Порекло становништва села Орловат, Горњи Банат, према истраживању етнолога Јована Ердељановића “Срби у Банату”. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић
Причају да је шума била на Чонграду и да су се ту легли орлови – отуд Орловат. Године 1911. Мађари су Орловат назвали – Орлод.
Милош Живковић – Кршић каже да је Орловат био најпре напсеље у Кутинама, према Уздинској шуми. Кад су се ту населили, било је ту и орлова, а ту је и шума. Највероватније је да је име Орловат постало од првобитног Орлов хат, Орлова греда, а заиста је греда, мали узвишени простор, а около је била вода.
На Старом Орловату били су само кратко време и живели у земуницама, а и овде крај Тамиша опет прво у земуницама. Тамо није било ни цркве ни гробља. Фамилије Субића и Чокића, као и Станићи, Станкови, а вероватно и Јаношеви, Попадићи и Цветинови, биле су на месту данашњег Орловата најстарије (Субићи су били најстарији међу њима).
Са Старог Орловата најпре су прешли на Црквине (преко пута Новог гробља) и први шор је ишао уз Тамиш, те је зато и сад кривудав тај дугачки сокак.
Са Старог Орловата су прешли на брег, где је сад Стара црква и први су угледнији родови били: Попадићи, од којих је био поп и који су имали своју гробницу, од које стоје и сад две плоче; затим Петровачки, од који је био поп у Маргити; па Арсеновићи, од њих је био Арса; били су богати, а поп бесан: каруцама је ишао за литијом и шибао барјак бичем; па Андрејини, Војинови, Дамјанови, Субићи, Цветинови, Чокићи. Нико није знао одакле су били њихови стари. Касније су се доселиле у Орловат фамилије: Станишић (Жикин), Петров, Наузински и Новаков.
Овде има и Словака, који су били католици, па како није било свештеника и цркве, постали су назарени и уз Србе назарене посрбили се. Назаренство је донето 1891. године. Сад их је свега око 20 одраслих.
Године 1909. село је добило артески бунар.
На Црквишту, од Тамиша навише, налазе остатке неког преисторијског насеља: црепове од лончића, камена оруђа, кремење. На Попадића њиви тутњи као над подрумом кад копају над њим. Прва црква је била на том Црквишту; Стара црква зову место где је била прва црква, на великом узвишењу, над самим старим коритом Тамиша; она је такође била посвећена Ваведењу. Код ње је било и гробље.
Из раније цркве сачувано је јеванђеље са записом да су га набавили јереј Петар Арсенијевић и Јован Чокић, житељи Орловата, 1773. године. На дискосу има запис да га је приложио 1748. године Арсеније Николајевић, а на путиру Арсеније Николић, што је несумњиво исто лице. У минеју за месец април на једном месту има запис да га је купио Максим Николић, епитроп, 1768. год. при паросима: Стефану Станковићу, Петру Арсенијевићу и Михаилу Недељковићу.
НАЈСТАРИЈИ РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из ”Протокола исповедајушчих 1821. године”:
– АНТУЉЕСКО (-ДАН, -ОВ) – СПАРИОСУЛОВИ (Св. арх. Михаил), први из Влашке
– БАЈКИЋИ – СЕЧАЊСКИ, предак из Сечања; од последњих 40 српксих фамиија у Сечању; примили су од ”Шваба” новац за цркву
– БОКШАНОВИ – ЕЛЕМИРСКИ (Св. Параскева), биће да су дошли из Сент-Ђурђа; тамо им је фамилија
– ВУЛИЋИ (Св. Никола), предак дошао из Србије
– КОСТАДИНОВ – СИТНИШ, деда дошао из Канака, пастир
– МАРКОВИ – МИЛОВАНОВИ (Св. Јован); забележено код Милована, сина Николина: као дете пренет 1782. године из Србије
– МОЛДОВАНИ (Св. арх. Михаил), дошли су из Сент-Ђурђа, од тамошњег Молдована
– ПЕТРОВАЧКИ – СЕКЕРУШКИ (Св. арх. Михаил), дошли из Идвора
– ПРЕДИЋИ (Св. Никола); отац, поп Пера, дошао из Карловаца; имао је 5 синова; најстарији, Светозар, такође је био свештеник, а остали су Стеван, Рада, Јосим, Урош; Радини синову су у Београду; поп-Светозаров син је још у Орловату
– РАДОНИЋИ – ЕЧКАНИ (Св. Никола), дошли доцније из Ечке
– РОШУЉИ – КОДРАНСКИ, једна од оних породица растурених из Кодре због изгреда и разбојништва; и у Ченти и у Перлезу су од друга два брата потомцу Рошулови
– СТЕФАНОВИЋИ, из Бечкерека
– ЧИЗМАШЕВИ – ИСАКОВИ (Св. Стефан), деда из Фења, призетио се у кућу Фелдбабових
– ЧОКИЋИ (Св. Стефан), веле да су из Чоке; једна од највећих фамилија
– ШИЈАКОВИ – БЕЧКЕРЕЧКИ (Св. Никола), из Бечкерека, стари Шијакови су изумрли, а данашњи Шијакови славе Св. Јована
РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:
– АНДРЕЈИНИ – КАТАНСКИ (Ђурђиц)
– БУГАРИН – НАКРАЈКУЋИНИ (Св. Никола), јер им је кућа била накрај села
– ВАСИЉЕВИ (Митровдан)
– ВАСИЉЕВИ – БАЛМАШЕВИ (Петковача), отац Балмашев дошао у кућу Васиљевих
– ВЕЛИЧКОВИ – ИДВОРЧЕВИ (Св. Никола)
– ВИЈАТОВИ (Св. Василије)
– ВОЈИНОВИ – ВОЈИЋИ (Св. Јован)
– ГАВРИЛОВИ – ИСТРАТУЛОВИ (Петковача)
– ГАЈИЋИ – ЈОЦКУЛОВИ (Св. Лазар)
– ГРАУЛ, данас ГРАОРОВИ – МУТУЛОВИ (Св. арх. Михаил)
– ДАМЈАНОВИ (Св. Јован)
– ДОКИНИ – МИХАЈЛОВИ (Св. Никола)
– ЖИВАНОВИ – БОГДАНОВИ (Св. арх. Михаил)
– ЖИВКОВИ – КРШИЋИ (Св. Јован); некад су били задруга са петорицом браће, са 30 душа, неки су се звали Грујини, а неки Гигини, али је свима општи назив Кршићи, по претку који је био кржав, кржљав
– ИВАНОВИ – ПИТАЛОВИ (Ђурђевдан)
– ИЛИЈИНИ – АРМИЦАРОВИ (Св. Никола)
– ЈАНОШЕВИ – МАРТИНОВИ – ВРАЧАРИНИ (Велика Госпојина)
– ЈАНОШЕВ – СТРАИНОВИ (Св. арх. Михаил), нису прави Јаношеви
– ЈОВАНОВИ – ЛАУРОВИ (Св. Никола)
– КОНСТАНТИНОВИ, сад КОСТАДИНОВИ (Св. Никола)
– ЛАЗИЋИ – БОСУЉКИНИ (Св. Јован), био је волар и жена му примила земљу
– ЛАЦКОВИ – АЛБУЧЕВИ – ПЕТИЛОВИ (Св. Параскева)
– ЛУКИН – БАКУРСКИ (Св. Јован)
– МИКЉИНИ (Ђурђевдан)
– МИКУРСКИ (Св. Јован)
– МИЛАНКОВИ (Ђурђиц)
– МИЛИЈИНИ (Ђурђевдан)
– МИЛИЋЕВИ – ТАШИНИ (Св. Никола)
– МИЛИЋЕВИ – ПИРИНИ (Св. Алимпије)
– МРГИЋИ – ТИШЛЕРОВИ, од ранијих досељеника
– МУРГИЋЕВИ, сад МУРГИНИ (Св. Никола и Ђурђевдан)
– МУРСЕЛИНИ (Ђурђиц)
– НЕДЕЉКОВИ – ЋЕРАСАНОВИ (Св. Срђа – Сергија и Вакха)
– НИНКОВИ – МАЂИСТЕРОВИ (Ђурђевдан), један од њих је био учитељ
– ОСТОЈИНИ – МИТИНИ (Ђурђевдан), једна од највећих фамилија
– ПЕТРОВАЧКИ – ПОПЧЕТОВИ (Св. Јован), од претка попа
– ПЕТРОВАЧКИ – СЕКЕРУШКИ (Св. Јован)
– ПЕТРОВИ – ПЕТРУШЕВИ (Св. арх. Михаил)
– ПЕТРУЉЕСКОВИ – ЈАЊИНИ (Петковача)
– ПОПАДИЋИ (Св. Стефан), једна од најстаријих и највећих фамилија, сахрањују се код најстарије цркве, и сад један од њих свештеник
– ПОПОВИ – НИНКОВИ (Ђурђиц)
– ПРЕДИНИ – СТАНЧУЛОВИ (Св. арх. Михаил)
– РАДОСАВЉЕВИ, ”прзнице” и ”за правду” су ”јако заузети”
– РЕЉИНИ (Св. арх. Михаил) по бабиној жељи преведени на презиме Радосављеви
– РУЖИНИ, сад РУЖИЋИ – БАБА-РУЖИНИ (Св. Јован); баба увек стављала ружу за ухо; један од најстаријих фамилија
– СВИРЧЕВИ – САРЧИНИ (Св. Никола)
– СОКОЛОВИ – РАМАКОСТИНИ (Ђурђиц)
– СТАНИЋИ (Св. Стефан)
– СТАНКОВИ – СТЕВАНОВИ – СТАНЧИЋЕВИ (Св. Стефан, а само 1 – деда данашњег старца – узео за славу Симеона Столичника, да би могао цело село на славу позвати)
– СУБИЋИ (Св. Стефан), биле су прве газде у селу
– ФЕЛДБАБОВИ – БАШАИДЧЕВИ (Св. Мрата)
– ЦВЕТИНОВИ (Св. Стефан)
– ЧЕРНОВИЧ, сад ЧАРНОЈЕВИЋ (Ђурђиц); нико не зна ништа о њиховом пореклу
– ЧОБАНОВИ – БАРНИНИ (Св. Никола)
– ЧУПИНИ – ЧВОРИНИ (Ђурђиц)
ИЗУМРЛИ РОДОВИ:
АНТОНОВИ – БИТЕВИЋ – ВАСИН – КНЕЖЕВИ (Св. Никола) – БОШКОВИ – ГОВЕДАРОВИ – ЕРДЕЉАН, ушао у кућу Страњев, сад Јанковић из Томашевца – ЖИВОЈНОВИ – ЈАНКОВИ – АНТИНИ – ЈОВИНИ – КРАЧУНОВИ – КРУНИЋИ (Ђурђиц) – ЛУКИНИ, били дошљаци – МЕГЕЦИНИ, била велика српска задруга – МИЛЕУСНИЋИ – САВИНИ; један одсељен у Срем – МИЛОСАВЉЕВИ – МИЛУТИНОВИ – НИЋКОВИ – МИХАЈЛОВИ – ЧАЛИНИ. – НЕРАНЏИЋИ – КЕРТИЗОВ, био рибар – НЕШКОВИ; последњи отишао у Опово – ОГЊАНОВИ или ЦВЕЈИНИ, а призетио се МИЈУЧИН (1, Св. Параскева) – ПИСАРОШ – СТАМОРАН, били су влашког порекла – РАДИВОЈЕВИ – РАДОВИЋИ (Св. Никола) – РАДОЈИЧИН, а домазет Дамјанови – РАДУЛОВИ, досељени из Боке, а у кућу ушао Паланачки из Ечке – РАШКОВ – СТОЈАНЧЕВ – СТОЈКОВИ – ТОДОРОВИ.
ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:
АРСЕНОВИЋИ (Св. Стефан); последњи се иселио, неки од њих били су свештеници – ГОВОЗАН или ОДОБАШИЋ – ЛИСИЧЕВИ, а после ушао у кућу Маџаров; последњи отишао у Бечкерек – МИЛОЈКОВ; у Орловати били само привремено – НОВАКОВ – БАРУНОВ; иселили се у Обреж, у Срем – ПАВЛОВИ, били дошљаци – САВУЉЕВ; били привремено – СТАНИШИЋИ, дошљаци – ТУРИНСКИ, биће дошљак – ТУТОРОВ (Ђурђевдан); били привремено у Ботошу и сад их тамо има – ФОРТУН; у Орловату били привремено – ШАЉИНИ, дошљаци
ЦИГАНИ:
МИШКОВИ, ковачи, свирци и играчи; има их и у Јарковцу, а жене се међу собом; после су куповали земљу.
Мој додатак – чини се занимљивим детаљ да чак седам породица које сматрају најстаријим у селу, слави Св. Стефана (Субић, Станић, Станков, Попадић, Арсеновић, Чокић, Цветинов).
ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић
14. децембар 2012. у 20:30
cvetinov nikola
i malo nas ima sa ovim prezimenom, Orlovat nam nije postojbina. Sigurno imam saznanja da dolazimo iz Bugarske sa Crnog mora.
23. јун 2013. у 12:25
Obrad Prohaska
Cestitke na dobro pripremljenom perilous “Poreklo stanovnika Orlovata”. U nekim spisima iz 1810.godine spomenje se ime Karlo Prohaska, kao vlasnik radionicspe za proizvodnju crepa i cigala u Orlovatu. Da li image podatke kada su se Prohaske naselile u
Orlovatu, gde su ziveli ranije? Hvala unapred, Obrad Prohaska
20. август 2014. у 20:38
Петровград
Јован Ердељановић није прибележио Милине којих у Орловату итекако има још с краја 18. века. Године 1876/7. у Орловат се из ондашњег Великог Бечкерека доселио Милутин Милин – Пребиш (1814-1887) са сином Радивојем и унуцима Стеваном и Живом. У Орловату данас од њих потичу они Милини чији је породични надимак Пребиш.
20. август 2014. у 20:54
Александар Маринковић
Ако пажљиво прочитате, видећете да је Ердељановић узео презимена из “Протокола исповедајушчих 1821. године“.
15. август 2015. у 13:05
Slavica Bašić rodj. Cvejanović
Cvejanovići-Cvejanovi, pradeda Milan doseljen iz Bečkereka sa prezimenom Cvejanov / Marija Terezija zabranila.ić). Milanov sin Lazar vratio 1936 ić i to objavio u službenom listu. Svi ostali Cvejanovi, uključujući i Lazarevog rodjenog brata koji je otišao u Argentinu, prezivaju se i danas Cvejanov.
Poslednji Cvejanovići Milan i Kaća preminuli 2014-2015.
15. август 2015. у 13:44
Александар Маринковић
Да ли постоји Наредба Царице Марице о забрани ”-ић” на крају српских презимена? Или то само онако…?
15. јул 2016. у 19:21
Vuletin
Ne,to su uvek bila takva prezimena sta vise mnogi su mozda i dodavalo
I ic ! Malo je stvaran mit oko tog oduzimanja ic kpd srpskih prezimena ….
13. мај 2017. у 17:21
vojislav ananić
Орловат – се може убројати у групу најстаријих насеља у Банату. У својој прошлости забележен је и као варош, рецимо 1471. године и припадао је ковинској жупанији да би и услед честих турских упада 1506. године опао број његових становника и постао обично село. Било је момената у прошлости да је и путпуно остао ненасељен због епидемија колере и куге или ратних догадјања. У катасфигу манастира Пећке патријаршије из 1660. године се види да су сви становници били Срби и да је имао укупно 16 домова. Од 1697/8 Орловат се налази на данашњој локацији а основали су га срби из Сент Андреје и становници старог Орловата. У великој епидемији куге 1738. године која је захватила Банат, умрла је скоро четвртина становника Орловата. Две године касније 1740. село има 25 домова а медју њима су фамилије које и данас живе у њему. Само три-четири године касније насељена је прва група граничара са Потиско – Поморишке границе око 25 фамилија, тако да је село нарасло на 50 кућа. После доласка друге групе граничара 1751/3 године од двадесетак фамилија и треће групе 1768. године, село се ужурбано спремало за улазак у Војну границу, што се и догодило, 1773. године коначно је конституисан Илирско граничарски пук и Орловат као штација улази у његов састав. Пар година пре уласка у Војну границу и неколико година касније су свакако најбитније године за ово место. Тих година било је 101 кућна нумера од којих су 18 биле земунице. Потомци ових фамилија чине и данас већину становника Орловата. Задња појава турске војске у овим крајевима је била 1788. године и Орловат је страдао у више наврата 15.IX опљачкан је и делимично спаљен, 2. X такодје, становништво је било евакуисано у Бачкој, а 17. и 18. X одиграла се страшна битка, код Орловата на потесу ћуприја, где је капетан Дјордје Радивојевић погинуо заједно са војих стотинак војника од стране бројније турске војске. На исом овом потесу одиграла се значајна битка и 1848. године у време мадјарске револуције измедју Срба и Мадјара. Српску војску је предводио Стеван Книћанин. Иако са бројчано слабијом војском извојевао је ратну победу Аусто-српске војске над Мадјарима у том рату. Споменик никада није постављен погинулим војницима и Војводи Стевану Книћанину за војничке заслуге. Банатска војна граница укинута је јуна 1872. године и Орловат је после 99 година милитарског и војног живота потпао под цивилну управу тадашње торонталске жупаније. Већина ових милитарских фамилија је и пре насељавања у Орловат била у војној служби или граници и то још од 1690. године од Сеобе под Арсенијем Чарнојевићем и доласком у ове крајеве. Име углавном није мењано, али се могу наћи записи у којима пише Орловат, Орловатх, Борлод, Орлод и слично зависно ко је овим просторима владао и водио администрацију. Име је добио по станишту орлова и што то место када се Тамиш разлије постаје спруд, греда или ат. На мадјарском ат значи преко што сасвим одговара изгледу овог земљишта. Данас је то потес стари Орловат и налази се око два километра јужно од Орловата.
У Орловату је родјен 1857. године Урош Предић академски сликар, који се уз Пају Јовановића сматрао најзначајнијим сликаром код Срба. Добар део свог живота сликар је провео радећи и у Орловату и у многобројним његовим делима има доста детаља из живота тадашњег Орловата. Данас у Орловату нема сачуване куће Уроша Предића нити спомен “Спомен собе”. Остао је дуд у дворишту његове куће, сада стар већ више од једног и по века, иконостас у месној цркви, копије скица и графика у школи и споменик испред школе. Урош Предић је умро 1953. године и сахрањен у породичној гробници на гробљу у Орловату. Месна основна школа и рукометни клуб носе његово име, а друштво виноградара по његовој слици “Весела браћа”. У Орловату је родјено још неколико надарених сликара, сигурно немерљивих са Предићем али ипак вредних помена. То су сликари који су живели и радили пре Предића и углавном се везују за црквено сликарство. Емануил Антоновић је родјен око 1780. године у Орловату, иконописац, позлатар и сликар. Своја дела је углавном остварио у Румунском делу Баната, околина чакова и Темишвара. Евгеније Арсеновић 1796-1850. гимназију и цртачку школу завршио у Сремским Карловцима 1810. Има радове и у архиви Карловачке гимназије. Петар Арсеновић (1730-1798.), орловатски свештеник, у Идворској цркви се налази његова икона Богородица коју је насликао 1770. године.
Саградјена је 1770. нова црква на новој локацији посвећена исто Ваведен, Пресвете Богородице, као што је била и претходна. Иконописац Димитрије Поповић је 1772. године осликао иконостас цркве. 1744. године подигло нову цркву на месту данашњег потеса црквиште или мала црква. На овом месту данас се налази спомен обележје на стару цркву и надгробни споменик из старог гробља које је било око ове цркве. Данашњи изглед добило је 1869. године. 1778. године заведено је парохијско звање и матичне књиге су почеле да се воде. Занимљиво је споменути да су ове књиге пронадјене скривене у зидовима старе цркве 1924. год. када је рушена и као делимично оштећене две године евидентиране у архиви црквене општине Орловат, а после тога им се губи сваки траг. Градња нове цркве у српско-византијском стилу отпочела је 1924. године рушењем старе цркве на том месту изградјене 1770. год. Завршена је 1925. године и представља један од најлепших православних храмова на овом простору. У њој се налази иконостас са 20 икона академског сликара Уроша Предића, поклон свом родном месту. У цркви се налазе и две иконе рад сликара и иконописца Димитрија Поповића. Једна је из 1756. године, икона Богородице са Христом, а друга је св. Апостол Јаков. Иконостас од мермера израдио је академски мраморијер Хофер Леополд из Београда а украсио га вајар Адам Војла из Вршца. На спољно источном зиду цркве су узидане две надгробне плоче из 1777. и 1778. године које припадају фамилији Субић и Николић, односно Ареновић старој свештеничкој фамилији из Орловата чији се гробови вероватно налазе у цркви. Нова Орловатска водица је озидана 1936. године на обали Тамиша.У Орловату се налазе и назаренска црква или скупштина саградјена 1893. године и адвентистичка црква саградјена око 1970. године.
Од индустрије у Орловату треба споменути Млин који је изградио Божа Тубић 1905. године. Национализован после другог рата али је и данас у функцији. Пре градње млина у Орловату је радило три ветрењаче и преко двадесет сувача (коњски млинови на сувом). Прве забележене суваче у Орловату су из 1776. године и било их је три. Циглана у Орловату има врло дугу традицију негде око два века. Прву циглану и црепану је покренуо Карло Прохаска око 1810. године, на месту данашњих јамура а касније прелази на данашњу локацију. Циглана је после рата национализована, али је и данас у раду а одавно је престала да производи цреп. Поуздане податке о занатлијама и оно што би се данас звало мала привреда имамо већ из 1776. године. Те године Орловат је имао шест занатлија, три млина – суваче и шест казана за печење ракије. Занатлије су још 1882. године основале здружену занатлијску задругу Томашевачко-Орловатско-Ботошку. Многи стари занати који су били традиционално развијени у Орловату су изумрли углавном због губитка потребе за њима. Било је ту врсних колара, ковача, вуновлачара, кожухара, салера (ужара), олајница, “сарача”, “лепара”, “питера” и многих других заната. А свремени занати су углавном замрли у задњим годинама прошлог века. Велика беспарица и смањени обим пословања уз велике намете су приморали занатлије на привремену одјаву својих делатности. Данас углавном у Орловату раде још трговинске и угоститељске радње.
ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata
10. мај 2019. у 11:10
milka
Interesuje me poreklo porodice ŠIJAKOV, jer sam saznala da postoje porodice u Makedoniji, koje su došle iz Bugarske sa istiom prezimenom, ali ne znam odakle stigoše do Vojvodine, niti u kom vremenskom periodu, tj kada. Znam da je neko u 19/20 veku bio seoski knez, da se bavio zemljoradnjom i trgovinom (sa Austrougarskom), ali drugih podataka nemam
Ako neko zna, bila bih zahvalna na informaciji.
Hvala
10. мај 2019. у 17:55
Саша Панчевачки
Презиме указује можда на порекло из Шијачке (сличност са презименом Шијачки) а и на присуство у Војводини која досеже до почетка 19. чак можда и 18.века.
17. април 2021. у 00:05
Gole
Želela bih znati nešto o porodici Ninkov iz Orlovata. Moja prabaka je bila rođena Ninkov Linka udata Milosavljev. Znam samo da se posle smrti pradede vratila u Orlovat sa mlađa dva sina. Na žalost,nema traga šta je sa njima . Bilo bi lepo bar nešto saznati. Hvala svima ko moze da daje neke informacije.
29. децембар 2022. у 16:28
Srbobran
Срби моји треба читати књиге, и поћи од поузданих историјских извора.
Ово што ви пишете је тотални промашај; прича без почетка и краја. Уносите само забуну, јер мешате ствари.
Будите конструктивни и корисни када нешто тражите, па бар напишите неку чињеницу: насеље, годину, име и презиме нечије, да вас могу упутити на неког ко зна довољно о томе.