Житиште и околна села

11. јун 2012.

коментара: 23

Општина Житиште:

Банатски Двор (обухвата и укинуто насеље Банатски Душановац), Банатско Вишњићево, Банатско Карађорђево (до 1950. Карађорђево), Житиште (до 1947. године Бегеј Свети Ђурађ), Међа, Нови Итебеј, Равни Тополовац (до 1947. године Катарина, 1947-1948. године Тополовац), Српски Итебеј, Торак (до 2001. године званични назив је био Бегејци; насеље настало од Великог и Малог Торака) 1947. године), Торда (до 1947. године Вујићево), Хетин и Честерег.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (23)

Одговорите

23 коментара

  1. Војислав Ананић

    БАНАТСКО ВИШЊИЋЕВО

    Ново насеље Банатско Вишњићево настало је на велепосједу Ладислава Лелбаха површине 1.359 к.ј. у њемачкој политичкој општини Ернестахаза (од 1922. године Банатски Деспотовац), 12 км удаљеној од колоније, на 2 км од њемачког насеља Штефанфелд (од 1922. године Шупљаја), а 7 км удаљено од жељезничке станице у румунско- њемачком насељу Сарчи тако да је саобраћајна изолованост у процесу колонизације 1920–1941. године негативно утицала на развитак ове колоније. У јесен 1920. године почела су појединачна досељавања колониста, а највећи дио колониста досељен је у периоду 1921–1924. године. Насељеници су били српски ратни ветерани – добровољци из Босне и Лике, и мањим дијелом Кордуна и Црне Горе, и српски оптанти из варошице Батања у Поморишју, у Мађарској. Оптанти из Мађарске искористили су право чл. 61–66. Тријанонског мировног уговора између Краљевине СХС и Мађарске, потписаног 4. јуна 1920. године, право да изаберу државу у којој ће живjети (право опције) и мања група оптаната доселила се 1924. године у Банатско Вишњићево. У новом насељу доселило се 115 породица добровољаца, 4 породице колониста и 24 породице оптаната, односно укупно 143 породице. Банатско Вишњићево према попису из 1931. године бројало је 687 становника, а 1939. године 821, што значи да је просjечна колонистичка породица бројала 6 чланова.

    КОЛОНИЈА БОСАНСКИХ КРАЈИШНИКА, ЛИЧАНА И ЦРНОГОРАЦА

    Са простора Босне у ново насеље доселиле су се 54 породице из 17 села и то највише из околине Босанске Крупе (35 породица), Цазина (14 породица), Босанског Петровца (4 породице). Из села Глинице код Цазина досељено је 12 породица и из Перне код Босанске Крупе 11 породица. Из 19 села у Лици досељене су у Банатско Вишњићево 53 породице и то из околине Грачаца (37 породица), Огулина (9 породица), Бриња (4 породице). Из села Велике Попине, код Грачаца, дошло је 9 породица, по 7 породица из Растичева и Штикаде, код Грачаца, 6 породица из Језера, код Огулина. Укупно у ново насеље насељене су породице из 44 села. Различите завичајне заједнице у периоду 1920–1941. године прожимале су се отварајући процес формирања нове локалне заједнице. У колонији су постојале двије аграрне заједнице: добровољачка и оптантска. Оптанти из Мађарске живјели су у посебном дијелу села у Батањској улици. У добровољачкој аграрној заједници, у њеном руководству, поред колониста из Лике и Босне ( Миле Бајић, Раде Стевић, Петар Познић, Пајо Стојисављевић, Васо Глеђа, Петар Рајлић), били су и добровољци из Црне Горе, из околине Никшића, Бајо Станковић и Благоје Марковић. Колонија је припадала општини Банатски Деспотовац, а представник општинске власти у селу, кнез, био је Никола Вукас из Језера, код Огулина. Колонисти пристигли из различитих крајева хомогенизовали су се у једну цјелину услијед тешких услова живота и због потребе да заједничким дјеловањем изграде установе у новом насељу без којих би живот био немогућ. Године 1923. геометри из Жупанијског аграрног уреда у Великом Бечкереку Раде Вишњић и Здравко Графенауер испарцелисали су 149 плацева за кућу, два плаца за школу и по један плац за општинску зграду, цркву и парохијски стан. Премјеравање земљишта у колонији (дефинитива) извршио је 1932. године геометар Славко Мартинић који је 6. фебруара 1933. године у писму пријатељу геометру Здравку Графенауеру навео: „ не могу свуда да констатирам тко је добровољац, оптант, колониста, пошто имаде много сличних имена и презимена, те не могу установити који кућни плац одговара парцели.” Године 1924. почела је да стиже грађа за градњу кућа у колонији. Пајо Стојисављевић 28. септембра 1924. године извијестио је Савез аграрних заједница за Банат у Великом Бечкереку: „Добивену грађу смо издијелили пошто иста није могла да стоји у једну гомилу. Очекивали смо вашег чиновника да дође и подијели, али га дочекати могли нијесмо. Грађу коју смо добили за 50 кућа издијелили смо уз потпис обвезнице колико кога сљедује. Молим да нас извијестите за цријеп оћемо ли да добијемо, као и безкаматни зајам за дизање кућа.” Процес градње кућа настављен је и касније и колонија је грађена годинама. Иван Мојић, надзорник Савеза аграрних заједница за Банат 18. новембра 1930. године извијестио је надлежне како су грађене куће у селу: „Има неких породица које су примиле грађу 1929. године и исте подигле куће, пошто је грађа била кратка могли су подићи куће од једне собе и нешто кујне. У тој соби живи породица од десет душа…” Колонисти у Банатском Вишњићеву, као и у другим колонистичким насељима „налазили су се у тешкој материјалној ситуацији. Иван Мојић у поменутом извјештају од 18. новембра 1930. године навео је : „Тако исто нашао сам у колонији породице који у својим амбарима немају више од двије–три корпе кукуруза за исхрану тако да ће породице преко зиме гладовати. Старјешина породице, добровољац, не може да добије нигдје посао, те тако пашће он и његова породица на терет колоније. Многи су хтјели отићи у Француску, али их власти у томе спречавају и нису издале путне исправе.”

    ПРОЉЕЋЕ БЕЗ БРАШНА

    Ситуација је посебно била тешка у периоду раног прољећа када је породица остајала без брашна. Прва аграрна заједница 18. априла 1939. године обратила се за кредит Савезу аграрних заједница за Банат са сљедећим образложењем: „Како је најгоре вријеме и имамо чланове који морају узимати брашно за хлеб те учтиво молимо наслов да нам изађе у сусрет и одобри кредит 30.000– 40.000 динара. Новац је потребан ради давања члановима којима је нужно да издрже до вршидбе. ” Социјална позиција колониста погоршавала се услијед хроничне беспарице у колонији, па су колонисти морали да се задужују код трговаца у Шупљаји. „Сиромашак плаћа каматарима и зеленашима урачунавши метар пшенице 80–100 динара, а кукуруза 50–60 динара” жалила се Прва аграрна заједница Савезу аграрних заједница за Банат, „цијело село се жали на колонизацију”, записао је истом приликом Иван Мојић. „Њихова колонија нема ни педља пашњака, тако да цијеле године марву држе у шталама. ” Први циљ насељеника у невеликом насељу била је изградња школе . Школа је изграђена 1927. године. „Прије три године смо из наших сиротињских прихода изградили ову школу у коју смо уложили 100.000 динара, а која има 130 ученика и 2 учитељске снаге”, писала је Српска православна црквена општина из Банатског Вишњићева Министарству просвjете 13. новембра 1930. године. „Општина Банатски Деспотовац платила је школу” 12. децембра 1930. године тврдио је управитељ школе у том селу Јозеф Бршнарски. Први учитељ у селу био је Ненко Антић који се у колонији задржао девет година, а до 1941. године у насељу је радило осам учитеља. Ненко Антић је од 28. децембра 1928. године водио и аналфабетски течај у селу у којем је описменио седам одраслих особа („пет женских и два мушка”). Уз школску зграду темељно обиљежје новог просторног и духовног идентитета младог насеља требала је да буде и црква. Само насеље, удаљено од старих српских насеља, било је ван бриге парохијског свештенства. За сахрану умрлих довођен је свештеник из Јаше Томића или Неузине, а том приликом би се крстила и дјеца колониста. За привремени храм у новом насељу преуређена је једна стара спахијска зграда, коју је Васо Глеђа до тада користио као кафану; изабран је и црквени одбор на челу са Марком Пантелићем, колонистом из Грачаца, а свештеници у селу до 1941. године били су Симеон Грбић и Гедеон Јовановић. Српска православна црквена општина по свом оснивању кренула је у градњу православног храма у насељу, али до 1941. године храм није изграђен, већ је коришћена привремена богомоља. До године 1938. за градњу храма у селу прикупљено је 150.000 динара, а 8. октобра 1938. године Миливој Буквић, колониста из Водотеча, код Бриња, предсједник црквеног одбора у насељу, упутио је допис просвјетном одјељењу Дунавске бановине у којем је навео да се „ова мала колонија очајно бори са тешкоћама око подизања храма”.

    СВАКА УЛИЦА ИМА БУНАР

    Сва удружења у селу (Аграрне заједнице, Савез ратних добровољаца, Соколско друштво, Ватрогасно друштво, Црквена општина) водила су бригу о потребама младог насеља. Тако је организација која је окупљала добровољце из насеља тражила 24. фебруара 1930. године од Пољопривредног одјељења Дунавске бановине 500 комада садница липе, багрема и дуда. Прва аграрна заједница извијестила је октобра 1930. године Савез аграрних заједница за Банат да су у селу ископана два артешка бунара, а до 1941. године у селу су изграђена још четири артешка бунара, у свакој улици по један, што је омогућило добро снабдијевање колоније. Да би контролисали омладину која се „у слободно вријеме шета по улицама, рогљевима и тјескобним и чађавим кафанама” 17. јуна 1938. године Миле Ђекић, из Штикаде, код Грачаца, старјешина Соколског друштва и Никола Вукас, кнез у насељу и предсједник ватрогасног друштва, тражили су 15.000 динара за градњу Народног дома у колонији од Просвјетног одјељења Дунавске бановине. У новом насељу на улицама су ископани канали за сливање и довод воде, изграђени тротоари од цигле („фластери”), посађене саднице. Мала колоније добила је своје пољочуваре, општинског пандура и поштара. Први пандур био је Ђукан Грбић, колониста, из Колата, код Босанског Петровца. Поштар у селу био je Влада Пејић, оптант из Батање, а пољочувари Петар Грбић, и Стеван Ивковић, из Катиновца, код Топуског. Све информације значајније за становнике села општински пандур обнародовао је путем добоша, као на примјер информацију од 9. марта 1937. године о сазиву скупштине Прве аграрне заједнице. Тако је невелика колонија бивала уређивана у свим сегментима материјалног живота. Становници новог насеља имали су своја мјеста окупљања око којих је његован јавни и друштвени живот. То су били ватрогасно и соколско друштво, позоришна дружина, фудбалски тим; простор окупљања становништва насеља била су прела у кућама, мобе, крсне славе, школа, артешки бунари, кафане. У другој половини 30- тих година 20. вијека у колонији је стасала генерација којој је Банатско Вишњићево било простор одрастања и који су простор колоније осјећали као свој превасходни завичај. Ова генерација омладине завршила је школу у Банатском Вишњићеву; по завршетку школе најмање 27 омладинаца отишло је на учење заната, углавном у оближње њемачко село Шупљају, неколицина младића из колоније завршила је средњу школу, а Мирко Глеђа, син Данила Глеђе студирао је Технички факултет у Београду. Данило Глеђа, колониста из Штикаде, код Грачаца, 27. априла 1939. године тражио је од Прве аграрне заједнице кредит од 10.000 динара за потребе студирања свог сина Мирка који је у том тренутку студирао на шестом семестру Техничког факултета у Београду.

    Извор: СРПСКО КОЛО, децембар 2019.
    „Колонистичка насеља (1920 – 1941)“
    Пише: др Милан Мицић