Зрењанин и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 33

Град Зрењанин:

Арадац (до 1947. године Словачки Арадац-Андрејевац), Банатски Деспотовац, Бело Блато, Ботош, Елемир, Ечка, Зрењанин (обухвата и некадашње самостално насеље Мужљу од 1978. године; до 1947. званични назив је био Петровград, пре тога Велики Бечкерек), Јанков Мост, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукино Село, Лукићево (до 1947. године Мартиница), Меленци, Михајлово, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин и Чента.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (33)

Одговорите

33 коментара

  1. vojislav ananić

    ЗРЕЊАНИН
    (ЗРЕЊАНИН / NAGYBECSKEREK / ZRENANIN / ZRENIANIN)

    Најстарији писани подаци о историји овог града потичу из првих деценија XIV века, када је мало село Бечкерек било насељено Србима и Мађарима. Као варош први пут се помиње 1422. године. Током XV века насеље је било у поседу Мађара и српских деспота. Тада је изграђена и Бечкеречка тврђава. Под турском влашћу био је од 1551. до 1718. године. У то време град се састојао из два посебна насеља – вароши Бечкерек и села Градне Улице. У новијој историји званични називи овог насеља били су: Grossbecskerek, Nagybecskerek или Велики Бечкерек. Од 1935. године носио је назив Петровград (по краљу Петру I Карађорђевићу), а од 1946. године Зрењанин (по народном хероју Жарку Зрењанину).
    Након ослобођења од турске власти Банат је стављен под управу Бечког двора. Опустошену земљу населили су Срби и Немци, а нешто касније и Румуни, Италијани, Французи и Шпанци, који су овај град назвали Новом Барселоном. Статус слободног краљевског града добио је 1778, а од наредне године Бечкерек је постао средиште Торонталске жупаније. Током XVIII века развија се у јак привредни центар. Прва пивара у граду основана је 1745. године, а крајем XIX века Бечкерек је имао много индустријских предузећа: Пивара Лазара Дунђерског, Српска фабрика тепиха Лазар Дунђерски, Творница и рафинерија шпиритуса, неколико парних млинова, три циглане итд. Веома значајно за град било је подизање електричне централе (1896).
    Крајем XIX века у Бечкереку је подигнуто неколико значајних грађевина. Градска кућа изграђена је 1820. године према пројекту Јосифа Фишера, а данашњи необарокни изглед добила је захваљујући архитектама Ђули Портошу (Partos Gyula) и Едену Лехнеру (Lechner Odon). Римокатоличка катедрала изграђена је 1868. године у неоромантичном стилу према пројекту Стевана Ђорђевића. Зграду Трговачке академије Бечкерек је добио 1892, а Народног музеја 1893. године. Препознатљив амбијент града чине: Мали мост (1904), зграда суда на обали Бегеја (1908), подигнута према пројекту Шандора Ајнера и Маркуса Римера, Реформатска црква (1891) у готском стилу, дело архитекте Заборецког, Успенска црква (1746) и Ваведенски храм или Граднуличка црква (1777). Поред наведених грађевина, град је имао читав низ уређених купалишта, а од 1854. године има и пливачку школу Леополда Розенфелда. Од 1877. године својеврсно обележје града је Велики мост, познат као Ајфелова ћуприја (опеван у песми Четир’ коња дебела).
    Као град, који је после Темишвара имао највећи број становника у Тамишком Банату, Велики Бечкерек се брзо развијао у области просвете и образовања. Поред основних школа имао је Женску четвороразредну вишу народну школу (1880), Мушку грађанску школу (1890), Државну реалну гимназију (1846), као и неколико стручних школа. Друштвени живот града био је развијен већ првих деценија XIX века о чему сведочи и податак да је већ 1833. године основана мађарска касина, прва на овим просторима. Прва аматерска позоришна представа приказана је 1788. године, а зграда позоришта подигнута је 1839. године. Први јавни концерт у граду одржан је 1867. године.
    Међу значајним личностима везаним за културну историју града налазе се књижевници Александар Сандић, Тодор Манојловић, Владимир Коларов – Коча и други.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  2. vojislav ananić

    ЗГРАДА ЖУПАНИЈЕ У ЗРЕЊАНИНУ

    На главном тргу налази се зграда некадашње управе Торонталске жупаније. Првобитна зграда, саграђена у барокном стилу по пројекту Јосифа Фишера, била је мањих димензија. Објекат је проширен 1885-1887. године, када су дозидана два необарокна крила по пројекту афирмисаних архитеката из Будимпеште, Ђуле Партоша и Едена Лехнера (Lechner Odon). Једноспратни објекат био је двојне намене: управно-административне и стамбене (до 1918. године у њој су становале водеће личности града, представници извршне власти). Кров је покривен глазираним бибер црепом у више боја, израђеним у печујској фабрици „Жолнаи”. На централном степеништу налази се витражни прозор са алегоричним фигурама Мудрости, Правде и Моћи. У згради нису сачувани остаци стилског намештаја, тако да „Пантелићев сат” из 1902. године, као и сат од кованог гвожђа израђен у 19. веку, који се налази у холу испред Свечане сале, представљају пример техничког достигнућа тога времена и права су реткост. Парк иза зграде је измењен, али судећи према очуваном музичком павиљону и богатој зиданој капији, посебна пажња била је посвећена уклапању зелених површина у целину са здањем. Од 1950. године у згради је смештена Скупштина општине Зрењанин.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  3. vojislav ananić

    Oслобођење Бечкерека 1918. године

    Средином 1918. године у Бечкереку јавили су се непосредни знаци да почиње расуло и пошто је после пробоја Солунског фронта било извесно да се продори српских трупа приближавају мађарској граници сви су ”изгубили главе”. Тридесетог октобра у Пешти је избила ткз. Карољијева револуција, чиме је свргнута Хасбуршка династија, проглашена самостална Угарска и издата наредба да се у целој земљи оснују Народна већа и да се од дотичних власти преузму јавне функције. Поджупан Торонталне жупаније др Јанко Август, 31. октомбра 1918. покушао је да придобије Србе у Бечкереку за Мађарско народно веће, што су Срби одбили и основали свој Српски Народни одбор и Српску стражу. За председника Српског народног одбора изабран је Славко Жупански.
    Страх од зеленог кадра, разузданих маса, које су са фронта јуриле кући, врење у Бечкереку приморало је шефа полиције др Деака да изда Српској стражи 80 пушака да би спречила евентуалну катастрофу и одржавала ред. Тим оружјем је наоружана Прва чета Српске народне страже Бечкерека. За команданта је постављен бивши царски и краљевски потпуковник Миша Веновић а за заменика Иван Савић. Исте ноћи је др Деак побегао из Бечкерека. Народна стража је за само недељу дана имала 400 наоружаних пешака са 4 митраљеза и нешто коњаника. Оружје је дотурила српска војска. Четвртог новембра 1918. године Српска стража Бечкерека заузела је пошту и брзојав, око 10. новембра опколила је и преузела Аустроугарску банку са 5 милиона круна.
    Мађарско веће дистанцирало се од Аустрије и стало уз председника Српског народног одбора Бечкерека, Славка Жупанског.
    Цео железнички возни парк Баната био је концентрисан у Великом Бечкреку. Мађари су вршили припрме да га евакуишу у Сегедин. Јаки одреди Српске страже 12. новемра 1918. запосели су железницу. 14. новембра једна чета Мађарске народне гарде покушала је да поврати железничку станицу у чему није успела након интервенције Српске експедиције за помоћ која је опколила напдача и све до једног заробила и разоружане провела кроз центар Великог Бечкерека. На станици је било концентрисано 20 великих, око 30 малих локомотива и око 400 вагона.
    Захваљујући бризи Српског народног одбора и изврсним залагањима Српске народне страже у Великом Бечкереку није било екцеса, пљачки, туче и сличних појава у овом смутном времену.
    У Бечкеречком народном одбору основана је секција за пропаганду. Пропагандни официри државали су зборове по српским селима, износили стање у земљи и на фронтовима, позивали Србе да забораве размирице, да се уједине и да буду спремни за велике догађаје. Оснивали су народна већа и народне страже по српским селима. На захтеве ”Дајте нам оружје” у провинцију је допремљено око 1000 пушака.
    Десетог новембра 1918. године Народно веће ступило је у контакт са Командом српских трупа, Миком Ковачевићем командантом Гвозденог пука у Панчеву уз знање Жупаније и Мађарске жандармерије која је била заинтресована да се Велики Бечкерек преда без борби, а да се Немачка војска повуче, у складу са преговорима Мађарске о примирју, те поштеди разарања града. Сутрдан 11. новембра кад се делегација вратила и саопштила да ће Српска војска бити 16. новембра под Бечкереком почела је евакуација и повлачење Немачких трупа на север.
    Милан Гардиновачки изнео је велику Српску свилену заставу пред народ који је почео да се искупља у великом броју у центру и одушевљено да кличе.
    На дан уласка српске војске свака српска кућа била је окићена српском заставом. Још једна једина мађарска застава у Великом Бечкереку била је на Жупанијском дому, њу је скинуо Француски официр, пред народом и војском, преломио и бацио на земљу. 17. новембра 1918. године ушла је Српска војска у Велики Бечкерек. Био је то Други пук Књаз Михајла, Гвоздени пук, коју је водио бригадир Драгутин Ристић. На пољу пред градском капијом Народни одбор и др Славко Жупански председник Народног одбора дочекали су и поздравили ослободиоце. Олга Веновић предала је бригадиру цвеће.
    Према наводима Славка Жупанског: ”После тога је примерно организована и сликовита поворка кренула у град. Напред је био одред коњаника Народне страже са српском заставом, у првим колима бригадир Ристић са председником Народног одбора искићеним цвећем и српским тробојкама. За њима су ишли команданти са часницима и члановима Народног одбора и са народом у поворци од 150 коњаника и 200 окићених кола. Од капије до Жупаније пут начичкан народом, који поздравља хероје и засипа их цвећем. Старци, жене људи плачу од радости, улазимо у велику жупаниску салу. Председник Мађарског већа и поджупан др Јанко Агоштон поздравља Српску војску и моли да се осигура лична и јавна безбедност. Бригадир захваљује на поздраву и одговара ”да носи слободу речи, безбедност и развитак свим грађанима.”
    Из жупаниске дворнице изашли су бригадир Ристић и председник народног одбора Великог Бечкерека и др Славко Жупански на балкон Жупаније поздравивши са балкона у име Народног одбора браћу ослободиоце. ”Тада је Српска војна глазба на великом тргу пред Жупанијом (данас Градска кућа) засвирала српску химну. Пуковник Ристић дуго акламиран захвалио је на поздраву топлим родољубивим говором. Са усклицима Краљу, предстолонаследнику, Великој Србији, завршена је свечаност пред жупаниском зградом. Пошли су сви у Српску цркву, у њој је прота Жарко Стакић одржао благодарење. Тако је Велики Бечкерек ослобођен.”.
    Сутрадан 18. новембра 1918. године Народни одбор је уз пратњу авангарде Народне страже преузео градску управу од градоначелника др Золтана Перишића и управу Жупаније од Јанка Агоштона који је том приликом протестовао да се власт одузима противно Београдском споразуму, власт је затим преузета и у осталим државним здањима, у Среском начелству, Финансиској дирекцији, Градској полицији, Срезском суду, Окружном суду, Државним школама и надзорништву, просветним заводима. Банат је био за то да се Војводина присаједини Матици Србији.

    ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

  4. vojislav ananić

    ЗРЕЊАНИН

    Општина Зрењанин се налази у седишту Баната. Обухвата површину од 1.326 км2 и по територијалном пространству највећа је општина у Војводини, а друга у републици Србији. Сам град лежи на надморској висини од 83 м.
    Налази се 75 км северно од Београда и 45 км источно од Новог Сада и кроз њега пролазе магистрални путеви који повезују Србију са Мађарском и Румунијом: пут Београд-Зрењанин-Нови Кнежевац-Ђула-Сегедин, Беград-Зрењанин-Српска Црња-Темишвар и Београд-Зрењанин-Нови Бечеј-Кикинда-Наково-Арад.
    Подручје општине Зрењанин је најгушће речно чвориште у Европи. У пречнику од око 30 км протиче више речних токова: Тамиш, Тиса, Караш, Дунав и каналска мрежа Дунав-Тиса-Дунав, а сам град лежи на реци Бегеј.
    Припада умерено-континенталном климатском појасу са годишњом количином падавина од 617мм.
    Општину чине град Зрењанин и 21 насељено место (Арадац, Банатски Деспотовац, Бело Блато, Ботош, Елемир, Ечка, Јанков Мост, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукино Село, Лукићево, Меленци, Михајлово, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин, Чента) и у њој живи 25 различитих народа и народности, од којих су најбројнији Срби, Мађари, Румуни и Словаци. Укупан број становника општине је 122.714.
    Град Зрењанин је административни, политички, економски, образовни, културни и здравствени центар средњег Баната и представља седиште Средњебанатског округа. Од привредних грана најразвијенија је пољопривреда, а развијене су и прехрамбена индустрија, затим текстилна, металска и хемијска индустрија.

  5. vojislav ananić

    МУЖЉА

    Мужља је некадашње мађарско село у Банату, у Војводини, које је данас градско насеље Зрењанина. Сједињено је са Зрењанином 1981. године. Мужља се налази у средњем Банату јужно од Зрењанина. Близина града је била од великог значаја за насеље и његов културни, политички, и привредни живот. Мужља је једна од највећих месних заједница Зрењанина са око 10.000 становника и обухвата две колоније (Малу колонију и Фејеш Клару). Налази се десној обали Бегеја на надморској висини од 75-77 м. До 1918. насеље се звало Фелсо Музја, од 1918-41. Горња Мужља, од 1941-44. Обер Мусцхла, а од 1955. Мужља. Сам назив насеља потице од реци музара, јер су на овом терену живели пастири. На терену насеља, приликом ископавања, надјени су предмети из старчвацке, неолитске културе. Овдашњи становници су се бавили пољопривредом. 1552. Турци окупирају Бецкерек и Торонталску жупанију, а становници се масовно селе на север. Од 1716. до 1718. год. Аустрија ослобада ове крајеве и поциње са колонизацијом углавном Немаца, Срба, Мадара, Словака и Румуна. Колонизација Мужље се помиње од 1867., али до ње долази тек 1890., када Краљевска комора јужно од Бечкерека, насељава 420 мадјарских породица (2500 људи) на 6000 хектара са циљем да се баве пољопривредом.

    Житељи насеља су углавном радници зрењанинске привреде, а мање од 10% бави се пољопривредом. Становништво цине углавном Мадјари, Срби и остале националности.

    Са изградњом насеља, граде се и објекти од животне важности ових људи: 1893. изградује се школа, 1895. зграда ватрогасног друштва, а 1902. гради се црква.

  6. vojislav ananić

    ЗРЕЊАНИН

    Град се помиње још 1326. године као село подигнуто на реци Бегеј, а у поседу мађарске властелинске породице Бече. По овој породици, град и добија назив Бечкерек, који мађарско становништво често користи и данас. Од 1935. године град се назива Петровград по Краљу Петру. То је наравно новим комунистичким властима било неприхватљиво име, те месту дају назив по народном хероју Жарку Зрењанину Учи који је неколико пута током рата хапшен и мучен у овом граду. Иначе, Жарко Зрењанин је рођен на истоку данашње Војводине, у близини Вршца. Тамо је провео већи део живота, а тамо је и погинуо 1942-е године.

  7. vojislav ananić

    БАНАТСКИ ДЕСПОТОВАЦ

    Банатски Деспотовац је насеље које се налази у Средњебанатском округу, удаљено 22 километра од Зрењанина. Река Тамиш протиче 2 км.од Банатског Деспотовца.
    Данашњи назив Банатски Деспотовац село је добило након проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, јуна 1924.године. Овај терен је некада припадао српском деспоту Стефану Лазаревићу, да би га касније наследио његов рођак Ђурађ Бранковић. Деспот Стефан био је власник вилагошког и бечејског властелинства, а од 1411.-1414. године постао је велики жупан Торонталске жупаније, којој је припадао и простор данашњег Деспотовца. На основу ових чињеница могуће је утврдити везу данашњег назива села и повода да то име носи.
    Село је формирао Киш Ерно, пуковник из Арада 1822.године, на имању Кендереш. Породица Киш је јерменског порекла, и тада је поседовала највећу површину земљишта у Торонталској жупанији, а њени чланови су се средином 17. века, бавили трговином, снабдевајући аустријску војску.
    Тако постоји реална претпоставка да је село при формирању добило име по оснивачу Киш Ернеу, Ернохаза, Ернесзтхаза мада не постоји доказ као ни отисак печата са овим називом. Село је 15. Маја 1922.године добило ново име ЕРНЕСТОВАЦ, које је написано службеним ћириличним писмом , а у то време је обављано досељавање Срба у део Вида пуста, тј. Колонију, како се тада звала. Тај назив је само био прелаз до утврђивања имена Банатски Деспотовац, по први пут као запис у матичним књигама, 1924.године. Нови назив Ернстхаусен, добија тек 1943.године, иако је немачка војска ушла у село 1941.године.
    Доласком нових становника после Другог светског рата место добија поново назив БАНАТСКИ ДЕСПОТОВАЦ , потврђен пописом 1947.год.Село је тако испрва носило назив Ернехаза, па Ернестхаза, Ернестовац, Банатски Деспотовац, Ернстхаузен и до данас остаје БанатскиДеспотовац. Услед честих ратова Турске и Аустроугарске ово подручје је било скоро пусто, па је због тога Аустроугарска започела колонизацију ових крајева. Како је Царица Марија Терезија желела да овде насели сународнике Немце, предузела је захвате на регулисању токова реке Тамиш и Бегеј које су често плавиле околину, као исушивању мочвара и ритова, а градња насипа трајала је седамдасет две године. Становници су досељавани из делова Аустрије и Немачке, а били су углавном римокатоличке вероисповести. Крајем 1944.године, становништво из села је избегло пред надирањем руске војске и одлазило у Немачку, тако да је остао мали број мештана, углавном старији и деца. Последња колонизација у село је била 1945.године, где су досељеницима из Босне, додељиване куће .
    ИЗВОР: ЛИЧНА КАРТА СЕЛА БАНА ТСКИ ДЕСПОТОВАЦ

  8. vojislav ananić

    ЕЧКА

    Најстарији писани трагови о постојању насеља потичу из угарског времена и могу се наћи у документима – повељама, из којих се сазнаје да је насеље припадало бечејској тврђави чији је власник тада био деспот Ђурађ Бранковић. У тим записима из 1439. – 1441.године, насеље је било на граници и служило је за претовар речне робе. У њему су живели Мађари и Срби.
    Размере сталног насеља – села, Ечка добија тек у време аустроугарске владавине овим просторима. Пописом становништва из 1717.године село броји само 20 српских кућа и 43 становника, да би средином XВИИИ века бројало 56 српских домаћинстава. Првом колонизацијом, у периоду 1765.-1775.године, доласком румунског живља, село је нарасло на 120 домаћинства.
    Наилази време наглог економског и друштвеног развоја и преображаја села. Оно се везује за куповину ечанског поседа од стране јерменског трговца Лазара Лукача – 1781.године. Мушки потомци породице Лазар владају имањем све до 1870.године, а од тада па све до 1944.године, када прелази у друштвено власништво, смењују се племићи Харноцоурт, Паллавицини и Ловренковић. У време владавине мушких потомака породице Лазар, комплетан посед, па и само село доживело је велику експанзију, како у демографском тако и у економском погледу.
    У различитим историјским и економским приликама сви су се масовно досељавали и одсељавали, осим Румуна, који су од времена доласка, па све до пописа 1971.године, били већински живаљ у селу. Данас у Ечки живе припадници 19 различитих народа и народности. За потребе велепоседства Ечка, а како ми ечани шеретски волимо да кажемо – на основу нашег села створена су још шест и то: Лукино Село – 1785; Лазарево – 1800; Лукићево – 1809; Книћанин -1866; Бело Блато – 1867 и Стајићево – 1924.године.
    Развој села почиње да опада пратећи опадање моћи велепоседства Ечка. Близина и брзи развој града, одвлачи економском миграцијом становнике села ка њему, а многи у немирним временима прве половине XX века полазе трбухом за крухом у удаљене земље Северне и Јужне Америке. Завршетком Другог светског рата из села изчезава популација Јевреја и Немаца. У време социјалистичког развоја земље, поново долази средином седамдесетих година прошлога века, период експанзије села. Ечку изграђују и проширују нови становници, граде комуналну инфраструктуру села и побољшавају услове привређивања и живљења. За четрдесет година постојања месне заједнице све улице у селу су осветљене, калдрмисане или асфалтиране; подигнута су аутобуска стајалишта; изграђени су: нови ватрогасни дом, модерна амбуланта са апотеком, дом културе; око педесет километара тротоара; сеоски водовод и извршена комплетна гасификација. У XXИ век ушло се са пројектом изградње канализационе мреже у Ечки, чија прва фаза је урађена.
    Први писани документи о постојању насеља на простору данашње Ечке су из 1939-1941.године. Легенда каже да је Ечка добила назив по имену рано преминуле жене, хунског вође Атиле, који је био освајач на овим просторима.
    Срби и Румуни били су староседеоци овог места када је Лазар Лукач, на лицитацији у Бечу 1781.године купио посед Ечку са 30.000 јутара земље, добивши тиме титулу „грофа“
    Данас је Ечка лепо урбано село са око 4.000 становника које се континуирано развија, у коме сложно живи 19 народа и народности.
    Културно-историјски споменици и природне лепоте у околини, нераздвојни су пратиоци нашег места.
    Ечка је мултиконфесионално, мултикултурално и мултиетничко, типично банатско село, друго по величини у општини Зрењанин. Удаљено је девет километара од центра града. Простире се правцем северозапад – југоисток и омеђена је десном страном магистралног пута Зрењанин – Београд и реком Бегеј, на чијој левој обали лежи. Сувоземна и водена путна мрежа, која пролази селом, чини његов географски положај веома значајним и повезује га са Бачком, Јужним Банатом и даље преко Дунава – Србијом. До 1957.године и изградње садашње трасе пута Зрењанин – Београд, главна улица села била је како је и сада мештани зову „царски друм“ Ечка као село дуги низ година била је раскрсница путева који су водили од Панчева и Титела, ка Темишвару или Сегедину и Будимпешти. Сви путници намерници морали су проћи кроз Ечку.

    ИЗВОР: Лична карта села Ечка

  9. vojislav ananić

    КНИЋАНИН

    Книћанин (мађ. Rezsdhaza нем. Rudolfsgnad) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу.
    Село је добило име по војводи Стевану Книћанину који је био вођа српских добровољаца током револуције у Српској Војводини 1848/1849.године.
    Пре Другог светског рата село је имало око 3.000 становника, углавном Немаца.
    Насељено место Книћанин основано је 1866.године и основали су га сиромашни Немци из Ечке, Лукићева и Лазарева.
    Од мочварног земљишта,мукотрпним радом створили су услове за подизање насеља и обрадивих њива.
    Развојем и унапређењем пољопривредне производње, долази и до изградње пристаништа на Тисикоји је омогућавао превоз робе ка Београду. Становништво је било чисто немачке популације до завршетка Другог светског рата.
    После рата, у периоду од 1945.-1948.Книћанин је био сабирни цивилни логор за подунавске Швабе са територије Баната. Кроз тај логор прошло је око 60.000 подунавских Шваба од којих је око 12.000 умрло услед болести, хладноће и глади.
    Од 1953. долази до интензивног насељавања грађана са подручја југа Србије и централне Босне.
    Данас у Книћанину борави 1747 становника.
    У непосредној близини налазе се три велика града: Зрењанин (30км), Нови Сад (45км), Београд (50км).
    Село Книћанин налази се на утттћу Бегеја у Тису и Тисе у Дунав.
    Површина села износи 49,3 km2
    О Војводи Стевану Книћанину
    Надимак је стекао по родном месту крај Крагујевца. За време владавине Милоша Обреновића, од 1835. године Книћанин је био начелник јасеничког среза, а од 1839. године начелник смедеревског округа. Пошто је подржао уставобранитеље, био је прогнан из Србије у периоду 1840 — 1841. Од августа 1848. године Стеван Книћанин је командант српских добровољаца у Војводству Србији. Истакао се у биткама код Панчева и Вршца. По повратку у Србију маја 1849. године, добио је титулу војводе од кнеза Александра Карађорђевића. До тада је титулу војводе у Србији имао само Тома Вучић Перишић. Био је витез крста Марије Терезије, највећег аустријског војничког ордена.
    Доживео је мождани удар 1854. године и од последица тога је преминуо 1855. године. Био је уважен на аустријском двору, од цара Франца Јозефа I је добио на поклон 2000 дуката када је пред смрт полазио у Мехадију на лечење. Његов погреб је био догађај какав до тада није виђен у Београду и о томе се дуго причало. Био је присутан кнез Александар сакнегињом Персидом, митрополит београдски Петар са многим свештеницима, чиновништво, војска, школе, цео Београд и доста света из Војводине. По наређењу цара Франца Јозефа I присуствовала је депутација од осамдесет официра из свих пукова у Војводини. У насељу Книћанин живи 1.747 становника. Укупно има 580 домаћинстава. Просечна старост становништва износи 39,2 година (38,4 код мушкараца и 39,9 код жена).У насељу има 580 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,03.Главни проблем села је одлазак младих у град због школовања и тражење посла, а у селу остаје претежно старо становништво. У поређењу пописа између 2002. И 2012.године, број становника се смањио за 357 што је веома забрињавајући број на основу укупногброја становништва који тренутно живе у селу.
    Становништво села је 98% српске националности, а 2% становништва чине националне мањине.
    Главни проблем села је одлазак младих у град због школовања и тражење посла, а у селу остаје претежно старо становништво. У поређењу пописа између 2002. И 2012.године, број становника се смањио за 357 становника што је веома забрињавајући број на основу броја укупног становништва који тренутно живе у селу.
    Становништво села је 98% српске националности, а 2% становништва чине националне мањине.

    ИЗВОР: КНИЋАНИН

  10. vojislav ananić

    Орловат

    Орловат се налази двадесетак километара југо-источно од Зрењанина ка Панчеву. Катастарска општина Орловат обухвата површину од 4246 ха 65 а и 46 м2. Смештено је на вишој тамишкој тераси апсолутне висине 81метара. Целом својом дужином са једне стране прислоњено је уз дењну обалу реке Тамиш, а са друге стране уз лесни плато који благо прелази у алувијалну раван. Лесни плато код Орловата достиже висину од 99метара апсолутне висине и својом висином доминира у средњем Банату. Ту се налази јединствена геодетска пирамида подигнута почетком 20. Века. По лепом дану са ње се види Вршачки брег, Фрушка гора и Авала. Место Орловат је повезано са Зрењанином магистралниум путем М-24 који се даље прућа преко Томашевца ка Панчеву. На домаку насеља рачвају се путни правци за Београд и Нови Сад. Од Београда Орловат је удаљен 75 км, од Новог Сада 70 км, а од Панчева 45 км. Орловат је раскрсница ћелезничких пруга за правце Зрењанин, Београд и Нови Сад те му је у том смислу положај веома повољан и издваја га од осталих насељених места општине.
    Орловат – се може убројати у групу најстаријих насеља у Банату. У својој прошлости забележен је и као варош, рецимо 1471. године и припадао је ковинској жупанији да би и услед честих турских упада 1506. године опао број његових становника и постао обично село. Било је момената у прошлости да је и путпуно остао ненасељен због епидемија колере и куге или ратних догађања. У катасфигу манастира Пећке патријаршије из 1660. године се види да су сви становници били Срби и да је имао укупно 16 домова. Од 1697-8 године Орловат се налази на данашњој локацији а основали су га Срби из Сент Андреје и становници старог Орловата. У великој епидемији куге 1738. године која је захватила Банат, умрла је скоро четвртина становника Орловата. Две године касније 1740. село има 25 домова а међу њима су фамилије које и данас живе у њему. Само три-четири године касније насељена је прва група граничара са Потиско – Поморишке границе око 25 фамилија, тако да је село нарасло на 50 кућа. После доласка друге групе граничара 1751-3 године од двадесетак фамилија и треће групе 1768. године, село се ужурбано спремало за улазак у Војну границу, што се и догодило, 1773. године коначно је конституисан Илирско граничарски пук и Орловат као штација улази у његов састав. Пар година пре уласка у Војну границу и неколико година касније су свакако најбитније године за ово место. Тих година било је 101 кућа од којих су 18 биле земунице. Потомци ових фамилија чине и данас већину становника Орловата. Задња појава турске војске у овим крајевима је била 1788. године и Орловат је страдао у више наврата 15.новембра опљачкан је и делимично спаљен, 2. октобра такође, становништво је било евакуисано у Бачкој, а 17. и 18. октобра одиграла се страшна битка, код Орловата на потесу ћуприја, где је капетан Ђорђе Радивојевић погинуо заједно са војих стотинак војника од стране бројније турске војске. На исом овом потесу одиграла се значајна битка и 1848. године у време мађарске револуције између Срба и Мађара. Српску војску је предводио Стеван Книћанин. Иако са бројчано слабијом војском извојевао је ратну победу Аустро-српске војске над Мађарима у том рату. Споменик никада није постављен погинулим војницима и Војводи Стевану Книћанину за војничке заслуге. Банатска војна граница укинута је јуна 1872. године и Орловат је после 99 година милитарског и војног живота потпао под цивилну управу тадашње торонталске жупаније. Већина ових милитарских фамилија је и пре насељавања у Орловат била у војној служби или граници и то још од 1690. године од Сеобе под Арсенијем Чарнојевићем и доласком у ове крајеве. Име углавном није мењано, али се могу наћи записи у којима пише Орловат, Орловатх, Борлод, Орлод и слично зависно ко је овим просторима владао и водио администрацију. Име је добио по станишту орлова и што то место када се Тамиш разлије постаје спруд, греда или ат. (мађ. at значи преко}}) што сасвим одговара изгледу овог земљишта. Данас је то потес стари Орловат и налази се око два километра јужно од Орловата. У насељу Орловат живи 1271 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 43,9 година (43,1 код мушкараца и 44,7 код жена). У насељу има 530 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,86 чланова.
    Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2011. године), а у последња четири пописа, примећен је пад у броју становника.

    У Орловату је родјен 1857. године Урош Предић академски сликар, који се уз Пају Јовановића сматрао најзначајнијим сликаром код Срба. Добар део свог живота сликар је провео радећи у Орловату и у многобројним његовим делима има доста детаља из живота тадашњег Орловата. Данас у Орловату нема сачуване куће Уроша Предића нити спомен “Спомен собе”. Остао је дуд у дворишту његове куће, сада стар већ више од једног и по века, иконостас у месној цркви, копије скица и графика у школи и споменик испред школе. Урош Предић је умро 1953. године и сахрањен у породичној гробници на гробљу у Орловату. Месна основна школа и рукометни клуб носе његово име, а друштво виноградара по његовој слици “Весела браћа”. У Орловату је родјено још неколико надарених сликара, сигурно немерљивих са Предићем али ипак вредних помена. То су сликари који су живели и радили пре Предића и углавном се везују за црквено сликарство. Емануил Антоновић је родјен око 1780. године у Орловату, иконописац, позлатар и сликар. Своја дела је углавном остварио у Румунском делу Баната, околина чакова и Темишвара. Евгеније Арсеновић 1796-1850. гимназију и цртачку школу завршио у Сремским Карловцима 1810. Има радове и у архиви Карловачке гимназије. Петар Арсеновић (1730-1798.), орловатски свештеник, у Идворској цркви се налази његова икона Богородица коју је насликао 1770. године.

    Извор: Лична карта села Орловат