Порекло становништва горњебанатског насеља Ечка, који је Јован Ердељановић саставио према “Летопису старе Ечке”. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић
Откуда се и зашто се село ово зове Ечка, не зна се позитивно, а када је насељено и од кога, и то се не зна, нити има позитивних историјских података о томе. У опису ове жупаније наводи се да је овде живела једна од Атилиних жена којој је било име Esce, и да отуд ово место носи своје име. Стога је Одбор за помађаривање места био предложио да се ово село назове Ечехилда, али је општинско представништво одбило и протествовало против тога. Навод да име селу долази од имена Атилине жене, биће да је скаска, измишљена да би се могло што пре ово место означити да је мађарског порекла, иако у њему нема Мађара, нити је било.
Ечка је несумњиво једно од старијих места, јер није насељено под Маријом Терезијом…. Услед тога што је народ морао сад кулучити и давати спахији десетак, напустише многи ”седиоци” ово место и свој посед и одоше у Војну границу, понајвише у Ченту, где се и сад цела једна улица зове Ечански сокак. То су били Срби што су се овде затекли, а само мали број од њих, 40-50 кућа, остаде и надаље овде. Пошто су многе куће остале пусте и земљишта напутена, насели спахија Румуне, које доведе из села Мацедонија код Рудне према Темишвару и из других села. После је насељавао и Немце из разних села….(мој додатак – спахија се звао Лукач Лазар, родом Јерменин, који је држао и државно добро Беље у Славонији).
– Било је овде Срба 1878. године 231 душа, домова 45, брачних парова 50;
– 1890. године свега 183 душе , брачних парова 38, домова 37
– Године 1905. свега 206 душа, домова 38, брачних парова 46
– Године 1908. свега 195 душа, домова 38, брачних парова 44
– Године 1911. свега 204 душа, домова 35, брачних парова 41
– Године 1915. свега 199 душа, домова 36, брачних парова 49
– Године 1920. свега 196 душа, домова 34, брачних парова 51
….Али се скоро сваке године понеко исели: 1892., 1893. и 1897. по 1 МИШКОВИЋ са скупа 18 душа; 1899. РАДОНИЋ са 3 душе; 1895. ЧОРОГАР са 7 душа; 1906. САБОВЉЕВ са 4 душе; 1903. БИТЕВИЋ са 5 душа; 1908. Радонић са 4 душе.
Школе није могло бити, ни српких учитеља, због малог броја српске деце, него су после одељења од Румуна, српској деци учитељи били пароси: најпре Димитрије Мургуловић, а затим, од 1879.-1908. Светозар Теодоровић.
…. А лета 1874. године се Срби оделе од Румуна и врате у своју стару цркву, која је њихова и била и коју су они саградили и имали пре доласка Румуна. Парох Димитрије Мургаловић пређе Србима, а други парох, Кирил Магдић (доцније Магда), остане код Румуна.
Парохијани су сви Срби, од којих су Чорогари били пореклом Румуни. Сви знају и румунски, док Румуни не знају сви српски. Срби су телесно доста развијени и здрави, већином црномањасти, а мањим делом плави. Узраста су средњег и већег, а малих је најмање. Женске су слабије развијене, има их доста кржљавих и ретко је видети лепотицу. Срби су веселе нарави и воле песму, свирку и коло и добри су играчи скоро сви. У крви им је да се за ма шта из ината заваде, један другом у нос иду и пркосе, а жене често не говоре једна с другом и праве сплетке и свађу, па и суду одмах трче, а наравно да се нађу који то потпирују и помажу. Народ је вредан и штедљив. Иако воли да се у своје време и провесели, ипак се не може рећи да је одан пићу…. Многи су чистији и за то имају више смисла но Румуни, код којих је нечистоћа и нема у томе. Стога су Срби здравији и не страдају ни близу од заразних болести толико колико Румуни…. Куће су од набоја, под трском и црепом, чисте, окречене и заграђене.
Одело је чисто и није раскошно. Зими од белог сукна чакшире, беле обојке и опанке, лети у гаћами и папучама. А парадно: чизме и плаве (угасите) ћурдије и чакшире, широке шешире, момци рекле ратне боје, ретко свилене, а девојке хаљине вунене, без дуката и свиле; има млада које носе шешир окићен вештачким цвећем.
Народ се храни доста добро и жене кухају добро и укусно. Скоро сваки коље рањеника те има смока у кући. Живине држе те једу месо и јаја, а и доста млека. Лети поврћа и воћа, којег овде има прилично. Хлеб је пшенични, а зими мешају помало и кукурузна брашна, а и кромпира, па и куљу и проју и у њу бундеве, а и иначе чешће једу печене бундеве. Постове осим ускршњег, не држе (осим старих људи и жена) и причешћују се само ускршњег поста и то не сви. Болеснике врло ретко причешћују.
…. Псовке и гадне речи као и клетве нису јако распрострањене. У цркву иде народ доста уредно, особито зими; мање лети кад су пољски радови.
Године 1836. Изгорело је готово све село на Велику суботу: једна Влахиња бацила жар из пећи, а јак ветар био.
Насеобина Стајићево основана 1923. године и пошто су и овдашње породице, осим 5-6 кућа, одбиле тамо земљу, мора да су се преселити тамо. И Стајићево спада у ечанску епархију.
ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић
26. октобар 2012. у 00:38
Goran Goranic
Imate delimicno pogresnu informaciju za prezime Corogar, da su Srbi sa poreklom rumunskim. Corogar prezime nose dve loze i nisu u nikakvom krvnom srodstvu. Jedna loza potice iz Raske i takodje je doseljena u Banat, a druga loza potice iz delova oko Temisvara koji su bili naseljeni iskljucivo srpskim zivljem. Tacno je da su dosli iz dela Rumunije koji je bio vecinski naseljen srpskim zivljem. Obe loze su porekla srpskog. Mozete se posluziti sa knjigom koju je izdala Srpska pravoslavna crkva u kojoj pise o obe loze Corogar dosta opsirno.
Ja sam jedan od od loze Corogar.Kod nas niko nije znao rumunski, poznajem obe loze jer su se doseljene obe u Banat. Postoji jos samo jedan preziveli Corogar u Crnoj Gori, okolina Kolasina. Neke loze je Sveti Nikola slava, druge je Sveta Petka.
Smatram da bi bilo bolje da upotrebite knjigu koju je Srpska pravoslavna crkva izdala jer je tacnija od letopisa koji su delimicno tacni.
26. октобар 2012. у 18:35
Александар Маринковић
Овде се не ради о употреби неког извора који је тачнији у односу на други који је делимично тачан. Текст је преузет из Ердељановићеве књиге коју је одобрила Акадамија наука, и циљ је да подаци из те књиге постану доступни ширем кругу људи. Уколико ви или било ко други, поседује неки веродостојни извор који би Ердељановићеве податке допунио или можда чак оповргао, може слободно да понуди линк или да га прекуца и постави на сајт.
С друге стране, ви се позивате на новије издање у окриљу СПЦ, а Ердељановић се ослања на изворне црквене летописе те исте СПЦ. Дакле, није проблем у Ердељановићу.
И поново напомињем, да верници СПЦ не морају нужно и имати српско порекло без обзира из којег краја долазе.
31. октобар 2012. у 02:12
Goran Goranic
Izvor je vecinom tacan jer se navodi:
Parohijani su svi Srbi, od kojih su Čorogari bili poreklom Rumuni.
Ja samo preciziram da jesu bili iz krajeva rumunskih koji su bili nastanjeni Srbima.
ERDELJANOVIC U TOM TEKSTU I KAZE DA SU COROGARI SRBI ali SA POREKLOM RUMUNSKIM,A JA SAM SAMO PRECIZIRAO DA SU DOSELJENI BILI SA RUMUNSKIH PROSTORA, SA TIH PROSTORA SU PRVO DOSELJENI ODNOSNO NASELJENI SRBI IZ RUMUNIJE, A POTOM I RUMUNI.
NARAVNO DA VERNICI SPC NISU SVI SRBI KAO STO NI SVI SRBI NISU VERNICI SPC.
27. септембар 2015. у 19:55
Dejan Čorogar
Postovani!
Ja sam od loze Corogar,koji su bili doseljeni u Ecku.Moj pradeda je 1930.god.porodicu preselio u obliznje selo Orlovat.Koliko sam ja saznao,trebalo bi da su moji preci u Ecku doseljeni sa Carnojevicem,a jednom prilikom sam saznao da u Crnoj Gori,ne znam tacno gde,postoji selo u kome svi stanovnici imaju prezime kao ja.Bio bih Vam veoma zahvalan za detaljnije podatke,posebno zato sto se bavim mislju da izradim porodicni grb.
Pozdrav!
17. април 2024. у 13:32
Gordana Miskovic po majci Čorogar.
Poštovani,
volela bih da stupim u kontakt sa potomcima porodice Čorogar jer od moje familije nema nikoga. Mi smo doseljeni u Seferin i tu su svi moji Čorogarovi živeli do skora. Na žalost više nema ni jednog muskog potomka, tako da se naša porodica ugasila.
Pozdrav
13. мај 2017. у 17:00
vojislav ananić
Ечка – је типично војвођанско село. Налази се десет километара јужно од Зрењанина, измедју Бегеја и магистралног пута Зрењанин – Београд. Насеље има изузетно повољан географски положај, пошто преко села пролазе путеви који повезују центар општине тј. Зрењанин са Лукићевом, Томашевцем, Орловатом, Стајићевом, Фаркаждином, Перлезом, чентом, Книћанином, Белим Блато и Лукиним Селом. Уствари преко њега воде и путеви који повезују овај део Баната са Београдом и Нови Садом. Село се иначе, налази на 20 степени и 22 минута источне географске дужине и 45 степени и 22 минута северне географске ширине. Његова надморска висина износи око 80 метара, док се у непосредној околини креће измедју 80 и 85 метара.
Географска слика Ечке и целе околине, као и положај, јасно говоре да су и у давној историјској прошлости на овим просторима постојали максимални услови за стални боравак и живот људи. На основу овога намеће се закључак да су ово подручје насељавали људи још почетком нове ере. У прилог овое говоре и бројни археолошки локалитети који се налазе у атарима Мужље, Ботоша, Зрењанина, Перлеза и слично. Доказано је да су на територији Ечке и њене околине још пре нове ере живела илирска, сармеатска, дачанска и друга племена. Такодје је научно доказано да је крајем III па до средине IV века живело бројно сарматско племе Роксалани. До сада се не располаже доказима да је на месту данашњег села, научно потврдјеним, постојало пре почетка XVII века неко стално људско насеље. На основу досадашњих истраживања установљено је да се на једној карти југозападног Баната из 1553. године помињу од сталних насеља само Бечкерек, Перлез, Јанков Мост и Сарча. Ово говори да Ечка у то време није постојала. Када су 1718. године на основу Пожаревачког мира Турци протерани из ових крајева Баната настаје већи брј нових села, а ни медју тим новонасталим селима не помиње се Ечка. Ова два податка говоре да је она највероватније настала у XVII веку. О овоме говори и историјски спис, тј. декрет цара Карла III од 12. септембра 1718. године, којим Ечка и друга околна села улазе у састав Бечкеречког диштрикта. Овде је некада било седиште властелинства грофова Лазар. Лазар Лукач, пореклом Јерменин из Ердеља, купио је 1781. године огромне поседе од бечког двора и био родоначелник породице која је пуних 160 године владала Ечком. Њихов дворац “Каштел”, подигнут у енглеском стилу, постао је центар друштвеног живота већи и од самог Бечкерека. О пореклу назива места нема тачних података. Постоје само легенде. Једна од тих легенди каже да је место добило име по имену жене хунског водје Атиле, званог “Бич божији”. Друга, веома слична, легенда каже да је у том истом хунском логору, умрла Атилина ћерка Ечка од грознице те да је ожалошћени отац целом крају дао њено име. Постоје и друга тумачења која се темеље на латинским речима које означавају појмове: речна окука (меандра) и мост, као и румунској речи са значењем “ивер”. Мађарска властела, настојећи да спроведу мадјаризацију у данашњој Војводини, мењала је немадјарска имена насеља. Ово није мимоишло ни Ечку. Она је посебним декрето 1843. године добила мађарски назив Ечехида. Овај поступак је изазвао велико огорчење становништва румунске и српске народности, па је оно деценијама, пишући жалбе и шаљући делегације разни представницима власти, покушало да селу врати назив. Пошто је све било узалуд Румуни и Срби су 2. маја 1911. године изабрали трочлану делегацију и послала је у Будимпешту да од министра унутрашњих послова тражи да се селу врати стари назив Стара Ечка (Ечка – веке). Делегација је успешно извршила посао па је министарство унутрашњих послова својом наредбом од 16. јануара 1912. године селу вратила тако дуго тражени назив – Стара Ечка. Насељавање села и његова старост губе се у маглама прошлости, што је уједно случај и са великим броје других војводјанских насеља. чињенице говоре да је оно настало у XII веку у време турске владавине, у време великих историјских догадјаја који су се одигравали у овим крајевима Угарске. Аустријски цар Карл III 1716. године започиње колонизацију Баната, која је трајала скоро 140 година, и насељава га Швабама из Баварске, Немаца, Румуна, Француза, Бугара и др. Потребно је напоменути да је у време колонизације у Банату, па и у Ечки, био настањен доста велики број Срба, који су у ове крајеве дошли у мањем делу средином XV века, а већином у време Велике сеобе Срба 1690. године под водјством патријарха Арсенија чарнојевића. Почетком 1924. годие у Ечки је дошло до сеобе становника. У новоосновано село које је добило назив Стајићево преселиле су се готово све српске породице, тако да их је у селу остало једва тридесетак. После ослободјења (1945.) село је као и цела земља, почело нагло да се развија, тако да се од тог периода развило више него за цело време свог постојања, што је довело до новог досељавања Срба у Ечку.
Дворац “Каштел” Властелински дворац грофова Лазар у Ечки подигао је 1820. године Лазар Агоштон. читава Ечка у то се време налази у поседу ове богате јерменске породице. На отварању дворца, уз присуство и тада најбогатијег властелина Угарске, грофа Естерхазија, свирао је на клавиру и деветогодишњи музички вундеркинд, Франц Лист, и задивио све присутне својим талентом. Годинама после помпезних догадјаја везаних за отварање ечанског дворца, народ је препричавао незаборавне дане, када је и најсиромашнији мештанин осетио радост несвакидашњег славља. Дворац и његову предивну околину припадници породице Лазар користе све до 1893. године, када умире њихов последњи потомак. Управници имања се смењују потом све до краја Другог светског рата.
Дворац је после рата за своје потребе користила Армија, а затим је био уступљен привредним организацијама. Почетком шездесетих година он је био уступљен новооснованој угоститељској организацији у селу. Претворен у хотел и ресторан, ечански дворац “Каштел” и данас привлачи пажњу посетилаца овог краја, а његово окружење немо сведочи о богатој и бурној историји овде ствареној вековима. Крајем седамдесетих година овај некадашњи дворац је реновиран и претворен у угоститељски објекат високе категорије који поред домаћих гостију посећују често и странци. Грофовски дворац “Каштел” је саградјен у ловачком стилу.
Дворац је својевремено располагао са великим парком који је одржаван по угледу на енглеске паркове. У парку су се све све до данашњег дана очувала и два споменика. Један од њих посвећен је Лазару Михаилу, спахијином сину који је погинуо сину који је погину у Наполеоновим ратовима почетком XIX века, а други је гроф Хорнонкурт подигао у знак сећања на свог оца. Овај други споменик је овековечен у лику светог Убертуса, заштитника лова. Пошто су власници дворца били пасионирани ловци, у дворцу је својевремено постојала и веома богата збирка ловачких трофеја. Ова збирка је у вихору два последња рата неповратно исчезла. Тих година када је дворац био уступљен угоститељској рганизацији у селу, један део парка претворен у велелепни цвећнак, а подигнути су воћњак и виноград. Тих година је у дворишту “Каштела” и испред Савремене галерије била постављена скулптура “Девојка са птицом” рад уметнице Татјане Зарин, која и данас краси парк “Каштела”. Уметничка колонија Ечка заузима значајно место и на ликовној карти Југославије. Пуне четири деценије овде постоји Уметничка колонија, а збирка савремене уметности данас садржи више од две хиљаде експоната и обогаћује се сваке године. Уметничка колонија у Ечки са сталном поставком савремене југословенске ликовне уметности, отворена 1958. године. Један део објеката дворца “Каштел” био претворен у Уметничку колонију у којој су годинама боравиле десетине сликара, вајара, музичара, књижевника и других уметника. Многи сликарски и вајарски радови настали у овој колонији били су откупљени, неке су уметници поклонили и тако је створена Савремена галерија која данас има неколико стотина експоната. Царска бара Налази се на 17 км јужно од Зрењанина, око 2 км од магистралног пута Зрењанин-Београд. Аустоугарски престолонаследник и жртва Сарајевског атентата, Фердинанд, радо је ловио по просторима ове баре, те је добила име “Царска”.
Комплекс Царске баре, напуштеног тока Бегеја, део је ширег пространства (око 500 Ха) које припада највећем европском слатководном рибњаку – Рибарском газдинству “Ечка”. Посебну природну вредност овог предела чини мозаичност, водене, травнате и шумске вегетације, као и разноврсност животињских врста, у чијем оквиру централно место заузима богатство птичјег света – орнитофауне. Од укупно 310 врста регистрованих на територији Војводине, на подручју Царске баре евидентирано је чак 295. Царска бара стављена је под заштиту као природно научно-истраживачко подручје. У околини баре развијен је ловни и риболовни туризам. Госте очекује хотел “Сибила” и национални ресторан специјализован за припремање рибе и дивљачи. У туристичку понуду Царске баре спада и изнајмљивање брода за разгледање баре и њених живописних обла. Приобални појас Царске баре веома је богат биљним врстама. Ту срећемо природне шуме топла и беле врбе. Најзаступљеније врсте биљака су: двозуб, гавез, велика врбица, обична гагонија, трска, купина, багремац. Од животињског света ту најчешће срећемо: белу чапљу, чапља кашикара, ражањ, мали корморан, мала бела чапља, мала жута чапља, сива чашља, гак, црвена чапља. Од грабљивица шкањца, банатски соко, јастреб, еја, луња. Од орлова срећемо орла рибара, змијара и као украс нашег неба орла белорепана. Треба истаћи да је ово подручје Царске баре проглашен као природни резерват и сада је један од највећих у Југославији, а око њега се налази и још Војтина млака, Тигањица.
У овом насељу, у ком вековима складно живе Срби и Румуни, пажњу намерника завредјују и три објекта духовне и градитељске културе: српска и румунска православна и католичка црква. Српска православна црква Најстарији и најзначајнији објекат у селу је зграда српске православне цркве изградјене 1711. године. То је једна од најстаријих православних цркава у Војводини изградјених после велике сеобе 1690. године, а свакако најстарија црква у Банату. Озидана је од черпића и покривена шиндром, полуобличастог свода, са три прозора на северном и јужном делу и барокним иконостасом из 1786. године, рад Теодора Поповића. Стари иконостас, из 1744. године, рад Недељка Поповића Шербана, данас се налази у Народном музеју у Зрењанину. Садашњи иконостас у овој цркви постављен је 1869. године врло је стар и потиче од непознатог уметника. Црква је као један од најстаријих сачуваних споменика културе на овом подручју и због историјског значаја проглашена за историјски споменик и под заштитом је државе. Црквена ризница располаже са веома ретким примерцима старог кованог сребра. У порти цркве налазе се и неколико веома старих надгробних споменика подигнутих на гробовима свештеника који су служили у овој цркви.
Румунска православна црква Грађена је у неокласицистичком стилу, у периоду 1844-1850. године. Спада у ред једнобродних градјевина, са полукружном олтарском апсидом на источној и високим звоником на западној страни. Налази се у самом средишту села. Иконостас је дуборезачки рад у дрвету и у потпуности је позлаћен. Иконе радјене уљем на дрвеној подлози дело су Георгија Поповића из 1810-1815. године, а 1939. Мангело Родић извршио је рестаурацију. Унутрашњост цркве декорисао је Јожеф Гојгнер, али су слике пред Други светски рат пресликане и рад су Адама Стефановића.
Римокатоличка црква Треба рећи да извесну уметничку вредност представља и зграда католичке цркве, као и то да се у њој налазе скупоцена дела сликара чувене фламанске школе Ван де Венеа. Ову цркву подигао је ечански велепоседник Сигмунд Лазар, 1884. године, на месту старог храма, изгорелог 1836. године. Представља једнобродну градјевину са полукружном апсидом и високим звоником. Целокупну декорацију цркве израдио је Јожеф Гојгнер, али су до данас сачувани само фрагменти. На зидовима измедју прозора налазе се четири иконе радјене техником уља на платну, а потичу из Царске ризнице у Бечу. Слике се приписују најпознатијем бечком мајстору тог времена Мулберчу. Унутрашњост цркве чува и неколико слика на платну из XII века, рад фламанских сликара. Слику главног олтара “Христово крштење” израдио је холандски мајстор Адолф Ван дер Вене(1828-1911.). Црква затвара са северне стране главну ечанску улицу и у непосредној је близини познатог дворца и излетишта “Каштел”.
ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata