Житиште и околна села

23 коментара

1. 13. мај 2017. у 17:41

   vojislav ananić

   Торак (БЕГЕЈЦИ) – представља по значају другу раскрсницу у житиштанској општини. Од њих се одваја североисточни пут који повезује 4 општинска насеља и даље води у Румунију, и југоисточни пут који повезује житистанску и сечањску општину. Налази се на 80м надморске висине.

   Историја насеља Торак, односно данашњи Бегејци једно је од низа прастарих румунских места у југословенском Банату. Налази се на левој обали Бегеја, некадашњег Тимишела, на раскрсници путева који воде до Зрењанина према Темишвару и од Кикинде до Вршца. Прво документовано сведочанство о постанку села датира још из далеке 1332. год. када се Торак помиње на листама папске десетине, у којима су забележена сва примања тих година сачувана у Архиву католичке епархије у Ценаду. Према наведеним документима, у Торку је вец 1337. год. основана парохија. Српска православна митрополија у Сремским Карловцима, под чијом су јурисдикцијом дуго времена (између 1713-1865) били и банатски Румуни, уврстила је Торак међу парохије основане, “аб иммемориале темпоре”, сматрајући је као “пароцхиам антиqуам”. Још један значајан историјски докуменат помиње ондашњи Торак. У Ратном дневнику Бајазита, откривеном тек средином овог века у архиву Топ Капи Сараја из Цариграда, открива се податак да у свом походу против Мирче Старог 1394. год. после напада на Сланкамен и Тител, прелазећи кроз Бечкерек, Торак, Пардањ, Димискар, Оршаву… улази у Влашку, упућујући се према Ровинама. Сазнајемо да Торак припада Комитату Кеве (Ковин) и да је под управом Тамишког грофа Цанки Миклоша (1401-1455). Између 1713-1718. године уследио је аустријско-турски рат, а затим Пожаревацки мир (1718) после којег Торак, заједно са осталим банатским – насељима, прелази под власт аустријског царског двора. Четири деценије након тога поциње колонизација Баната са “гермариско-католицким елементима”. Према Наредби Бечког двора од 14.јула 1765. год. коју је потписала Марија Терезија “сва румунска села, која су се нашла на путу германских колониста, требало је преселити на друга места”. Ради се, наиме, о Патенту о колонизацији царице Марије Терезије од 25 фебруара 1763. год., а затим о Наредби, односно Декрету, који је упутила Банатска канцеларија за колонизацију 1765. године, којим је наредено исељавање румунског становништва из источног Торонтала, како би се швапским колонистима створило место. Овој Наредби је претходио Меморандум Грофа Перлас Риапа, светованог управитеља Баната, познатог заклетог непријатеља Румуна, који је 1708. године, због нечасних работа био избачен из службе и судски прогоњен. Мађарски историчари веома детаљно описују, са којом бруталношћу је Бечки двор поступао приликом исељавања домаћег становништва, које се нашло на путу германских експанзионистичких планова према истоку. Ни дан-данас се тачно не зна где су се придошлице настаниле. Вероватно се нису настаниле на локалитету старог Торка, који се налазио неколико километара источније од места, где се данас налази село. Легенда каже да је то било на Великом путу или Царском друму, у сенци вековних брестова, којих се сећају и данашњи стари сељани. Ради се о путу који води из Бечкерека (Зрењанина) за Темишвар. Колонисти су новим насељима дали имена села из којх су дошли: Сердин и Сакалаз. Са овим називима, региструје их мађарска карта Баииата из 1769. год. Али, нису дуго остали на овом месту. После само неколико година, правдајући то, “недовољном безбедношћу места, које је изложено пљачкама и отимачинама”, силазе на обалу Бегеја, на мочварно земљиште, окружено високим врбама и трском. Јако је земљиште било подложно плављењу и тешко обрадиво, овде су преци Торачана били безбеднији, пошто се нису налазили на путу нападача и пљацкаша. Нажалост, због ове сеобе, многи су напустили село. Они који су отали су, уз много зноја, стекли оно што им је било потребно за живот. То је констатовао и сам Јосиф 11 после своја три путовања кроз Банат: 1768, 1770. и 1773. год., када је два пута пролазио кроз Торак. После ових путовања су и Румуни добили неке олакшице. Добили су земљу. Журили су са премеравањем земље, тако да су локалне власти дале на коришцење “Колонистима по сесију земље (један “паор” односно по пола сесије ако је породица била мања и није могла да је обрађује. Сесија се састојала од 24 јутра оранице, 6 јутра ливаде, 3 јутра воћњака и 3 јутра општинског пасњака’.
   После угарске анексије Баната, живот Торачана постаје све тежи. Само три године после тога, почевши од 1782. па све до 1848. године они постају кметови на имању грофа Киш Исака, који узима у најам оба села од Бечког двора. Затим, до револуције из 1848. год. оба села прелазе из руке у руку као власништво разних грофова, породице Киш. Тешко стање Торачана није се променило ни после револуције. Бечки двор је упркос идејама револуције 1848. год., поново узео земљу и доделио је (властели) овога пута грофу Дукај Цеконицу, уместо да је подели сељацима. На његовом имању у Торку, 1903. избила је сељачка буна коју је војска угушила. Било је ухапшено преко 80 румунских сељака из оба села, те су осуђени на затвор.
   Уследио је Први светски рат, у којемје 118 Торађана изгубило живот. Већина њих је пала на бојном пољу у Галицији. Многи Торачани су одведени у заробљеништво и стигли до Туркестана. Услови живота у оба села нису се много променили на боље ни после овог рата. То потврђује и сељачка буна из 1918. на имању Дракслера, а и побуна Торачана исте године, у којој је сиротиња опљачкала имовину грчких и јеврејских трговаца што је утицало да они напусте село, као и да становништво масовно оде у Добруџу, Француску и преко океана у Аргентину и САД (1929, 1930., 1931. и 1932. године).
   После Другог светског рата положај Румуна у Торку се постепено побољшава. 1947. године два села Мали Торак и Велики Торак се спајају у једно село које називају Бегејци. Од 1960. године Бегејци су били општинско седиште, а од 1960. године, након нове територијално-административне организације земље, село припада општини Житиште.
   ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

   Одговори

2. 17. мај 2017. у 16:44

   vojislav ananić

   ТОРАК – ДОНЕДАВНО БЕГЕЈЦИ

   Садашњи Торак су некада била два села: Велики Торак (сада источни део села, према граници са Румунијом) и Мали Торак (западни део села, према Житишту).

   Тако садашње село Торак има и две румунске православне цркве, подигнуте у некадашњим посебним селима.

   ”Торак представља по значају другу раскрсницу у житиштанској општини. Од њих се одваја североисточни пут који повезује 4 општинска насеља и даље води у Румунију, и југоисточни пут који повезује житиштанску и сечањску општину…” (Википедија)

   ”Први траг датира из 1334. године и спомиње се под називом Торак. Тада је место било насељено Србима. У другој половини 18. века око 20.000 Румуна помера се из ердељских планина у Банат. Масовни долазак Румуна у Торак уследио је 1767. године. Том приликом формирана су два насеља – Мали Торак и Велики Торак, који су постојали све до краја I светског рата. Највише Румуна се доселило из долине Мориша, Чанада, Србовца и Сакалхаза. Године 1781. купио га је Исак Киш…” (Википедија)

   ”О пореклу имена Торак мало се зна. Од 1947. године до 12.04.2001. носи назив Бегејци, када му се враћа првобитни назив. ..” (Википедија)

   Велики Торак

   ”Торак (мађ. Бéгатáрнок) је насеље у Србији у општини Житиште у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2002. било је 2850 становника (према попису из 1991. било је 3700 становника)…” (Википедија)

   Историја насеља

   Прво документовано сведочанство о постанку села датира још из далеке 1332. год. када се Торак помиње на листама папске десетине, у којима су забележена сва примања тих година сачувана у Архиву католичке епархије у Ценаду. Према наведеним документима, у Торку је већ 1337. год. основана парохија. Српска православна митрополија у Сремским Карловцима, под чијом су јурисдикцијом дуго времена (између 1713-1865) били и банатски Румуни, уврстила је Торак међу парохије основане, “аб иммемориале темпоре”, сматрајући је као “пароцхиам антиqуам”. Још један значајан историјски докуменат помиње ондашњи Торак. У Ратном дневнику Бајазита, откривеном тек средином овог века у архиву Топ Капи Сараја из Цариграда, открива се податак да у свом походу против Мирче Старог 1394. год. после напада на Сланкамен и Тител, прелазећи кроз Бечкерек, Торак, Пардањ, Димискар, Оршаву… улази у Влашку, упућујући се према Ровинама. Сазнајемо да Торак припада Комитату Кеве (Ковин) и да је под управом Тамишког грофа Цанки Миклоша (1401-1455). (БАНАТерра)
   ”Између 1713-1718. године уследио је аустријско-турски рат, а затим Пожаревачки мир (1718) после којег Торак, заједно са осталим банатским – насељима, прелази под власт аустријског царског двора. Четири деценије након тога почиње колонизација Баната са “германско-католичким елементима”. Према Наредби Бечког двора од 14.јула 1765. год. коју је потписала Марија Терезија “сва румунска села, која су се нашла на путу германских колониста, требало је преселити на друга места”. Ради се, наиме, о Патенту о колонизацији царице Марије Терезије од 25 фебруара 1763. год., а затим о Наредби, односно Декрету, који је упутила Банатска канцеларија за колонизацију 1765. године, којим је наређено исељавање румунског становништва из источног Торонтала, како би се швапским колонистима створило место. Овој Наредби је претходио Меморандум Грофа Перлас Риапа, светованог управитеља Баната, познатог заклетог непријатеља Румуна, који је 1708. године, због нечасних работа био избачен из службе и судски прогоњен. Мађарски историчари веома детаљно описују, са којом бруталношћу је Бечки двор поступао приликом исељавања домаћег становништва, које се нашло на путу германских експанзионистичких планова према истоку. Ни дан-данас се тачно не зна где су се придошлице настаниле. Вероватно се нису настаниле на локалитету старог Торка, који се налазио неколико километара источније од места, где се данас налази село. Легенда каже да је то било на Великом путу или Царском друму, у сенци вековних брестова, којих се сећају и данашњи стари сељани. Ради се о путу који води из Бечкерека (Зрењанина) за Темишвар. Колонисти су новим насељима дали имена села из којх су дошли: Сердин и Сакалаз. Са овим називима, региструје их мађарска карта Баната из 1769. год. Али, нису дуго остали на овом месту. После само неколико година, правдајући то, “недовољном безбедношћу места, које је изложено пљачкама и отимачинама”, силазе на обалу Бегеја, на мочварно земљиште, окружено високим врбама и трском. Иако је земљиште било подложно плављењу и тешко обрадиво, овде су преци Торачана били безбеднији, пошто се нису налазили на путу нападача и пљачкаша. Нажалост, због ове сеобе, многи су напустили село. Они који су остали су, уз много зноја, стекли оно што им је било потребно за живот. То је констатовао и сам Јосиф II после своја три путовања кроз Банат: 1768, 1770. и 1773. год., када је два пута пролазио кроз Торак. После ових путовања су и Румуни добили неке олакшице. Добили су земљу. Журили су са премеравањем земље, тако да су локалне власти дале на коришцење “Колонистима по сесију земље (један “паор”) односно по пола сесије ако је породица била мања и није могла да је обрађује. Сесија се састојала од 24 јутра оранице, 6 јутра ливаде, 3 јутра воћњака и 3 јутра општинског пашњака’.

   После угарске анексије Баната, живот Торачана постаје све тежи. Само три године после тога, почевши од 1782. па све до 1848. године они постају кметови на имању грофа Киш Исака, који узима у најам оба села од Бечког двора. Затим, до револуције из 1848. год. оба села прелазе из руке у руку као власништво разних грофова, породице Киш. Тешко стање Торачана није се променило ни после револуције. Бечки двор је упркос идејама револуције 1848. год., поново узео земљу и доделио је (властели) овога пута грофу Дукај Чеконићу, уместо да је подели сељацима. На његовом имању у Торку, 1903. избила је сељачка буна коју је војска угушила. Било је ухапшено преко 80 румунских сељака из оба села, те су осуђени на затвор.” (БАНАТерра)

   Споменик страдалима у I светском рату

   ”Уследио је Први светски рат, у којем је 118 Торачана изгубило живот. Већина њих је пала на бојном пољу у Галицији. Многи Торачани су одведени у заробљеништво и стигли до Туркестана. Услови живота у оба села нису се много променили на боље ни после овог рата. То потврђује и сељачка буна из 1918. на имању Дракслера, а и побуна Торачана исте године, у којој је сиротиња опљачкала имовину грчких и јеврејских трговаца што је утицало да они напусте село, као и да становништво масовно оде у Добруџу, Француску и преко океана у Аргентину и САД (1929, 1930., 1931. и 1932. године). После Другог светског рата положај Румуна у Торку се постепено побољшава. 1947. године два села Мали Торак и Велики Торак се спајају у једно село које називају Бегејци. Од 1960. године Бегејци су били општинско седиште, а од 1960. године, након нове територијално-административне организације земље, село припада општини Житиште.” (БАНАТерра)

   Школа

   ”Торак (рум. Торац, мађ. Бéгатáрнок) је насеље у општини Житиште у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2002. било је 2850 становника, односно чак за хиљаду мање него према попису из 1991, када је насеље имало 3700 житеља. Већину становништа чине етнички Румуни, око 63 процената.” (Е-новине)

   Бегеј

   Река Бегеј тече северним ободом села; Торак је на левој обали.

   Велики Торак сликан са успона на мост преко Бегеја

   Румунска православна црква у Малом Тораку.

   На крају села према Житишту је манастир о коме нисам ништа дознао.

   Претпостављам да манастир припада Румунској православој вероисповести.

   На источном крају села је рибњак. Наишао сам на такмичење и дружење риболоваца.

   ”У другој половини 1991. године у месту је деловао притворски центар за особе хрватске националности са подручја захваћених грађанским ратом у Хрватској (Притворски центар Бегејци).” (Википедија)

   Одговори

3. 6. август 2017. у 06:45

   vojislav ananić

   Кратак преглед настанка и развоја банатског насеља Катарине (данас Равни Тополовац)

   Банатско насеље Катарина настало је на простору Кендерешке пустаре у средњем Банату као етнички чисто Немачко село. Кендерешка пустара била је насељавана још пре турског времена српским живљем које се бавило сточарством и живело полуномадским начином живота. Сам терен због изненадних поплава и ратних околности није погодовао сталном насељавању.
   Тек је за време Аустроугарске владавине од 1717. године у првом реду регулацијом Бегеја од 1733. године, исушивањем мочвара у Кендерешкој пустаре створен услов за изгрдњу насеља сталног типа. Насеље је настало када је на путно-поштанском правцу Бечкерек-Темишвар, петнест километара од Бечкерека пронађен убијен и ту сахрањен власник поседа Николаус Киш, а место означено крстом. Супруга поседника Катарина одлучила је да на овом месту изгради цркву и село. Од 1808-1812. године било могуће изградити цркву на планираном месту. Село је по жељи Катарине добило њено име Катарина (Katharinenfeld). Велики ненасељени простор и погодна локација која је била у средишту спахилука као и сама трагедија мужа, био је разлог оснивања насеља. Као насељено место Катарина се помиње од 1794. године.
   Насељено је већ колонизованим Немцима из околних места. О свом трошку, а према тадашњим законима за изградњу нових насеља Катарина је у центру села изградила цркву, једну од лепших и већих у Банату, Парохијски дом, хотел, а 1797. године Основну школу, општинску зграду за потребе администрације, бунар пијаће воде и ветрењачу за млевење жита. Насеље је грађено плански са ушореним и правим улицама. Број главних кућних плацева износио је 135, од тога за колонисте са пуном сесијом 115 и 20 мањих, у међувремену изградње томе је додато још 19 кућа. Уговори спахинице са кметовима склапани су на 30 година.
   После Катаринине смрти од 1830. године насеље је било под управом њеног сина Антона и његове супруге. Катарина Легхард до 1856. године, кад је управу наследио њихов син Николаус и његова супруга Хелена. Већ у време Катарине Киш одиграо се брз развој и стабилизација прилика у насељу. Напредовању места доприносио је брз развој Баната, а овај се развијао захваљујући повлашћеном положају, коњуктурама жита и потребама великих градова у Монархији и војске за житом и стоком. У конјуктурну производњу спадао је и узгој дувана. Прворазредна пољопривредна култура у Катарини била је пшеница али осим ње сејале су се и друге културе.
   Период феудалних односа праћен је са доста недаћа. Највеће су биле честе епидемије колере, поплаве а било је и земљотреса.
   Спахијски односи прекинути су 1848/49. године избијањем Мађарске револуције, након које се насеље нашло у Српском Војводству и Тамишком Банату. Године 1867. дошло је до стварања дуалистичке Аустроугарске монархије, тада је село дошло под управу Угарске. Од 1849. гонине почели су продори капиталистичких односа у пољопривреду. Неутралност у Мађарској револуцији 1848/49. године наставак повољних прилика у Српском Војводству, увођење механизације, велике потребе за житарицама, плодна земља и пространи атар, омогућиле су знатном броју поседника земље да се релативно добро снађу у капиталистичкој привреди, те ће на својим имањима успешно организовати мајурски начин производње и ангажовати најамну радну снагу у обради имања. Успешно су савлађиване и недаћа од којих је највећа била колера.
   Посебна пажња је посвећивана одгоју и образовању омладине.
   Попис из 1910. године износи следерће податке: од 430 кућа, колико је било те године 176 је било покривено трском, а 254 црепом, од набоја је било 296, цигле и набоја 107, а саме цигле 25 и 2 дрвене.(према др А.П. Петри). Давала се предност изградњи попреких кућа слова L.
   Антон Адлер, Јохан Летанг и Георг Кнап почели су вршидбу жита са самоходним вршалицама фирме Хоффер-Шранц око 1910. Насеље је повезано са пругом уског колосека у железничку мрежу 1898. године.
   У периоду мађарске управе, па и од 1918. године, Краљевине Југославије, уходао се систем капиталистичког привређивања, увођење савремене механизације и унапређење сточарства доприносило је да катарински Немци подижу продуктивност и у неповољним условима економске кризе одржавају релативно добар стандард живота.
   У Крљевини Југославије према попису из 1921.године у месту је живело 1870 станвника. Површина атара Општине Катарина износила је 9017 кј. Већина становништва бавила се пољопривредома, а око седам одсто и другим занимањим: занатством, просветом, здравством, трговином, администрацијом. Место је поседовало пошту, железничку станицу, општински млин, основну школу, забавиште, римокатоличку цркву, жупни уред, циглану, општинску електричну централу за потребе места, хотел, гостионе, продавнице, месаре, станицу за осемењавање крупне стоке, занатске радионице, јавно купатило и расадник. Катарина је спадала у једно од богатијих и најуређенијих сеоских места у Банату.
   Кретање броја становника Катарине:
   Година 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931.
   Бр. стан. 2.040 2.069 2.392 2.071 1.819 1.870 1.856
   Између два светска рата насеље је поседовало најсавременије машине за рад у пољопривреди, посебно за послове око обраде пшенице и житарица и било познато по узгоју расних коња. Степен високог образовња становништва достизало је норме најразвијенијих индустријских земаља света између два светска рата.
   Гостовањем по великим европским и америчким метрополама Музичко удружење је било познато широм Европе и Америке.
   Партија Немаца била је најача политичка организија, а пред сами рат најача је била Српска радикална странка, од удружења постојала су: Црквени хор, Мушко певачко удружење, Музичко удружење, Девојчице мајке божје, Удружење сељака, Друштво Аграрија, Студенско удружење ”Лотаргинија”, Спорско друштво, Ватрогасно друштво и Културбунд.

   ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

   Одговори

4. 7. август 2017. у 04:48

   vojislav ananić

   ПРИМЕР КОЛОНИЗАЦИЈЕ РАВНОГ ТОПОЛОВЦА

   Херцеговачки колонисти у одредиште Катарину пристизали су возом, и то: 17. септембра 1945. Столачки транспорт, 20. септембра 1945. Мостарско-Љубушки, 2. октобра 1945. Љубинско-Требињски, 3. октобра 1945. године Коњички, а током 1946. пристигли су досељеници из Босне: Тузлански транспорт, групе из Санског Моста, Босанске Крупе, Зворника и других места.
   Колонизовано је 373 породице са 2380 чланова од којих су преко 70 одсто чиниле породице из Херцеговине, остало из Босне.
   Досељеници су пристизали у војничким униформама, мешавини војничке и цивилне одеће са оружјем, у народној ношњи, комбинацији народне и грађанске одеће, одећи добивеној од УНРЕ, титовкама, цокулама, опанцима, зависно шта је ко имао да обује и обуче. Пристизало се са породицама женама и децом, носило са собом оно мало ствари што је остало после ратног вихора неуништено у одредиште Катарина. За собом су остављали згаришта кућа, попаљену и уништену имовину у вихору Другог светског рата. Иза њих су остале бројне људске жртве изгинуле у борбама против фашизма, побацане по јамама или побијне у фашистичком терору.
   Насеље Катарина колонизовано је из следећих места тадашњих срезова у Босне и Херцеговине:
   1) Требињски: Величани, Галичићи, Грмљани, Добромир, Драчево, Дрењани, Дубљани, Туље, Пољице, Седлари, Баљивац, Влака, Дврсница, Жаково, Корлати, Пожарно, Шћеница;
   2) Љубињски: Влаховићи, Жрвањ, Банчићи, Дубочица, Жабица, Струјићи, До;
   3) Коњички: Загорица, Кула, Острожац, Пожетва, Рибари, Спиљани, Хондићи, Блаце, Вињишта, Борци, Ћасим, Добригошћа, Доње Село, Грушча, Чичево, Џепи, Стојковићи, Јаворак,
   4) Столачки: Битуња, Дабрица, Долови, Кљенци, Кубаш, Меча, Милавићи, Поплат, Предоље, Сузина, Трусина, Хатељи, Хргуд,
   5) Мостарски: Пјесци;
   6) Љубушки: Звирићи, Клобук, Бијача, Бјела, Витина, Вињица;
   7) Босанска Крупа: Бенаковац, Гориња, Хашани, Пришталине;
   8) Сребренички: Божићи, Блажујевићи, Млечва, Босанска Црвица, Височник, Загај, Осредак, Боћићи, Оправдићи;
   9) Сански Мост: Липник, Бојишта, Будимлић Јапра, Читлук, Предојевића Главица, Лушци Паланка;
   10) Зворнички: Пилица, Богутово, Бјелошевац, Јасеница;
   11) Градачац: Зелиња, Трамошница, Жавар;
   12) Тузлачки: Мачковац;
   13) Брчки: Буковац, Буквик;
   14) Бјељина: Пукиш
   15) Угљевик: Мезграја;
   16) Братунац: Доњи Магашићи;
   17)Високо;
   18) Босански Брод: Велика Брусница;
   19) Бусовача: Царицин;
   19) Калесије: Шарци;
   20) Лозница; Читлук;
   21) Прњавор: Мраковица и Баната
   21) Петровград: Кумане.
   У Катарину су насељене следеће породице: Авлијаш, Адамовић, Андрић, Бајат две куће, Бебек, Беловић две куће, Берибак, Биберџић, Билал, Бискуп, Бјелић, Бјелица три куће, Богдановић две куће, Божић, Бокун, Бошковић, Брбор, Будинчић, Бундало, Васиљевић, Васић три куће, Веиновић, Видојевић, Вукановић, Вукасовић, Вулић две куће, Вукић, Вукојевић, Вукосав три куће, Вучић, Михољчић, Гаврић, Галић, Главан, Гаинов, Глухајић две куће, Голубовић две куће, Грбо три куће, Грк, Грубјеша, Гудељ, Дангубић, Делић две куће, Добранић, Деспот, Домазет седам кућа, Достић две куће, Драговић, Драгичевић. Дука 2 куће, Ђордан две куће, Ђотун, Ђујић, Ђумић, Ђурица шест кућа, Елековић, Живковић две куће, Живак, Жужа две куће, Зовак, Зовко, Зубац две куће, Зуровац, Илић, Јакшић, Јањић четири куће, Јелачић, Јевтић, Јовановић, Јокшић, Јурић, Јурковић, Калем, Киса, Кнежевић, Ковач, Ковачевић четири куће, Колак, Кологранић, Копривица три куће, Косовић две куће, Костић две куће, Козина, Крунић, Кузман три куће, Кујунџић две куће, Кукић, Куљанин, Курилић, Лазић, Ламбић, Лакић две куће, Ласковић, Лојпур четири куће, Љепава, Магазин пет кућа, Магазиновић, Малтез две куће. Манигода, Марковић две куће, Маслеша, Мијатовић, Микић, Милић две куће, Миливојевић две куће, Милиновић, Милутиновић две куће, Миљевић, Мићевић пет кућа, Михић две куће, Мићић, Медан, Митровић три куће, Митриновић, Мрђа, Мунишић, Надаждин, Недељковић, Недимовић, Нинковић две куће, Ножица две куће, Новаковић, Новчић, Обрадовић три куће, Оро две куће, Павић, Павловић, Праштало, Перишић три куће, Попадић, Прибишић три куће, Приморац, Пудар седам кућа, Пекић, Радић две куће, Радовановић две куће, Радоња, Рашић, Радуловић пет кућа, Ружић, Савчић две куће, Савић, Самарџић Сарић шест кућа Сикимић, Симић две куће, Семиз две куће, Славић три куће, Солдо две куће, Сорајић, Спасојевић, Стајић, Станаревић, Станишић, Стојановић две куће, Ступар две куће, Томаш, Томић три куће, Тодоровић, Топаловић, Тољ, Тешић, Ћупина, Ћук, Ћорић, Ћорлука, Ћирковић, Узелац, Церовина две куће, Церовић две куће, Черечина, Чолић, Шаренац пет куће, Шарић, Шешлија, Шиниковић, Шкрбић, Шкундрић, Шошо три куће и Шутић, са правом на колонизацију.
   Поред колониста у селу су остали да жива староседеочке породице: Чонтош, Будај, Пап, Чибеску, Давид, Кручај, Каутен, Бабе, Розенхофер, Крч, Косо, Алберт, Раду, Николићи и Петровићи.
   Реемигрирали, односно вратиле се у стари крај у периоду 1948-51. година следеће породице: Булат, Вукојевић 2 куће, Гајић, Гашић, Грк, Домазет 2 куће, Дука 2 куће, Ђурица 2 куће, Ђеклога, Живковић, Иванишевић 3 куће, Ивковић, Иванић, Јевтић, Јурић, Јурковић, Кнежевић, Косовић 2 куће, Кузман, Кундачина, Копривица, Колак, Козина, Лакић, Љепава 2 куће, Маврић, Милић 2 куће, Милићевић, Мичета, Мишетић 2 куће, Михић, Медар, Марковић, Оро 2 куће, Педало, Перотић, Рикало, Росо, Тољ, Хамзо, Ханитељ, Новоселац, Цице, Чихорић 2 куће, Чалија, Шарић, све укупно 291 чланом. Као разлоге повратка наводили су немогућност прилагођавања клими и новим условима живота, болест итд.
   Главно и основно занимање колонизованог становништва у старом крају било је сточарство и земљорадња. Неки су били упућени и приучени у појединим занатским пословима, које су обављали као допунско занимање, научили понешто у печалби, или дугогодишњем заробљеништву током ратова или из неких других разлога. Било су ту и два трговца један таксиста, мајстора зидара, тесара, механичара итд..
   Сви они нашли су се у условима нове власти, ликвидације класне подељености, а који су од новог друштва као сељаци очекивали ”праведнију расподелу земљишног фонда, а не и његову потпуну социјализацију.”
   Структура досељених колониста по националном саставу обухвата је 95 одсто српске и 5 одсто хрватске националности.

   ИЗВОР: Ратко И. Радовановић, ЈЕДНО БАНАТСКО РАСКРШЋЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, Житиште 2010.

   Одговори

5. 14. август 2017. у 12:28

   vojislav ananić

   ЖИТИШТЕ

   Општина Житиште смештена је у широкој равници средњег Баната 18 км североисточно од Зрењанина. Граничи се са општинама Сечањ, Кикинда, Нова Црња и државном границом према Румунији.
   Општина има изглед неправилног трапеза чијим средишњим делом протиче стари Бегејски канал, и простире се на површини од 525 км2. Укупна дужина путне мреже износи 125 км од чега је 99 км регионалних и 26 км локалних путева.
   Према попису из 2011. године, у Општини живи 16.786 становника у 12 насељених места: Банатски Двор, Банатско Карађорђево, Банатско Вишњићево, Бегејци, Међа, Нови Итебеј, Српски Итебеј, Равни Тополовац, Торда, Честерег, Хетин и Житиште. Од друге половине 18. века овде се насељавају поред Срба, Немци, Румуни, Мађари и други народи. Између два рата насељавају се породице из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Лике, као и после Другог светског рата када су се из неких крајева иселили Немци. По националној припадности у Житишту данас живи 60% Срба, 22% Мађара, 11% Румуна, 5% Рома и 2% осталих националних мањина.
   У свим местима развијена је пољопривреда, оснивају се мањи индустријски погони, а нарочит значај добија лов. На речицама и на Старом Бегеју развијен је спортски риболов, а у непосредној близини организована је и фазанерија.
   Од 44.805 ха обрадивих површина, у друштвеној својини налази се 17.200 ха, док индивидуалним пољопривредним произвођачима припада 27.605 хх. Шуме се простиру на 100 ха, док рибњак заузима површину од 450 ха. Расположиви природни потенцијали, привредни ресурси и нове инвестиције, међу којима је и измуљавање канала Бегеј, отварају перспективе будућег бржег и интензивнијег економског развоја Општине.

   Одговори

6. 21. август 2017. у 12:04

   vojislav ananić

   О БАНАТСКОМ КАРАЂОРЂЕВУ

   Банатско Карађорђево долази у ред најмлађих насеља у Војводини. Градња насеља почела је 1920. године на имању Чекоњића. Настало је насељавањем ратних ветерана Првог светског рата, првенствено добровољаца солунаца, њих је било 67% од свих укупно насељених. Највише их је пореклом из Лике, Босне, Црне Горе и Баније. Међу њима је пет носиоца Карађорђеве звезде, двадесет и пет носиоца Албанске споменице. Већину је рат затекао у САД, на раду, у печалби. Ђорђе Ђојановић (Ђорђина) и Петар Пустиња су први доселили у суседно немачко село Честерег, у јесен 1920. године. Настављено је масовније досељавање, 1921. године. Пре и у току градње насеља, досељеници су живели у колонијама, смештеним на бившим имањима Андрије Чеконића. Прво досељеничко рођено дете у Банатском Карађорђеву је Сима Пустиња, 13 новембра 1920. године. Одлука да се гради насеље је донета крајем 1923. године. Исте године је отпочета градња на Чеконићевом имању Паул мајуру, на површини од 550 катастарских јутара. На молбу краља Александра, двојица француских официра-архитеката, солунаца су пројектовали план села 1920. године. Карађорђево је добило име по Карађорђу. Званично је проглашено насељем 15. јануара 1925. године. Пред сам Други светски рат Карађорђево је имало 5.000 становника, у просеку између 5 и 6 по домаћинству. У Априлском рату је заробљено и спроведено у Немачку 152 војника, родом из Карађорђева. У току Другог светског рата, од 1941. до 1945. године, погинуло је 279 становника Банатског Карађорђева. Шеф градске полиције у Великом Бечкереку (сада Зрењанину), Јурај Шпилер, је био изузетно репресиван према Карађорђевчанима. Досељеници, добровољци су дуго задржали своју међусобну повезаност и организованост, стечену у печалби и у заједничком ратном животу.

   Извор: Интернет

   Одговори

7. 15. септембар 2017. у 12:57

   vojislav ananić

   Честерек

   Придадао је Торонталској жупанији. Забележен је 1462. На мапи од 1723—5 забележен је као ненасељен. ] 780 закупио га је, а 1800 купио гроф Јозеф Чеконић, и почео са насељавањем Мађара из Чонградске и Чанадске жупаније.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

8. 15. септембар 2017. у 12:59

   vojislav ananić

   Итебеј

   Припадао је Ковинској жупанији. Забележен је 1319—1508. Забележен је у крушевском поменику. 1660 био је знатно насеље. Тада су забележени: поп Јован, Божа, Пејак, Вукиосав, Томаш, Петак, Беља, Недељко, Пантелеј, Степан Станојчић, Гаврило, Малета, Лаза, Стојан, Груја, Захарије, Цвеја, Марко, Рајко, Стојан Хомал, Радак, Михаило, Петар Крстоноша, Илија. 1717 имао је 39 домова. Тада је већ имао цркву. 1727 имао је 40 домова, а 1736-7 73 nopecкa обвезника. 1739 умрло је у Итебеју 28 особа од куге. 1740 имао је 29 домова са 12 ожењених и једним неожењеним сином. Породичне старешине биле су: кнез Крста Оношић, Стојић, Црњански, Маринко Јерков, Радосав Рајић, Маринко Рајић, Јован Бељин, Стојић Станоје, Стојић Милићев, Јован Плавшин, Степан Валенчић, Раде Кнежевић, Срдан Кнежевић, Михаило Омаљевић, Јован Поповић, Ива Божанић, Нина Радуловачки, Игњат Недић, Радивој Босанчић, Никола Стојанић, Марко Мркшин, Стојић Остојин, Станисав Грујин, Страиња Кнежевић, Живко’ Пријић (Bryitz), Арса Пејин, Радојица Шуваковић, Ђурица Шуваковић, Петар Петковић, Стоја Цветковић, Милош Црњански, Стојић Давин (Davin), биров Радоје, пољар Вук. На једном недатираном акту, вероватно из средине XVIII века, потписани су: Нина Радуловачки, Јован Винци, кнез; Радосав Рајић, Степан Рајић, Милић Рајић, Раде Кнежев, Мило Стојанов, Радојица Шуваков Пава Петаков, Никола Пејаков, Никола Мркшић, Станисав Грујић. 1746 имао је 61 дом са 601 душом. 1758 имао је 71, а 1773 286 домова. Када је 1781 купио Итебеј Исак Киш многи Срби у Итебеју нису хтели да остану под властелином, те су се 1784, иселили у Војну границу, а Киш (1786) на њихово место, насели реформиране Мађаре из Бекешке жупаније. Тако је настао Мађарски Итебеј. 1788 населило се у Итебеј 11 породица из Србије.
   Потеси: Бара, Бела слатина, Берак, Бук, Болдур, Велики брег, Велики јоргован, Велики Переш, Велики рит, Вида, Винсгради, Грунтови, Дубока слатина, Дуга слатина, Излаз, Кендереш, Керек, Криваја, Кудељска леја, Мали јоргован, Нова Вида, Ново поље, Панска трновица, Сеоска трновица, Сигет, Спахијина греда, Стари Бегеј, Турски Бегеј, Трновица, Утрине, Ходаја, Црквина, Чинарош.
   Делови: Буџак, Ново село, Циганска мала.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

9. 15. септембар 2017. у 13:01

   vojislav ananić

   Торда

   Припадала је Торонталској жупанији. Забележена је у другој половини XIV века. Тада је припадала Томи сину Радича. Једна Торда забележена је у крушевском поменику. 1660 забележени су: поп Субота, Јован, Павле, Цвеја ћурчија, Милета Вучић, Бајчета, а 1666: поп Јован, Марко Санковић, Јован, монах Давид, Цвеја, Божа, Стојан, Стојша, Милета, Даба, Баја, Вуја, Андреја, Трифун, Аврам. На мапи од 1723—5 означена је као ненасељена. 1776 населили су у Торду Мађари из краја око Сегедина, Чонграда и Сенте.
   Један потес Торда налази се у пољу Добрице.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

10. 15. септембар 2017. у 13:02

    vojislav ananić

    Хетин (Хетино)

    Припадао је Тамишкој жупанији. Забележен је 1472. 1581 живеле су у Хетину три српске сточарске породице. И 1660: био је насељен. На мапи од 1723—5 означен је као ненасељен. На ово насеље као српско сећа презиме Етински. Данас је потес у пољу Кече и Кларије.
    Потес: Болдур

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори