Нови Сад и околна места

11. јун 2012.

коментара: 37

Град Нови Сад:

Бегеч, Будисава, Ветерник, Каћ, Кисач (обухвата и Танкосићево које је до 1978. било самостално насеље), Ковиљ, Нови Сад (у периоду од 1980 до 1989. године данашње јединствено насеље Нови Сад је било подељено на Нови Сад-Стари Град, Нови Сад-Лиман, Нови Сад-Детелинара, Нови Сад-Подунавље и Нови Сад-Славија), Руменка, Степановићево, Футог и Ченеј.

Градска општина Петроварадин:

Буковац, Лединци, Петроварадин, Сремска Каменица и Стари Лединци (до 1999. године део Лединаца).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (37)

Одговорите

37 коментара

  1. Војислав Ананић

    Добровољци под сумњом (22)

    Ашкрабић Раде Ристо Драмешина, Гацко Гудељ Николе Јово Шурић, Невесиње кафеџија
    Дробац Стевана Раде, борац Мала Глишова Грачац земљорадник Ђаковић Тоше Пера Нови Сад Ђоновић Милан Инђић Стевана Никола Кијани, Грачац Карановић Лазара Сава, борац Ср. Каменица, Нови Сад земљорадник Косовац Николе Буде Шкалић, Оточац чиновник Мандарић Васе Никола, борац Вребац, Госпић Мирковић Јован Лединци, Нови Сад Недељковић Платон Лединци, Нови Сад Николић Светозара Стеван Лединци, Нови Сад фабрички радник Огњановић Петра Милан Нови Сад Радуловић Малише Митар Жањевица, Гацко земљорадник Тепавчевић Петра Андрија Казанци, Гацко Тодоровић Мите Милорад 1.895, Раковац, Беочин земљорадник Танкосић Васе Паја Лединци, Нови Сад земљорадник Танкосић Јован Лединци, Нови Сад земљорадник Чепелица, Шнљеговић Ђуре Илија Колешко, Невесиње Шупић Ђуре Илија Изгори, Гацко. За администрацију, особе са овог последњег списка биле су познате искључиво као „непризнати добровољци”, иако се радило о ратницима којима је добровољачки статус, непосредно после Светског рата, једном већ био признат решењем Министарства војног. Без нових добровољачких уверења, која су петнаест година после рата морали поново “вадити” из истог оног Министарства војног, добровољци више нису сматрани добровољцима. Једнаке судбине били су и они добровољци који своја добровољачка уверења нису „на време” доставили администрацији на увид, ради провере. Поред ове двадесет тројице „непризнатих”, нашло се још четрнаест добровољаца који нису благовремено „потврдили” своје учешће у Светском рату. Од укупно 37 „грешника”, дванаест њих били су наследници погинулих или умрлих добровољаца; углавном, били су то неписмени људи, невични административним замкама постављаним њиховим покојним прецима. Није им било лако: „добровољцима без добровољачких уверења”, или са уверењима које нису благовремено доставили на „проверу”, остављен је рок од свега два месеца да свој пропуст оправдају. У супротном, „у смислу наређења Министарства пољопривреде бр. 7482/VIa/33. год. земља се
    одузима ако у року од дана саопштења ове одлуке не докажу своја добровољачка својства и не допринесе остале потребне податке за утврђивање Истом одлуком, под бројем 15726/34 од 25. јануара 1935. године, одузета је аграрна земља наследницима једног добровољца који нису успели да првобитно добровољачко уверење замене новим. Наследници су били снаха и унуци, а по Закону о добровољцима њима није припадало право на наслеђивање добровољачког имања. Њихов злосрећни предак звао се Носовић Јоксима Милутин, Корита, Билећа.

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

  2. Војислав Ананић

    Насељавање колониста и аутоколониста

    Шири се круг насељеника. Заједно са добровољцима, на пустару Маријин мајур, а доцније у добровољачку колонију Степановићево, по рођачким и комшијским везама пристизали су и бројни колонисти и аутоколонисти, лица која су желела да погодности аграрне реформе и колонизације искористе за решавање егзистенцијалних животних питања својих и својих породица. Највећи број њих потиче из истих крајева из којих су потицали и добровољци, а један мањи део, називан месним колонистима или месним аграрним интересентима, пристигао је из оближњих места или са сремске стране; увек се радило о сеоској сиротињи, људима без земље или са малим земљишним поседима. Током свих предратних година у Степановићеву су се населила и следећа лица, најмање њих 230: Агбаба Мила Богдан Дољани, Отонац земљорадник Агбаба Јовице Илија Грачац земљорадник Агбаба Илије Миле Дољани, Оточац земљорадник Ајдук Павла Милан, Анђелић Јована Драгољуб 1902. Арсић Ћире Сава Ћировац, Пожаревац земљорадник Бајило Петра Душан Горње Тијарице, Сињ земљорадник Бајић Митар Кулпин, Бачки Петровац земљорадник Бараћ Јове Милан 1880, Миљенац, Слуњ земљорадник Батинић Милоша Јован Дивин, Гацко зсмљорадник Батинић Митра Јанко Плоче, Грачац земљорадник Батинић Митра Петар 1914, Плоче, Грачац земљорадник Беланчић Милана Душан 1910. Беликои, Јован-Јоца Кирилович 1914, Шуљаговск, Москва месар Бјелица Ђуре Васо Бјелица Крсте Ристо Корита, Билећа земљорадник Бјелица Милутина Крсто 1899, Меча, Столац земљорадник Бјелица Миње Никола Меча, Столац земљорадник Бјелица Крсте Тодор 1902, Корита, Билећа земљорадник Богдановић Николе Богдан Љубиње земљорадник Богдановић Николе удова Сава Љубиње Бојер Софронија Милан Степојевац, Лазаревац земљорадник Божић Душан Свилеува, Коцељева слепи инвалид Братић Милоша Лука Цргово, Невесиње земљорадник Бркић Шћепана Алекса Дол, Столац земљорадник Бркић Васо Бркић Алексе Данило 1900, Дол, Столац земљорадник Бркић Радислав Бркић Јована Ристо 1898, Хргуд, Столац земљорадник Брмбота Николе Мане Штикада, Грачац земљорадник Брчин Николе Дане Грачац земљорадник Будисављевић Димитрија удова Катарина 1873, Јаково, Земун Бурсаћ Илије Јован Камишевић, Бихаћ земљорадник Бурсаћ Стевана Михајло Камишевић, Бихаћ земљорадник Важић Јована удова Бојана 1890, Ржана Имотски Важић Илије Никодим Ржана, Имотски земљорадник Важић Николе Илија 1906, Ржана, Имотски земљорадник Важић Боже Марко Ржана, Имотски земљорадник Важић Илије Никола Ржана, Имотски земљорадник Важић Боже Раде Ржана, Имотски земљорадња Вржић Илије Шпиро Ржана, Имотски земљорадник Васић Милоја Василије Војводић Николе Јово Доњи Лапац земљорадник Врањеш Миле Вујиновић удова Јосипа Смиља Цетинград, Слуњ Вујовић Саве Никола Требиње земљорадник Вукашиновић Лазар Вукашиновић Милан
    Вукашиновић Остоје Милош Грмуша, Бихаћ земљорадник Вуковић Раде Бранко Југовићи, Невесиње земљорадник Вукосав Симе Ђорђе 1897, Дабрица, Столац земљорадник Вукосав Симе Марко 1907, Дабрица, Столац земљорадник Вукосав Трифка Симо Дабрица, Столац земљорадник Вукчевић Тома Спасоје Микулићи, Цетиње земљорадник Вулетић Николе Миле 1911, Кукавица, Госпић земљорадник Вучинић Анта Ћетко Паник, Билећа земљорадник Вучковић Богдан Вучковић Дане Вучковић Луке ИлијаТомингај Грачац земљорадник Гаврилов Алсксандра Милош Гегић Лазе Милан Сарово(?), Слуњ земљорадник Говорчин Саве Пера Кулпин, Бачки Петровац ковач Гојковић Богдан Гојковић Радована Јован Сараорци, Смедерево земљорадник Гомирац Раде Милан 1907, Дубоки До, Оточац пекар Гордић Лазара Перо Хргуд, Столац земљорадник Гордић Лазара Марко 1898, Хргуд, Столац, земљорадник Гужвица Стевана Којо 1907, Лушци Паланка, Сански Мост земљорадник Гужвица Петра Митар Лушци Паланка, Сански Мост земљорадник Гужвица Петра Душан 1908. Дабић Стојана Гојко Доњи Поплат, Столац земљорадник Дабић Стојана Илија 1901, Доњи Поплат, Столац земљорадник Добрић Обрада Ђуро Томингај, Грачац земљорадник Добрић Томе Миле Томингај, Грачац земљорадник Добрић Илије Обрад Томингај, Грачац земљорадник Добрић Обрада Никола Драгојевић Илије Јово 1910, Подлапац, Удбина земљорадник Дробац Ђуре Стеван 1872, Грачац земљора ник Дукић Томе Ђуро 1904, Грачац земљора ник Дукић Томе Јово 1901, Грачац земљорадник Дукић Васе Томо 1876, Грачац земљорадник Дупор Николе Дане Штикада, Грачац земљорадник Дураковић Д. Проке Смиљана Грачац Душић Илије Ђуро Грачац земљорадник Ђекић Душан Ђорђевић Ђорђа Никола Степојевац, Лазаревац земљорадник Зечевић Радивоја Живота Липовац, Топола земљорадник Ивковић Трипо Илић Животе Живадин Врбовац, Смедерево земљорадник Илић Животе Петар Врбовац, Смедерево земљорадник Илић Раде Илија Мазин, Грачац земљорадник Илић Стевана Милан 1908, Мазин, Грачац земљорадник Илић Милана Јово Мазин, Грачац земљорадник Инђић Николе Божо Кијани, Грачац Инђић Милица Јакшић Гавре Смиља Штикада, Грачац
    Јелача Давида Тодор Кијани, Грачац земљорадник Јелачић Ђуре Ристо Дабрица, Столац земљорадник Јелачић Милоја Ћетко Доња Трусина, Столац земљорадник Јовановић Димитрија Љубомир Врбовац, Смедерево земљорадник Јовичић Јована Саво Нишковац, Лијевно земљорадник Јоновић Милана Илија Сараорци, Смедерево земљорадник
    Јосимовић Стеван Сремска Каменица Нови Сад Карић Митра Ристо Доњи Поплат, Столац земљорадник Катић Илије Миле Блато, Огулин земљорадник Катић Мила Божо Плашки, Огулин земљорадник Катић Мила Ђуро Блато, Огулин земљорадник Кесић Ђуре Миле Кијани, Грачац земљорадник Кесић Стевана Петар-Периша Граб, Грачац земљорадник
    Ковач Михајла Урош Батковићи, Невесиње земљорадник Ковачевић Душан Ковачевић Ђоке Гајо Колешко, Невесиње земљорадник Ковачевић Стевана Илија Кијани, Грачац земљорадник Ковачевић Луке Саво Рибаљтег, Невесиње земљорадник Ковачевић Тодора Ристо Рибаљтег, Невесиње Ковачевић Спасоје Колак Трипе Симо 1882, Клечак, Столац земљорадник Коларић Лазе удова Ангелина (907, Нови Сланкамен, Инђија Комненовић Никола Кордић Милка Кордић Петра Тодор Рудопоље, Оточац земљорадник Косовац Манојла Драго Шкалић, Оточац земљорадник Косовац Стевана Данило Шкалић, Оточац земљорадник Косовац Стевана Илија Шкалић, Оточац земљорадник Косовац Петра Мане Шкалић, Оточац земљорадник, Кричковић Мила Душан Кијани, Грачац земљорадник
    Купрешанин Ђорђа Данило 1909, Медак, Госпић земљорадник Лазић Николе Петар Тијарица, Сињ земљорадник Лалић Петра Милан Грачац шофер Латас Ђуре Мане Плашки, Огулин земљорадник Лончар Боже Богдан 1911. Лончар Марка Божо 1899, Шкалић, Оточац земљорадник Лончар Марка Миле 1913, Шкалић, Оточац Лончар Манојла Михајло 1908, Шкалић, Оточац земљорадник Лончар Митра Раде Шкалић, Грачац земљорадник Лугоња Спасоја Ђуро Равно, Бугојно земљорадник Лучић И. Ђуро Љубојевић Ђуре Илија Небљуси, Доњи Лапац земљорадник Мајсторовић Никола Марчетић Јована Марко Зрмања, Грачац земљорадник Миоковић Марка Миле Грачац земљорадник Миленковић Петра Станоје Сараорци, Смедерево земљорадник Миленковић Петра Стеван Сараорци, Смедерево земљорадник Милидраг Ђуре уд. Стоја Милић Бранка Милорад Стенојевац, Лазаревац Милић Лесије Тодор Милић Светозара Бранко Самош, Алибунар земљорадник Милојевић Стевана Данило Милојевић Љубомира Стеван Сараорци, Смедерево земљорадник Милошевић Марка Милош Бриње, Оточац земљорадник Милошенић Милан Мировић-Савић Николе Славка 1901. Мирковић Алексе Сретен Столац земљорадник Митић Мите Коста Врање земљорадник Младић Илије Васо Божиновићи, Фоча земљорадник Мрачајац Илије Крсто 1890, Равно, Купрес земљорадник Мрдић Спасоја Ђока Ораховац, Требиње земљорадник Мрдић Спасоја Илија Ораховац, Требиње земљорадник Мунижаба Дане Божо 1904. пекар Мусулин Стојана Душан Кињачка, Петриња земљорадник Орловић Стевана Којо Орловићи, Грачац земљорадник Остојић И. Светозар Остојић Максима Милка Грачац Пантић Кузмана Живојин Сараорци, Смеререво земљорадник Пантић Милан Петровић Петра Јанко Глиница, Цазин земљорадник Петровић Петра Тодор Глиница, Цазин земљорадник Поповић Глигора Обрен Гацко земљорадник Поповић Милана Иса Нови Сад слепи инвалид Поповић Николе Аћим Дражљево, Гацко земљорадник Поповић Николе Тодор Дражљево, Гацко земљорадник Поповић Трифка Дамјан Дражљево, Гацко земљорадник Прибић Паје Данило-Дане Жељава, Кореница земљорадник Прибић Илије Павле Жељава, Кореница земљорадник Продановић Стојана Јован Загон, Невесиње земљорадник Пудар Никола Радишић Јована Стеван Дабрица, Столац земљорадник Радишић Лазар Радишић Јована Стеван Дабрица, Столац земљорадник Радманић Јозо ковач Радуловић Д. Тодор Осјек, Босанско Грахово земљорадник Радусин Илије Јован Граб, Грачац земљорадник Радусин Лазе Милан Граб, Грачац земљорадник Рајчевић Илије Ђуро Читлук, Госпић земљорадник Растолић Вукашина Лазар Грачац земљорадник Растовић Вује Миле Грачац земљорадник
    Растовић Томе Никола Грачац земљорадник Рендић Павла Сима Супетар, Брач земљорадник Рончевић Петра Јефто Жањевица, Гацко земљорадник Ружић Илије Вукан Доњи Поплат, Столац служитељ Ружић Спасоја Радослав 1905, Доњи Поплат, Столац земљорадник Ружић Стеве Ристо Савић Раденка Славко Копривница, Рашка земљорадннк Савић Стеван Самарџић Ристе Тодор Доња Трусина, Столац земљорадник Седљан Дане Илија 1921, Горњи Лапац, Доњи Лапац Скакић Пере Лазар Лијевно земљорадник Смиљанић Илије Гојко Дабрица, Столац земљорадник Сониљ Глише Павле Кијани Грачац земљорадник Совиљ Станка Миле Кијани, Грачац земљорадник Совиљ Раде Совиљ Павла Саво Кијани, Грачац земљорадник Совиљ Петра Стеван Кијани, Грачац Совиљ Стевана Томо Кијани, Грачац земљорадник Станисављевић Јована Дане Грачац земљорадник Стојковић Димитрија Милован Врбовац, Смедерево земљорадник Стојковић Димитрија Станоје Врбовац, Смедерево земљорадник Стојковић Стојана Богомир Врбовац, Смедерево земљорадник Тадић Лаке Јован Лушци Паланка, Сански Мост земљорадник Томић Јована Љубомир Степојевац, Лазаревац зсмљорадник Томић Томе Јован Степојевац, Лазаревац земљорадник Топаловић Спасоје Трбојевић Боже Никола 1912, Грачац земљорадник Турански Катице Данило Ћирић Душана Миодраг 1916. нодбележник ЋукТоме Раде Ћулибрк Лука Ћулибрк Михајла Јека Мазин, Грачац Ћулибрк Петар Ћулибрк Стојана Анђелко 1906, Вођеница, Босански Петровац земљорадник Цветковић Стеве удова Стана Босански Петровац.

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

  3. Војислав Ананић

    H о в и C а д

    Данашњи Нови Сад је настао некако на граници некадашње бачке и тителске нахије. На територији данашњег Новог Сада налазила су се тада насеља: Варадин, Бакшић, Камендин, Мртваљош, Ривица, Сајлово, Ченеј. 0д свих су се Варадинци, Камендин, Мртваљош, Ричица и Сајлово налазили у бачкој, а Вакшић и Ченеј у тителској нахији. Главно насеље међу њима били су Варадинци, који су се налазили према Варадину. По ослобођењу од Турака, Варадинци постају део утврђења Варанина, као неки мостобран — „Варадински шанац.“ Још 1097. Варадински шанац је сасвим незнатно али српско насеље ,,Ratzenstadtl”, како је означен на једној слици из тога доба, са тридесетак домова. Али, како у Варадину нису трпљепи Орби, Грци, протестанти, Јевреји и муслимани, то су се постепено овамо населили нарочито многи Срби те је убрзо Вапрадински Шанац прозван Српска варош –– ,,Raitzenstadt” 1720. налазило се овде 112 српских, 14 немачких, и 5 мађарских домова. „Место је — пише Карабински нарочшто добило на важности откада је Београд пао у турске руке, јер су тада прешли овамо најимућнији трговци, а, то је учинило да је ово место. толеранцијом, становништвом и ратношћу постало једно од првих и најбољих тржишта краљевине Угарске. Због своје привредне снаге и трговине постао је 1748. Краљевски слободни нрад и добио име Нови Сад. 1769. имао је 944 српских домова, и 1786. око 2.000 домова са. 10.000 становника, „а сви ови уживају подједнако верску толеранцију”. Исте године било је у Новом Саду 1144 српскиx домова. Корабински „је рачунао да, је правоснавиих те године било две трећине, католика једна трећина, а Јевреја око 50 домова. Православни су имали пет цркава и једну добро опремљену школу.
    „Овде се, писао је Корабински, задржавају трговци из свих оријенталних крајева који својом трговином везују Немачку и Уларску са Турском. Нови Сад прехрањује и Варадин, камо шаље све врсте животних намирница, па шта више и млеко, сир, масло, јаја, салату
    зеље, јер се грађани из тврђаве брину само за себе и не доносе много животних намирница за продају на трг. Између оба града трајe стално саобраћај и трговина, а, понтонијери превозе људе скелама и спавовима с једне обале на другу”.
    Потеси: Горња бара, Доња бара, Камендин, Касапска ада, Курјаковац, Мртваљош, Подбара, Беле њиве, Пратор, Ратно острво, Ривицa, Bелики рит, Мали рит, Горње Сајлово, Доње Сајлово, Салашине, Слана бара, Ченеј, Шанац, Горња и Доња шума.
    Делови града: Алмашки крај, Златна греда, Лиман, Роткварски крај, Салајка, Ченеј.
    У Новом Саду су се родили: Аврам Путник, генерал (1732 – Арад, 1795); Мојсије Путник, митрополит (1728 –– Беч, 1790); Емануел Јанковић, књижевиики књижар (1758492); Јосиф Путник, епископ пакрачки и писац (1777 — Темишвар, 1830); Коста Maринковић, црквени писац (1784—1844); Константин Поповић Комораш, глумац и управник дилетантског позоришта. (1795—1871 Стефан Радичевић, правни писац (+ Београд, 1871); Вук Маринковић, физичар (1867—39); Јован Клајић, сликар (1815 — Турија, 1888): Јован Станисавевић, сликар (1816 – Рим, 1842); Павле Симић, сликар (1818—–76); Ђорђе Стратимировић, генерал и писац (1822 — Беч, 1908); Теодор Мандић, јавни радник и писац
    (1824–1903); Ђура (Поповић) Даничић, велики филолог (1825 –– Згреб, 1882); Ђорђе Рајковић, књижевник и публициста (1825—86); др Стеван Павловић, jaвни радник и публициста (1829—1908); Стеван Тодоровић, сликар (1832 — Београд, 1926); др Јован Јовановић Змај, велики песник. (1833 — Каменица, 1904); др Михаило Полит–Десанчић, понитичар и публициста (1833 — Темишвар, 1920); Савка Суботић, писац (1834 -1918); Арса Пајевић, издавач и књижар (1841–1905); др Миша Димитријевић, политичар (1846—811); др Коста Трифковић, драмски писац; (1846 89); Стеван Јефтић, писац (1849—1904); др Ђорђе Дера, писац (1844—1917); др Илија Огњановић Абуказем, хумористички писац ( 1845—1900); др Илија Вучетић, политичар (1844 — Будимпешта, 1904); Димитрије (Мита) Катић, писац (1847—1909); Гавра Савић, глумац (1854 — Загреб, 1919): Ленка Хаџић, глумица (18611—97): др Богдан Гавриловић, професор физике на универзитету (1862 – Београд, 1947); др Банисалав Станојевић, публициста (1870 —Вршац, 1932); др Станоје Станојевић, историк (1874 — Београд, 1937).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  4. Војислав Ананић

    Лединци

    1702. налазило се у Лединцима 35 српских домова y којима се налазила, поред кућних старешина, три слободна брата, 24 синова и 5 кћери. 1733. имали су 60 „глава“, а 1734. 65 домова. 1736. имао је 35 породичних старешина са девет ожењених, и два неожењена одрасла брата или сина, и једном удовицом са поседом. 1756. имали су 50 домова, а исти број и 1766. 1774. имали су 99 домова. 1791. имали су 132 дома са 564 душе. 1810. имали су 165 домова, а 1808. 888 душа.

    Потеси: Клиса, Чукале, Маџерча, Кркљуш, Саловача, Провалија, Гувна, Оранице, Делови, Збег, Кишањ, Шандровац, Шевињак, Сентић, Липарје, Торине, Дужнице, Калоница, Дивљаковац, Ливаде у риту: Кишањски поток, Липова вода, Мали рит, Буковача, Сочивиште, Ливадице, Кудељиште, Дабровина, Стојин гроб, Бубања, Селиште, Тополе, Деонице, Угљара, Черишњева глава, Месечки.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

  5. Војислав Ананић

    СТАРИ КОВИЉ

    1. Михаел Продановић
    2. Арсен Станојевић
    3. Васил Продановић
    —————————————–
    НОВИ КОВИЉ

    1. Ладислаус Фехервари
    2. Петер Раичковић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

    • Воја

      ВЕТЕРНИК ОСНОВАН КАО НАСЕЉЕ РАТНИХ ИНВАЛИДА

      У тешким борбама приликом пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године од 5.30 до 15.30 на масиву Ветерник као посљедица рањавања изгубило је вид 11 војника српске војске међу којима су и неки који су 7 км западно од Новог Сада на велепосједу Котека пустари Нови мајур у трећој деценији 20. вијека формирали насеље слијепих ратних инвалида Ветерник. У насељу се нашло 34 слијепа војна инвалида и 12 добровољаца и колониста тако да је ово село, специфично по насељеничкој структури, пред Други свјетски рат имало 46 кућа. Према статистичким подацима из 1939. године колонија је имала 250 становника, имала је школу са 60 школске дјеце, једним одјељењем и једним учитељем, али је један дио дјеце због малог простора похађао школу у Старом Футогу (4 км). Љекар је од колоније био удаљен 4 км, а болница 7 км; у колонији су била избушена два артеска бунара, а колонисти су копали бунаре у својим домовима. У овом извјештају о колонији Ветерник истакнуто је да „ колонији је неопходна канализација, потребно је дозиђивање Задружног дома, јер колонију посјећују наши и страни представници власти и инвалиди их примају у приватним кућама.”

      ПЕТ НОСИЛАЦА КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВИЈЕЗДЕ

      Од 46 носилаца колонизације у Ветернику је живјело пет носилаца Карађорђеве звијезде што је највећи број највише одликованих српских ратника у односу на број становника у свим колонијама. То су били: Луjо Ловрић, Хрват – добровољац, ослијепио у борбама на Добруџи 1916. године, предсједник Савеза ратних добровољаца Југославије који је живио углавном у Цриквеници и повремено долазио у Ветерник, као и војници српске војске Живан Јанковић из Саранова, Петар Божовић из Жаркова, Милија Лазовић из Пожеге, Воја Раловић из Страгара. Од 34 насељена слијепа ратна инвалида двојица су ослијепјела као добровољци у српској војсци, 5 као војници регуларне српске војске, 4 као војници црногорске војске, један као војник руске војске, један као учесник Топличког устанка, за једног ослијепјeлoг наведено је да је ослијепио у Приштини, двојица „код куће, а 17 њих су ослијепили као војници аустроугарске војске. Mеђу слијепим војним инвалидима налазио се Илија Вукмановић из Подгоре, срез Бар, који је ослијепио као војник руске војске у руско-јапанском рату 1905. године и који је прије доласка у Завод за слијепе ратне инвалиде у Земуну живио у сличној установи у Петровграду. Милош Божин, Новосађанин, као добровољац Прве српске добровољачке дивизије ослијепио је 1916. године у борбама на Добруџи, односно у боју код Кокарџе.

      НАСЕЉЕ СЛИЈЕПИХ ИНВАЛИДА

      У Ветернику су се населили и слијепи инвалиди који су рањени у аустроугарској војсци. Тако је Никола Дмитровић из Машвине код Слуња ослијепио 1916. године на Галицијском фронту. Од исте године боравио је у установи за слијепе ратне инвалиде у Загребу, а од 1919. године био је у Дому за слијепе ратне инвалиде у Земуну. Франц Крамер из Цеља ослијепио је 1915. године на руском фронту и од исте године боравио је у установи за слијепе војне инвалиде у Грацу. Послије оснивања југословенске државе 1918. године налазио се у установи у Љубљани, а 1925. године населио се у Ветерник из Цеља. Никола Будимировић из Градусе код Петриње ослијепио је у борбама на Пијави 1918. године и боравио је у Ветернику до 1935. године када се преселио у Бечеј. Различито поријекло насељеника у колонији и чињеница да су ратовали у непријатељским војскама на почетку заједничког живота у привременом смјештају у мајурским зградама доводило је до међусобних конфликата који су били рефлексија политичких прилика и међунационалних односа у Краљевини СХС. Тако је априла 1925. године предсједник аграрне заједнице „оптуживао” све чланове аграрне заједнице који нису били из Србије да су „комунисти, радићевци, антидржавни елементи.”

      ПОРИЈЕКЛО КОЛОНИСТА

      У колонији Ветерник живјели су и добровољци српске војске попут Николе Мирића из Горње Дубраве код Огулина који је у српску војску дошао из САД, а доселио се у колонију 1927. године из околине Вршца исељавајући се са тог простора због неквалитетне земље. Миленко Продановић из Жегара код Бенковца 1914. године пребјегао је у Србију, ступио као добровољац у српску жандармерију и постао жандаремеријски наредник. У колонију се населио 1926. године. Дио слијепих војних инвалида продавао је своје куће и исељавао се из колоније. 1. августа 1931. године кућа слијепог инвалида Маријана Дујшина додијељена је Мари удовици Жарка Дворнића добровољца који је био насељен у оближњој колонији Пасуљиште. Истог дана кућа слијепог инвалида Војислава Раловића који се вратио у родни крај, у Србију, додијељена је добровољцу Јовану Бабићу. Тако је Стеван Ристић 1938. године продао кућу свом зету Николи Ковачевићу, чиновнику, поријеклом из околине Плашког и иселио се у Житковац у Србији. Милић Судар из Перјасице код Војнића 1938. купио је кућу слијепог инвалида Митра Ераковића из околине Никшића. Будимир Јевтовић из Биоске код Ужица 1915. године заробљен је и одведен у Њемачку. По рату оженио се Њемицом Терезом и остао у Баварској до 1931. године када је дошао у Нови Сад, а 1935. године преселио се у Ветерник и купио кућу од слијепог инвалида Раде Карабашића.

      СПОРНЕ КУЋЕ

      Неке од саграђених кућа биле су предмет спорова. Аграрна заједница из Ветерника 2. априла 1934. године захтијевала је од Министарства пољопривреде да одузме кућу удовици Милици Грујић која није живјела на колонији, а која је кућу издала у закуп колонисти Ђоки Трифуновићу који није живио у њој него је у њој држао коња. Аграрна заједница тражила је да се кућа, са обавезама које носи, додијели Гаврилу Кузељевићу инвалиду без руке добровољцу – четнику из Доброселице на Златибору који је у колонији Пасуљиште живио „ у туђој кући под закупнином.” Гаврило Кузељевић је 2. фебруара 1937. године надијељен кућом слијепог инвалида Фрање Богара који се иселио из колоније са обавезом отплате кредита за кућу. Нови мајур био је дио великог имања грофа Рудолфа Котека који је износио око 20.000 к. ј. земљишта. Настао је послије револуције 1848/49. године и послије градње жељезничке пруге Нови Сад–Сомбор – Баја. На простору Новог мајура налазила се жељезничка станица позната под именом Котек пустара, а колонија Ветерник настала је са десне стране жељезничке пруге. На Новом мајуру налазило се дванаест великих зграда и два огромна чардака за кукуруз. Слијепи ратни инвалиди по завршетку рата, 1920. године, нашли су се у Дому и Заводу за слијепе ратне инвалиде у Земуну. У периоду 1920–1923. године у Дому и Заводу оспособљено је за рад 699 инвалида, углавном обучено за занате, а дио њих насељен је на Нови мајур – насеље Ветерник. Тако је Живојин Јанковић из Саранова научио четкарски занат, а Дане Летица из Плашког корпарски. У периоду 1923–1925. године 37 слијепих инвалида из Дома и Завода за слијепе инвалиде у Земуну пресељено је у привремени смјештај у зграде на Новом мајуру Котековог велепосједа. Најмасовније насељавање било је 1923. године када је прешло из Земуна на Нови мајур 23 породице слијепих инвалида. Пет година, 1923– 1928, насељеници су провели у привременом смјештају у мајурским зградама и осјећали су се заборављеним и напуштеним од стране власти. Предсједник аграрне заједнице у Ветернику инвалид и носилац Карађорђеве звијезде Војислав Раловић Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 23. августа 1924. године упутио је писмо гдје је истакао услове живота у којима су живјели слијепи инвалиди и њихове породице: „У овдашњој колонији гдје је држава смјестила слијепе инвалиде су веома рабатни и неисправни кровови од снијега и кише већ иструлили и стално прокишњавају. Треба што прије изградити куће као у Јужној Србији и да се колонисти њима задуже на отплату. Ми смо слијепи и неспособни и не можемо сами куће изграђивати”, истакао је Војислав Раловић. Колонисти слијепи инвалиди гледали су да се прилагоде лошим условима живота на Новом мајуру. Насељеници су се снабдијевали дрвима како су 24. октобра 1924. године наводили „из шуме која је од колоније четврт часа.” У 1924. години њихова дјеца почела су да похађају школу која је на Новом мајуру постојала од 1900. године, а прве учитељице биле су им Јелисавета Марић и Милица Вукајловић. У згради преко пута школе живио је управник посједа Гринфуд који се иселио по доласку колониста, а у тој згради неко вријеме живио је руски емигрант гроф Лансдорф. Чувар имања којег су затекли колонисти био је Иштван Павлика. Колонисти су набављали потрепштине за домаћинство одлазећи у Стари Футог у радњу Стевана Нинкова. Слијепи људи нису могли да раде земљу, па су надјељено земљиште издавали у наполицу или закуп становницима Футога. Терет вођења домаћинста падао је на њихове жене. Тек 1928. године држава је предузела кораке да слијепи инвалиди који су на Новом мајуру Котековог велепосједа живјели привремено у мајурским зградама добију своје куће. Архитекта Анђелко Павловић 23. јуна 1928. године урадио је план за изградњу 36 кућа, а слијепи инвалиди добили су кредит од 900.000 динара (25.850 динара по кући) са роком отплате на двадесет полугодишњих рата бескаматно. За предузимача приликом градње кућа у Ветернику изабран је Сергеј Позњаков руски избјеглица, а надзорни орган био је Ненад Ланцош из Новог Сада. Октобра 1928. године извршен је пријем 34 куће изграђене за слијепе инвалиде у Ветернику.

      СУКОБ СА АПИЋЕМ

      Годину дана послије напуштања Новог мајура, мајур и околну земљу купио је Носађанин Павле Паја Апић и његов зет Станимир Ђорђевић што је отворило сукоб дугог трајања између Паје Апића и колоније Ветерник. Паја Апић изградио је зид између Новог мајура и насеља Ватерник и препријечио пут колонистима до школе, пашњака и њихових њива забрањујући пут кроз Нови мајур. Лоши односи између Апића и колониста остали су све до 1941. године. Близина Новог Сада одредила је и начин живота становника колоније и развитак Ветерника. Финансијски по добијању инвалидских пензија становници колоније добро су стајали. Послије изградње кућа колонисти су градили стаје и куповали краве тако да су неке породице имале двије и више крава. Млијеко је било знатан извор прихода ветерничким домаћинствима и продавано је у граду. Такође, свака кућа у Ветернику имала је бицикл. Миленко Продановић колониста у Ветернику између два свјетска рата купио је и мотоцикл. До града становници колоније долазили су возом, али и аутобусима који су се саобраћали на линији Футог – Нови Сад фирме Фистер из Новог Футога.

      Извор: СРПСКО КОЛО МАРТ—АПРИЛ 2021.

      КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

      Пише: др Милан Мицић