харала је у Црвенки епидемија колере која је јако проредила становништво.
    Званичан попис 1900. г. утврђује да је Црвенка имала 7.563 становника у 1166 кућа и то: 6.911 Немаца, 499 Мађара, 60 Срба, 49 Хрвата, 38 Словака, 67 Јевреја, 1 русина и 4 осталих. Године 1909. Црвенка је имала пошту, телеграф, железничку станицу, читаоницу, касино, четири мање фабрике машина, четири циглане, два млина, једну кречану и мању фабрику масла и сира.
    Развој индустрије кулминирао је 1912.г. када је подигнута фабрика сећера са англо-мађарским капиталом у висини од 16.000.000 динара. Подизање ове фабрике било је од великог привредног значаја за Црвенку и околину.
    Пред други светски рат фабрика је прешла у власништво англо-ческе банке. Када је прорадила њен капацитет је био 140 вагона сећерне репе за 24 сата, а од 1926.г. прерађивала је 250 вагона.
    Поред фабрике сећера прорадила је 1923.г. и фабрика шпиритуса која од меласе производи чисти алкохол.
    Од 1928.г. сопствена електрична централа даје енергију поред Црвенке
    Крстуру и Лалићу а од 1944. године и Крушчићу.
    За време „кампање“ у фабрици је било запослено 1.600 радника а у преосталим месецима око 200.
    У периоду између два рата производња шећера била је неравномерна тако да је 1929/30.г. за деведесет ипо дана произведено 170.000, а 1934/35.г. целокупна кампања је трајала свега 40 дана.
    У овом времену у Црвенки су се гајиле житарице, али је гајење уљарица и шећерне репе знатно порасло.
    Занати у овом периоду тако су се развили да је 1935.г. било укупно 199 занатских радњи.
    Пред други светски рат по незваничној процени Црвенка је имала 11.000 становника, што значи да се од последњег пописа 1931.г. када је било 9.023 ст., увећао број за приближно 2.000. На оволики број становника долазиле су 4 мануфактурне радње, 2 гвожђаре и још 25 мањих трговачких радњи поред две јувелирске и филијале „Бата“.
    У лето 1944.г. када је Црвена армија упала у Банат и када су војвођански партизански одреди појачали активност Немци су почели да се спремају за исељавање у Аустрију и Немачку по директиви из Немачке. Када су јединице НОВ и ПОЈ почеле да ослобађају Бачку уз садејство Црвене армије почелео је убрзано исељавање Црвенке. Немци су напустили Црвенку у времену од 3. до 14. октобра 1944.г. тако да је од око 11.000 становника остало свега 500.
    Колонизација Црвенке(1945/46)
    После исељавања Немаца у октобру 1944.г. у Црвенки је било око 1.000 напуштених кућа.
    По закону о аграрној реформи и колонизацији у напуштене куће, у првом реду, сиромашне и заслужне породице из устаничких крајева долазе у Црвенку.
    За Црвенку су одређени углавном колонисти земљорадници из Црне Горе и то из даниловградског среза.
    Први колонисти почели су да стижу у Црвенку крајем новембра 1945.г. посебним железничким композицијама.
    Одмах по доласку нарочити одбор је прихватао колонисте и смештао их у куће. Како су колонисти дошли са најнужнијим стварима, то им је одмах пружана помоћ у храни па је свако домаћинство добијало одговарајућу количину брашна, кукуруза, сланине и меса према броју чланова породице.
    Сваки колониста земљорадник добио је 7-12 јутара земље такође према броју чланова породице, кућу са баштом и виноградом, затим за 516 домаћинстава додељена је по једна крава и један пар коња са целокупном опремом и пољопривредним алатом.
    Осим овога свако домаћинство је добило намештај, постељину и посуђе и све то бесплатно.
    Колонизација је завршена у пролеће 1946.г. Како се није пријавио довољан број колониста из даниловградског среза тај број је допуњен са неколико породица из никшићког среза а затим из Босне, Херцеговине, Хрватске (Далмација и Лике).
    Данас Црвенка броји 8.547 становника разних националности: Срба, Црногораца, Хрвата, Мађара, Немаца, Русина, Словака,Чеха и Македонаца.
    Већ 1946. г. основана је прва Сељачка радна задруга и то „Пролетер“ и „Јединство“. Тако је уствари одмах после рата почео социјалистички преображај села. 1950.г. све три задруге су се спојиле и тако је настала данашња СЗР „Маршал Тито“ која броји 986 домаћинстава са укупном површином обрадиве земље од 6.450 јутара и 108 јутара пашњака.
    Свако домаћинство поседује и окућницу према броју чланова породице а читава окућница у месту износи око 1.100 јутара.
    Данас задруга ради по привредном рачуну.
    Поред сељачке радне задруге у Црвенки постоји и државно добро „7.јули“ које на савремен начин обрађује око 6.000 јутара оранице.
    Занатство се постепено опоравља и данас раде у Црвенки 43 занатске радње приватног сектора.Трговачких радњи има 6 од којих 3 припадају Земљорадничкој задрузи а друге 3 су државне.
    Поред ових привредних грана и индустрија има своју улогу.
    Фабрика шећера је и данас једна од највећих у држави и даје високи проценат целокупне производње сећера у нашој земљи.
    За време кампање шећерана утростручава број својих радника који привремено мењају физиономију Црвенке.
    Уз Фабрику шећера постоји и Савезни завод за селекцију и производњу шећерне репе који је основан 1945.г. а данас у њему раде два инжењера и јос 12 службеника.
    Задатак завода је да пронађе најбољу врсту семена шећерне репе која ће на овом земљишту давати најбољи квалитет уз најбољи могући приход.
    Поред Фабрике шећера у Црвенки ради и једна циглана и један млин.
    Број школа и школске деце у односу на предратно доба много је порастао.
    Тако данас раде основна школа, Стручна
    школа ученика у индустрији и занатству и непотпуна гимназија. Основну школу похађа 560 ученика које обучава 14 учитеља. У непотпуној гимназији има 650 ученика у 16 оделења. У гимназија ради 17 наставника.

    САВО АТАНАЦКОВИЋ, 1952. ГОДИНА.
    Извор: Интернет

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top