Зрењанин и околна села

36 коментара

1. 22. август 2017. у 14:04

   vojislav ananić

   ПЕРЛЕЗ

   На месту продручја данашњег Перлеза постојало је насеље још у доба глачаног камена. Археолошка ископавања на потезу Батке, која су у мањој и већој мери спровођена до 1989. године, показала су постојање неолитских насеобина ловаца- сакупљача и раних занатлија. Поједине некрополе (касније у народу прозване „хумке”) сведоче о континуитету насеља кроз периоде келтских и трачких освајања све до 1. века нове ере, кад је на ободу велике банатске мочваре основан каструм 7. Клаудијеве легије, чија се команда налазила у Виминацијуму. Била је то, према царевим мемоарима „последња панонска караула према ничему”. Први стални насељеници, такозвани лимиганти (људи са границе) у периодима ратова и варварских најезди представљали су живи штит Империје, док су се у периодима мира бавили сточарством, риболовом и у мањој мери ратарством. Једна од легенди из старог века, прича о томе да је славни хунски вођа, Атила, сахрањен на дну тадашњег меандра реке Тисе, на подручју северозападно од савременог Перлеза. Као један од ретких сувоземних коридора од Београда до Темишвара, подручје ишчезлог насеља је сведок сеобе народа, бугарских похода и отоманских најезди. Из периода Мехмед-пашиног војног похода на Банат, дакле од 16-тог века, датирају први статистички подаци, који нам казују о већ установљеном насељу Сига с већинским, аутохтоним српским становништвом, уз присуство малобројне мађарске мањине. Готово истим коридором, којим су запоседали Банат, Турци су на концу 17. века напустили ово подручје, изгнани пред снагама Еугена Савојског. Током периода аустријске владавине, на подручју Перлеза дошло је до колонизације Немаца, Француза и Каталонаца. У то време је село Сига имало 30 кућа, а поред Сиге је подигнуто утврђење Шанац, око ког се до 1752. године формирало ново насеље, у ком су се настанили Немци и Срби са потиске и поморишке границе. 1752. године, маркиз Рамон де Виљана Перлас, председник државне благајне Тамишког Баната, даје указ о спајању Сиге са Шанцем и формирању новог села, које по њему добија назив Перлас-варош. Почетак 19-тог века се може сматрати епохом градитељства, јер из тог периода датирају неке од и данас препознатљивих здања, попут парног млина, старе капетаније, православне и католичке цркве и сл. Као војно и привредно средиште аустријске Војне Крајине, Перлез је крајем 18-тог века попримио елемент фортификације, који је укључивао систем подземних лагума у укупној дужини од 5.600 метара. Овај компликовани систем ходника, магацина и заједничких просторија омогућавао је неометану комуникацију војника, чиновника и грађанства у условима ратног стања или евентуалне опсаде места. Зидан од печене цигле, системом спојених сводова, висине од 2 до 4 метра и ширине од 2 објекте у месту са евакуационим центром у риту, на левој обали некадашњег корита реке Бегеј. Након Револуције (1848/49.), а нарочито по укидању Војне Крајине (1882.) лагуми губе своју функцију и сврху. До данас је већи део ове јединствене фортификације делимично или потпуно урушен, а један од ретких неоштећених улаза се налази у здању старе Капетаније. на значају током већ поменуте Револуције. Историчари се слажу с чињеницом да је улога српског националног корпуса током ових, ратних дешавања најуже везана са дешавањима у и око Перлеза. 2. септембра 1848. године мађарске снаге под командом Ернеа Киша, након вишедневне битке успевају да скрше отпор српских бранилаца и улазе у село, пустошећи све битније објекте. Том приликом спаљена је и православна црква. Дешавања уочи битке, као и сведочанство о бојевима, издаји и страдању, пружају нам мемоари генералштабног мајора Јована Стефановића Виловског. Прва Битка код Перлеза је овековечена Штрохмајеровом литографијом, а непознати народни певач је опевао издају поручника Дракулића и његово кукавичко повлачење с бојног поља. Друга битка код Перлеза само је део велике Банатске кампање војводе Стевана Шупљикца, а вођена је у јануару 1849. године. Сведочанства о овом догађају пружају нам белешке команданта српских чета, Ђорђа Стратимировића. Занимљив је податак да су се уочи ове битке, којом приликом је Перлез ослобођен, на положају пред Перлезом (данас познатом као Бедем) на истој страни фронта налазили пуковник Ђорђе Стратимировић, командант српских добровољаца Стеван Книћанин, патријарх српски Јосиф Рајачић и хрватски бан Јосип Јелачић, чија је лака коњица имала пресудан утицај на победу аустријско-српске војске и протеривање регименти Ернеа Киша ка Араду. Године 1910. Перлез је велико село поред Бегеја са 979 кућа и 6190 становника, где доминирају три националности: Срби, Немци и Хрвати. Село има пошту и телеграф, Срески суд са затвором, катастар, Среску штедионицу, Штедну задругу, испоставу Панчевачке народне банке, испоставу Јужномађарске привредне банке и парни млин. Други светски рат у Перлезу обележили су немили догађаји, као што су масовно хапшење мушког становништва српске националности старог између 15 и 50 година (слично догађају ког је у роману „Салаш у Малом Риту” испричао Арсен Диклић); вешање банатских родољуба на тргу испред православне цркве, о чему сведоче потресне фотографије (од којих се једна чак може пронаћи у јерусалимском музеју „Јадвашем”); те присилно исељавање немачког становништва од стране нове, такозване народне власти. Перлез је ослобођен 4. октобра 1944. године, а колонизација српског становништва са подручја Босне и Херцеговине и Хрватске, отпочела је већ с пролећа 1945. Приликом насељавања, у Перлез је дошло 123 породица, али је након повратка неколицине остало 118 колонистичких домаћинстава. Убрзо по ослобођењу, Перлез се развио у општински центар. У оквир општине Перлез ушла су следећа насељена места: Книћанин, Чента, Фаркаждин, Орловат, Томашевац и Ботош. Као општина, Перлез је егзистирао до 1966. године, кад улази у састав општине Зрењанин. Перлез се налази на територији Баната у саставу АП Војводине и Републике Србије. Површина катастарске општине Перлез је 100,3 квадратних километара. Занимљив је податак да је по површини, Перлез друга највећа Месна заједница на територији града Зрењанина и да је по пространству већи од 5 суверених светских држава! Према попису из 2011. године, у Перлезу је живело 3383 становника. Перлез се налази 25 километара јужно од Зрењанина на важном магистралном путу од Зрењанина за Београд и жељезничкој прузи Томашевац – Нови Сад. Удаљен је од Београда 45 километара, а од Новог Сада 55 километара. Тачан географски положај Перлеза је 20°22’32” источне географске дужине и 40°12’17” северне географске ширине.
   Важно је истаћи да територија Перлеза укључује и највећи део Специјалног резервата природе „Стари Бегеј – Царска бара”, рамсарску област од државног и међународног значаја.

   ИЗВОР: Лична карта села Перлез

   Одговори

2. 22. август 2017. у 14:05

   vojislav ananić

   СТАЈИЋЕВО

   Стајићево се налази на лесној тераси између Потиске алувијалне равни на западу и Тамишког платоа на истоку, на 12 км магистралног пута Зрењанин- Београд уз леву обалу Бегеја., тако да је удаљен од Београда 60 км. Насеље се налази на 450 17′ 23” северне географске ширине и на 20о и 27′ 14” источне географске дужине. Стајићево је типично равничарско село на надморској висини од око 76м.

   О самом насељу постоје подаци које је сам оснивач парох елемирски Сава Стајић у Летопису Матице српске књ 306 из 1925 године публиковао,а међу првим редовима читамо :
   “Стајићево лежи у Банатској равници недалеко од Општине Ечка на каменитом друму Велики Бечкерек-Тител,на реци Бегеј ”
   Аграрна реформа (1918-1941) имала је за циљ да се изменити власничка структура земљишта и испуни обећање Краља Петра Карађорђевића дато добровољцима на Крфу, да ће их све наградити одређеном површином обрадиве земље.
   Одузета земља од властеле у В. Бечкеречкој жупанији дељена је српским добровољцима из Босне, Лике, Далмације, Србије, Војводине и других крајева.
   Српски живаљ из ових крајева, бивши кметови, слуге и беземљаши могли су добити одређену површину земље у закуп. Њихова несрећа била је у томе што нису имали новца да плате закупнину нити су имали основна средства за рад у пољопривреди.
   Видевши како му се парохијани, иначе вредни људи, муче и тешко живе, парох елемирски Сава Стајић је покренуо необичну акцију да се изврши колонизација српске сиротиње
   Лични пријатељ је епископа Темишварског др. Георгија Летића и др. Душана Гргина, народног посланика В. Бечкеречке жупаније, а тадашњег начелника у министарству за аграрну реформу.
   Обојица су му дали благослов и одобрење да започне колонизацију српске сиротиње из Елемира, Арадца, Фаркаждина, Ечке, Тараша, Кумана, Ботоша и Орловата.
   Сви колонисти су без изузетка добили 8 кј. и 110 800 кв. хвати квалитетне оранице.
   Број колониста се до 1922. г. попео на 231. породицу.
   Колонизиране породице биле су из :
   Кумана – 9 породица Тараша – 25 породица Елемира – 42 породице Араца – 62 породице Ечке – 26 породица Ботоша – 8 породица Орловата – 12 породица Фаркаждина – 42 породице Словеније – 1 породица Босне – 1 породица
   Укупно 231 колонизирана породица са 1270 породичних чланова.
   Списак свих колонизираних породица садржан је у Парохијском летопису Стајићева, а аутентични и оригинални рукопис може се наћи у Летопису Матице српске књ 306 из 1925 године.
   Село је пројектовано и изграђено квадратног облика, са пет улица правца исток-запад и једном попречном која дели село на половину правца север-југ.
   Све улице се секу под правим углом и између себе чине осам истоветних квартова а сваки
   кварт има 30 истоветних кућних плацева величине 100 x 30 метара.
   Додела плацева за изградњу кућа као и дозвола за почетак изградње извршена је 26.7.1922. године.
   Захваљујући повољним државним кредитима као и кредитима грађевинских предузећа и трговина у В. Бечкереку и Тителу, добро организованој Аграрној заједници као и спрези и међусобној помоћи, до 1925. г. изграђено је 198 кућа у којима је живело око 1270 становника српске националности, православне вероисповести.
   “Што је овај успех постигнут, има се захвалити, пре свега, умешности у раду ,задругарству, међусобном испомагању самих колониста, бескаматном државном кредиту, као и цигљани и грађевинском предузећу д.д. у Великом Бечкереку и Пилани д.д. у Тителу, јер ови заводи су колонистима уз повољне услове кредитирали грађевински материјал ”
   Писао је парох Сава Стајић
   Узето из парохијског летописа Стајићева :
   “Колонистичке куће имају тип наших војводјанских сељачких кућа.
   Учињен је предлог преко Савеза за Аграрне заједнице у В. Бечкереку да се све нове зграде на Колонији опросте од плаћања кућарине на (десет) 10 година.
   Облик села је квадрат ,са једном уздржном улицом ,главном, и четири попречне, споредне улице.
   Улице су 30 метара широке и 80 метара дуге. И улице и дворишта засађена су дудовима, багремовим младицама,а баште воћем: вишњама и шљивама. ”
   Село је добило назив Стајићево, по своме оснивачу г-дину Сави Стајићу
   Господин Сава Стајић Парох из Спског Елемира рођен је у Великом Бечкереку дана 14/27 јануара 1881 године од оца Љубомира Стајића поседника и Персиде рођене Станковић, и пошто породица Стајићевих потиче из Српске Неузине то је и његово рођење уписано у књиге Крштених у Неузини.
   Одрастао је у Великом Бечкереку где је завршио основну школу и велику Гимназију. Слушао је Правне науке у Грацу, а Богословију је апсолвирао у Сремским Карловцима.
   Био је ожењен Драгињом Попов и отац је кћери Милисаве (Бебе). Од 1904 године био је свештеник у Српском Елемиру. Сава Стајић умро је у Елемиру 1936 године.
   Приликом насељавања Стајићева, изградња школе је била међу приоритетима досељеника.
   Тога је свестан био и огранизатор колониста парох г. Саво Стајић који је био одлучан у својој опредељености,приликом насељавања на овој територији „Прво школа ,па онда црвка!”
   Већ 1923. године почела је градња школе која се састојала од једне учионице и учитељског стана.Купљен је школски инвентар и именован учитељ г. Блажо Николиц.
   Дана 1. септембра 1924. године почела је са радом четворогоришња школа у Стајићеву која је те године уписала 84 ученика.
   Маја 1934. године, освећен је темељ нове зграде. Освећење темеља извршио је Архијерјски намесник Протојереј г. Саво Стајић уз присуство многих уважених гостију, ученика и родитеља.
   Уз добру огранизацију послова посао на изградњи школе завршен је до краја исте године и школа се састојала од две учионице, фискултурне сале, зборнице и пространог затвореног улаза.
   Дана 1. децембра 1934. године на Дан уједињења Краљевине СХС извршено је освећење школске зграде. Освећење је лично извршио Епископ Банатски г. др Георгије Летић.Нова школа почела је са радом следеће године(1935.) као четвороразредна школа па је за потребе наименован још један учитељ Благота Коленчић .Увођењем Закона о обавезном осмогодишњем образовању деца из овог села више разреде похађају у Ечки.
   Одлуком школског и месног одбора сва новчана средства ^прикупљена у сеоску и школску касу, као и помоћ шире друштвене заједнице, у првом реду општине Зрењанин усмеравају се у доградњу и проширење школског простора почев од 1960. године.
   Већ школске 1962/63 године завршена је изградња још две учионице а убрзо и кабинета за опште техничко образовање. Те исте године са радом почиње и пети и шести разред да би се сваке године постепено повећавао до прерастања у осмогодишњу школу.
   Почетком 1980. године почиње изградња нове зграде предшколске установе, котларнице и централног грејања за целу школу а које се 1982. године стављају у функцију. Стара школа се руши а на њеном месту гради се нова зграда.
   Почетком 1990. године наставља се доградња школе у чијем склопу се граде четири просторије за кабинетску наставу и терени за мале спортове.
   Школске 1992/93. ова инвестиција се ставља у функцију.
   У периоду 2000/01. дограђене су још три просторије за потребе секретара,директора и нова зборница. Друга заједничка брига колониста била је изградња православног храма.
   Прилозима мештана у новцу и раду, изградња цркве од набијене земље започета је 24.08.1926.г. Завршетак радова и освештавање храма обављено је 3.11.1926. г. Црква је посвећена успењу Пресветле Богородице (Велика Госпојина ), 28. августа што је уједно и Храмова и сеоска слава.
   Његово превосвештенство. др. Георгије Летић епископ
   темишварски долази по други пут на колонију 1.12.1934.г. и том приликом освештава ново изграђену школу и полаже камен темељац за нову цркву. Градња цркве у касновизантијском стилу била је права реткост у Банату и трајала је две године.
   Године 1926. организована је самостална црквена Општина чији је Председник био гдин Радонић, а Подпредседник Марков, донешена је одлука да се подигне једна зграда у којој ће
   се бослужити, и исте године је освештан темељ.
   У темељ стављен је у једној стакленој боци у источном углу следећи натпис:
   “У име Оца и Сина и Светога духа :
   Дом овај намењен парохијском стану правосиавној српској црквеној општини у Стајићеву основан је на дан рођења Њег. Кр. Височанства Петра, Престоионасиедника Крајевина Срба, Хрвата и Сиовенаца 24 авг / 02 сеп 1926 године.
   Дом овај подиже Прав.Срп. Црквена Општина у Стајићеву из прииога верних”.
   Темељ за парохијски стан осветио је Јеромонах Милутин Вујић у присуству народа и отпочета је изградња.
   „Године 1934. Савет црквеног одбора је донео одлуку да се отпочне градња новог храма.
   Смрћу Краља Александра који је погинуо 9 октобра у Марсеју због велике народне жалости освешћење темеља одложено је.
   Пошто је минуло шест недеља велике народне жалости за Ијубљеним Краљем, 1 децембра на дан Уједињења у потпуној тишини његово Правосвештенство Георгије Летић Епископ Банатски извршио је полагање камена темељца и освештао темеље новог храма”.
   Цитат из Парохијског летописа Стајићева
   Први парох стајићански био је Милутин Вујић , а његов рукопис налазимо меду првима у летопису стајићанске цркве.
   Он је оригинални документ који је писао за Летопис Матице Српске оснивач села Сава Стајић преписао 1927 у летопис парохије Стајићево оставивши на тај начин податке о пароху који је заслужан за настанак села које и носи његово име.
   Парох Милутин Вујић је касније често даривао цркву поклонима и прилозима а године 1975. поклонио је цркви звоно тешко 150 кг.
   Како се у Орловату у то време градила такође нова црква за коју је нов иконостас израдио наш познати сликар Димитрије Поповић, стари иконостас који се налазио у старој цркви а који је рађен 1772.г. Орловаћани поклањају Стајићанској новој цркви. Црква је завршена и освећена на дан храмове и сеоске славе 28.08.1936.г.

   ИЗВОР: Лична карта села Стајићево

   Одговори

3. 22. август 2017. у 14:07

   vojislav ananić

   Чента

   На подручју Ченте и њеног атара живот људских заједница од најстаријих времена до данашњих дана текао је непрекидно. Сама чињеница да је удаљеност Дунава, Тисе, Бегеја и Тамиша 2км до 5км говори да је ово подручје раскрсница водених путева који су све до почетка XX века имали првенствени значај у животу људи и транспорту робе.
   Први трагови археолошких налазишта у атару и месту Чента срећу се као резултат организованих обилазака терена после 1945. године.
   После више систематских обилазака терена у атару Ченте објављених 1960их и 1970их година, вршено је и сакупљање површинских и случајних налаза. Најчешће приликом ископа земљишта за израду цигле, на бројним пољским цигланама око Ченте.
   Потез Бели брег затим Буџак, Чајшик, Храстова греда, Мали алас и Велики алас представљају површинска археолошка налазишта уломака керамике, земуница и оруђа из виших периода праисторије од доба средњег неолита па све до гвозденог доба.
   У првој деценији првог века у Панонску низију долазе нова племена Иранско-јузноруског порекла. Међу њима су најзначајнији сарматски Језиги. Римљани су у то време владали Сремом и јужном Бачком и са Сарматима су углавном били у пријатељским односима. На простору дуж леве обале Тисе до њеног ушћа у Дунав, живело је сарматско племе Лимигани. Припадници овог племена су пљачкали и нападали подручје са друге стране Тисе и Дунава тако да је римски цар Констанцијус ИИ повео одлучујући рат против њих. Римски историчар Амијен Марцелин је описао овај рат: да се одвијао на простору данашњег атара Ченте и Перлеза. То је уједно и најстарији опис нашег краја.
   Већ крајем 111. године Римско царство бива угрожено најездом варвара из Источне Европе. Римљани тада беже ка западу а на простору данашњег Баната догађају се велике етничке промене, на ове просторе долазе у периоду од ИВ до ВИИ века, прво Агатирси, а затим Хуни, Германи и Лангобарди, да би Авари 567. Године освојили целу данашњу Војводину. Докази о насељима Авара на просторима данашње Ченте пронађене су у последњој деценији XX века.
   Првобитно су, на простору данашње Ченте, постојала три насеља Алас(први записи из 1342.године), Онош(први записи из 1147.године) и Јечин(први записи из 1405.године). Не постоје тачни записи кад су се ова три насеља ујединила али се зна да се први записи о Ченти јављају 1594.године у пореским списима Турака. Постоје само претпоставке одакле су потицали тадашњи становници Ченте али вероватно је једна од најтачнијих претпоставки да су потекли са Космета.
   Главни извор прихода становништва у XВИ веку представља утовар и истовар соли, чак 80% прихода. Овај податак је познат из пореских списа Турака из 1567.године. Те исте године у тадашњој Ченти број домаћинстава износи 33.
   У пролеће 1737.године јавља се куга. Аустрија улази у рат са Турском. Те исте године преживели мештани Ченте прелазе у ново насеље како би избегли нове налете болести. Нешто касније, 1751.године Чента постаје значајно место уласком у састав Банатске земаљске милиције и селу се мења име у Леополдово.
   Иако је војна граница укинута 1872.године стари назив села бице враћен званично тек 01.08.1888.године. 1814.године вожд Карађорђе доноси звоно за нову цркву како би се захвалио ченћанским граничарима који су му током устанка помагали приликом превоза муниције и оружја за устанике.
   Број становника у селу од 1948.године константно је у опадању. Те исте године забележен је број становника од око 3293, да би само 20 година касније тај број износио 3182 лица. Највећи пад у броју становника село бележи 1991.године и тај број износи 2946 лица. Од тог периода до 2011.године село је порасло за стотинак становника али и даље бележи пад у природном прираштају. Полна структура у селу је следећа: од укупног броја становника који износи 3050 људи 1511 мештана су женског пола а 1539 су мушкарци. 40,02% од укупног становништва чине запослени, од тога 431 жена односно 796 мушкараца. Већинско становништво чине 95% Срба, 3% Рома, остатак чине Мађари и Словаци.

   Извор: ЛИЧНА КАРТА СЕЛА Чента

   Одговори

4. 31. август 2017. у 08:23

   vojislav ananić

   Зрењанин

   Град је настао у средишњем делу Баната на реци Бегеј. Тешко је утврдити када се то догодило, али најстарије вести о Бечкереку у писаним изворима потичу из XIV века. Тачније, остало је записано да је насеље Бечкерек постојало већ тада, о чему сведочи диплома будимског каптола од 10. јула 1326. године. Судећи по величини десетка, Бечкерек је тридесетих година XIV века био осредње село.
   Од настанка па до средине XVI века је био под Угарима и српским деспотима Стефаном Лазаревићем и Ђурђем Бранковићем. Мехмед паша Соколовић освојио је бечкеречку тврђаву 1551. године, подигнуту четврт века раније. Турци су господарили тврђавом све до њеног рушења 1701. године, а протерани су из Бечкерека 1716. године, од стране аустријске војске. Након тога, Аустрија приступа колонизацији ових крајева насељавајући Србе из Потисја, Мађаре и Немце, а нешто касније и Французе, Шпанце и Италијане. Током историје град је мењао своје име. Звао се Бечкерек, Велики Бечкерек, Нађ Бечкерек или Грос Бечкерек, како су га већ на својим језицима називали Срби, Мађари или Немци.

   Привредни успон Великог Бечкерека почиње средином XVIII века. Прва основна школа отворена је 1722. године, а прва пивара је основана 1745. године. Велики Бечкерек је постао трговиште и добио Магистрат 6. јуна 1769. године, повељом Марије Терезије. Исте године почела је са радом прва болница, док је прва апотека основана 1784. године. Латинословенска школа је основана у Великом Бечкереку 1795, а прва гимназија 1839. године, када је изграђена и зграда позоришта. Пет година касније, 1844. почела је са радом прва банка. Прва штампарија је основана 1847. године, прве локалне новине у Великом Бечкереку штампане су 1851. године, а Српска читаоница је основана 1864. године.

   Под аустријском и аустроугарском влашћу Велики Бечкерек је остао све до 17. новембра 1918. године, када је српска војска ушла у град на челу са „бригадиром” Драгутином Ј. Ристићем. На седници Градског већа града Великог Бечкерека, одржаној 29. септембра 1934. године, народни посланик и већник др Тоша Рајић је поднео предлог о промени имена града Великог Бечкерека у Петровград, по имену Краља Петра И Ослободиоца. Од 18. фебруара 1935. године град носи име Петровград и задржао га је све до 2. октобра 1946. године, када је добио данашњи назив, по народном хероју Жарку Зрењанину – Учи.

   Данас је Зрењанин центар истоимене општине са 22 насељена места. Простире се на површини од 1.326 км2, а према последњем попису становништва из 2011. године у општини живи 122.714 становника. У самом граду живи 75.743 житеља, припадника 25 народа и националних мањина. Зрењанин је седиште Средњебанатског округа и значајан је економски, политички, административно-управни, здравствени, образовни, верски, културни и спортски центар Републике Србије.

   Легенда о Лалама
   После победе трупа Марије Терезије над турцима, негде у Бачкој уприличена је велика војничка смотра. Постројени пред царицом стајали су прекаљени борци-граничари из Бачке и Срема. Долазак Банаћана био је несигуран, јер набујала Тиса није дозвољавала прелазак у Бачку. Примивши рапорт, Марија Трезија је обишла ешалон војника, поздрављајући их и делећи им одликовања. Долазак Банаћана у тим тренуцима изненадио је високе официре и царске достојанственике, јер одликовања за њих нису била припремљена. Видевши да нема припремљене гвоздене колајне, царица се није збунила већ је скинула свој скупоцени , златни царски ланац на коме је у облику привеска била прекрасна лала (цвет који је симболизовао лепоту, хармонију и богатство). Са задовољством је пришла банатском официру и ставила му га око врата. За време ручка, након смотре, љубоморни војници и официри исмевали су банаћане ословљавајући их – Лалама. Од тада до данас Банаћани остадоше Лале.
   Извор: Интернет

   Одговори

5. 10. септембар 2017. у 05:56

   vojislav ananić

   (ВЕЛИКИ) БЕЧКЕРЕК -ПЕТРОВГРАД – ЗРЕЊАНИН

   Мотор развоја целе Војводине

   Налазишта неолита – епохе коју карактерише појава првих праисторијских заједница чији се опстанак заснивао на производњи хране – указују да је овај крај био давно насељен (локалитети Крстићева хумка и Камени виногради). У суседном Ботошу откривена је мања неолитска некропола из ране фазе винчанске културе. Из неолита (потиске културе) потиче и чувени фигурални жртвеник “седећа богиња”, која се чува у Народном музеју у Зрењанину.
   На прагу нове ере на овом подручју живела су многобројна староседелачка и придошла племена: Трачани, Дачани, Готи, Сармати (налазиште Сарматско гробље) и Јазиги.
   У околини Зрењанина и у самом граду постоји велики број археолошких локалитета који припадају словенском периоду (фрагменти словенске керамике у кругу фабрике коже на Пањијевој циглани).
   Најстарији писани помен Бечкерека (Бече кереке) датира из 1381, а везан је за вест о одржавању вашара. Годину дана касније у Бечкереку су боравили скупљачи папског десетка. Пред опасношћу од Турака, Мађари све више одлазе на север, а на њихово место долази српско становништво из крајева јужно од Саве и Дунава, па је тако Бечкерек временом постао претежно српско насеље. Крајем 1403. године деспот Стефан Лазаревиц добио је, као вазал угарског краља велика имања у Угарској, међу којима је био и Бечкерек, што, такође, доводи до новог прилива Срба. Године 1416, Бечкерек је страдао од упада Турака, а 1422, први пут се помиње као варош. Француз Бертрандон де ла Брокијер прешао је ту (1433. године) преко две реке мостом. После погибије “цара” Јована Ненада (1527), краљ Јован Запоља почео је да гради бечкеречку тврђаву (уздизала се на месту данашње зграде Скупштине општине), коју ће потом, завршити цар Фердинанд (запаљена је у Бечком рату). Године 1540, Петар Смедеревац из Бечкерека, ванредни мајстор међу златарима 16. века, оковао је у сребро јеванђеље у спомен на владику Максима, “бившаго деспота” (први сачувани оков јеванђеља са натписом и именом мајстора).
   Турци су освојили Бечкерек 1551. године. Мехмед-паша Соколовић који је током следеће године завршио освајање Баната и Темишвара, није заборавио услуге бечкеречких Срба учињених турској војсци приликом освајања града. По сведочењу Евлије Челебије – “Мехмед-паша је, на основу царског фермана, проширио тврђаву и изградио добро насељену и изграђену вели- ку варош. Сво становништво ове вароши ослобођено је, царским патентом (хатишериф) свих пореза установљених државним законима и изванредних тешких намета”. Оснивањем вакуфа сам Мехмед Соколовић је, изгледа, и највише учинио за напредак Бечкерека. Сходно најранијем сачуваном турском попису (из 1567) вакуфу су припадали: џамија, хамам, 22 дућана, један вноград, 4 куће и 5 млинова, као и три острва са ритом, уз неколико околних села.
   Из истог извора још сазнајемо да је варош, односно касаба Бечкерек имала 38 муслиманских кућа (заједно са члановима градске посаде, међу њима је 12 конвертита) и 294 хришћанских (Срби, Мађари, Власи, а можда и друге нације). Уписано је неколико кожухара и ковача. А укупан приход од Бечкерека износио је 86.080 акчи. Гајени су: пшеница, винова лоза (виногради су били у поседу и хришћана и муслимана), затим поврће, кудеља, па овце (које су држали хришћани, и то у великом броју), свиње и пчеле. Био је развијен и риболов на Бегеју (уписано је и неколико рибњака). О месту и значају трговине, локалне и транзитне, сведочи постојање посебне кануннаме (закона) за Бечкерек. Уз недељни пазар одржавао се и годишњи вашар, а роба се довозила колима, кочијама и бродовима (великим лађама и насадима). Хришћани су обављали низ државних служби везаних, понајпре, за одржавање тврђаве и уконачавање и опскрбу путника и њихових коња. За узврат, уживали су одређене пореске олакшице. Из истог пописа се још сазнаје да се Бегеј прелазио мостом, а на једном од остр- ва, насупрот граду треба да се налазила и порушена црква (у чијем поседу су били каснији вакуфски млинови). Међу хришћанима забележено је и 7 попова (у следећем попису њихов број ће се смањити на 4). По много каснијем казивању Евлије Челебије, “сви ханови, џамије, хамами, гостионице за сиро- тињу (имарет), медресе, текије, школе, месџиди и сви дућани и базари у чаршији, укратко, све грађевине у овој вароши (шехер) својина су (вакуфа-задужбине) мудрог Мехмед-паше Соколовића. Грађене су од тврдог материјала и покривене оловом”. Иначе, од самог почетка турске владавине Бечкерек је био седиште истоимене нахије и неко време и седиште санџак-бега.
   Пламен банатског устанка (1594), захватио је био и Бечкерек; устаници су га, закратко, били преотели од Турака, па су га Турци, потом “пленили”. Али су Срби, изгледа, успели да одрже повластице, те се Бечкерек убрзо опоравио и постао знатно место. Већ помињани светски путник Евлија Челебија истиче да насеље напредује захваљујући повластицама, отуда и много богатих трговца – хаџија. Док се муслимански становници одевају као крајишници и говоре “потурски”, сва раја и бераја (повлашћено становништво) су, каже он, влашке и српске народности. Да се Бечкерек занатством и трговином издвајао од осталих места у Банату тога доба сведоче и два пописа приложника Пећке патријаршије (Катастизи из 1660, и 1666. године); ту су, наиме, забележени: шест ћурчија, по четири терзија и чизмара, двојица калајџија и по један кујунџија, туфекчија (пушкар) и бозаџија.
   У Бечкереку је било седиште владике (“богохраними град”) и протојереја. Судећи по именима, осим Срба било је још и Цинцара и Грка. Уочи Бечког рата (1683-1699), то је била велика варош турско-источњачког изгледа и начина жи- вота. Уствари, град се састојао из два посебна насеља: вароши Бечкерека (са својом турском и српском махалом) и села Градне Улице (са црквицом).
   Једина слика на којој се виде остаци Бечкерека из турског доба (од кога није остало готово ништа) јесте план града из 1697. године. Централни део тадашњег Бечкерека остао је на истом месту. У средини се налазило утврђење – паланка (земљани насип и палисади). Тик уз утврђење била је лепа камена џамија са минаретом (без крова, пошто је била запаљена). Остале, мање вредне џамије биле су највероватније потпуно уништене. У близини се налазила зграда с кубетом, вероватно турбе (тулбе). Већ тада је био насељен и део који је касније назван “Дајчварош”, а можда и део Граднулице (која је већ раније била велико самостално насеље). Пристаниште је било делимично изграђено од камених коцки. На каналу се виде и два чамца, а одмах до канала налазило се турско гробље са нишанима. У време када су га освојиле аустријске трупе (1717), насеље је имало сто домова (нешто у Зрењанину касније добија име Велики Бечкерек – Гроссбетсцхкерек), у оквиру је “Темишварског Баната”, који је био под царском дворском комором и као крунска област припадао директно двору.
   Захваљујући огромним мелиорационим радовима (канал Дунав-Тиса, Бегејски канал, који је касније повезан с Тамишем), увођењу страних индустријских и егзотичних биљака (дуван, шафран, памук) и колонизацији, дошло је до снажног економског развоја целе данашње Војводине, а посебно Баната. Доста опустелу земљу насељавали су најпре немачки занатлије и грчки и цинцарски трговци, као и Срби из развојачене Потиске и Поморишке војне границе. Гро становништва Великог Бечкерека сачињавали су Срби, који су имали своју аутономију (становали су у Граднулици и Дољи). Насељавају се, потом, и Румуни, Италијани, Французи, Шпанци – отуда Нова Барцелона на левој обали Бегеја. На основу привилегије царице Марије Терезије (1769) – добија статус трговишта – становници града постали су слободни, а делили су се на “грађане” и “суставнике” (земљорадници, виноградари, надничари). Десет године касније у Великом Бечкереку је било седиште новоосноване Торонталске жупаније, а 1787, добио је привилегију одржавања недељних вашара.
   Велики пожар 1807. године уништио је био готово све грађевине. Међутим, град се од пожара брзо опоравио. Извршена је нова регулација улица, а куће су изграђене од чвршћег материјала. Обнављани су и путеви, нарочито је био жив водени саобраћај на Бегеју. Захваљујући адаптацији државног магацина житарица Бечкерек је 1839. године добио и прву позоришну зграду, а 1846, почела је с радом Гимназија (иначе, прве јавне школе постојале су овде већ од 1795), годину дана касније покренута је и прва градска штампарија. Уз ранију православну и католичку цркву, саграђена је и евангелистичка, а потом и синагога (стара). Дижу се и привредни објекти: циглана (Даунова), парни млин, парна пилана, парна пекара. Године 1891, уведен је телефон, а пет година касније град је добио и електрично осветљење. У међувремену је железничком пругом био повезан са Кикиндом, Вршцем, Темишваром и Панчевом. У Бечкереку излазе листови на немачком, мађарском и српском језику. Има српску читаоницу, библиотеку, биоскоп, штампарије. Ту је рођено неколико значајних сликара (Константин Данил), писаца и глумаца. У Велики Бечкерек је 27. новембра 1918, ушла српска војска.
   У међуратном периоду (град од 1935. носи ново име – Петровград) развија се индустрија, знатна је и трговина (житом и стоком). Оснивају се нове школе; гимназије, трговачка академија и грађанска школа, архиви (жупанијски и градски) и библиотека. Ту је још увек и седиште католичке надбискупије.
   Као једно од жаришта устанка и борбе против немачког окупатора у Банату, град с околином је страдао у време Другог светског рата. Од 1300 Јевреја ниједан се после рата није вратио, а 8000 Немаца је протерано. У знак сећања на народног хероја Жарка Зрењанина град је 1946. добио ново име – Зрењанин. У послератном периоду Зрењанин је постао културни, просветни и привредни центар Баната. Има стручне школе, гимназију, више школе, Историјски архив, Музеј, Галерију слика и уметничку колонију у Ечки. У граду постоје три православне цркве и по једна католичка, евангелистичка и реформаторска, све у ужем центру града. А ту је и најстарије и најлепше барокно позоришно здање у земљи. Средиште је богате пољопривредне околине, а пре рата је био и велики индустријски центар, са 41 фабриком. Од тога је преостало само нешто прехрамбене индустрије. На сајту Зрењанина читамо: “Уз окружење најплодније земље у Банату (…), са природним богатствима у земљи (нафта, гас), са дугом индустријском (прва фабрика датира из 1746) и образовном традицијом, са радном културом и општом културом толерантности и отворености према свету, добар амбијент за све врсте инвестиционих аранжмана”. Зрењанин има око 85.000 становника, међу којима припаднике 22 нације и националности. Најбројнији су Срби, па Мађари, затим следе Хрвати, Румуни, Словаци, Македонци, Словенци, Црногорци, Италијани, Немци, Руси, Русини, Чеси, Роми и други.
   Кроз Зрењанин води магистрални пут и пруга Београд-Зрењанин-Кикинда, део канала Дунав-Тиса и пловни Бегеј (с привлачним парковима “Планкова башта” и “Чок лигет”). У близини је, поред Меленаца, и бања Русанда са лековитим блатом, као и рибњак Ечка (поизводња шарана и шаранске млађи, један од највећих слатководних рибњака у Европи, а ту је и позната сликарска колонија). Главни видови туризма су ловни и бањски.

   Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

   Одговори

6. 15. септембар 2017. у 10:32

   vojislav ananić

   Бечкерек (Петровград, Зрењанин)

   Налазио се у Тор.онталској жупанији. Као варош забележен је 1331., а као утврђење окб 1441. 1482/3 држао га је у поседу деспот Вук, Змај Огњени. Српско становништво у Бечкереку тога доба било je вероватно пореклом из Северне Србије. Неке врсте балканске радиности, као кујунџиска, изгледа, биле су у Бечкереку у то доба лепо развијене. Једно од најлепших дела наше преписивачке уметности, ремек дело своје врсте јеванђеље владике Максима, „бившаго деспота“ 1543, оковао је у Бечкереку у сребро Петар Смедеревац.
   Бечкерек је убрзо, изгледа, уз помоћ Срба, пао под Турке (1551). Први турски заповедник Бечкерека био је Манкоч (или Малкоч) бег. Мехмед Соколовић, који је освојио Банат, није заборавио услуге бечкеречких Срба, учињених турској војсци приликом освојења Бечкерека. По Евлији Челебији Мехмед је код султана израдио те је Бечкерек добио ферман којим је добио дсзволу „да прошири град и од Бечкерека подигне једну уређену, богату и велику варош. Царским хатишерифом он је све житеље ове варсши ослободио од свих војних намета и работа и уредио да се дажбине, и то само оне, које су прописане и унапред одређене, плаћају отсеком“.: Сам Мехмед Соколовић, изгледа, највише је учинио за напредак Бечкерека. „У овој ва- роши, пише Евлија, сви ханови, све џамије, амами, склоништа за странце и гостионице за сиротињу, медресе, текије, школе, месџиди и сви дућани и тргови у чаршији, кратко речено све зграде, својина су Мехмед-паше Соколовића. То су зграде од тврдог материјала, покривене оловом“. Ово Евлијино причање углавном одговара истини. Мехмед Соколовић је заиста подигао у Бечкереку своју задужбину — вакуф — „лепог изгледа купатило, и поред купатила 22 саграђена дућана“. Задужбину је осигурао повластицама по којима „таксе, баждарину, царине и свеколики харач, и царски десетак; све то прибира управа вакуфа“.
   И Срби у Бечкереку су учествовали у покрету Срба од 1594 али, изгледа, у мањој мери. И када су устаници од Турака код Бечкерека потучени, Турци су „пленили” Бечкерек али су, иогледа, Срби успели да одрже повластице те се Бечкерек убрзо опоравио и постао знатно место.
   По Евлији Бечкерек је за време Турака био паланка и седиште војних и управних власти. У Бечкереку је било седиште санџака, суда, муфтије, емина и старешине Мухамедових потомака у некој покрајини или вароши. Бечкерек је у то доба био знатно занатлиско и трговачко место — „варош“ како је забележен у нашим споменицима. Са занатством и трговином Бечкерек се одвајао од осталих места у Банату тог доба. 1669—0 забележено је међу приложницима патријаршије: 6 ћурчија, 4 терзије, 4 чизмара, 2 калајџије, 1 кујунџија, 1 туфекџија и 1 бозаџија. Златарски и кујунџиски занат ивгледа да је био нарочито развијен. На Бегеју налазило се пристаниште саграђено деломично од камених коцки.
   1660 забележени су: поп Максим, хаџи Павле, хаџи Вујица, хаџи Маринко, хаџи Грујица, хаџи Путник Сима, Лауш, Сотир, Јован, Вуја, Путник, Нестор, Цвеја, Андреја, Тодор, Дамјан, Радомир, Никола, Жамбас, Тодор, Стојан, Милутин, Дмитар калајџија, Дмитар, Гаврило, Михо чизмаџија, Величко ђак, Лауш, Максим, Сима, Јанеш, Стефан Будимац, Сава кујунџија, Фругиња, Пејица, Стефан, Недељко, Стојан, Игњат, Михаило, Сава, Радосав, Вук ђак, Милош, Филип, Хранисав, Недељко, Михаило Маханаки, Радивој, Паун, Аћим, Маринко, Алекса, Ђурађ, Михаило, Дмитар. Капггра, Стеја, Радоје, Милош, Крагуј, Јова, Петар, Вујин, Радиша, Никола! (за душу оца Кастре). 1666 забележени су: протопоп Петар, поп Дамјан, јеромонах Јован Крушедолац; монахиња, Саломија и Пелагија, кнез Лауш, Стојан Сенћанин, Хрњак, Тодор терзија, хаџи Петар, хаџи Марко, Фета, Јанко, Јана, Манојло, Живко Канчанин, хаџи Ђура, Живко чизмеџија, Маринко чизмеџија, Милош Грк, Марко кујунџија, хаџи Каштра, Захарије, Сава ћурчија, Радивоје, Радивој терзија, Која терзија, Ђура терзија, Андрија ћурчија, Живко ћурчија, Рака ћурчија, Пана кадајџија, Пејица Хратковић, Радота, Неша, Цвеја чизмеџија, Максим туфекџија, Нестор ћурчија, Петрашко, Пеја, Радоје ћурћија, Маврен, Павле Вујић, Илија бозаџија, Јован Карловчанин, Радоје Бешеновац, Дмитар калајџија, Остоја, Јеремија, Стојан, Срдан, Милован, Атанаско, Милић, Радошин. Тих година живео је и чувени кујунџија Byић.
   Верски живот био је међу Србима у Бечкереку веома развијен. Бечкерек је био седиште владике — „богохраними град“,и проте. По Евлији у Бечкереку je живело доста богатих трговаца, званих „хаџија“, што се потпуно слаже са оним што знамо из наших споменика. Међу приложницима патријаршије забележено је 9 хаџија. У Бечкереку су живеле и монахиње. 1626 бораеио је у Бечкереку једно време српски патријарх Пајсије.
   Бечкерек је за време Турака поред српског становништва имао и цинцарског и грчког. На, овај елеменат скрећу пажњу имена. Тако је забележено име Фета; не знамо, да ли је мушко, или женско. Нека Јана приложила је за душу свога оца Јорге, а неки Манојло за душу свога оца Параску, а неки Михаило за мајку Агурасти. Сретамо имена: Сотир, Фијакта, Михаило, Маханаки. (У Градној Улици збележена су три приложника као Грци: Коста, Тома и Димитрије). Изгледа да су већ у то доба Грци звани „Грцима“, јер је и неки Милош забележен као „Грк“. Приликом Велике сеобе иабегао је један део Срба из Бечкерека заједно са својим протом у Едун (Адоњ).
   1717 пао је Бечкерек под аустриску власт и тада је имао 100 домова. 1727 имао је само 37 домова. Са насељавањем Немаца почело се већ 1724. 1737 насељено је у Бечкерек много Шпањолаца из Барцелоне који су тај део Бечкерека, у који су се настанили, назвали Нова Барцелона. Њих је, изгледа, убрзо истребила куга. 1736—7 имао је Бечкерек 40 пореских обвезника али је убрзо страховито страдао. 1739 умрло је од куге 24, а од Турака одведено девет породичних старешина. 1740 имао 8 породичких старешина са 4 ожењена и 1 неожењеним сином. Имена породичних старешина била су: кнез Јанко Митровић, Пера Бурсић, Станко ћурћија, Пера Лаушко, Радивој Гладноигра, Тодор Црквењаков, Кузман Равић, Јован Марковић. 1753 означен је као српско-немачко насеље. И Бечкерек је, изгледа, у знатној мери, насељен 1752—3. 1,758 имао је 300 домова, а 1773 721 дом, од којих 625 православних и 96 католичких. И порекло свештеника указује на то да је Бечкерек био ново насеље.
   1767 имао је Бечкерек, сем проте — чије је место било упражњено — десет свештеника: Исак Петровић, р. из Вилова; Јован Којић, р. из Сланкамена; Тодор Светковић, р. из Сиге; Јован Јовановић, р. из Новог Сада; Антоније Симић, р. из М. Бечкерека; Георгије Стојковић, р. из Жабља; Васа Савић, р. из М. Бечкерека; Максим Панић, р. из Срема; Теодор Кадић, р. из М. Бечкерека. 1769 постао је трговиште.
   Потеси: Арсенова греда, Багљаш, Бантелек, Бела греда, Бечкеречка дуж, Биш бара, Бишкова умка, Близанице, Варошко цоље, Велика ада, Велика округлица, Вешала, Виногради, Гола греда, Горња Мужља, Граднулица, Дебела унка, Деонице, Деспотовац, Доња Мужља, Дубоки дол, Дуги сигет, Дудара, Дукин винотрад, Забран, Загај, Закот, Излаз, Јарченац, Катинци, Копово, Криваја, Ламовита бара, Ливаде, Мала лабудица, Мала округлица, Мартинце, Мужљански рит, Нови бунар, Округло копово, Орлово, Пардањска ленија, Пескуља (бара), Песак, Пиварска страна, Попова унка, Рутава унка, Сеона унка, Спајински бирт, Стара чикошка унка, Стара Тиса, Ступарски сигет, Сељдеш, Тиљков, Хајдучица, Црквено поље, Црна бара, Шевино поље, Шума.
   1879 делио се Бечкерек у девет квартова, а имена појединих сокака (улица) тргова и делова, била су оваква. У првом кварту: Утрина. У другом: Буџак (данас Мали Буџак). У трећем: Лађарски, Рибарски и Рузмарински сокак. У четвртом: Граднулички, Рацков, Сижански, Турински, Цвејићев и Шећерсокак. У петом: Аљмашки сокак и Златна греда. У шестом: Видалов, Дајићев, Ђукићев, Лепојкин и Радованчев сЈокак, и Код крста. У седмом: Житни трг, Свирчев сокак, Црни шор. У осмом: Буџак, Пиварски и Радичев сокак. У деветом: Америка, Буџак, Воргићев, Коларов, и Крстићев сокак, и Рибља пијаца.
   Делови вароши: Аљмачки крај, Америка, Бика, Борђош, Буџак, Грандулица, Доље, Опавачки крај, Предграђе, Средња варош, Циганска мала, Чонтика, Швапски крај.
   Називи делова и обале Бегеја: Вирови, Водице, Густош (или Кустош), Ечански виногради, Клечански виногради, Кочина шума, Кречана, Лампрог, Марјанов брод, Накље (завој, окука), Пландиште, Салдум (Велики и Мали), Скела, Смицалице, Стари Бегеј, У јагоде, Ушће, Шума (Велика и Мала).
   У Бечкереку су се родили: Живан (Хајдаревић) Црногорац, прота и увезивач књига (OKOI 1675 — Карловци 1751.); Димитрије Поповић, сликар. Живео је у 18 веку. — Нестор Димитријевић, народни добротвор (1782—1856); Јован (Јефта) Попо- вић, сликар (1794—1858?); Евстатије (Ета) Михаиловић, писац (1802—88); Константин Данил, сликар. (1802—1873); Петар Чарнојевић, тамишки гроф и велики жупан (1.813—92); Димитрије Поповић, сликар (1827—1879); Александар Сандић, писац (1837— 1908); Јован Поповић Бечкеречанин, глумац (1837—93); Тоша Јо- нановић, глумац (1845—93); Павле Аршинов, радник на задругарству и публициста (1855—1930); Емилија Поповић, глумица (1.859—1917); др Емил Гаврила, политичар и публициста (1861— 1935); Александар Секулић, сликар (1877—1942); Воја Турински, глумац и оперски певач (1884—1935); др Васа Савић, лекар и социјални радник (1893 — Београд 1939).

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

7. 15. септембар 2017. у 13:12

   vojislav ananić

   Клек

   Још средином ХVIII века био је ненасељен. 1765 насељен је Румунима. 1773 имао је 92 дома. Нешто касније населили су се у Клек и Срби, али су га већ 1783 напустили и преселили у Војну границу, а на њихово место населили су се Немци.
   Потеси: Пустара, Слатина, Стари Бегеј, Старо село, Хунка.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

8. 15. септембар 2017. у 18:41

   vojislav ananić

   Фаркаждин

   Придадао је Ковинској жупанији. Забележен је 1363. На мапи од 1723—5 означен је као ненасељен. Насељен је 1736. 1746—7 имао је 27 домова. 1739 умрло је од куге 12, а од Турака одведено 2 особе. 1740 имао је 8 дородица са једним неожењеним сином. Старешине породица су били: кнез Андрија Крунић, Игњат Белобрадић, Радосав Сремац, Стеван Гардиновчанин, Ђурађ Денчанин, Јовица Комлушки (Comluvsky), Адам Masith (Машић), Јован Владисављев, Јовица Пејичић и Живко Сечанац. 1751 требали су овде бити насељени граничари. 1770 припадао је Немачком граничарском пуку.
   Потеси: Адице, Бајирак, Велике њиве, Велике слатине, Голић, Јарме, Кутина, Мале њиве, Мале слатине, Рит, Ревеница, Танцош, Чот, Чуруг.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

9. 3. јануар 2018. у 09:50

   Војислав Ананић

   Историја Лазарева

   Лазарево је насеље удаљено од Зрењанина 13,4 километара. Налази се источно од овог града, на прузи и магистралном асфалтном путу који повезује Зрењанин са Вршцем и осталим местима источног и југоисточног Баната. На неколико километара од села је још незавршени канал Дунав- Тиса- Дунав.
   Првог августа 1781. године трговац стоком Лазар Лукач на лицитацији у Бечу, за суму од 217.000 форинта, купио је 30.000 јутара земље у средњем Банату, са средиштем у Ечкој. После смрти Лазара Лукача (1793.) његов син Лазар Јанош ступио је у преговоре са Немцима из горњег дела Торонталске жупаније. Плод тих преговора је уговор о насељавању и већ 1800. године на огромно имање Лазара Јаноша стижу прве досељеничке немачке породице из Сент Хуберта, Шарлевира и Селтура. Као место за насељавање била им је одређена „Мартиница пуста“, ненасељена пустара која се простирала источно од Бечкерека. Било је то, после Ечке и Јанков Моста, треће насеље које је ницало на поседу Лазара Јаноша и у његову част названо је Лазарфелд. Изградња првих кућа на тлу Лазарева започета је у мају 1800. године. Куће су биле од набоја и покривене трском. Име Лазарфелд је од 05. јула 1922. године, када се назив мења у Лазарево, да би капитулацијом Југославије поново вратио старо име од 19. априла 1941. године до 03. октобра 1944. године. Лазарфелд је ослобођен 02. октобра 1944. године, а већ сутрадан добија назив Лазарево. Након другог светског рата, планском колонизацијом Лазарево је насељено борачким породицама из Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, углавном са Романије, из вишеградског краја, из околине Трнова и Калиновика, и нешто мање из околине Добоја, и из Босанске крајине од Мркоњић града и Шипова. Организовани долазак првих колониста је био 18. септембра 1945. године, када је стигло 60 породица, 19. новембра друга група, такође од 60 породица, а трећа група – 100 породица 29. децембра. Током априла следеће године овде је „возом без возног реда“ стигло још 120 породица. Тако је, након ослобађања нови дом стекло у Лазареву 340 породица.
   Извор: Интернет

   Одговори

10. 27. јануар 2018. у 18:03

    Војислав Ананић

    Милитари – Томашевац – http://mztomasevac.com/wp-content/uploads/2015/12/Militari-web.pdf

    Одговори