Порекло презимена, Житиште (Горњи Банат)

Порекло становништва села Житиште (које се некад звало Бегеј Свети Ђурађ), према истраживању Јована Ердељановића “Срби у Банату”

Овдашња црква слави Св. Ђурђа. Не зна се тачно зашто је посвећена томе свецу. Неки мисле по томе што се фамилија Ђурђевих, која слави Ђурђевдан, населила на месту Равни брег, на коме је било њихово прво насеље, па су са њега отишли на Старо село, тако да је ово село измењало три места, а данашње је четврто. По другом тврђењу, на Равном брегу су само остаци неког насеља из ранијих времена, а преци Ђурђевих су живели на Старом селу кратко време и после прешли овамо, око данашњег крста на Вашаришту и затим се село раширило ка сдадашњем Бегеју. А по тврђењу самих Ђурђевих, њихови преци су дошли у село кад је оно било око данашњег Вашаришта.

Дакле, нити је могло по Ђуршевима бити названо село, нити дат светац цркви. А по свему се може сматрати да је негдашња (мађарска или српска) црква Св. Ђурђа била на оном месту – хумци – у Старом селу где и сад налазе цигле са малтером и кости, јамачно од негдашњег гробља код те цркве. Врло је вероватно да је и на Равном брегу било сеоце кад и на Старом селу.

Становници Старог села су били Ђуђини, Ковачеви, Мијатови (”први су они ударили колац”), дакле само мали број фамилија и кућа. Мијатови, Гацини и Пекини били су ”један корен” од три брата (Мија, Гаца и Пека), сви славе ”Вартоломију”. Са Ђурђевима су били кумови, па се после женидмоб опријатељили, а ”кумство манули”.

Старина обичаја, особито божићних, и сродност са обичајима Средњег Баната говорили би о старом банатском пореклу бар основног српског становништва у Светом Ђурђу.

СТАРИ РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА:

– БЕЧЕЈЦИ; предак дошао из Бечеја (избегао од војске), од Бошкових у Бечеју, са четири сина; звао се ”Лонгина” и овде добио назив ”Бечејац”; одавде су се одселили у Ченту, Сакуле, Ботош.

– Баба Ката и баба Грана, две јетрве, тукле су ”инжињера” што је хтео да ту копа Бегеј – да им не квари куће и да ми се деца не даве. И ”инжињер” је компао на данашњем месту. Од баба-Кате су КАТИЋИ, а од баба-Гране ГРАНИЋИ. А оне су биле од фамилије ЂУРЂЕВИХ, која је дошла из Парца, од места Св. Ђурђа, у време кад су почели овде ”градити село”, ”мерити сокаке” (ово је сасвим поуздано предање од самих Ђурђевих).

– ХРИСТИФОРОВИЋИ (Ристићи): Било их је петорица браће: Мркша, од кога су Мркшићи у Итебеју, Јакша, од кога су Јакшићи којих сад нема (ушао им један Мијатов у кућу), Риста и још двојица. Ови су побегли из Надлака западно од Арада у Румунији, од Турака, и Риста се сакрио у воденицу код Банлока западно од Дете у Румунији, и спасао се. Ристини син Јован дошао је овамо из Банлока, као свештеник – Јован Ристић. Син му је Спиридон, а његови синови су: Дионисија, Алекса и Тоша. Јован је овде био први свештеник и код њега је био ”инжињер” који је овде премеравао и делио народу земљу јер није било још ни спахије. Од Алексе је Светозар, стар човек, са пет синова: најстарији је Алекса (шесто колено по реду).

ТУЦИЋЕВИ: звали су се Јакшићи и имали су племство од старине, а пребегли су из Мола у Бачкој и због тога бекства променили презиме. После су тражили своје право имање и племство. Добегли су кад овде још није било село, тј. кад је насеље још било разбацано, неуређено, без данашњих улица.

ИСЕЉЕНЕ ФАМИЛИЈЕ:

Зна се да су овде били и одавде отичи у Ченту – МОМИРОВИ.

ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. vojislav ananić

    ЖИТИШТЕ
    Золтан Чемере
    1319 Zenthgyurgh, 1723 St.Czurcz, 1853 Szent-György, 1873 Bega- Szentgyörgy, 1922 Бегеј Свети Ђурађ, 1943 St. Georgen, 1947 Житиште
    Општина Житиште припада Средњобанатском управном округу, налази се североисточно од града Зрењанина, на средњем току Новог Бегеја. Поред самог насеља, које је административни центар, овој општини припадају и насељена места Честерег, Торда, Равни Тополовац, Вишњићево, Бегејци (Торак), Банатско Карађорђево, Нови Итебеј, Српски Итебеј и Међа. Општина се простире на 525 квадратна км, а према последњем попису (2002), имала је 20.399 становника, српске, мађарске и румунске националности.
    Најранији писани трагови о насељу Житишту потичу још из средњег века. У приобаљу реке Бегеја, негдашње жиле-куцавице средњег Баната, трагом извора, већ у XIII-XIV веку наилазимо на групу земљорадничких насеља, која у то време припадају Ковинској жупанији; једно од њих је и насеље Сент Ђерђ (у преводу: Свети Ђурађ), како се у то време називало данашње Житиште. Средњовековно насеље Сент Ђерђ налазило се 2 километра северно од данашњег Житишта, на старом току Бегеја, у потесу званом Старо село. С деснестране пута Житиште – Банатски Двор, на само 200 метара од овдашње црпне станице, налази се површина под ретком шумом. У њивама око шуме посвуда се налази средњовековни керамички материјал, а на самој ивици шумице налази се површина с грађевинским шутом (уситњене цигле и кречни малтер) и људским костима. Ово су, по свему судећи, трагови негдашње цркве средњовековног Светог Ђурђа, која је била окружена гробљем. У близини овог објекта, након орања, прикупљено је неколико чанкастих новчића угарског краља Стефана IV и један оштећен бронзани крст. Овај локалитет спомиње и Јован Ердељановић у својој књизи Срби у Банату, наводећи да су људи у потесу Старо Село раскопали једну хумку и одмах на два ашова дубине нашли много цигала, затим један камен, а по хумци и много костију.
    Први писани податак о месту Сент Ђерђ потиче из 1319. године, када га је угарски краљ Карло Анжујски доделио иладијском капетану Тамашу Карталију и његовом брату Етели. Ова породица је касније, по средишту властелинства, понела назив Итебејски. Насеље је, међутим, опустошено 1452. године, када је породица Химфи напала место и растералa овдашње становништво. У турском раздобљу место Свети Ђурђе налазило се у поседу Мехмед-паше Соколовића; касније је опустело, па се на Мерсијевој мапи Баната из 1723. године наводи као пустара Szent Czurz. Једно време је ова пустара припадала граду Бечкереку.
    Године 1724. на месту некадашњег насеља, на обали старог Бегеја, насељени су Срби и Румуни. Након укидања Потиско-поморишке војне границе 1751. Године број овдашњих српских породица се увећао; међутим, након формирања Привилегованога кикиндског дистрикта 1774. године, део српског становништва се иселио из места, померајући се на север, према територији дистрикта.
    Тада су у месту насељени Румуни са простора Арадске жупаније; међутим, исто тада је и само насеље премештено са старог Бегеја на трасу новог Бегеја, који је управо тих година био прокопан. Убрзо је почела распродаја коморске земље од стране аустријских власти, па је 1781. године насеље доспело у посед властелинске породице Киш, што је нагнало овдашње Румуне да се одселе у Панчево. У каснијим пописима становништва румунски се живаљ више и не помиње. На њихово место је из суседне Бачке досељено немачко становништво. ( попису насеља Торонталске жупаније из 1787. године насеље Сентђерђ је убележено са 1.230 становника и 160 кућа. До године 1850. Број становника се удвостручио, достигавши бројку од 2.569 житеља (1.486 Немаца, 1.073 Србина, 8 Јевреја итд). Према привременом катастру Торонталске жупаније из 1865. године насељу Сентђерђ је припадало 7.778 јутара земљишта, од чега је 4.733 јутра под ораницама, и 133 јутра под виноградима. Место је имало два велепоседника и 406 малопоседника.
    У првој половини XIX века у месту су подигнуте две цркве: римокатоличка је сазидана 1815, док је православна завршена 1839. године. Насеље је током протеклих 100-150 година у више наврата мењало назив: до 1873. године звало се Szent-György, да би од те године понело назив Bega-Szent-György. После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, насеље се званично назива Бегеј Свети Ђурађ (1922); након Другога светског рата добија свој данашњи назив Житиште (1947).
    У тим послератним годинама, на место протеранога немачког живља, насељени су српски колонисти из Босанске Крајине. Према попису из 2002. године, у седишту општине, самом Житишту, има 3.242 становника, претежно Срба, док у осталим подручним насељима обитава национално мешовито, српско, мађарско и румунско становништво.
    Лепо је и данас у центру Житишта видети православну цркву из 1839. године, такође, такозвани Деда-Јоцкин парк, затим Рокијев споменик, као и шеталиште на обали Новог Бегеја, на улазу у место из правца Банатског Двора. Нажалост, римокатоличка црква је, одлуком комунистичких власти из времена непосредно после Другога светског рата, порушена.
    Место се може дичити вајаром светског гласа који је овде рођен. Иштван Сентђерђи (1881-1938) започео је каријеру у Цириху као каменорезац, али по наговору околине уписао се на Уметничку академију у Брислу (разред ван дер Степена), где ће остварити своја прва дела призната као успела. Касније професор на кадемији ликовних уметности у Будимпешти, познат је као савршени портретиста, а његови радови се налазе у музејима Будимпеште, Рима итд.

    ИЗВОР: ХРОНОЛОГИЈА ГРАДОВА

    Анина, Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ, Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет, Херкулска Бања, Чаково – Румунија и Алибунар, Бела Црква, Житиште, Ковачица, Ковин, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ, Чока – Србија

    Координатор пројекта: БАРНА БОДО

    Темишвар, 2009.

    Приредио: Војислав Ананић