Порекло презимена, село Ботош (Зрењанин)

Порекло становништва села Ботош (Горњи Банат), према истраживању етнолога Јована Ердељановића “Срби у Банату”. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Први насељеници дошли су ”из Србије” и најпре се населили на данашњем Сеипту, па су затражили да буду уз Тамиш и преселили се код данашње Старе цркве.

Прича се да су били најпре Орловћани и Ботошани заједно: с једне стране Шозова Ботошани, а с друге стране Орловћани, па су ови други отишли, пронашли греду на којој су се орлови легли и населили се. Из овог предања које се очувало у Ботошу, излази да су преци старих Ботошана и старих Орловћана најпре заједно настањивали садашње ботошко Селиште, и то свакако неко дуже време кад су тамо имали и цркву, и да су се затим заједно преселили одатле на обалу Тамиша код садашње старе ботошке цркве, па се тек одатле преци старих Орловћана одвојили и отишли даље низ Тамиш, да оснују засебно село.

У Ботошу има 680 домова. Црква је сазидана 1783. године (Мала Госпојина, 08.09.). На цркви иза олтара је крст Јована Ђуричића с годином 1797., а ту је и костурница те фамилије.

У Живановићевој дољи, у општинској утрини (по роду Живановићима – Ђуричићима), на западу, налазе судове и камена оруђа из праисторијског времена.

У старим протоколима стоји ”шанац Ботош”, али старци не знау за тај шанац.

 

РОДОВИ ПРЕМА ”ПРОТОКОЛУ ИСПОВЕДАЈУШЧИХ ИЗ ГОДИНЕ 1809.”:

–        АВРАМОВИ – МИЈАЉЕВИ (Св. арх. Михаил)

–        АДАМОВИ – БИРОВЉЕВИ (Св. Никола)

–        АНЧИНИ (Петковача)

–        АЋИМОВИ – СЕНЂУРАЧКИ (Петковача)

–        БОДРОШКИ (Петковача)

–        БОСИЋИ (Петковача), пореклом од свештеника Босића, ”поп-Николини”

–        ВЕЛИСАВЉЕВИ (Св. Јован), једни од њих зову се Бејини

–        ВЕСИЋИ – ЂУРЂИНИ (Велика Госпојина)

–        ГАВРИЛОВИ – БРКИНИ (Св. арх. Михаил)

–        ГРУЈИНИ – ГРУЈИЧКОВИ и КАЛПАКОШЕВИ (Св. Јован)

–        ДРАГОЈЛОВИ – ЧОНКИНИ (Петковача), стара фамилија

–        ДМИТРОВИ – ЛЕСИНИ и ФРЦИНИ (Св. Никола)

–        ЂУРЂЕВИ – ЗАРИНИ (Св. Никола)

–        ЂУРИЧИЋИ – ЖИВАНОВИЋИ (Св. Мрата); Јован Ђуричић, чија је гробница била иза олтара данашње цркве, био је веома богат; ”Царевини” су поклонили 30 ждребаца; Мијини – Цвејини су од старине њихови кумови, па ће бити и они од најстаријих фамилија; Ђуричићи су пореклом из Србије, из ”Чајетина”, то знају поуздано, а прабаба им је била из Србије, из Кланције од Кузмановића. По некој прабаби су ”Живанићеви”; најстарија су или једна о најстаријих фамилија

–        ЈАНЧИКИНИ – ГАВРИЧИНИ (Св. Јован)

–        ЈОВАНОВ – ФРЛАШИ (Св. Никола)

–        ЈОВАНОВ – СТАНИЋИ (Св. Јован), нису род

–        ЈОВИЧИНИ – ПАЛИНИ (Св. Стефан)

–        КАТАНЕ – ЛАЦКОВИ (Св. арх. Михаил)

–        КЕТИНИ (Св. Никола)

–        КОНСТАНТИНОВИ, сад КОСТАДИНОВИ – ЈЕПУРАШЕВИ (Ђурђевдан)

–        КОСТИЋИ – БЕЖУНАРИ (Ђурђевдан)

–        ЛАЗАРЕВИ – АНДРНАЈКА, назарен

–        ЛЕКИЋИ (Митровдан)

–        МАРЈАНОВ из Неузине, ушао у кућу Дабића

–        МИЛИНКОВ – БРАНДИН (Богојављање)

–        МИЛИНКОВИ – РАНКОВИ (Богојављање)

–        МИЛИЋЕВИ – БУБЕШЕВИ (Петковача)

–        МИЛОШЕВИ – ПАВАШКИ (Ђурђевдан)

–        НАТАРОШЕВИ (Св. Никола), не знају ништа о свом пореклу

–        НИКОЛИЋИ – ДУКИНИ – БУЉА (Св. Никола)

–        ОЛЋАН (Св. арх. Михаил)

–        ПАРАУСНИЋ (Митровдан)

–        ПАСКУЛОВИ – МАРИЈИН (Св. Стефан), из Парца (југозападно од Темишвара у Румунији); деда дошао у кућу Ђорђевића, старе фамилије, које сад више нема, а други брат у Борчу, где Паскулових такође има

–        ПЕЈИНИ – ФАЈФЕРОВИ 

–        ПИВАРИЧИЋ (Св. Мрата)

–        ПОПАДИЋИ (Часне вериге)

–        ПРОДАНОВИ – КРИШАЈБЕРОВИ (Св. Јован)

–        ДИМИЋ – ПУТЕРИЋ из Елемира, ушао у кућу

–        РАЈКОВИ (Митровдан)

–        СИМИНИ – ЗЕЧАРЕВИ (Петковача)

–        СТЕФАНОВИ – САРАЧЕВИ и ЈУДИНИ (Св. Никола)

–        СТОЈКОВИ – БАШАИДСКИ (Св. Стефан); владика будимски Стојковић био је од њиховог рода

–        ТОРЊАНСКИ – СВИРЧЕВИ (Петковача)

–        УБАВИЋ – МАТИНИ и ШУБАРИЧИНИ (Св. Јован)

–        ЧИЗМАШЕВИ – КАПЕТАНОВИ (Св. арх. Михаил)

–        ЧИЗМАШЕВИ – ПУЈЛОВИ (Велика Госпојина)

–        ШИПРАЋА (Св. Јован)

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АНУЧИНИ – ЈОВАЊЕВИ (Петковача) – БОЈАНИЋ – ВРБОШКИ – ДАБИЋ (а Марјанов је у шао у кућу из Неузине) – ДАНИЛОВИ – ДАЦИНИ – ИГЊАТОВИ – ИГНИЋИ (Св. арх. Михаил) – ЈАНИЋ – КОСИЋИ – КУЗМАНОВИ, била стара фамилија – ЛОЗИЋИ (Ђурђевдан), стара фамилија – МИЈАЈЛОВИ (Св. Никола) – МИЛОВАНОВИ – МИЛИТАРОВИ.; један досељен из Пардања – МИРКОВИ – НЕЗНАНОВИ – СИЛАЂИН – СЕДЛАРОВИ – ФАРКАШЕВИ – КУРЈАЧКИ; ушао Гранић из Шенђурђа – ЧОНКИНИ – РОМАНОВИ.

 

ЦИГАНИ:

ИЛИЈАШЕВИ – КАПЛАРСКИ (Св. Јован), били ковачи – НЕЦИНИ (Петковача), имали земљу – СТАНИШИЋ (Петковача), имали земљу.

ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

__________________________________________________________________________________________________________________________________

Хералдика

О грбу места Ботош, општина Зрењанина, говори његов аутор Хералд проф. Љубодраг Грујић:

Грб Месне заједнице Ботош се састоји од малог и средњег грба.

Опис малог грба је: на штиту који је плаве боје у дну стоји сребрна таласаста греда или пруга на којој стоји пропети златни лав са родиним крилима који замахује сабљом кривошијом, а изнад свега, у врху штита, између златног крина стоје две такође златне хералдичке мешине (тј. water-bouget, стилизована средњовековна шаржа са две кожне мешине повезане јармом).

Botos 2
Средњи грб.

Опис средњег грба је: око гореописаног штита полувенац златне пшенице а испод свитак са речју Ботош и годином 1347.

Хералдички беџ Ботоша је пропети златни лав са родиним крилима који замахује у десници сабљом кривошијом а у левици држи златни цвет лале.

Застава Ботоша је правоугаоног облика, страница 4:3 – бела позадина са средњим грбом у средини.

Симболика грба је следећа: штит је плаве боје због речитости грба, Ботош етимолошки потиче од Водош, „онај који носи воду“, као и због плаве боје основе штита грба Зрењанина (у хералдици нијанса боје је небитна, према томе разлика у нијанси на та два грба је занемарљива). Трећа је симболика повезивање са преовлађујућом плавом бојом на тренутној застави Војводине. У дну штита је сребрна таласаста греда за Тамиш на којој стоји лав. Таква поза показује исконску повезаност Ботошана са њиховом реком а и одлучну одбрану своје територије. Златни лав са исуканом сабљом је традиционални симбол читавог Баната а ботошки лав се разликује од њега тако што има родина крила, птицу која се везује за наш крај по највећој бројности у региону. Рода је симбол среће, доносиоца деце и таманитеља змија, што је повезује и са Христом. Изнад свега, на почасном месту на врху штита у средини стоји златни цвет крина који се у хералдици сматра за цвет Богородице, што стоји за славу села. Такође је симбол и саме вере својим крстоликим изгледом а и директно алудира на Србију која на свомгрбу има два крина. Између крина су две хералдичке мешине (тј. water-bouget, стилизована средњовековна шаржа са две кожне мешине повезане јармом) које симболизују пре свега становнике Ботоша и најречитији су део грба. У средњем веку оваква справа се користила за ношење воде а у хералдици је углавном симбол доношења воде војника насељу, бризи о људима. Заједно, три елемента у врху штита чине једну почасну композицију која говори да Ботошани чувају своју славу, веру и Србију. Параферналије на средњем грбу симболизују претежно пољопривредно село, а година на мотоу прво атестирано појављивање Ботоша у списима.

ИЗВОР: проф. Љубодраг Грујић, Хералд Краљевског Дома Карађорђевић

Грујићи су родом из Ботоша, са крсном славом Никољдан.

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. vojislav ananić

    Ботош – У средишту Баната, у непрегледној равници, изгубљен у великом животном мору, налази се Ботош, и економско и привредно и културно развијено насеље општине Зрењанин. И по атару и по становништву спада у већа насеља.
    “Ботош” је наизглед као и свако друго село у великој и плодној Банатској равници, али за разлику од других – ВЕЛИКО ЈЕ И ДУБОКО МОРЕ ИСТОРИЈЕ”, овим речима почиње Ботошку хронику њен издавач Драгиша Тодоровић. И заиста је то тако. У Ботошу је живео и трагове оставио још неолитски човек. Овде су јездили многи народи у праисторији, првим вековима историје, па све до дана данашњег. Смењивали се народи, преплитали обичаји, култура, од њихових сукоба одзвањали су простори, а Ботош село, првим поменом јављено 1347. године урањало је све дубље у своју хумушу, пружало жиле, утврдјивало се и није се дало. Ботош није увек био на месту где се данас налази. Село је било смештено на самој обали Тамиша на месту званом Таладј, који сада чини једа рејон великог Ботоша. С обзиром на то да је ово врло старо насеље, његови први становници су своју насеобину подигли поред реке, да би имали питке воде, па је тако Ботош подигнут тик уз Тамиш. Ботош је, нема сумње, веома старо словенско насеље. Први пут се под тим именом помиње 1.347 године. Нажалост, не може се поуздано доћи до података о томе како је село добило име. Постоји више верзија, легенди, од којих се двема донекле може поклонити поверење. По једној легенди, у некада малом селу крај Тамиша живела су два брата, Тоша и Јоца. Измедју браће је дошло до свадје. Јоца је потегао нож и убио Тошу, тј. “УБО ТОШУ”. Спајањем ове две речи “убо” и “Тошу”, добијено је име села, чији су родоначелници Јоца и Тоша. Друга верзија је, медјутим, много вероватнија. Село се налазило непосредно поред реке, било богато водом и плављено. Пошто већина других села то нису била, они су ово насеље због обиља воде назвали “ВОДОШ”. На једној од првих карата Баната коју је израдио Клаудије Мерси, гувернер Баната, и извршио попис становништва 1719. године Ботош се води као Водош. трансформацијом “В” у “Б” добијено је име Ботош, које је временом претворено у Ботош. Већ и само помен села Ботош још 1347. године довољно је сведочанство о дубокој старости и великој традицији овог насеља. Медјутим, то је само први запис, први помен, што не значи да село није постојало и раније. Наравно, што даље идемо у прошлост, података је све мање. Па ипак, постоји материјална култура, која не изневерава и која нам помаже да продремо и у најдаљу прошлост, да сакупљањем материјалних доказа бар донекле сачинимо мозаик о прохујалим временима на овим ширинама и додјемо до интересантних података о животу насеља у прадавној прошлости. Медјунајзначајније локалитете за ископине из прошлости спадају: Живанићева доља, Селиште, Циглана, Виногради и друга. Из ових гробља потичу: Перле од опала, Емајлирана фибула, Биконичка здела и друго.
    Иако последњих година, услед опадања наталитета и миграције становништва у правцу село-град број становника опада, Ботош има 2.560 становника. Ботош је насељено место које броји 2.560 становника. Још од првог помена Ботош 1347. године становници Ботоша су били Срби, православне вере. 85% становништва су Срби, осталих 15% чине Мадјари, Румуни, Словаци, Роми и други.
    Први запис о школи у Ботошу потиче из 1804. године која је радила у адаптираној школи трговца Буковале. Овај мецена је ту зграду поклонио селу за школу. Нова школа почела је да се зида 01. октобра 1988. године, а завршена тек октобра 2000. године и то делимично (приземље без учионица на спрату), без зграде вртића и без фискултурне сале. Груби радови за ове две зграде су урадјени.
    Из периода измедју 1768 и 1770. године потиче стара богомоља, о чије настанку нема писаних докумената, црква Родјења Светог Јована Претече, у народу позната као “намастир”. Црква у центру села је скромна једнобродна градјевина, без кубета, са правоугаоном основом. Зидови су дебели 75 цм. Подигнута је после 1783. године. Освећење храма извршио је исте године епископ Софроније Кириловић, о чему сведочи грамада која се налази у цркви на месту проскомидије. Иконостас је живописао Стеван Пантелић 1867. године.
    ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

  2. vojislav ananić

    БОТОШ

    Десна обала Тамиша, на којој лежи Ботош, виша је од леве обале ове реке десетак метара, тако да Ботош лежи на коти изнад 85 метара надморске висине и виши је од свих ближих и даљих насељених места. До самог брега испод села, некада је био крај велике, пусте мочваре која се протезала све до подножја Карпата, до Вршца. Ботош није увек био на месту где се данас налази. Село је било смештено на самој обали Тамиша, на месту званом Талађ, који сада чини један реон великог села Ботоша. По неким другим предањима Становници су се из Сербије прво населили у Селишту. Тамо су били Становници тадашњег Ботоша и Орловата. На том месту и сада постоји брдо, хумка, где је вероватно била богомоља. По том предању, они су се тада преселили ближе Тамишу, данашњи Талаћ, а након тога се један део одвојио и преселио даље Тамишом до места где је било велико легло орлова, и по томе добило ново насење име Орловат. Ботош се под тим. именом помиње 1347. године у Крушевачком поменику. Спомње се да је већином насељен Србима. Следећи битан документ где се Ботош води као насеље још у Пећком катастингу 1660. године. На жалост, не може се поуздано доћи до података о томе како је село добило име. Постоји више верзија, легенди, од којих се двема донекле може поклонити поверење. По једиој легенди, у некада малом селу, крај Тамиша живела су два брата, Тоша и Јоца. Између браће је дошло до свађе. Јоца је потегао нож и убио Тошу, тј. »УБО ТОШУ«. Спајањем ове две речи, »убо« и »Тошу«, добијено је име села, чији су родоначелници Јоца и Тоша. Друга верзија је, међутим, много вероватнија. Село се налазило непосредно поред реке, било богато водом и плављено. Пошто већина других села то нису била, они су ово насеље због обиља воде назвали ВОДОШ. На једној од првих карата Баната коју је израдио Флоримунд Клаудије Мерси, гувернер Баната, и извршио попис становништва 1719. године, Ботош се води као Водош. Трансформацијом »В« у »Б« добијено је име села Ботош, које је временом претворено у Ботош. Наравно, што даље идемо у прошлост, података је све мање.
    Банат, непрегледна равница, у зависности од времена, од климатских услова, у одређеним временским периодима час степа, час мочвара, откад је постао исушено тле несталог Панонског мора, био је увек привлачан за освајаче.
    Многи стари народи јездили су овим ширинама и остављали трагове о свом бигисању и тако створили континуитет живота на овим просторима у трајању од више хиљада година Мећу прве становнике ових крајева убрајају се Агатирси, који су претежно живели у долини реке Мориша, о којима Херодот има веома високо мишљење да су били »најраскошнији међу људима«. За њима долазе најезде других племена и народа. Ређају се освајачки походи Гота, Хуна, Гепида, Авара, Словена, Лангобарда, Бугара и, на крају Мађара. Но, Ботош је био насељен и у прадавној прошлости, у средњем неолитском добу, а не само у каснијем, на прелазу према бакарном добу, дакле у периоду од 3000 до 5000 година пре наше ере. Мало је података у нашој земљи, па и у свету, о животу, ритуалу, обредима неолитског човека. У неолитским налазиштима у Винчи, Бутмиру, Плочнику, Градцу и Јабланици, откривена су насеља неолитског човека, али нигде око њих није било гробова. У науци је сматрано да тела преминулих нису сахрањивана, него су остављана зверима. Но открића у налазиштима у Ботошу променула су ту теорију. Атар Ботоша је у току праисторије био интензивно насељаван. О томе нам најречитије говоре многи археолошки локалитети који се временски датирају од најстаријих неолитских цивилизација све до историских дана. Конфигурација земљишта, старе обале и токови Тамиша и рукавац Шозов пружали су повољне услове за насељавање. Најгушћа концентрација локалитета се налази на старој обали Тамиша и обалама некадашњег рукава Шозов, којим сада протиче Канал Дунав—Тиса—Дунав. У атару се налази већи број хумки, међу којима доминира Коларова хумка. На основу арлеолошког материјала може се закључит да се живот у праисторији најинтензивније одвијао у току средњег неолита и у сарматском периоду. Међу најзначајније локалитете спадају: Живанићева доља, Селиште, Циглана, Виногради и друга.Најзначајнији је локалтет Живанићева доља, са којег потиче највећи део археолошких налаза. На овом локалитету су измећу два рата вршена ископавања неолитског гробља, које се датује у средшњи неолит и припада винчанској културној групи. Из овог гробља потичу и биконичне зделе са вишим или нижим горњнм конусом и брадавичастим дршкама на најширој периферији посуде и перле од кречњака. Било је то тридесетих година овог века. За ове ископине у Живанићевој дољи заинтереоовао се сеоски учитељ Лазар Николић Лазица и почео да обилази ископине, да скупља што се нашло на површини и да откупљује оно што су мештани проналазили.
    Обратио се Народном музеју у Београду, али његово писмо је остало без одговора, јер он је тада, 1930. године, писао као да је открио чудо: неолитско гробље! А како је могао открити тако нешто кад научници уопште одбацују могућност постојања неолитоког гробља.
    Овим ископинама дошло се до великих налаза. У Ботошу је откривено прво неолитско гробље у Југославији. Тиме је оборена теорија, дотле важећа у науци, да неолитски човек своје мртве није сахрањивао. Неолитски човек је сахрањивао своје мртве и то у седећем или лежећем ставу, на левој или десној страни. Поред тога, у гробовима и око њих наћено је доста предмета као што оу камене секире, гривне и ћердани од шкољки и камена, фрагменти судова.
    Списак првих граничара 1753 године

    Насељавање данашњих становника отпочело је око 1752. године. Располажемо списком првих граничара из 1753. године. који су служили у тзв. земаљској милицији под капетаном:
    1. Ђорђем Диочићем (Георге Диотдцхитх). Код новог насељења из северног Баната односно из Потисја, 1775. године, ово се презиме више не јавља, мада налазимо у матичним књигама умрлих да је 20. ИВ 1793. године умро известан Јоцић Мики. Поручник (хаднађ) је био:
    2. Јаков Мартић (Јацоб Мартитх) а као придодати (аггрегиерте) спомињу се и:
    3. Барјактар Живко Поповић (Сцхивко Поповитх). Нема га 1775. године што би могло да се закључи да је погинуо, умро, одселио се или да се под презименом Барјактаров налазе његови потомци, породице које у Ботошу и данас постоје.
    4. стражмештер (командир страже) у штабу капетана Јоцића био је Петар Јовчић (Петер Јовтсцхитх) Нема га у Ботошу 1775. Пописан је Петар Јовин и његов брат Павао Јовин. У спољну стражу припадали су и то:
    5. Пиртлага Батлага
    6. Синаит (Синаитх) Вујичин (Уитсцхин). Презиме Синаитов постоји, мада не и у Ботошу. и
    7. Степхан Бранков, као придружен или придодат (аггрегиерте) налазио се
    8. Велисав Двориназ. Мада презиме Велисављев потиче од Велисава, сва је прилика да су Ботошки Велисављеви из Потисја (Беодра. Ново Милошево). Мада су и неки Велисављеви (Томашевац) дошли из Опова. Има их и у Бечкереку Поред овог ужег штаба било је и 7 каплара. (цорпорален) и то
    9. Марко Терецки (Тереттзкиј),
    10. Јован Ницолин.
    11. Нина Марковић (Марковитх)
    12. Лука (Луца) Јованов.
    13. Мијат Убавић (Миатх Убавитх)
    14. Марко Илиасцхев чији се потимци и данас називају Капларски. званићно Илијашев. Ове последње три фамилије постоје и данас у Ботошу. каплари су били
    15. Новак Келић. (Новацк Келлитх).
    16. Јован Силомшијак (Силомсцхиак) и
    17. Мата Убавић (Убавитх). Као придодати (аггрегиерте) написани су следећи војници (солдати):
    18. Никола Тешановић (Ницола Тесцхановитх),
    19. Филип Дјуркин (Пхилип Ђуркин),
    20. Лазар Проданов.
    21. Ђока Бошков (Ђока Босцхков), 22. Урош Степанов (Уросцх Степанов).
    23. Атанасија Торњански (Аттанасиа Торианскиј) из Торње, села у Поморишју24. Стојан Фортатулов, 25. Пера Маринов,
    26. Ђурађ Нотарошев (Јурат Нотаросцхев),
    27. Недељко Милићев (Неделко Милитјев),
    28. МаксимТерзин (Маxим Терссин),
    29. Мија Градић (Миа Градитх),
    30. Јоца Мијин (Јотза Мијн),
    31. Дјурица Дабић (Јуритза Дабитх, )
    32. Марјан Игнић (Мариан Игнин)
    33. Сава Убавић (Сава Убавитх)
    34. Милета Бојанић (Милета Бојанитх)
    35. Милета Лападатов,
    36. Јован Момиров,
    37. Милован Ђулинац (Милован Дјулиназ)
    38. Павле Живанов (Паво Сцхиванов),
    39. Живан Станков (Сцхиван Станков),
    40. Живко Попов (Сцхивко Попов),
    41. Мишко Стојков (Миско Истоков, )
    42. Недељко Грујић (Неделко Грујитх).
    43. Ђура Бојанић (Дјура Бојанитх)
    44. Пера Живков (Пера Сцхивков),
    45. Паво Дајић (Паво Даитх)
    46. Јован Трипин (ћ) (Јован Триппин),
    47. Јанко Јовин (Јанцко Јовин),
    48. Паво Габоровић (Паво Габаровитх),
    49. Јован Татар,
    50. Јован Новаков,
    51. Јанко Петров(Јанцко Петров),
    52. Тодор Мијин (Тходор Мијн),
    53. Симеон Стојков.
    54. Сава Белин (Бељин, Бејин),
    55. Сава Богданов (из Парауза-Параца на Тамишу -касније Парауснић)
    56. Стефан Богданов (Степхан Богданов),
    57. Мијат Дјуканов (Миатх Дјуканов)
    58. Јован Попов,
    59. Петар Васиљев (Петер Васиљев),
    60. Мартин Паул (Павлов?)
    61. Марко Пиперски (Марко Пиперскиј),
    62. Михајло Ђуканов (Дјуканов)
    63. Петар Миливојев (Петер Миливојев),
    64. Мића Пиперски (Митхја Пиперскy),
    65. Сава Бојанин,
    66. Михајло Кришан (Михајло Крисцхан),
    67. Пера Исаков,
    68. Јоца Пиперски (Јосса Пиперскy),
    69. Јанко Попов,
    70. Паво Узуров (Паво Усуров)
    71. Петруц Фортатулов (Петруз Фортатулов),
    72. Арса Јованов (Арсса Јованов), абсент=одсутан,
    73. Мића Остојин (Митхја Остојн),
    74. Паво Дујков (Паво Дуијков),
    75. Вуја Станић (Wуја Станитх),
    76. Ђордје Степанов (Гјеорге Степанов),
    77. Живан Тополски (Сцхиван Тополскy),
    78. Јован Брацић (Јован Братзитх),
    79. Нинко Колар (Нинко Коллар),
    80. Сима Стаменин,
    81. Јован Дамин -посе4бна фамилија данас Брацић (Јован Дамит),
    82. Риста Шимраков (Риста Сцхимраков),
    83. Стојан Јовановић (Стојан Јовановитх)
    84. Јелесије Митров (Еллессиа Митров)
    85. Паво Лозић (Паво Лосситх),
    86. Јован Гришић (Јован Грисцхитх),
    87. Живан Копић (Сцхиван Копитх)
    88. Јанко Вукадинов (Јанко Вукодинов),
    89. Живан Барањша (Сцхиван Барансцха)
    90. Паво Марков,
    91. Васа Лазицки (Лазић?) (Васса Ласситзкy),
    92. Јован Хаднадјев.
    93. Аћим Бугарин (Атхим Бугарин)
    94. Кузман Гаричин(Гаврчин) (Кусман Гаритсцхин)
    95. Михајло Босић (Михајло Босситх)
    96. Стефан Дарусов (Степхан Дарусов, абсент)
    97. Суба Ромин Ворспан (форшпан-општински кочијаш),
    98. Илија Розгуња (Иллyа Россгуња),
    99. Веса Бугарин (Wесса Бугарин),
    100. Захарије Јанчикин (Сахариа Јантсцхигин),
    101. Паво Минисрано (Мандерлок-место на Моришу),
    102. Јован Ханц (Јован Хантз),
    103. Петар Ханц (Петер Хантз)
    104. Димитар Ханц (Хантз). Ова тројица су вероватно немачког порекла
    105 Милинко Микић (Милинко Микитх),
    106. Рада Комненић (Комненов, Комленов),
    107. Јован Весин (Јован Wессин-Весић).
    108. Пеја Велић (Пеја Wеллитх),
    109. Јанко Лазић (Јанко Лазитх),
    110. Јанко Славин (Јанко Сјлавин),
    111. Јован Борлић (Јован Борлитх)
    112. Марко Субин (суба: тур. официр отуда презиме Субић).
    113. Грујица Сремац (Грујза Срематз Геруја) .
    114. Милић Стојковић (Милитх Стојковитх) .
    115. Димитер Јован-мештер- (месцхтер- мештер. отуда презиме Мештеров-Прданов. мештер . мађарски мајстор).
    116. Стан Болешка (словачког порекла?) (Болесцхка).
    117. Лоренц Крачун (Лорентз Кратсцхун).
    118. Лупул Лоренц (Лорентз) .
    119. Тођер-Тодор Кирнић , Крнић, Крунић (Тходјер Кирнитх) .
    120. Јоса, Јоца Јанкулић (Јосса Икулитх).
    121 Јурат (Ђурађ) Стојков.
    122. Сумитар Стојков.
    123. Стојко Кубинац (Кубинатз из Кубина. односно Ковина).
    124. Анђа Флорин. (Андја)
    125. Марко Лукин.
    126. Стеја Стојков.
    127. Мариан Беллин (Бејин. Бељин?).
    128. Стефан (Степхан) Проданов.
    129. Јован Богданов.
    130. Јоца Чизмаш (Јотза Цсисмасцх).
    131. Мишко Веселинов (Миско Весселинов.
    132. Флора Паскул (Пасскул отуда презиме Паскулов. вероватно румунског порекла).
    133. Тома Вујашинов(Тјхома Ујасцхинов .
    134. Ицко Кинђеричин (Кинђеритсцхин , абсент-одсутан Кенђелац. Кенгелац?)
    135. Атанасија Симин (Аттанассиа Симин) .
    136. Живан Трифунов (Сцхиван Трифунов).
    137. Јован Ицов (Итзове) Јанковић?) кранкх-болестан.
    138. Лацко Катана (Латзко Катана отуда Лацкови. види и презиме Катана-две засебне породице?) .
    139. Паво Шуганов (Сцхуганов) , ворспан (форшпан-општински кочијаш) .
    140. Ђорђе Чизмаш (Гјорге Цсисмасцх) .
    141. Арсен (Арссин) Попов.
    142. Јован Стојчев (Стојтсцхев) .
    143. Мариан Константинов (Цонстантинов).
    144. Ђорђе Баин (Гјеорге Баин). абсент -отсутан.
    145. Покурар Јанош (Јаносцх Покурар).
    146. Петар Чонка (Петер Цсонка отуда презиме Чонкини в. т. ).
    147. Рада Аријелан ворспан -општински кочијаш.
    148. Ђорђе Босокић, Бошковић? (Георге Боссокитх).
    149. Марко Кајба (Кајла?).
    150. Лазар Милладинов абсент-одсутан.
    151. Неделко Рашуља (Рошуљ(Расцхуља wундст=рањен (можда отуда и презиме у Срба Рошуљ од румског)
    152. Раду Вла (Раду Фла одн. Влах-румунског порекла).
    153. Стојан Стојаков. кранк -болестан.
    154. Лаза Немет или Немић (Нематх).
    155. Јован Попов кранкх-болестан.
    156. Марко Мишић (Мисцхитх).
    157. Илија Миливоев.
    158. Петер Мадин (Мадежин?).
    159. Сима Алчић (Алтсцхитх).
    160. Петар Вла (Петер Фла).
    161. Мариан Стајић (Стајтх.)
    162. Паво Радосавлев.
    163. Пера Ћарчин , Ћурчин (Ћтхјартсцхин).
    164. Арсен Цвејић (Арссун Цзвеитх) .
    165. Ђука Мијатов (Миатов) .
    166. Томин Бошко (Томин Босцхко) .
    167. Илија Милинков.
    168. Никола Пејин (Ницола Пејн) .
    169. Јован Грубанов.
    170. Тома Радомиров.
    171. Илија Шимпраћин (Илија Сцхимпрастин).
    172. Рада Мијатов (Миатов. )
    173. Јован Мирков.
    174. Петар Гросић (Петер Гросцхитх).
    175. Живан Милошев (Сцхиван Милосцхев).
    176. Милан Величков (Миллин Веллисцхков).
    177. Игњат Георгин (Игнат Гјеоргин).
    178. Алекса Диак (Аллеxа Диак. веоватно презиме Диак има везе за појмом Дијак. који је у ранијим вековима постојао у Бечкереку и Ботошу још у турско доба, или и пре тога).
    179. Живко Нешић (Сцхивко Нетсцхитх).
    180. Атанацко Мирков (Аттаназко Мирков).
    181. Јурат (Ђурађ) Лазаров.
    182. Петар Радосинов (Петер Радосинов).
    183. Јован Еремић (Ерремин).
    184. Стефан Краљев (Степахн Краљев).
    185. Филимон Фортатулов (Пхијлимон Фортатулов).
    186. Стојадин Шијаков (Сцхиаков), абсент-одсутан.
    187. Ђука Крнић (Кирнитх).
    188. Кузма Дојков, Дујков (Кусма Дојков десертх-дезертер) .
    189. Ђурађ Ђурат Фортатулов.
    190. Јован Бербаск (Бербаск) ворспан , форшпан-општински кочијаш).
    191. Мариан Петрошанин (Петросцханин).
    192. Јован Остојин (Остојн).
    193. Јован Ђуркин.
    194. Андриа Јелић (Јеллитх). десертх-дезертер.
    195. Крста Томин (Кирста Томин).
    196. Сима Терзин (Терссин).
    197. Недељко Шираков(Неделко Сираклов).
    198. Андриа Рајков.
    199. Стефам Вујчин (Степхан Ујтсцхин десертх-дезертер).
    200. Милић Трипанов (Милит Трипанов замбар?) десертх-дезертер. (Милић?).
    201. Лазар Ђурић (Ђуритх. ворспанн форшпан. општински кочијаш).
    202. Јован Страска (Страсска. ворспанн форшпан-општински кочијаш).
    203. Паскул Степанов. абсент-одсутан.
    204. Максим Николин (Маxим Ницолин абсент-одсутан).
    205. Јован Кнесовић, Кнежевић (Кнессовитх).
    206 Јефта Бадланин(Јевта Бадланин).
    207. Благоје Живков (Благој Сцхивков) .
    208. Ђурађ Емин(Вемин) (Ђурат Емин) кранкх -болестан.
    209 . Милосав Чолић (Миллосав Цсолитх) . 210. Коста Максимов (Маxимов).
    211. Арса (Васа) Топаловић (Асса Топаловитх десертх-дезертер.
    212. Петар Пиварсковић (Петер Пиварсковитх).
    213 Живан Милошев (Сцхиван Милосцхев).
    214. Марко Грнић (Гранић) (Грнитх). ворспанн- форшпан. -општински кочијаш).
    215. Петар Тотов (Петер Тотов. ) .
    216. Захарија Костић (Сахариа Коститх) Марин јуаррест зу Темесв. у затвору у Темишвару.
    217. Јован Рајић (Раитх).
    218. Лазар Степанов (Лазар Степ(ф) анов).
    219. Стефан (Степхан) Лазаров.
    220. Остоја Дистаров.
    221. Јован Милошев (Јован Миллосцхев).
    222. Никола Свирчев (Ницола Цсзвиртсцхев). струпирт кљаст. подбијен. Штрупиран.
    223. Радивој Ђурачинов (Ђуратсцхинов). кранк-болестан.
    224. Момир Донин.
    225. Лаза Играшић (Играсцхитх).
    226. Никола Курјак (Ницола Куриак).
    227. Стојан Киршикапа (Кирсцхикапа).
    228. Јован Харамбашић (Харамбасцхитх).
    229. Станко (Станцко) Недин.
    230. Саво Славић (Славвитх).
    231. Јован Марјанов (Марианов) Марјан село у Поморишју).
    232. Паво Иванов.
    233. Думитер Дунђерин (дунђер (ин) =дрводеља. тесар, тесач нем. зиммерманн).
    234. Ђура, Ћира Камоћешев (Тхура Тхра Камотјесцхев).
    235. Лаза Ђуричић (Ђуритсцхитх).
    236. Риста Барјактаров (Риста Барјецтаров).
    237. Лазар Петров (Лассар Петров).
    238. Ђука Пуншић, Пунишић (Пунсцхитх).
    239. Леша, Лека, Лекша Иванов (Лесцха Иванов).
    240. Блажа Ерић (Блассцха Ерритх).
    241. Стефан Цацин (Степхан Затзин)-посебна фамилија. данас назив за фамилију Фибишан -можда Фибишанови ушли у Цацину кућу, пореклом Фибишанови из Фибиша некад српског села крај Темишвара . ворспанн-општински кочијаш.
    242. Стојан Сивчанин (Сивтсцханин). из Сивца у Бачкој).
    243. Недељко Барашанин (Неделко Барасцханин).
    244. Јован Опаринков
    245. Алекса Барјактаров(Алеxа Барјецтаров.
    246. Паво Педришић (Педрисцхитх име Паво Или Павао упућује да је неки писар био хрватског порекла. Срби кажу Павле. Паја или Пава).
    247. Јеврем Новаков (Јеврим Новаков).
    248. Јосим Живанов (Јоссим Сцхиванов).
    249. Арса, Васа Сератлин (Асса Сератлин) .
    250. Маринко Стомиров, Стојимиров (Маринко Стомиров?)
    251. Стојан Накумица (Стојан Накомитза, . накумица. накумче).
    252. Јован Пивнички (Јован Пивнитзк (киј) из Пивница села у Бачкој).
    253. Живић Дорословац (Сцхивитх Дорословаз из Дорослова села у Бачкој).
    254. Максим Ћурчија , ћурчија занимање, од тога Ћурчин (Маxим Ћсуртсцхја).
    255. Ђука Радиновић (Радиновитх).
    256. Мојсило Недељковић (Мојссилло Неделковитх).
    257. Антоније Пивнички (Антоња Пивнитзки).
    258. Михајло Коледан (Коледар. коледан. који коринђа на Божић).
    259. Јосим Малбашић (Јоссим Малбасцхитх ;малбаша. назив професије из турског доба-мал-махала. кварт. рејон у месту. баш-главни;главни у махали;у граду, шеф полиције).
    260. Филип Малбашић. (Пхилип Малбасцхитх).
    261. Марко Вла (Фла) Влах. румунског порекла Или знао влашки, румунски, порелом из Влашке).
    262 . Ђоцан Свињаров (Дјотзан Цсвињаров).
    263. Стојан Младинов , Миладинов(Младинов).
    264. Јован Чолаков (Цсолагов).
    265. Марко Кресојев (Крессојев).
    266. Никола Барашанин (Ницола Барасцханин).
    267. Периша Терзин (Перисцха Трссин), -терзија тур. кројач. касније еволуирало и у Терзић).
    268. Нилола Туфегџић(Ницола Тувегсцхитх туефекчи тур. пушкар).
    269. Коста Вла (Фла) 270. Марко Нинић (Нинитх) . гесторбен-умро.
    271. Јаков Вуксанов (Јацоб Уксанов).
    272. Јован Стојчин, Стојшин (Стојтсцхин).
    273. Живан Дунојћ, Дунаји (Сцхиван Дунојтх).
    274. Нестор Цегершић (Нестор Цсегерсцхитх).
    275. Глигорије Цегершић Глирорје (Цсегерсцхитх).
    276. Сава Милинов, алт струпиерт=кљаст. штрупиран. подбијен. фр. естропие).
    277. Тома Вуксанов (Вуксанов. Вуксан више говори за име из Црне Горе- , Нова Црна Гора-северо-источно од Темишвара румунског Баната тако звана у турско доба, док је јужни део испод Темишвара и Лугоша зван у турско доба Нова Србадија.
    278. Живан Силомшијак (Сцхиван Силомсцхиак).
    279. Петар Кељин (Петер Келлин).
    280. Радивојица Радојица Малбашић (Радивоитза Малбасцхитх).
    281. Драгић Руварац (Драгитз Рувараз) Име Драгић такође подсећа на црногорско).
    282. Јован Мекуашић (Меку (а) сцхитх) гесторбен-умро.
    283. Михајло Обрадов.
    284. Антонија Синаитов (Антоња Синаитов -од Синаит име. лично име) 285. Живко Веселинов(Сцхивко Весселинов).
    286. Тома Малбашић (Тхома Малбасцхитх).
    287. Никола Катанишић, Катаничић (Ницола Катанисцхитх).
    288. Живан Слепичић (Сцхиван Слепитсцхитх). еволуирало у Слепчевић).
    289. Радосав Марковић (Марковитх).
    290. Михајло Гробић, Грбић (Гробитх).
    291. Паво Ракин.
    292. Кузма Вла (Кусма Фла , Вла).
    293. Ђура Ром (Ромј) .
    294. Јован Шишић (Сцхисцхитх).
    295. Стојан Ђулинац (Ђулиназ, пореклом из Ђуле, Ђале?).
    296. Мијат Ћурчин (Миатх Тхјуртсцхин).
    297. Паво Узелац (Усселаx).
    298. Думитар Гирбић. Грбић(Думитар Гирбитх) . струпиерт, кљаст. штрупиран. подбијен).
    299. Марко Сиротица (Сиротиза) .
    300. Веља Бугарин (Еља Бугарин може да значи Бугарин али и баштован).
    301. Јован Синаитов(Суинаитов).
    302. Јован Гирбић, Грбић (Гирбитх).
    303, Стефан Бугарски. (Степхан) 304. Стефан Илијин (Степхан иллин).
    305. Сава Јованов (wунст-рањен?).
    306. Илија Баталов (Иља Баталов).
    307. Божа Радосављев (Босцха Радосавлев).
    308 Марко Станишин , Станишић (Станисцхин -д Станише).
    309. Тадија Илин , Илијин (Тадиа Иллин).
    310. Ицко Ранков (Ицко Раннков) wунст-рањен.
    311. Илија Павков (Илља).
    312. Остоја Нађлачанин (Надлатсцханин , нађлачанин. из Нађлака одн. Надлака. места на десној обали Мориша, близу Шајтина; Нагyлак мађ. Велико место).
    313. Тодор Бостанџија (Тходор Бостантсцхиа) бостанџија, који проиводи и продаје бостан.
    314. Тодор Рајковић (Тходор Рајковитх).
    315. Јован Поповић (Поповитх).
    316. Нецко Рајковић (Нетзко Рајковитх).
    317. Малеш Поповић (Малесцх Поповитх). Од малиша.
    318. Милин (Милан) Гракујац, Крагујац (Миллин Гракујаз).
    319. Михајло Адамовић (Миллан Адамовитх).
    320. Андрија Савић (Андриа Савитх).
    321. Петар Фелчеров (Петер фелдсцхеров фелдсцхер нем: болничар).
    322. Ђура Белајац (Белајаз).
    323. Арса, Васа Чонбин, , Џонбин (Асса Цсонбин).
    324. Паво Бошњаков (Паво Босцхниаков из Босне).
    325. Лодин Титиловић (Лодин Титиловитх).
    326. Лазар Титељанин (из Титела).
    327. Тодор Инић (Тходор Иннитх) .
    328. Роман Рацанов (Разанов).
    329. Михајло Плавшин(Плавсцхин).
    330. Еремија, Јеремија Бошков (Ерремја Босцхков).
    331. Тимотеј Младенов (Тхиј (Y) мотхеа Младенов).
    Укупно: 279 домаћинстава. 151 син. 49 год. растур (ван строја) укупно: 479. од овог броја на штапско особље отпада 180 особа и то
    1. капетан Ђорђе Диочић 1. поручник (хаднагy) Јаков Мартић. А као придодати : барјактар Живко Поповић 2. командира страже (стражмештера). 2. придодата. затим 2. тамбура. 6 каплара и 2. придодата. Надаље постоји 5. који се воде као одсутни и 1. у затвору у Темишвару.
    Родослов из 1809. године

    Родови према протоколу исповедајушчих из године 1809. * (за све те родове осим оних код којих је нарочито наглашено-стари људи знају да су добили земљу од инжилира -инџилира) (прим. Ј. Ердељановића) . Аврамови-Мијаљеви (Св. Арханђел Михаи) . Адамови-Бировљеви (Св. Никола) . -Анчини (Петковача) . -Аћимови-Шенђурачки (Петковача) . -Бодрошки (Петковача) . -Босићи (Петковача) . пореклом од свештеника Босића. Попови Николини. -Велисављеви (Св. Јован) једни од њих зову се Бејини. -Весићи -Ђурђини (Велика Госпојина) . -Гаврилови-Бркини (Св Арханђел Михаил) . -Грујини-Грујичкови а и Калпакошеви (Посебна фамилија Калпакошеви;Грујини ушли у њихову кућу (Св. Јован) . -Драгојлови-Чонкини (Петковача) . стара фамилија Чонка или Чонкини, Драгојлови ушли у њихову кућу -Дмитрови-(Лесини посебна стара фамилија изумрла а Дмитрови ушли у њихову кућу) али и Фрцини (Св. Никола) , Ђурђеви-Зарини (Св. Никола) -Ђуричићи-Живанићеви (Св. Мрата) , -Ђуричић Јован. чија је гробница иза олтара данашње цркве. био је веома богат „;Царевини“ су поклонили 30. ждребаца;Мијини-Цвејини су од старине њихови кумови. па ће бити и они од најстаријих фамилија;Ђуричићи су пореклом из Србије. из Чајетине. то знају поуздано. а прабаба им је била из Србије. из Кланције од Кузмановића. по некој прабаби су Живанићеви;најстарији су или једна од најстаријих фамилија. -Јанчикини-Гаврчини (Св. Јован) . -Јованови-Фрлаши (Фрлашови (Св. Никола. )(вероватно. Фрулашови цигани? -примедба МДВ) . Јованови -Станићи (Станићеви) Св. Јован) . нису род. Јовичини-Палини (Свети Стефан) у селу се прича „паметан као Палина гуска „наводно Палина гуска отишла преко Тамиша у Томашевац и тамо се излегла и на пролеће се вратила са гуштићима у Ботош. Катана-Лацков (Св. Арханђел Михаил)Предак Катана Лацко насељен је 1753. у Ботош. -Кетини (Св. Никола) „риђа Кетин“-знао сам га био је риђ. риђе Косе и црвеног лица -Кетин Љубомир 4. 1884. + 1. ИИИ 1947. приримедба МДВ) . Константинови-сад Костадинови-Јепурашеви (Ђурђевдан) . Костићи-Бежунари (Бежунарови) (Ђурђевдан). кућа им је била на брегу („набрег“) Тамишка улица. ту бабу сам познавао. ћерку јој је зет из Бечкерека убио. Једном кад су се свиње враћале из поља („испоља“) а она је стајала „на капиџику“ отвореном , свиња јој се подвукла између ногу и тако је носила на леђима. Бежунарови су пореклом Цигани- Роми примедба МДВ) -Лазареви- Андрнајка. назарен. -Лекићи Пасуљарови (Митровдан) . -Марјанов из Неузине ушао у кућу Дабића (в. т. ) Милинков (Брандин) (Богојављење) . Милинкови-Ранкови (Рранкић, )кројач, Богојављење после био назарен . Милићеви-Бубешеви (Петковача) . Милошеви-Павлишки (Ђурђевдан) . Натарошеви (Нотарошеви) (Св. Никола) не знају ништа о свом пореклу (писмени. писари. који су у селу у граничарским местима пописивали војнике и др. ) – Николићи Дукини (по Дуки Николићу в. т. ) Николићи-Буљини (Св. Никола) Олћан (Св. Арханђел Михаил) . Парауснић (Митровдан) -видео сам у матичним књигама да је свештеник написао Парауз-и додао -нић. Парауз данас Парац Горњи и Доњи. на Тамишу на средини од Темишвара до Ботоша. неки су отишли у Зрењанин (Душан) Зову их и Вагнерови. првобитно били Бошкови в. т. примедба МДВ) . Паскулови-Марини (Св. Стефан) из Баната. ;деда дошао у кућу Ђорђевића. старе фамилије. које сад више нема. а други брат у Борчу. где Паскулових такође има (румунског порекла?) . -Пејини-Фајферови; Пиварчић (Св. Мрата) првобитно Пиваричин. Пиваричић; Попадићи (Попадићови) (Часне вериге апостола. Петра-променили у Петровдан. 12. јула-примедба МДВ) Проданови- Кришајберови (Св. Јован) Две посебне фамилије Проданови ушли у кућу Кришајберових в. т. Димић -Путерић из Елемира Димић ушао у кућу Путерић. (Св Никола??) Рајкови (Митровдан) . Симини Зечареви (Петковача) . Стефанови-Сарачеви али и Јудини (Св. Никола), . Стојкови-Башаидски (Башајцки) (Св. Стефан) дошли из Башаида одн. Мале Кикинде;владика Будимски Стојковић био је од њиховог рода. Торњански-Свирчеви (Петковача) али и Јојкини. Убавић-Матини од Мате Убавића в. т. али и Шубарчини (Св. Јован) . -Чизмашеви-Капетанови (Св. Арханђел Михаил) али и Пујлови (Велика Госпојина) неки су назарени. Шимпраћа (Шимпраћини) (Св. Јован)
    Изумрли родови : Анучини (данас Анчини в. т. ) и Јовањеви (Петковача) . Бојанић-Врбошки. Дабић (а Марјанов је ушао у кућу из Неузине) . Данилови-Дацини. – Игњатови-Игнићи (Св. Арханђел Михаил), Јанић-Косићи-. Кузманови-била стара фамилија. Лозићи (Ђурђевдан) Стара фамилија- Мијајлови (Св. Никола) . Милованови-Милитарови;један досељен из Пардања. -Миркови -Незнанови. Силађин. (знао сам деду и бабу Силађин. кућа им је била поред Раде Ковачког. коју су купили Ковачки , срушили између два рата сада грунт-башта) поред њхове и између Маргићеве зелени сокак ж. Зрењанина 30. -40? (силађ мађ. поручник) Седларови. -Фаркашеви-Курјачки;ушао Гранић из Шенђурђа. Чонкини-Романови
    Цигани -Роми : Илијашеви-Капларски (Св. Јован) били ковачи. Нецини (Петковач) имали -Станишић (Петковача) . имали земљу.

    Извор: Интернет

  3. Војислав Ананић

    БОТОШ

    Ботош је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1860 становника.
    Ботош је једно од најпознатијих села у овом пределу око реке Тамиш. Ботош има добре привредне и економски погодне везе са осталим околним местима, исто као и са Зрењанином.
    У Ботошу је живео и трагове оставио још неолитски човек. Овде су пролазили многи народи у праисторији, првим вековима историје, па све до дана данашњег. Смењивали се народи, преплитали обичаји, култура.

    Ботош није увек био на месту где се данас налази. Село је било смештено на самој обали Тамиша на месту званом Талађ, који сада чини један рејон великог Ботоша. С обзиром на то да је ово врло старо насеље, његови први становници су своју насеобину подигли поред реке, да би имали питке воде, па је тако Ботош подигнут тик уз Тамиш. Ботош је, нема сумње, веома старо словенско насеље. У писаним споменицама Ботош се помиње под овим именом још 1347. године, према подацима у „Крушевачком поменику“. Тада је припадало ковинској жупанији која је била саставни део Угарске територије. Било је чисто српско насеље, чији су становници били православне вере. Међутим, локалитет села је био настањен још између 3000. – 2000. године пре нове ере, и припада Винчанској групи, то доказују бројни археолошки налази, пронађени на овом локалитету.
    Не може се поуздано доћи до података о томе како је село добило име. Постоји више верзија, легенди, од којих су две донекле прихватљиве. По једној легенди, у некада малом селу крај Тамиша живела су два брата, Тоша и Јоца. Између браће је дошло до свађе. Јоца је потегао нож и убио Тошу, тј. убо Тошу. Спајањем ове две речи „убо“ и „Тошу“, добијено је име села, чији су родоначелници Јоца и Тоша.
    Друга верзија је, међутим, много вероватнија. Село се налазило непосредно поред реке, било богато водом и плављено. Пошто већина других села то нису била, они су ово насеље због обиља воде назвали Бодош. На једној од првих карата Баната коју је израдио Клаудије Мерси, гувернер Баната, и извршио попис становништва 1719. године Ботош се води као Водош. Трансформацијом „в“ у „б“ добијено је име Бодош, које је временом претворено у Ботош.
    У свом привредном сектору Ботош садржи велику површину обрадивог земљишта. У Ботошу се налази велика фарма животиња – два велика ботошка имања. Ботошани су одвајкада били познати пољопривредници. Томе сведоче и одлични приноси биљака које се овде узгајају, а то су између осталог: кукуруз, сунцокрет, пшеница, као и кромпир, лук, пасуљ итд. Такође је и сточарство на завидном нивоу, као и воћарство и виноградарство.
    Иначе село има велики атар од око 7.000 хектара земље (углавном 1. класе), од чега највише заузимају њиве-оранице, а ту су и ливаде и пашњаци, као и воћњаци и виногради. Мора се напоменути и да су мештани такође познати и као добри аласи, јер прилика Тамиша им омогућава и тај ресурс – и много добрих шарана.
    У насељу Ботош живи 1698 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,9 година (38,4 код мушкараца и 43,5 код жена). У насељу има 750 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,86.
    Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

  4. Војислав Ананић

    БОТОШ

    НА МАРГИНАМА ПРОШЛОСТИ 

    У средишту Баната, у непрегледној равници, изгубл»ен у великом житшм мроу, палази се Ботош, и економски, и привредно и културно развијено насеље општине Зрењантш. И по атару и по становнишгу Ботош спада у већа насеља. Иако последњих година, услед опадања наталитета и миграције становништва у правцу село-град број становника опада, Ботош има 2.820 житеља.
    Ботошани су одвајкада били познати пољопривредници. Нарочито су увек производили добру пшеницу од које је мешен хлеб одличног квалитета. V прошлости углавном су сејали сорту »стару банатку«, па су и на бечком двору знали за хлеб умешен од шпенице произведене у Ботошу.
    Село има велики атар од 6.986 хектара земље, од чега њиве-оранице заузимају 5.500 хектара, док остале поврншне чине: ливаде и пашњаци 463 хектара, шуме 70 хектара, воћњаци и виногради 45 хектара, а 908 хекгара су иеплодне површине.
    Ботош лежи на десној обали Тамиша, поред реке за коју је живот Ботоша и Ботошана дераздвојно везан од давнина, од настајања. Село се простире на месту где се некада канал Брзава уливао у Тамиш. Уместо Брзаве, од 1965. године њеним коритом протиче велики мелиорациони систем — Канал Дунав—Тиса—Дунав, који овде просеца Тамиш и иде даље коритом бившег канала Брзаве.
    Десна обала Тамиша, на којој лежи Ботош, виша је ioд леве обале ове реке десетак метара, тако да Ботош лежи на коти изнад 85 метара надморске виоине и виши је од свих ближих и далдох насељених места. Ту, код Ботоша, до самог брега испод села, некада је био крај велике, пусте и ненасељене мочваре која се протезала, све до подножја Карпата, до Вршца, у доста широком нојасу северно и јужно од овог правца.
    1 Према попису становништва 1971. године.

    Ботош није увек био на месту где се данас налази. Село је било смештено на самој обали Тамиша, на месту званом Талађ, који сада чини један рејон великог села Ботоша. С обзиром на то да је ово врло старо насеље, његови први становници су своју насеобину подигли поред реке, да би имали питке воде, па је тако Ботош подигнут тик уз Тамиш.
    Пре мелиорационих радова око Тамиша, и овај део, иако највиши, био је плавна. У периоду великих киша изливале су се воде Тамиша и канала Брзаве, избијале су и подземне воде, па су сеото и атар плављени. Када се вода повуче, за њом остаје муљ, талог. Отуда је и овај крај пасеља по талогу добио име Талађ.
    Велики ботошки атар, а самим тим и село Ботош, граничи се са својим најближим суседима са којима су Ботошани одувек имали добросуседске односе: на југу са Томашевцем. и Орловатом, на истоку са Неузином, на северу са Банатским Деспотовцем, а на западу са Стајићевом, Ечком и Лукићевом.
    Не тако давно, све до другог светоког рата, Ботош је био одсечен од света. Без железничке пруге, без икаквих путева сем пољских који су лети, v време великих киша, блатњави и непроходни.
    После рата изграђен је модеран асфалтни пут који преко Банатског Деспотовца, Златице и Лазарева повезапе Ботош са Зрењанином и даље са светом.
    Ботош је, нема сумње, веома старо словенско насеље. Први пут се под тим именом помиње 1347. године.
    На жалост, не може се поуздано доћи до података о томе како је село добило име. Постоји више верзија, легенди, од којих се двема донекле може поклонити поверење.
    По једпој легенди, у некада малом селу крај Тамиша живела су два брата, Тоша и Јоца. Између браће је дошло до свађе. Јоца је потегао нож и убио Тошу, тј. »УБО ТОШУ«. Спајањем ове две речи, »убо« и »Тошу«, добијено је име села, чији су родоначелници Јоца и Тоша.
    Друга верзија је, међутим, много вероватнија. Село се налазило непосредно поред реке, било богато водом и плављено. Пошто већина других села то нису била, они су ово насеље због обиља воде назвали ВОДОШ. На једној од првих карата Баната коју је израдио Флоримунд Клаудије Мерси, гувернер Баната, и извршио попис становништва 1719. године, Ботош се води као Водош. Трансформацијом »В« у »Б« добијено је име села Ботош, које је времеиом претворено у Ботош.
    Већ н сами помен села Ботоша још 1347. године довољно је сведочанство о дубокој старости и великој традицији овог насеља. Међутим, то је само први запис, први помен, што не значи да село није постојало и раније. Наравно, што даље идемо у прошлост, података je све мање. Па ипак, постоји материјална кулгура, која не изневерава и која нам помаже да продремо и у најдаљу прошлост, да сакупљањем материјалних доказа бар донекле сачинимо мозаик о прохујалим времешша на овим ширинама и дођемо до интересантних података о животу насеља у прадавној прошлости.
    Банат, непрегледна равница, у зависности од времена, од климатских услова, у одређеним временским периодима час степа, час мочвара откад је постао исушено тле несталог Панонског мора, био је увек привлачан за освајаче.
    Многе хорде, многи стари народи јездили су овим ширинама, задржавали се ко дуже ко краће, остављали, истина мале, али ипак трагове о свом битисању и тако створили континуитет живота на овим просторима у трајању од више хиљада година. Преко банатске равнице протутњавала су многа освајачка племена која су надирала и са севера и са истока, али и са запада и југа. И сви су они остављали понешто своје. Освајањем затечених народа или потпадањем под власт нових освајача, долазило је до мешавина народа, до преплитања култура. Међу прве становнике ових крајева убрајају се Агатирси, који су претежно живели у долини реке Мориша, о којима Херодот има веома високо мишљење да су били »најраокошнији међу људима«. За њима долазе најезде других племена и народа. Ређају се освајачки походи Гота, Хуна, Гепида, Авара, Словена, Лангобарда, Бугара и, на крају Мађара.
    Но, Ботош је био насељен и у прадавној прошлости, у средњем неолитском добу, а не само у каснијем, на прелазу према бакарном добу, дакле у периоду од 3000 до 5000 година пре наше ере. Мало је података у нашој земљи, па и у свету, о животу, ритуалу, обредима неолитског човека. Много тајни и даље крију од савременог радозналог човека тај давно прохујали период, тј давно нестали човекови преци. У неолитским налазиштима у Винчи, Бутмиру, Плочнику, Градцу и Јабланици огкривена су насеља неолитског човека, али нигде око њих није било гробова. Отуда је у науци стечено уверење да у неолиту људе нису сахрањивали, већ су своје умрле излагали зверињу.
    Међутим, пре четрдесетак година откриће у Ботошу је срушило такву научну теорију.
    Најзначајнији је локалитет Живанићева доља, са којег потиче највећи део археолошких налаза. На овом локалитету су између два рата вршена ископавања неолитског гробља, које се датује у средњи неолит и припада винчанској културној групи. Из овог гробља потичу и биконичне зделе са вишим или нижим горњим конусом и брадавичастим дршкама на најширој периферији посуде и перле настојао да заинтересује стручњаке. Обратио се Народном музеју у Београду, али његово писмо је остало без одговора. Јер он је тада, 1930. године, писао као да је открио чудо: неолитско гробље! А како је могао открити тако нешто кад научници уопште одбацују могућност постојања неолитског гробља, јер неолитски људи своје мртве нису сахрањивали, већ »предавали зверињу«?
    Феликс Милекер, кустос Градоког музеја у Вршцу заинтересовао се, дошао у Ботош и заједно са учитељем Лазаром Николићем извршио прве исконине у Живанићевој дољи, где је открио неолитски гроб у седећем положају. Више није било сумње. Лед је пробијен, за Живанићеву дољу су се заинтересовали стручњаци из Београда, обезбеђена су средства и 1931. године отпочело је ископавање. Радовима је руководио доктор Миодраг Грбић, кустос Народног музеја у Београду. Овим ископинама дошло се до великих налаза. У Ботошу је откривено прво неолитско гробље у Југославији. Тиме је оборена теорија, дотле важећа у науци, да неолитски човек своје мртве није сахрањивао. Неолитски човек је сахрањивао своје мртве и то у седећем или лежећем ставу, на левој или десној страни. Поред тога, у гробовима и око њих нађено је доста предмета као што оу камене секире, гривне и ђердани од шкољки и камена, фрагменти судова.
    Од првог помена 1347. године Ботош с православним живљем, али из тог давног времена готово да нема никаквих других података. Нешто их је више из времена када је Банат био под управом Турака (1552—1716). За време турске владавине у живљем и упркос турским зулумима потурчивања, становници Ботоша успели да сачувају свој етички и верски карактер. Било је то српско насеље чији су становници били православне вере. Село је било мало и имало је само четрнаест породица. Према попису из 1660. године помињу се следећи становници Ботоша: Бира, Мата Милошевић, Радомир Војдраговић, Неша Марковић, Радосав, Сава Дијак, Бошко Ратковић, Вујица, Аница, Живко, Милован Стојановић, Јован и Максим. У овом периоду турске владавине Ботошани оу били имућни, па су поред попа Јована, првог свештеника православне цркве који се помиње у Ботошу, имали и издржавали и два дијака.
    После одласка Турака 1717. године неке српске породице насељавају Ботош па се село повећава, тако да је већ те године у њему живело четрдесет породица. Међутим, у послератном времену прилике у Угарокој су биле тешке па се то одразило и на становнике Ботоша, те број становника непрестано варира. Само десет година касније село остаје са само шест домова. У нарочито тешком положају су били становници православне вере, тако да у селу 1736— 1737. године има само четрнаест пореских обвезника.
    У то време селом и уопште Банатом су харале разне болештине, међу којима су биле запамћене као најопасније епидемије куге,
    од које су многа насеља потпуно уништена. И у Ботошу је 1739. године пет житеља умрло од ове опаке болести.
    Београдским миром 1739. године дошло је до учвршћења Војне границе према југу, према Турској. Тада село Ботош постаје важан граничарски пункт са дванаест породица, међу којима се истичу породичне старешине: жнез Стојан Татомиров, Никола Ботић Саја, Аћим Новаков, Живан Крунић, Јован Остојић, Андрија Бабин и Радивој Остојин.
    Село се повећава 1752. године услед насељавања нових граничара. Само неколико година касније (1768—1770) у јужном пределу угарске државе формира се Војна крајина. Са подручја око Тисе и Поморишја у Ботош се досељавају многе српске породице и ту многи Срби постају граничари. Број становника се за релативно кратко време удесетостручио, тако да је у селу у време Војне крајине било 460 домаћинстава са 1.756 становника православне вере.
    Иначе, Војна граница је била јединствена војна институција.
    Граница је имала потпуно војничко уређење и у њену надлежност су спадали и економски, и политички, и просветни и судски послови. Пошто су граничари били махом припадници словенских народа, организација Војне границе је почивала на старој јужнословенској институцији — задрузи. Задруга је имала колективно, заједничко имање и није се знало за личне непокретности. Старешина домаћинства је био граничар који је имао превасходни задатак да као војник штити границу.
    Уређена на чисто милитаристичкој основи, Војна крајина је имала изванредну евиденцију о својим обвезницима, граничарима, као и о члановима њихових породица. Тако, на пример, године 1753. сачињен je веома уредан списак граничара са свим потребним подацима. А Ботош је у организацији и структури Војне крајине играо значајну улогу. У њему је било седиште капетаније. Године 1753. капетан у Ботошу је био Ђорђе Диочић, његов помоћник поручник Јакоб Мартић, а барјактар Петар Јовчић.
    Интересантна су имена граничара из тог доба. Упорећујући их са садашњим презименима у Ботошу, лако је доћи до закључка да су многа савремена презимена у селу изведена од имена старих граничара. Тако, на пример, од имена граничара Велисава изведено је данас рапрострањено презиме Велисављев, од Игњата су настали Игњићи, а нека породична имена била су устаљена још у оно време: Јованов, Проданов, Лебовић, Марковић, Николин, Мијин и друга
    Живот Ботошана је нераздвојно везан за питому, зеленкасту, рибом богату реку Тамиш. Одувек су Ботошани зависили од моћи и ћуди Тамиша. Ботош је био сведок, а његови становници активни судионшди у великим мелиорационим потхватима у прошлости, да банатска земља опстане плодна, да се ослободи ритова, баруштина и јаловине. Нарочнто велике захвате у том правцу предузимала је Марија Терезија копањем многих канала, у намери да на овом тлу, на јужним границама империје, колонизује своје сународнике Немце.
    Нарочито интензивно се радило на обуздавању вода током XVIII века, у периоду од 1718. до 1790. године. Ради исушивања великих мочварних подручја и одбране од великих вода подузимани су велики захвати — копани су канали и дизани одбрамбени насипи. Ови радови су извођени годинама кулуком, наметом, често нестручно, те је радна снага, сељаштво многих села па и Ботоша, било непрестано у мобилном стању.
    На ове радове долазили су и људи са стране, често као стручњаци, и то је била прилика да Ботошани дођу у везу са странцима.
    Срећко Милекер, Историја војничке границе 1764—1873, Панчево 1926.
    i2 Дворска коморска архива у Бечу, Банатска акта № 41/1753 — F 301— —315 (30) — Попис граничара Ботоша, Томашевца и Сиге (Перлез), чију фотокопију чува др Милорад Велисављев.
    Имена тих монаха остала су непозната.
    Иначе, то је скромна једнобродна грађевина, без кубета, са правоугаоном основом. Зидови су дебели 75 сантиметара. Здање је, по предању, некада било покривено шиндром. Касније је кровна конструкција измењена, па је место шиндре постављен ситан, бибер цреп. На згради су вршене преправке, јер се види подзиђивање циглом. Олтар је грађен врло интересантно, у полукругу, који је добијен на тај начин што је ређано бусење заједно са травом. Остали део зграде је од набоја. На зидовима иза певнице налазе се фреске, које су приликом рестаурације заштићене.
    Нова црква, у новом делу села, подигнута је после 1783. године. Освећење храма извршио је исте године епископ Софроније Кириловић, о чему сведочи грамата која се налази у цркви на месту проокомидије. Иконостас је живописао Стеван Пантелић 1867. године.
    Мада нема тачних података о њеном настанку, основна школа у Ботошу је такође веома стара. Школа је постојала при цркви, у време Марије Терезије, као вероисповедна школа. Она је углавном радила на српском језику, а у зависности од господара који су се смењивали у Банату, повремено је завођена и настава на немачком, односно на маћарском језику.
    Први запис о школи у Ботошу потиче из 1804. године, која је радила у адаптираној штали трговца Буковале. Овај мецена је ту зграду поклонио селу за школу. Школске 1815. године у њoj је било 36 ћака, од којих 35 дечака и једна девојчица.
    Као један од најстаријих учитеља помиње се Симеон Караш. Традицију учитељевања у селу наставља његов син Никола Караш. Од средине XIX века наталитет деце постаје веома велики. Имати петнаесторо и више деце, била је нормална појава. Наравно, сва деца се, нису школовала. На прелазу овог века, услед појаве беле куге, наталитет је јако опао.
    Сима Караш је учитељевао у овом месту пуних четрдесет годидина, од 1840. до 1880. Упоредо са њим и после њега у Ботошу су познати као истакбутији учитељи Симеонов син Никола Караш, Сима Грчић, Светислав Јовановић, Лазица Николић и други. У почетку школа је била троразредна, потом четвороразредна, а од 1906. године је шесторазредна.
    1941. године ботошки учитељи су самоиницијативно отворили VII и VIII разред, са само два ученика, да би запослили свог колегу, избеглицу из Бачке Бранка Ченејца. 
    Зашшљиво је да се осамдесетих година прошлог века у основној школи изгучавало веома много дисциплина. Школске 1884/85. године били су следећи наставни предмети: наука хришћанска, читање српско, писање српско, језикословље српско, читање дрквених слова, читање и писање хрватског или мађарског, читање и писање немачко, рачун, природопис, природословље, наука о чувању здравља, краснопис цртање појање и певање, гимнастика, воћарство, свиларство, вртларство и виноградарство, пчеларство и пољодејство.
    У прошлости и црква и школа одиграле су значајну улогу у очувању националне свести и ширењу писмености и жултуре код становника Ботоша.
    Нп Ботошани нису били имуни од политике. Деведесетих година прошлог столећа у селу је било више партија. Међутим, највише присталица је имала Српска народна слободоумна странка Светозара Милетића. Његове најватреније присталице били су Јован Пиварчић, Мића Сремац, Миша Убавић и други.
    На прелому два века у Ботошу је била јака и Социјалдемократска партија Угарске, којом су у селу руководили Аркадије Пиперски и Жива Петров. Партија је у почетку имала велики утицај у масама, али је под страховитим терором од стране власти почела да опада. Вођа овог покрета, Аркадије Пиперски, непрестано је прогањан од жандармерије, касније је ухваћен и у затвору умро од батина. Да се спасе терора, Богдан Васић је побегао у Америку. По броју својих присталица Радикална странка је била много слабија, а предводили су је Жива Крнић, Стеван Ђуришић, Влада Адамов, Ђорђе Натарош Черкез, Браца Натарош, Младен и Гена Паскулов.
    Истовремено, развијао се и покрет задругарства, па је 1900. године у Ботошу оонована прва земљорадничка задруга, као задрута са ограниченим јемством. Била је то Штедно-кредитна задруга, која се углавном бавила кредитирањем ситних поседника.
    Задругу су основале сеоске газде, занатлије, трговци и интелигенција. По свом нациоиалном саставу задруга је била миогонационална, јер су се богаташи, без обзира на националну припадност, међусобно разумели врло добро. Међу оснивачима Штедно-кредитне задруге били су Јевреји: Јаков Крух, учитељ и Мориц Клајн, трговац, Коста Арсенијевић и Лазар Арсенијевић, трговци, затим велепоседници Живан Крнић са сто осамдесет јутара земље, Јоца Димић са сто педесет, Мита Димић са сто, Стеван Ђуришић такођe са сто, Влада Димић са шездесет јутара и други. Лредседник првог управног одбора задруге био је бележник Густав Беличка.
    Задруга је добро пословала, па је пред сам почетак првог светског рата 1914. године подигла велику и лепу задружну зграду.
    Напредни социјалистички покрет окупљао је, поред занатског и индустријског радништва, и сеоску сиротињу, која је организована у оквиру Земаљског савеза пољопривредних радника. У Ботошу организација пољопривредних радника постоји од 1906. године, када је формирана подружница Земаљског савеза пољопривредних радника.
    Социјалдемократска партија Угарске организовала је 10. окотобра 1907. године генерални штрајк. Општом обуставом рада, масовним зборовима и митиизима, растурањем партијских прогласа оргапизовано радништво је једногласно наступало тражећи ошпте право гласа за све грађане, јер сиромашни радници, слуге и беземљаши нису имали гласачко право. У овом штрајку учествовали су и организовани пољопривредни радници из Ботоша.
    Пред први светски рат социјално диференцирање становништва је бивало све јаче, све израженије. На једној страни се множила сиротиња, на другој се снажиле газде. Па ипак, у целини гледано, Ботош је био привредно развијено село.
    Поред земље у атару свог села, Ботош је имао и свој рит у чонћанском атару. У тај рит одвојена је стока. Ботош је био познат по говедарству. Сељаци су гајили чувену подолску расу говеда, која су имала велике, развијене рогове, а служила су за вучу и орање. Људи обично отерају краве у рит, оне се тамо отеле, телад порасте у јунице и кад треба да се јунице дотерају у село — оне већ подивљале. Тада су их хватали ласом. А да би се знало чија је која јуница, власник је на задњи бут говечета ударао свој жиг од усијаног гвожђа.
    У Ботошу и његовој околини било је и шума и добрих ловних терена, па су господа из градова често долазила у лов. У лето 1902. године у Ботошу је ловио и наследиик аустроугарског престола Фрања Фердинанд. За сећање на тај догађај, у пољу, на месту где је престолонаследник ловио, подигнуто је спомен-обележје.
    Пољопривреда је одржавана примитивним средствима. Орало се дрвеним ралом, које је касније заменио дрвени плуг са металним раоником, а потом и гвоздени плуг. Тек после првог светског рата у селу се појавио и први трактор. Почетком овог века сељак, је носио беле гаће од шест пола, прслук и мали црни шешир, мало подебео, типичан Банаћанин.
    Решио Карампуља да купи вршалицу, па се, са ћемером око паса упутио у Пешту. Обучен у своје традиционално одело Карампуља је стигао у Пешту, пред капију фабрике која производи парњаче, али стражари га погледају, мало се насмеју његовом изгледу и неће да га пусте унутра. Најзад, на његово наваљивање, одвели су га директору.
    — Слушајте, људи, ја сам дошао да купим вршалицу — чуди се он њима што се они њему чуде.
    Гледају они њега, а он њих. Сумњив им је: откуд њему, таквом, новац да купи вршалицу? Заврти главом директор, телефоном позове Торонталску жупанију, којој је припадао Ботош, и пита:
    — Дошао овде један сељак из Ботоша, сумњиво изгледа, а хоће да купи вршалицу. Смемо ли да му продамо?
    Из Жупаније одговарају:
    — Ма можете и две, у дукатима ће вам платити.
    Тако је Ботош дошао до прве парњаче.
    Хици Гаврила Принципа 28. јуна 1914. на обалама Миљацке у Сарајеву и убиство престолонаследника, надвојводе Фрање Фердинанда, означили су почетак првог светског рата. Аустро-Угарска je пошла у освајачке походе. Млади Ботошани нису били вољни да се боре за интересе црно-жуте монархије. У селу је деловала Социјалдемократска партија Угарске, Српска народна слободоумна странка Светозара Милетића је оставила дубоке трагове и људи су нерадо одлазили у неправедан рат против своје браће. У то време веома присутна је била идеја о уједињењу јужних Словена. Био је то атак директно уперен на Аустро-Уrapcкy и зато су власти под посебном присмотром држале словенске народе: Чехе, Словаке, Србе, Хрвате, Словенце и друге.
    Кад је избио рат, и Ботошани су отишли у јединице. Захваљујући организовању аустроугарске војске на територијалном принципу, многи сељаци су служили у истим јединицама. Власти су настојале да Србе из Баната не упућују на српски фронт, јер су многи, упркос гвозденој дисциплини у армији Фрање Јосифа, полуглаоно, па и гласно, говорили да неће да се боре против своје браће. Зато је Фрања банатске пукове са припадницима српске народности слао на источни фронт, против руске империје.
    Неки и поред свега нису хтели да ратују против словенских народа, па су бежали и нису се одазвали војним позивима. Тако су Душан Ивков Црвењаков и Лаза Ердељан побегли чак у Америку.
    Отпочео је сурови, до тада највећи рат у историји света. Међутим, и поред гвоздене дисциплине, војници Aycтроугарске Срби и други словенски народи, нерадо су окретали оружје према својој браћи Русима. Многи су допуштали већ у првим борбама да буду заробљени, а многи се и сами предавали. Наравно, падали су у заробљеништво и Аустријанаци, и Мађари, и Немци. Већ у првој години рата у Русији је било више од милион, а након две године ратних заробљеника је било близу два милиона, махом припадника словенских народа.
    У руском заробљеништву нашли су се већ прве ратне године и многи Ботошани, који су се масовно предавали Русима. Међу њима су били и Урош Чонкин, Ђока Катана, Светислав Троњански, Пера Белић, Аврам Велисављев, Тоша Габоров, Рада Кузманов, Лаза Анчић, Стева Весић, Цвета Илијашев, Лаза и Војин Попов (Роћини), Љуба Живков Чубрић, Mилан Натарош Бата, Урош Марчић, Миша Ковачки, Жика Вукадинов, Цветко Вукадинов, Милан Станков Либа и многи други.
    Како је српска војска била у тешкој ситуацији, од ратних заробљеника Срба у Русији створене су добровољачке јединице. Тако је формирана Прва српска добровољачка дивизија а затим и Друга, које су чиниле Српски добровољачки корпус. Међу првим добровољцима били су Никола Груловић, Никола Ковачевић, као и Ботошани Урош Чонкин, Светислав Торњански, Лаза Анчин, Лаза Чолић, Љуба Живков Чубрић, Пера Белић и многи други.
    До ступања Бугарске у рат, на страни централних сила, из Русије је већи број југословенских ратних заробљеника отишао добровољно у Србију. Међу њима су били и Ботошани Бранко (Александар) Николић, потпоручник, Шандор Ердељан, такође официр, и војници Душица Гомбаров, Влада Чолић, Војин Марјанов, Жива Шугаца, Сава Трифунов, Милан Фртатолов, Славко Лекић, а из Америке су као добровољци на Солунски фронт стигли Душан Ивков Црвењаков и Лаза Ердељан. Сви ови Ботошани били су храбри борци у пробоју Солунског фронта, многи су добили медаље и друга одликовања за ратне заслуге, а Душица Гомбаров и Влада Чолић су се у јединицама српске војске повлачили пешице преко Албаније, па су постали носиоци Албанске споменице.
    Године 1916. у рат на страни непријатеља ступила је и Бугарска. Прву српску добровољачку дивизију послали су на фронт у Добруџу. У овим биткама добровољци су се показали као веома храбри војници, (многи су изгинули оставирши своје кости у мочварама Добруџе, многи су добили заслужена одликовања руске армије. У Добруџи су се борили и миоги Ботошани.
    Годину дана касније у Русији је у фебруару избила револуција. Револуционарно врење захватило је и милионске масе ратних заробљеника, посебно Мађара и Југословена. По оснивању совјета, у Русији је било двовлашће. На једној страни су били совјети, на другој привремена влада Керенског.
    Дванаестог априла 1917. године у селу Болгорка код Вознесенска револуционарни актив Прве српске добровољачке дивизије, чији је члан и један од оснивача био и Ботошанин Урош Чонкин, одржао је илегалну скупштину на којој је учествовало око пет стотина војника, којој је председавао Никола Груловић, и изабрао илегални Извршни комитет војничких совјета. За предселника Комитета изабран је Никола Груловић, за заменика Максим Чанак, за секретара Никола Ковачевић, а за чланове Урош Чонкин, Мирко Бирковић, Петар Николић, Миливој Мијатов и Стеван Глушац.
    Комитет је одлучио да се супротстави официрима који муче па чак и стрељају војнике, да их због тога изводе и на суд. Истовремено, одлучено је да Комитег организује учествовање Прве српске добровољачке дивизије у прослави Првог маја, што су српски официри строго забрањивали.
    Упркос изричитој забрани, организоваие од стране Извршног комитета, у чему је једну од главних улога имао Урош Чонкин, све јединице Прве српске добровољачке дивизије су у граду Вознесенску учествовале на прослави Првог маја. Команду над целом дивизиојм у паради преузео је Максим Чанак. Над њом се завијорила црвена застава. Тако је цела дшзизија, предвођена Извршним комитетом војничких совјета, упркос изричитој забрани штаба, заједно са руским друговима учествовала у првомајској прослави.
    После фебруарске, дошла је октобраска револуција, у којој су бољшевици извојевали победу над мењшевицима и сва власт је прешла у руке совјета. Међутим, у земљи је настао хаос. Контрареволуција је била јака, јавили су се интервензионисти са разних страна да угуше младу Совјетску Републику. Представници српске владе су хтели да Прву српску добровољачку дивизију гурну у рат против
    совјета, али се томе енергично супротставио Извршии комитет Николе Груловића, Максима Чанка, Уроша Чонкина и другова.
    Многи војници и неки официри напустили су Прву српску добровољачку дивизију. Међу мноштвом које се нашло на тој великој ветрометини и тражило свој пуг били су Урош Чонкин, Ђока Катана, Светислав Торњански, Цвета Вукадинов и други Ботошани. Они су ускоро и нашли свој, једино могућ пут, пут борбе за социјализам, за победу октобарске револуције.
    Они су се нашли лета 1917. године у Кијеву, где је формиран Јутословенски револуционарни батаљон, у коме су били и сви чланови Извршпог комитета.
    У Југословенском револуционарном батаљону изабран је Батаљонски комитет на чијем је челу био Никола Ковачевић, секретар Радослав Багатели, а чланови Лазар Манојловић, Јован Шипош и Урош Чонкин и Светислав Торњански.
    Исговремено са избором комитета у батаљону, комитети су изабрани и у радничким дружинама у Кијеву и другим градовима Украјине, где су се налазиле групе Југословена. Ради обједињавања рада свих тих комитета, у Кијеву је одржана конференција на којој је формирана масовна југословенска организација, која је добила назив Југословенски револуционарни савез. Изабран је Централни извршни комитет Савеза, чији је председник био Максим Чанак, секретар Никола Ковачевић, а члан Централног извршног комитета постао је и Урош Чонкин.
    Убрзо затим Југословенски револуционарни батаљон је прерастао у Југословенски револуционарни пук у чијем руковођењу је такође био и Урош Чонкин. Кад је отпочела контраофанзива, и Југо-словенски револуционарни пук је учествовао у мнотим биткама помажући црвену гарду.
    После конгреса ратних заробљеника у Москви на коме је учествовао као делегат, Урош Чонкин је упућен у Самару, где је формиран Комитет ратних заробљеника, у који су као представници самарских Југословена ушли Урош Чонкин и Емил Чоп. У другој половини маја 1918. они су образовали самарску организацију страних комунистичких група. У Југословенску секцију су ушли Урош Чонкин, Стојан Ратков, Сапсоје Стејић, Љуба Цукић и још неки другови. За секретара Југословенске секције изабран је Ботошанин Урош Чонкин.
    Међутим, убрзо је отпочела интервенција страних трупа. Против младе совјетске власти побуниле су се и чехословачке јединице у Самари. Секретар Југословенске секције комунистичке групе Урош Чонкин је са друговима организовао пук Црвене армије и упутио се против белих Чеха. За команданта пука Црвене армије Урош Чонкин је одредио Емила Чопа, а за његовог заменика Стојка Раткова из Чуруга. Мећутим, бели су привремено заузели Самару. Чонкин и цео његов револуционарни комитет морали су прећи у илегалност. Али, Чонкин није могао да мирује. Из свог скровишта на периферији града он је излазио, јер је као секретар Југословенске комунистичке групе морао да одржава везе са федерацијом и обавља друге послове.
    Откривен је, ухваћен, три дана мучен, али Урош Чонкин, јунак и комуниста, нијe проговорио ни речи. Пошто нису могли ништа да извуку из њега, стрељали су га. Био је то велики губитак за југословенске комунисте, за младу партију која је у то време стварана на тлу Совјетске Русије.
    Велики је број Ботошана који су имали активног учешћа у октобарској револуцији. Ђока Катана и Цветко Вукадинов су завршили у Москви партијске курсеве и играли посебну и значајну улогу у револуцији. Они су допринели конституисању Комунистичке партије Срба, Хрвата и Словенаца, израсле из југословенских комунистичких група ствараних широм простране Русије, од којих је једну у Самари основао и велики син Ботоша Урош Чонкин. 

    Извор:Хроника Ботоша – Драгиша Тодоровић, Зрењанин, 1981.

  5. Dragana

    Ovde se spominje porodica Djuričić koji slave sv Mratu. Koliko znam u Botosu nema tog prezimena, već prezime Djurišić, jer mi je pokojna baba poreklom iz te porodice i slavili su sv. Mratu. Dakle u pitanju je jedno slovo, ne Č već Š.