Зрењанин и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 33

Град Зрењанин:

Арадац (до 1947. године Словачки Арадац-Андрејевац), Банатски Деспотовац, Бело Блато, Ботош, Елемир, Ечка, Зрењанин (обухвата и некадашње самостално насеље Мужљу од 1978. године; до 1947. званични назив је био Петровград, пре тога Велики Бечкерек), Јанков Мост, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукино Село, Лукићево (до 1947. године Мартиница), Меленци, Михајлово, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин и Чента.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (33)

Одговорите

33 коментара

  1. Војислав Ананић

    ПЕТРОВГРАД (ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК)

    Милекер наводи да је краљ Сигмунд око године 1404. предао деспоту Стефану Лазаревићу са осталим градовима и Бечкерек, и да је деспот постао наследни велики жупан Торонталске жупаније. Чедомиљ Мијатовић, пак, наводећи једну листину из године 1411, којом Сигмунд даје деспоту Стефану у баштину градове Сатмар и Немет, каже да ће оваких листина с временом још више наћи, јер, без сумње, највећи део баштина које ћемо мало позније видети да Ђурађ Бранковић у Угарској држи, још је Стефан Лазаревић у разним приликама од краља Сигмунда био добио. За време ратова Бечкерек је много патио, како од Турака, тако и од аустро–угарске војске. Као кључ за даља надирања, био је и мета свих оних који су ма у ком смеру надирали према Банату, а тешко земљи којом војска прође, јер она, па ма и пријатељска била, у рату пустоши. За време тих ратова, нарави људске су подивљале, хајдучије, крађе, убиства и сви злочини су се множили. Голи живот никада није био сигуран, а иметак још мање. То је био други разлог зашто су досељени Немци, који су избегли смрт од болести, и поред свих погодности које им је држава давала, бежали из ових крајева, те и тиме успоравали множење Немаца. О култури у Бечкереку, одмах после ослобођења од Турака, тешко је говорити, јер је тада у Бечкереку скоро није ни било. Срби су се бавили највише сточарством и трговином стоке. Бечкерек је, већ после ослобођења од Турака, постао среско место. 1745. године подигнута је једна пивара, осим тога било је већ тада више млинова. 1769. године Бечкерек је постао варошица и по дипломи од 6. јуна 1769. становници су му слободни грађани. Варошица може бирати сенат од 8 чланова, међу њима је један кнез. За сенаторе треба два члана предложити комесару. Од ових један треба да је православан а други католик, с обзиром да је мањи број становника католичке вере, три сенатора треба да су католици а остали православни. Кнез се бира сваке године, наизменично по верама. Сенатори са кнезом сваког понедељника и петка држе седнице. Варошица је прве четири године плаћала по 5222 фор. и 44 кр. годишње порезе. Бечкерек је уз наплату од годишњих 82 фор. био ослобођен кулука. Порез и општински прирез разрезује се по иметку. Порезе убира поглаварство и у одређено време предаје их државној благајни. Бечкеречани су дужни давати војсци стан у природи и побринути се за јефтину запрегу и пратиоце. Цена меса мора бити саображена цени у Темишвару, цене хлеба и брашна с времена на време одређује варошко поглаварство са државним комесаром. Осим недељног вашара, који се одржава суботом, могу бити још два годишња вашара, један о српском Ускрсу, други 1. октобра по старом календару. Код продаја кућа, варошица може убирати од сваке форинте пола крајцаре. Управа има свој печат, на коме је изображено вазнесење Богородице и у кругу написано: „Печат слободне вароши Бечкерека“. Варошка управа у мањим кривицама, по тужбама и полициским пријавама, решава у првоме степену, али је обавезна да жалбе подноси надлежној власти. У прве четири године плата кнезу је 100 фрт., сенатору 25, писару 100 и слуги 50 фрт. 1779. године на територији од Бечкерека северно до Мориша успостављена је Торонталска жупанија, па је Бечкерек постао њено седиште. 30. августа 1807. године пожар је скоро уништио Бечкерек. Ватра се појавила на оповачкој страни, на обали Бегеја, код пиваре. Брзо је захватила дрвени мост на Бегеју, затим остале зграде. Изгорела је тада градска зграда, жупанија и све јавне зграде осим православне и католичке цркве. Тада су изгореле разне архиве, тако да o Бечкереку имамо података тек од 1807. године. Услед ветра ватра се истодобно појављивала на више страна, тако да је само мали број приватних зграда спашен. Изгорела су многа газдинства и, наводно, више деце и жена. Те године у више махова појављивала се ватра у разним крајевима Бечкерека. По тадањој процени, штета од пожара износила је око 5,000.000 фрт. Како је изгорела и жупаниска зграда, седиште жупаније било је привремено премештено из Бечкерека у Вел. Семиклуш и тек 1820. године враћено у Бечкерек, када је сазидана нова жупаниска зграда. Око 1830. године био је парцелисан и изидан већи део Америчке четврти. У мађарској буни, 1848–1849. године, Бечкерек је, као највеће место у Банату, играо важну улогу. Некадању своју стратегиску улогу изгубио је, јер више није било града, мочваре су биле углавном исушене, а како је сада оружје било модерније него за време Турака, то отворена варошица није могла давати велики отпор. Када српски изасланици, 8. априла 1848. године, нису могли да се споразумеју са Кошутом, који Србима није хтео да призна по привилегијама припадајућа права, него је рекао: „Сабља ће све решити“, побунили су се Срби свуда, па и у Бечкереку. Срби су ушли у цркве, поцепали протоколе, које су свештеници, по наредби мађарске владе, почели водити на мађарском језику. Навалили су на општинску зграду, да поцепају мађарску заставу, од чега су одустали само на молбу Лазара Хаџића, општинског кнеза, али су збацили стару општинску управу, те су Срби себи изабрали нову управу. Због ових побуна мађарска влада послала је у Бечкерек свога комесара Петра Чарнојевића и објавила опсадно стање. 23. јуна у Бечкерек је дошао коњички пуковник Ернест Киш са 2500 војника, да чува Бечкерек од српске војске, која је била сконцентрисана у околини Перлеза. 15. јула српска војска је напала бечкеречку мађарску војску, али Киша нису могли истерати из Бечкерека. Када, касније, Киш са својом војском није могао да покаже успеха против Срба, опозван је из Бечкерека и Бечкерек су 16. јануара 1849. заузели Срби. Мађари и Немци побегли су из Бечкерека, али Срби, који су рачунали да ће Бечкерек у будућој њиховој Војводини играти главну улогу, нису пустошили по Бечкереку. 29. априла 1849. године заузео је Бечкерек генерал Перцел Мор, али га је већ 14. августа морао предати бану Јелачићу, који је у њему боравио два дана. Исте године бавио се у Бечкереку и патријарх Рајачић, који је одавде хтео да утиче на Стратимировића и на вођење војних операција. 1850. године Бечкерек је добио покрајински суд, 1853. окружни суд, затим финансиску дирекцију и жандармерију. 1856. добио је Бечкерек телеграфску станицу. Од 22—25. августа 1868. године одржан је у Бечкереку знаменити збор уједињене омладине српске, на којем је донесен устав те организације. Уједињена омладина, иако се по својим статутима није бавила политиком, уствари је имала како тада, тако и у даљој будућности, у погледу политичком, просветном и привредном, у српском народу врло велики утицај. Иако статути забрањују политизирање, на седници од 24. августа рекао је Лаза Костић да има један случај када не само да не би зазирао од тога да задруга омладинска престане, него би се томе још и радовао и желео да до тога што скорије дође. Тај случај био би државно уједињење српскога народа. Цео рад уједињене омладине имао је пред очима добро целога српства. На томе збору претседавао је Антоније Хаџић, а тајник је био Глиша Геришић. На тој скупштини од Бечкеречана истакли су се: Јоца Крстић, Александар Трифунац, T. Димитријевић, др. Борђе Пејић, Пера Вуков и Александар Сандић. На скупштини су били и у међу Илија Вучетић, Змај Јован Јовановић, Лаза Костић, Илија Огњановић, Влајко Мајински, личности које су својим радом на одржању и унапређењу српства стекле великих заслуга. 1872. год. Бечкерек је постао варош са уређеним магистратом. 10. децембра 1872. године изабрано је прво чиновништво. Да поменемо главније: Михајло Штефулић, градоначелник, Петар Јовановић, вел. бележник, Јован Недић, капетан, Лудвиг Кулифаи и Јефтимије Никифоровић, сенатори, Елек Келер, одветник, др Силард Плехл, лекар, Ханиш, благајник, Јован Ристић, књиговођа, Никола Смедеревац, архивар. 1883. године добио је Бечкерек железницу. 1888. год. насељена је Горња Мужља са 400 мађарских породица, којима је из бечкеречког атара додељено 4000 а затим још 6795 кат. јутара ерарне земље. Мужља је насељена, да би при градским изборима, помоћу тамошњих гласова, Мађари увек надгласавали Србе, али Мађарима из Горње Мужље много је било да плаћају велике градске прирезе, па су се већ 1905. године отцепили од Бечкерека и основали засебну општину. Бечкереку је тада остало 22 893 кат. јутара земље, од чега преко 3500 јутара заузима сама варош. 1896. године подигнута је електрична централа. Откада је Бечкерек постао, у њему су у главном становали Словени; откада су ти Словени примили хришћанство, они су Срби православне вере. Дуже времена у Бечкереку других становника није било, него само православних Срба. Према томе није било ни других богомоља. Прва православна богомоља била је манастир y Граднулици, на месту данашње граднуличке православне цркве. Историја помиње калуђера Рафаила, који је ту живео крај шуме и коме су се православни Срби обраћали при духовним потребама. Ту је била у почетку црквица плетера, поред ње капелица, која се и данас поред цркве налази. Средња варошка црква сазидана је 1744. г. Данашња граднуличка црква сазидана је 1770. године, за време Турака. Турци су имали своје џамије. Католика у Бечкереку пре Турака било је с времена на време, и то помало, тако да су у црквеном погледу потпадали често под стране парохије и ретко имали свога душебрижника. 1723. године католици Немци су добили самосталног свештеника, а 1762/3. год. сазидана им је црква. Католици су у почетку били само Немци досељени из Немачке и тек касније, доласком Мађара, и Мађари су потпали под ту цркву. Отуда је за католичку цркву у Бечкереку, до данашњих дана одржан назив швапска црква. Остале вероисповести су се касније пејавиле у Бечкереку, па су им и богомоље касније зидане. Као што су православни Срби први имали у Бечкереку своју богомољу, тако су исто они имали и први своје српске школе. Прве српске школе нису биле као данашње школе. Као свуда, тако и у Бечкереку, у почетку су школе биче приватне; њихово похађање није било обавезно. У школама децу су поучавали калуђери, свештеници и поједини писменији људи Већ за времена Марије Терезије, која је владала од 1740—1780. године, установљене су у Бечкереку, као и у целој Војводини, редовне школе. Срби су у то доба добили за главне школске управитеље Тодора Јанковића Миријевског и, касније, Уроша Несторовића, који су много допринели развијању школа код нас. Већ 1808. год. имају Срби у Бечкереку три школске зграде, и то једну поред средње варошке цркве, једну у близини граднуличке српске цркве и једну, једноразредну, у данашњој Милетићевој улици. Учитељи у овим школама сада нису били само писменији људи, него људи, иако не стручно спремни, али високе интелигенције, који су касније у животу често дотерали до највиших звања међу Србима. Некоји од ових учитеља касније су постали владике, као Јефтимије Јовановић и Емилијан Кенђелац; други су постали професори, као Давид Рајић, а неки, као свршени правници, касније су постали високи чиновници. Срби ни на позив угарске владе нису хтели своје школе предати општини нити држави, него су их задржали и све до ослобођења сами издржавали. Мађари, Немци и Словаци нису имали својих вероисповедних школа, него је за њих школе издржавала општина, тако да су то биле општинске школе. Тек од 1836. године имамо података о тим општинским школама. Тада је постојала немачка општинска школа у немачкој четврти, код касарне, у згради гимназије, и женска школа на месту где је данашња католичка епархија. Словачка школа је била иза њихове цркве на земљишту порте, а мађарска, са само једним одељењем, поред данашње реформатске цркве. У словачкој школи наставни језик био је словачки, а у немачким немачки. Тек после 1870. године, дакле, 44 године пре светског рата, почели су у тим школама учити 2 часа недељно мађарски језик, и то као и друге предмете. Немачка, словачка и мађарска школа, по решењу општинске управе од 24. марта 1870. године, званично су постале општинске школе. 1882. године град је сазидео за општинску школу зграду преко пута од данашње пореске управе. 21. априла 1902. године општинске школе постале су државне. Откако су школе постале званично општинске, почело се у њима мађаризирати, а када су постале државне, постале су потпуно мађарске, без обзира какве су народности деца која су их похађала. Отуда оно нагло мађаризирање Немаца и Словака, који више нису имали својих народносних школа. Поред наведених основних школа, и Јевреји су имали јеврејску школу, која се помиње још 1822. год. Они су одржали своју школу до 1902, када су је предали држави, али је у њој већ од осамдесетих година неставни језик био мађарски. У свим школама најбоље су били наплаћени јеврејски учитељи, затим општински, а најмање вероисповедни српски. Међутим, судећи по резултатима, најбољи су били српски учитељи, јер су тако васпитавали своје питомце, да су ови, и поред огромних материјалних жртава, одржали српске вероисповедне школе и спасли Србе од мађаризације.

    Извор: ПЕТРОВГРАД (ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК), уредио АЛЕКСАНДАР М. СТАНОЈЛОВИћ, секретар петровградске трговинско-индустриске коморе у пензији, 1 9 3 8.

  2. Војислав Ананић

    Промена имена Велики Бечкерек у Петровград

    На седници градског већа града Великог Бечкерека, на дан 29. септембра 1934. године, народни посланик и већник градског већа др Тоша Рајић, поднео је предлог о промени имена града Великог Бечкерека. У свом врло опширном предлогу изнео је исцрпан историјат града Великог Бечкерека и његовог имена те је изложио чињенице које су нас вековима спречавале да то име отстранимо. У вези овога рекао је: „1918. године наш крај је ослобођен и уједињен у националну државу, под вођством националне династије Карађорђевића. Хоћемо и желимо, као и до сада, да останемо борбена северна страна, снажан бедем и хоћемо својом борбеношћу и упорношћу, марљивошћу и радиношћу, својим родољубљем и домољубљем да најактивније и најконструктивније учествујемо у нашем националном и државном животу. Наш град, који је кроз векове и уз огромне жртве водио борбу да очува национално обележје ових крајева, био је увек веран изражај наших националних тежњи и стремљења. Ту своју борбу за националну и државну слободу водио је часно, али под именом које је наметнуто нашем народу и које му је било увек страно и туђе. То име могло се разумети и толерисати у једној држави у којој смо ми, силом историских околности, морали живети, а која је била најизразитији противник наших националних и државних идеала. У 1918. години, када смо се ослободили и када смо створили једну јединствену националну државу, ми смо дужни да нашем граду дамо име нашег Владаоца Ослободиоца и име наде нашег народа, будућег Владара Краљевине Југославије: Петровград, као символ наше велике националне будућности и нашег активног националног живота у овим крајевима. Уверен сам да ће ова промена имена нашега града бити један поступак више за наш активан и конструктиван национални живот.“ Предлог др Тоше Рајића усвојило је градско веће акламацијом, једногласно, уз бурно клицање „Живео Краљ!“, а претседнику општине Милошу Стефановићу ставило је у дужност да o овој одлуци извести надлежног министра и да га умоли да код Његовог Величанства Краља Александра l исходи одобрење да град може носити име Великог Ослободиоца Краља Петра |. После кратког времена известио је министар унутрашњих послова Градско поглаварство да је одлука Градског већа одобрена. Тако град Велики Бечкерек од 18. фебруара 1935. године носи име Петровград.

    Извор: ПЕТРОВГРАД (ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК), уредио АЛЕКСАНДАР М. СТАНОЈЛОВИћ, секретар петровградске трговинско-индустриске коморе у пензији, 1 9 3 8.