Нови Сад и околна места Reviewed by Momizat on . Град Нови Сад: Бегеч, Будисава, Ветерник, Каћ, Кисач (обухвата и Танкосићево које је до 1978. било самостално насеље), Ковиљ, Нови Сад (у периоду од 1980 до 198 Град Нови Сад: Бегеч, Будисава, Ветерник, Каћ, Кисач (обухвата и Танкосићево које је до 1978. било самостално насеље), Ковиљ, Нови Сад (у периоду од 1980 до 198 Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Нови Сад и околна места

Нови Сад и околна места

Град Нови Сад:

Бегеч, Будисава, Ветерник, Каћ, Кисач (обухвата и Танкосићево које је до 1978. било самостално насеље), Ковиљ, Нови Сад (у периоду од 1980 до 1989. године данашње јединствено насеље Нови Сад је било подељено на Нови Сад-Стари Град, Нови Сад-Лиман, Нови Сад-Детелинара, Нови Сад-Подунавље и Нови Сад-Славија), Руменка, Степановићево, Футог и Ченеј.

Градска општина Петроварадин:

Буковац, Лединци, Петроварадин, Сремска Каменица и Стари Лединци (до 1999. године део Лединаца).


Коментари (34)

  • milenko mladena kolarski

    Moj pokojni otac je živeo u Rumenci mesto udaljeno 6 km od Novog Sada.po dostupnim podacima pravoslavna crkva u mestu je napravljena i pre svih pravoslavnih hramova u Novom sadu ,što govori da su se srbi prvo doselili u to mest a tek kasnije su naseljavali Petrovaradinski šanac i budući grad Novi sad.Kolarskih je bilo tada a i dan danas iz četiri korena koja nisu u međusobnim rodbinskim odnosima, naše poreklo je iz tkz Đakulinih.Najverovatnije su moji preci doseljeni u rumenki sa drugom seobom 1730 , a nije isključeno da su možda neki izi tokom prvesa Arsenijem Čarnojevićem 1690 godne podaci se gube jer su crkvene knjige nesale tokom revolucije 1848 .Navodno su kolarski doseljeni iz južne makedovije iz mesta dolčevo kod bugarske granice po ne potvrđenim podacima i dnas ima porodica sa istim prezimenom u tok delu makedonije .Da li imate neke podatke koje bi nam mogle koristiti u cilju nalaženaj našeg porekla .Inače kolarskih je bilo pred drugi svetski rat samoi u rumenci 17 numera(kućnih brojeva) , a kasnije se taj broj povećavao ili smanjivao, jer su se nekio odeelili, a drugi ženili ili udavali i ostajali u mestu pozz
    Hvala na intresentnaoj temei dr Milensko kolarski Instittiu za zdravstvenu zaštit dece i omladine Vojvodine u novom Sadu

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ САД

    Добро дошли у Нови Сад, добро дошли у Српску Атину, гостољубиви и леп град, где Вас грађани, ведри и расположени, дочекују отворена срца искрено и пријатељски. Нови Сад је главни град АП Војводине, привредни, културни, научни, образовни, здравствени, административни центар са близу 320.000 становника. Град се сместио поред леве обале Дунава у јужној бачкој.
    Крајем XVII века на грeбену Фрушке горе, над десном обалом Дунава, почиње градња Петроварадинске тврђаве. Убрзо око шанца формирало се мање насеље трговаца, рибара, занатлија и лађара. У међувремену, до 1780. године, завршено је највеће војно утврђење тадашње Аустријске царевине Петроварадинска тврђава-‘’Гибралтар на Дунаву’’. Градњу тврђаве пратило је ширење насеља на супротној обали Дунава, означено разним именима Neoplanta, Ujvidek, Neusatz, да би 1. фебруара 1748. године добио име Нови Сад. Тада су његови житељи платили бечком двору 95.000 ондашњих форинти за добијање статуса слободног града.
    Нови Сад је понео име Српска Атина. Житељи овог града то посебно истичу. Он је град просвете, културе, град музеја, галерија, библиотека и позоришта, Године 1790. Емануел Јанковић донео је прву штампарију и отворио књижару по европским узорима. Српска православна Велика гимназија (друга код Срба, после Карловачке 1791. године) основана је 1810. године. Један од професора ове гимназије, Георгије Магарашевић, покренуо је 1824. године часопис „Сербски летопис“, који и данас излази под именом ‘’Летопис Матице српске’’ као најстарији ‘’живи’’ књижевни часопис у свету. У Новом Саду је 1861. године основано Српско народно позориште, најстарији југословенски професионални театар. Матица српска, просветна, културна и научна институција, основана 1826. године у Будимпешти, делује у Новом Саду од 1864. године.
    Културно-историјски развој Новог Сада знатно је допринео формирању архитектонских туристичких вредности које чине комплексне целине споменичко-уметничког карактера. Највечи број оваквих вредности везан је за централни, стари део града који данас у делу Змај Јовине и Дунавске улице представља јединствену амбијенталну целину у којој је забрањено функционисање саобраћаја. Препознатљивост овог дела града уочава се претежно на зградама грађеним током XVIII и XIX века.
    Најстарија грађевина у граду је кућа код Белог лава, на углу Змај Јовине и Дунавске улице, из 1720. године. Посебну вредност представља Градска кућа, стара зграда Општинске скупштине, на Тргу слободе, подигнута у неоренесансном стилу 1894. године, по пројекту архитекте Ђерђа Молнара. Највреднија просторија је Свечана сала на првом спрату са зидним сликама Павла Ружичке. У торњу је 1907. године постављено звоно са сликом Светог Флоријана, тадашњег заштитника града.
    Значајна је и зграда Војвођанског музеја, некадашњи Суд, у Дунавској улици, изграђена 1900. године, по пројекту Ђуле Вагнера.
    Овде још треба издвојити зграде Дома Војске Југославије, Новосадске штедионице, данас Војвођанске банке, Танурџићеву палату, стамбено-пословни објекат, грађену 1933/34. године, зграду гимназије ‘’Јован Јовановић Змај’’, подигнуту 1910. године, по пројекту архитекте Владимира Николића, Владичин двор Бачке епархије, са елементима српско-византијског и маварског стила из 1901. године, дело истог архитекте, као и зграду Матице српске из 1912. године коју је пројектовао архитекта Момчило Тапавица.
    Плебанија у Католичкој порти, саграђена је 1808. године, чува се као редак споменик старе архитектуре. Када се улази у град са Варадинског моста, запажају се Раднички дом саграђен 1913. године по пројекту Драгише Брашована, са фигуром радника на прочељу, коју је извајао Тома Роксандић, затим палата Извршног већа, раније Банска палата, која се одликује изрезитом монументалношћу, грађена у периоду 1936-1939. године. Она је такође дело архитекте Драгише Брашована. Споља је обложена мермером са острва Брача. Ентеријер зграде чине широки ходници из којих се улази у простране пословне просторије, а централни хол је обложен каменом из Караре.
    Дом културе, у коме је до изградње сопствене зграде било смештено Српско народно позориште, подигнут је по пројекту Ђорђа Табаковића, 1938. године. У њему су сада Позориште младих и Луткарско позориште.
    Поред тога, значајну компоненту споменичких вредности града чине појединачне зграде и комплекси грађени у новије време: зграда Српског народног позоришта, коју је пројектовао Виктор Јацкијевић, пољски архитекта, Спортски и пословни центар Војводина, атрактивна грађевина метала, стакла, бетона и мермера која се простире на 65.000 м2 и део комплекса од 20 хектара, у коме су и стадион ФК ‘’Војводина’’ и простори за спортске и рекреативне садржаје-тениска игралишта, базени, клизалиште и друго, са великом двораном која може да прими до 10.000 гледалаца и малом двораном за 1.200 гледалаца. Затим, зграда Поште, зграда Железничке станице рађена по пројекту Имре Фаркаша 1964. године, управна зграда НИС-а завршена 1998. године по пројекту Александра Кековића…
    У граду се налази неколико цркава које се карактеришу монументалношћу, архитектонским склопом, вредном унутрашњошћу и збиркама предмета уметничко-историјског значаја. Нагли економски, културни и просветни развој, а уз то национално, верско и језичко шаренило, утицали су и на то да се у Новом Саду, и коа верском средишту, подижу многе богомоље верских заједница.
    Цркве у граду су грађене у слојевима, тако да су прве подизане од приручног материјала: дасака, трске, са подом од камена.
    Према предању, прва православна црква Светог великомученика Георгија, саборни храм, постоји још од 1700. године. Од 1708. године је у Новом Саду (тада Шанцу) седиште Бачког владике. Зидани Саборни храм грађен је половином XVIII века, 1742. године, за време владавине царице Марије Терезије, а садашњи изглед је добио пројектом архитекте из Будимпеште, Михаила Харминца, 1902-1905. године, у време владике Митрофана Шевића. Иконостас је урадио чувени српски сликар Паја Јовановић у Бечу, а зидне композиције сликар Стеван Алексић, док су витражи на прозорима дело Имре Желера из Будимпеште.
    До 1748. године у граду ће бити подигнути сви и данас постојећи православни храмови-Саборни са Владичанским двором, Алмашки, Успенски и Николајевски.
    Овај последњи, храм моштију Светог Оца Николаја, Николајевска црква, у свом основном градитељском корпусу, једини је сачуван без знатних промена, због чега се сматра најстаријим православним храмом у граду. Зидан је 1730. године са карактеристикама барока. Када је оштећен у бомбардовању, са Петроварадинске тврђаве 1849. године, обновили су га Јован и Марија Трандафил који су ту и сахрањени. Иконостас у цркви урадио је под утицајем назаренског сликарства, Павле Симић 1862. године. Занимљиво је да су у овој цркви крштени синови Милеве и Алберта Анштајна, Алберт и Едуард, 1913. године.
    Успенска црква, храм Успења Пресвете Богородице, изграђен је 1736. године у барокно стилу и више пута обнављана. Свој данашњи изглед је добила око 1780. године. Сликарске радове у цркви су извели Јанко Халкозовић и Васа Остојић. Посебност овог храма чине сам иконостас и његова резбарија, затим резбарија богородичиног трона, архијерејског престола и црквеног намештаја резбаратора породице Гавриловић.
    Алмашка црква, са класичним барокним порталом у дуборезу који је радио Аксентије Марковић, подигнута је 1797. године. Звоник је на западној страни, а фасаде су богато декорисане као и унутрашњост храма. Иконе у њој су рад Арсенија Теодоровића из 1825. године, који је у порти храма и сахрањен. Посебну вредност цркви даје икона Пресвете Богородице, рад сликара Уроша Предића из 1905. године.
    Градским центром, односно Тргом слободе доминира Римокатоличка парохијска црква Жупа имена Маријина, грађена крајем XIX века, 1894. године у неоготском стилу, по пројекту архитекте Ђерђа Молнара, чија се мермерна биста налази одмах иза врата у једној ниши. Црква је тробродна, са готским сводовима, које држе витки и високи стубови. Олтар је украшен тиролском резбаријом, прозори пештанским витражима, а кров је рађен у жолнаи керамици.
    У Јеврејској улици архитектонским склопом и величином издвајају се Синагога из 1906. године, рађена по пројекту Липота Баумхорна. Данас се у њој не врше религиозни обреди, а због високе унутрашње акустичности се користи као концертна дворана. У Новом Саду постоји већи број споменика и биста посвећених великим догађајима и појединцима из његове и југословенске историје.
    Од вајарских и уметничким вредности значајни су – споменик Светозару Милетићу у центру града, скулптуре Јована Јовановића Змаја у Змај Јовиној улици, Ђуре Јакшића и Бранка Радичевића у Дунавском парку, бисте српских књижевника, Споменик жртвама фашистичког терора на Дунавском кеју, већи број скулптура под заједничким именом Срне, радови Јована Солдатовића, постављени на Петроварадинској тврђави.

    ИЗВОР: virtual Tour

    Одабрао: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ САД, град у Бачкој, на Дунаву. Има 39.122 становника (31/3 1921), од којих је било Срба 16.071, Словенаца 613, Словака 1.294, Руса 672, Маџара 13.065, Жидова 2.663, Нијемаца 6.486; православних 14.891, католика 15.120, евангелика 5.713, муслимана 426. Први спомен о Н. С. је из доба Мохачке битке. У то доба, на мјесту данашњег Н. С. било је насеље Vasarosvarad. За турско доба (1590) било је на том мјесту српско насеље Варадинци са 18 пописаних порезних домова. И послије ослобођења од Турака задржао је Н. С. српски етнички карактер, те су га звали Kaitzenstadt или Варадински Шанац. 1720 имао је Н. С. 112 пописаних српских домова, 15 маџарских и 14 њемачких. 1748 постао је Н. С. краљевски слободни град и добио је име Н. С. 1771 и 1838 страдао је од поплаве. 1848 новосадски Срби изабрали су на збору у Новом Саду депутацију, која је имала задатак, да се споразумије са Kossuth-ом о српским стварима. 1849 до 1860 налазио се Н. С. у оквиру Војводине. 1864 преселила се Матица Српска у Н. С., а српска гимназија постала је потпуна; основано је друштво за српско народно позориште. У то доба Н. С. је био центар политичког, културног и друштвеног живота српскога народа, нарочито у Угарској. У Н. С. су у то доба стално боравили или се дуже задржавали Милетић, Полит. Десанчић, Змај, Лаза Костић, Ђ. Натошевић, И. Вучетић, Ст. Брановачки, Ст. Павловић, Т. Мандић, Л. Станојевић, А. Хаџић, К . Т рифковић, А. Пајевић и многи виђени емигранти из Србије. То је најљепше доба у српској хисторији Н. С. »Српска Атина« је у вријеме пред Свјетски Рат знатно изгубила услијед маџаризације у културнонационалном погледу. 9/11 1918 ушла је српска војска у Н. С. Становништво у Н. С. добрим се дијелом бави ратарством и вртљарством, нарочито оно ближе периферији и на салашима. Обрт, и велики и мали у посљедње вријеме нарочито се лијепо развио. Трговина је у вези са продукцијом Н. С. и околице. Н. С. је у нашој земљи једно од најважнијих тржишта храном и зељем. Исто тако знатна је трговина воћем. Н. С. има највећу и најразноврснију индустрију у Војводини. Знатна је индустрија жељеза, превозних средстава, сапуна, меснате робе, есенције, шпирита, кудјеље, соде. Исто тако је врло знатна трговина камена, дрвена, кожна. и свилена индустрија. Н. С. је једно од најважн ијих жељезничких раскршћа у држави. Напретку Н. С. много помаже што лежи на Дунаву и тромеђи Сријема, Бачке и Баната, наших најбогатијих покрајина. Са Сријемом је везан жељезним мостом за жељезнички саобраћај. Други мост који се сада гради, служит ће за колни и пјешачки саобраћај. Н. С. има електричну расвјету и трамвај. Н. С. је сједиште бачког српскоправославног епископа и многих и знатних власти. У Н. С. је Матица Српска и једна од најстаријих гимназија у српском народу. Данас је Н. С. град, у којем има највише интелигенције, средиште културног живота Војводине и један од најкултурнијих и најнапреднијих градова у нашој држави. У Н. С. се налази опера, казалиште, бурза, мушка и женска гимназија, женска учитељска школа, трговачка академија, мушка и женска грађанска школа и градски архив. Н. С. је сједиште многих културних, хуманих и привредних друштава.

    Литература: M. Erdujhelyi, Историја Новога Сада (1894); Чланак о Н. С. у маџарској монографији о бачко-бодрошкој жупанији, I (1909); Нови Сад и Војводина (1926). Д. Поповић. На крају града има артешки зденац радиоактивне алкално-муријатичке воде 24 Ц. Садржи јода 17 М. Е. Хидротерапија, електротерапијско блато из Мeленаца. Лијечи: реуматизам, женске болести, кожне, живчане и костију. Својина је А. Д.

    Л. Н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ САД
    (НОВИ САД / UJVIDEK / NOVY SAD)

    Темељи данашњег града постављени су крајем XVII века, када је на левој обали Дунава, преко пута Петроварадинске тврђаве, подигнуто утврђење, мостобран, војничко-занатлијско насеље Срба граничара, које је најпре названо Рацко село, затим Рацки град, а потом Петроварадински Шанац.
    Захваљујући многим трговцима и занатлијама, који су се с временом насељавали на ово подручје, као и повољном географском положају, ово насеље је веома брзо постало војнички, привредни и културни центар Срба. Након 1716. године населиће га Немци из Баварске и Аустрије, а од 1739. године Грци, Јевреји, Јермени и други народи. Указом царице Марије Терезије од 1. фебруара 1748. године, Петроварадински Шанац постаје слободни краљевски град, са сопственим печатом и грбом. Од тада се назива Neoplanta, Neusatz и Ujvideк, а Срби су ове називе превели као Нови Сад.
    Град се убрзано развијао у сваком погледу, а прави процват доживео је у другој половини XIX века, па је с разлогом често називан Српском Атином или Рацким Паризом. Поред низа мануфактурних занатских радионица, трговинских радњи, гостионица и кафана, Нови Сад је још од 1770. године имао свилару и две пиваре, фабрику текстила (1846), први парни млин (1855), црепану (1847), сирћетану, фабрику пољопривредних машина. Први путнички воз из Суботице стигао је у Нови Сад 5. марта 1883. године. Исте године изграђен је и железнички мост преко Дунава. Електрична централа изграђена је 1910. године, електрични трамвај је први пут прошао градом 1911, а аутобуски саобраћај уведен је 1930. године.
    Привредни развој града дао је почетни импулс развоју грађанства које је постало носилац целокупног духовног и културног развоја. У Новом Саду се граде велелепне приватне куће, али и јавни објекти који и данас украшавају старо језгро града. Прави архитектонски драгуљи који красе данашњи Трг Слободе су Градска кућа, подигнута 1894. године према пројекту архитекте Ђерђа Молнара, и римокатоличка црква Свето Име Маријино из 1896, изграђена према пројекту истог архитекте. Међу бројне значајне грађевине подигнуте у XIX и у првим деценијама XX века сврставају се: зграда Судске палате, коју је пројектовао архитекта Ђула Вагнер (1898-1900), зграда Централног кредитног завода (1896), зграда Српске гимназије (1900) и Владичански двор (1901). Све три зграде грађене су према пројекту архитекте Владимира Николића. Изузетно значајна је и зграда у којој је данас смештена Матица српска, грађена према пројекту Момчила Тапавице (1912), а иначе је задужбина добротворке Марије Трандафил. Старо језгро града краси и зграда Платонеума из XVIII века (задужбина владике Платона Атанацковића), а од грађевина насталих у XX веку свакако је најмонументалнија зграда Дунавске бановине (Бела бановина или Бачка погача), грађена између 1936. и 1939, по пројекту Драгише Брашована. Од сакралних објеката, најстарија православна богомоља у Новом Саду је Николајевска црква (помиње се већ 1730), затим Јерменска (1746), која је порушена 1965, Саборна црква Св. Ђорђа из XVIII века, Успенска (1765-1774), Алмашка црква (1797-1808), гркокатоличка (1822) и синагога (1909).
    Привредни процват утицао је и на бржи развој просвете и друштвеног живота града. Тако је у Новом Саду основана Српска православна гимназија (1810), Српска читаоница (1845), Српско народно позориште (1861), а током шездесетих година XIX века у граду активно раде многобројна културна друштва и друге друштвене организације припадника свих народа који живе на овом простору.

    Петроварадинска тврђава

    Са десне стране Дунава подигнута је Петроварадинска тврђава у периоду од 1692. до 1780. године, по фортификацијском систему француског војног архитекте маркиза Себастијана Вобана. Због вишеструког значаја, названа је Гибралтар на Дунаву.
    Повољан положај стене на којој је тврђава, препознали су многи народи који су се на овом подручју смењивали током дугог цивилизацијског развоја. Келти, Римљани, Византијци, Мађари, Срби, Турци градили су ту своја утврђења, о чему сведоче археолошки налази који потичу чак из млађег каменог доба. Изградњу овог војног колоса започео је аустријски цар Леополд I, а завршио је цар Јосиф II. Први план градње дао је инжењерски пуковник Кајзерфелд, а други, географ и архитекта гроф Луиђи Фердинанд Марсиљи (Luigi Ferdinand Marsigli).
    Прва посада из 1702. године била је сачињена од чете мађарских хусари одреда српских хајдука.
    У Првом и Другом светском рату била је војни гарнизон, а од 1951. године постаје цивилни објекат који се данас користи за културне, уметничке, туристичке и угоститељске сврхе.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    БУКОВАЦ

    На обронцима Фрушке горе, а на петом километру од Петроварадина, лежи сремско село Буковац. По причању старих људи, село је било у атару Селиште, у којем се и данас ископавају темељи неких зидина. У том атару налази се и шума Црквиште, која је то име, вероватно, добила по старој сеоској цркви. Поред Селишта налази се пашњак Гробнице, на којем су ископавани стари гробови. У селу се и данас налази стара ћуприја, код које је окончана побуна за време револуције 1848. године.
    Име села, како се прича, потиче од једне старе букве, која је била поред крста на раскршћу села.
    Буковац је данас модерно село, са великим приливом становништва, са новом осмогодишњом школом, амбулантом, продавницама, струјом, водом и другим комуналним и услужним објектима.
    У око 800 домаћинстава живи око 3000 становника. Од тога броја већина су Срби око 98 %, а остало Хрвати и Мађари.
    Два велика таласа имиграција захватила су Буковац. Први је био између 1957. и 1967. године, када је знатан број српских породица досељен из околине Бањалуке и Крупе на Врбасу. Други талас је био око 1970. године, када су досељене српске породице из околине Врања, Ваљева, Текериша, Сипуље и Помијаче.
    Етници: Буковчан и Буковкиња; ктетик: буковачки.
    Информатори: Ђока Ранковић, 1928, и Јелена Станков, професор српскохрватског језика, тренутно секретар Месне заједнице у Буковцу.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ ЛЕДИНЦИ

    „Између шумовитог венца Фрушке горе и десне обале Дунава, недалеко од Новог Сада, око осам километара западно од древне Петроварадинске тврђаве, на северним фрушкогорским обронцима, под Црним чотом и каменоломом „Сребро”, налази се брдовити али и питоми лединачки атар.
    На овом простору налазе се два омања насеља. Једно је подигнуто у долини Тавног потока ближе шуми, то су Стари Лединци, које су фашисти октобра 1943. потпуно спалили и разорили. Ово насеље је скривено шумом и бреговима па се и не види док се у њега не дође. Друго је изграђено непосредно после другог светког рата на једном од најсевернијих обронака Фрушке горе — брду Круши, па се издалека види са свих страна.
    Рељеф лединачког атара је углавном брдовит, равнице има само поред Дунава. Што се тиче долине Тавног потока, она је, изузимајући два-три мања проширења, целом дужином врло уска.
    О животу прастарих становника лединачког атара за сада нема сигуриих историјских трагова. Постоје докази присуства Римљана из времена императора Проба, који говоре да су они у близини данашњег лединачког мајдана „Сребро” из једног рудокопа вадили племените метале за потребе ковнице новца у Сирмијуму. После пропасти Римског царства овим крајем су протутњале многе освајачке хорде, да би га у XVI веку освојили и поробили Турци, који су њиме владали више од 100 година.
    Турци су 1694. године тешко поражени од аустријске војске код Петроварадина. Нарушавајући Карловачки мир, они 1716. године још једном покушаше да загосподаре овим крајем, али су и тада поражени и више се не појављују. Но, тада се појавише нови господари, аустријски и мађарски грофови и спахије, а после њих, након првог светског рата, од 1918. овај крај улази у састав Југославије као заједничке државе јужнословенских народа.
    Према прастарим предањима, некад је долина Тавног потока била под сеновитом и непроходном шумом пуном дивљачи. Становници овог краја тада је нису насељавали, већ ледину на дунавској равни, која је била много шира и травом богатија него данас. Станишта су градили на рубу шуме у подножју лединачких брегова. Колибе су грађене од прућа, блата и трске. По дунавским лединама између раковачког и каменичког атара становништво се претежно бавило сточарством, ловом, риболовом, а по крчевинама воћарством, виноградарством, па и ратарством.
    Због тога што су живели на ледини поред Дунава, суседи су ове становнике назвали Лединчанима. Времеиом су они на тај назив навикли, па се и сами тако називали.
    Међутим, 1242. године, како каже предање, била је жестока зима. Дунав се заледио, па татарска војска која се тада налазила у Бачкој, пређе Дунав и упаде у Срем. Становништво које се нашло на татарском удару доживело је покољ, а све колибе насеља на лединама опљачкане су и затим спаљене. Ипак, један део Лединчана је успео да се склони у непроходну шуму по долини Тавног потока. Ту су они најпре изградили привремена склоништа, а затим и насеље, по ком је тај део атара добио назив Селиште.
    У страху да опет не доживи покољ, избегло становништво се више није враћало на згаришта по лединама. Тако је настало друго насеље у лединачком атару, које је по својим градитељима названо Лединци.
    Постоји и друго предање. Историјска подлога му је чвршћа него првом. По њему, у народу се причало како су Турци приликом освајања Срема, почетком XVI века, палећи све пред собом спалили и Селиште. Избегло становништво је изградило треће насеље на Клиси, висоравни на Малом бегу. Међутим, у току једног ратног похода Турци су напали и ово насеље и спалили га. Но одмах следеће ноћи турски војни логор је захватила необично јака хладноћа. Сутрадан је непрестано падала ледена киша, а друге ноћи се разведрило и изузетно оштра цича је тада сву турску војску следила. У спомен на тај догађај становнштво је своје четврто насеље, изграђено под Малим брегом, недалеко од Клисе, назвало Лединци. Да су насеља на Селишту и Клиси постојала има сигурних трагова, као што су крст, гробови и темељи кућа. Доказ су и развалине некадашње хришћанске цркве на Клиси, које и данас пркосе зубу времена.
    Бежећи што дубље у шуму испред Турака, а касније и од аустријских егзекутора, Лединчани су изградили и четврто насеље, данашње Старе Лединце.
    Према историјским списима и делима историчара, етнички састав Срема је од давнина био мешовит. Већина је била словенског, углавном српског порекла, где припадају и Лединчани.
    Крајем XV века овај крај припада српским деспотовима Јовану и Ђорђу Бранковићу. Српско становништво у овом делу Срема помиње се и приликом буне Ђерђа Доже 1514. године и касније.
    Према предањима Лединчана, неки од њих воде порекло и од избеглица са Косова и из других крајева Србије, који су у овај крај дошли 1690. године приликом велике сеобе Срба коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић”.
    Иако данас у селу живи око 98% Срба, треба рећи да су око 50% послератни досељеници из разних крајева наше земље (Босна, Херцеговина, Србија, Банат, Бачка и Далмација). Укупан број становника је 1700, а број домаћинстава 372.
    Етници: Лединчан, Лединкиња; ктетик: лединачки.
    Информатори: Стеван Барјактаревић — Кличко, 1921, Слободан Војновић, 1919, Душан Миљатовић, 1949.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРИ ЛЕДИНЦИ

    Ово сремско село налази се на месту некадашњих Лединаца, које су 20. октобра 1943. године фашисти запалили, а становништво протерали у Беочин и Ср. Каменицу.
    У селу данас има петнаестак староседелачких домаћинстава, са око 40 житеља, и 500 досељеника, највећим делом из Босне. Већину становништва чине Срби. Хрватских породица има седамнаест.
    На три и по километра од Старих Лединаца после рата никло је ново село, које данас зову Нови Лединци.
    Иако су данас ово два села, њихове њиве и виногради налазе се у истом атару, те микротопоними наведени у Новим Лединцима односе се и на Старе Лединце.
    Информатори: Јовановић Стеван, 1937, Шарић Светлана, 1966, службеник у Месној канцеларији.

    ИЗВОР: Жарко Бошаковић – Ономастик Срема, Сану, 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПЕТРОВАРАДИН

    Петроварадин, познат и чувен град на десној обали Дунава, са тврђавом из аустро-угарског времена, данас je једна од градских општина Новог Сада.
    Новог Сада.
    До другог св. рата био је насељен претежно хрватским живљем.
    Данас је Петроварадин велико предграђе Новог Сада са новим стамбеним четвртима и великим приливом становника из различитих крајева ЈугославиЈе.
    Етници: Петроварадинац и Петроварадинка; ктстик; петроварадински.
    Информатори: СТЈепан Цимерман, 1913. и Иван Немеш, 1913.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СРЕМСКА КАМЕНИЦА
    (Каменица)

    Доскора једно од сремских села на десној обали Дунава, Каменица данас израста у велико предграђе Новог Сада, од којег је удаљена само 5 км. Због близине Новог Сада сваке године се у Каменицу усељава знатан број досељеника из Босне и уже Србије. Данас у њој живи око 21000 становника.
    Сремска Каменица припада петроварадинској општини.
    Етници: Каменичан, Каменкиња; ктетик: каменички.
    Информатор: Милош Симовић, 1927.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ХАЈТЛ, Иван (Осијек, 19. VI 1918. -Нови Сад, 4. V 2005.), глумац. У родном је граду завршио пучку школу и два разреда гимназије, а уз обављање различитих послова рано се аматерски почео бавити и глумом.
    Први полупрофесионални ангажман остварио је као глумац волонтер (1948.-50.) у Сомбору, гдје је на сцени Народнога казалишта убрзо и стално ангажиран (1950.-58.). Год. 1958. позван је у ансамбл новосадскога Српскога народнога казалишта, гдје је остао до умировљења 1983. Иако се окушао у дјелима различитих казалишних епоха, тј. у карактерним улогама различитих жанрова, најуспјешнији је био у комедијама креирајући комичне ликове из пучке свакодневице. Тако је, примјерице, из класичнога еуропскога репертоара одиграо улоге Фалстаффа (Веселе же- не Wиндсорске) и Касија (Јулије Цезар) у комедији и трагедији Williama Shakespearea, Jourdainea (Грађанин племић) и Кајгану (Женидба) у комедијама Молиереа и Николаја Васиљевича Гогоља те Др. Дорна (Галеб) у драми Антона Павловича Чехова. Своју умјетничку особност најуспјешније је изразио у комедијама српских драматичара: Митар, Срета и Марко Вујић (Јован Стерија Поповић, Џандрљиви муж, Зла жена, Лажа и паралажа), Шпиро Грабић и Јован (КостаТрифковић, Избирачица и Љубавно писмо), поп Спира (Богдан Чиплић/Стеван Сремац, Поп Ћира ипоп Спира), Живота Цвијовић (Бранислав Нушић, Др). Улогом Мирка Безара, доброћуднога »Лале« (у широким бијелим гаћама, бијелој кошуљи с црним прслуком и у шеширу) у комедији Село Сакуле, а у Банату Димитрија Ђурковића према прози Зорана Поповића освојио је гледатељство те 1970. и награду Стеријина позорја. Епизодне улоге одиграо је у више телевизијских серија (Просек, Шта се догодило с Филипом Прерадовићем, Швабица) те десетак филмова (Свети песак, 1968; Хитлер из нашег сокака, 1975; Широко је лишће, 1981). Добитник је и више других награда (неколико награда на Сусретима казалишта Војводине; Посебна награда за улогу у филму Хитлер из нашег сокака на Фестивалу југославенскога игранога филма у Пули 1975; награда за најбољу епизодну улогу на Данима комедије у Светозареву за улогу у представи Љубавно писмо, 1976; Листопадска награда Новога Сада, 1976; Искра културе Културно-просвјетне заједнице Војводине, 1977; Седмосрпањска награда Србије, 1982. и др.).

    Ј. Иванчић

    LEKSIKON PODUNAVSKIH BUNJEVACA ŠOKACA, Subotica, 2009.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ САД

    Нови Сад је, као сваком свој град, најлепши на свету. На мапи Герхарда Меркатора из 16. века на његовом месту је насеље Бистриз. Ханс Андерсен у свом дневнику са путовања Дунавом спомиње Нови Сад као “водени град”.
    Никао је на плодној земљи уз мостобран преко од тврђаве пре три стотина и нешто година. Аустроугарска царица Марија Терезија доделила му је статус слободног краљевског града 1. фебруара 1748. године.
    Тада је назван данашњим именом.
    У то време ниједан Фрушкогорац није могао да се ожени ако није засадио нови сад (ново грожђе).
    Град у (ужем смислу) заузима 130 км2 и има 235 хиљада становника. Прва скела између Новог Сада и Петроварадина постављена је 1213, а последња 1999. године.
    Нови Сад је осетљив на мостове. Од двадесетих година 17. до двадесетих година 20. века на Дунаву код Новог Сада су постављена 134 понтонска моста. Историја оних других мостова је посебна прича.
    Толико посебна да је Нови Сад једно време називан градом где “река тече изнад мостова”.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Будисава
    Најмлађе село у Шајкашкој

    Пре 124 године, 1884, у ковиљском атару оновремене угарске власти населиле су прве мађарске и немачке породице. Колонизацију је покренуо извесни Јанош Ханкоњи 1883. на ераријалном земљишту каћког и ковиљског атара. Простор који је требало населити био је под густом храстовом шумом од које власт није имала много користи, па је одлучила да је прода. Ханкоњи је у име насељеничког удружења од угарског председника владе Калмана Тисе затражио да помогне колонизацију Мађара и Немаца. Тиса је у складу са оновременом политиком мађаризације шајкашких крајева из државне касе одобрио 120.000 форинти и 60.000 које су сакупили колонисти, махом беземљаши из бачке жупаније, добили су и бесплатно грађу за подизање кућа. Шума је 1884. искрчена уз помоћ стручњака из Крањске и село је 1885. већ било изграђено. До 1887. насеље је административно припадало Горњем Ковиљу, а онда је постало посебна општина. У знак захвалности према угарском доброчинитељу, председнику владе, житељи су наденули ново име, које је било и званично, Тисакалманфалва (Tiszakalmanfalva). Немци су га звали Waldneudorf (Шумско ново село). Година 1884. је званична година оснивања села које се првобитно звало по шуми Будисава. После Првог светског рата вражено је ово првобитно име – Будисава.
    Као и сва шајкашка села и Будисава лежи на лесној тераси која је за 5 до 7 метара виша од дела сеоског атара у алувијалној равни Дунава. Надморска висина овог ритског земљишта креће се од 74 до 75 метара. Село се налази на регионалном путу Носи Сад – Тител. Будисава је почела знатније да се шири 1960-их и 1980-их година када постаје занимљиво за насељавање као приградско насеље, већ нараслог Новог Сада, а нарочито у „процесу секундарне урбанизације“. Село је привлачно за насељавање због јефтиније градње. Запослени у Новом Саду живе на селу. Демографске промене дешавале су се, некад мање, некад више, од самог настанка села. Према првом попису 1890. у селу су живела 2.202 становника. Тај број је, углавном, стагнирао. Знатнија група досељеника дошла је у село 1894. године. За време Другог светског рата број житеља спустио се испод 2000. Немци су се пре ослобођења 1944. вратили у матичне земље, Аустрију и Немачку. У колонизацији 1946. доселио се већи број Срба, тако да је 1948. у Будисави живело 2000 људи. У попису 2002. забележено је 3.825 становника – највише Срба (59,08%) и Мађара (31,47%). За потребе верника римокатоличке вероисповести у центру села подигнута је црква. Данас свој храм имају и православни верници.
    Између два светска рата Будисава је имала једну циглану, млин и 66 занатлија, остало становништво се, углавном, бавило пољопривредом. Шајкашки Немци су се почетком 1920-их година прво политички и културно стабилизовали и после тога су у Будисави 15. априла 1928. основали своју кредитну задругу Сељачка испомоћ (Bauernhilfe), а задругу за гајење и искоришћавање свиња основали су 19. новембра 1927. године.

    Имала је Будисава у време социјализма пољопривредно добро у саставу Агрокомбината Нови Сад. Данас постоји јединица Земљорадничке задруге из Ковиља. Међутим, све је мање пољопривредника, а расте број крупних ратара са великим комплексима земље.

    За век и четврт постојања није се ни могло више, а економска судбина становништава везана је за оближњи Нови Сад.

    Литература: Шајкашка II, историја, МС и ВМ, Нови Сад 1975.

    Енциклопедија Новог Сада, свеска 4, Нови Сад 1995.

    Драган Колак
    7. Апр 2008.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Каћ
    Највеће село у Шајкашкој

    На десетак километара од Новог Сада, на путу према Тителу, делом на бачкој лесној тераси и мањим делом у алувијалној равни Дунава налази се село Каћ. Ово приградско насеље има све одлике мањег града и према попису из 2002. 11166 становника. Први помен Каћа је из времена Арпадоваца, 1276. године. Сматра се да је место добило по келтској речи у значењу насип или утврђење, што се повезује са именом Кац у запису из 1332. године. У турско доба Каћ је припадао тителској нахији сегединскога санџака. У првом попису из турских дефтера 1554. је имао 19 домова. Од 1570, када је забележено 14 кућа, 1590. има 19, а 1699. било је 69 породичних старешина са 35 одраслих синова. Од 1769. једно је од шест повинцијалних места која су се у другом кругу прикључила Шајкашком батаљону. У њему остаје до расформирања 1873, када прелази у административну јурисдикцију бачко-бодрошке жупаније. У години припајања батаљону, 1769, Каћ је имао 689 становника који су живели у 101 кући, а 1872, при последњем попису пред развојачење 3021 становник живео је у 460 домова. Занимљиво је да је онда у Каћу било свега седам жена више него мушкараца. За време постојања Батаљона села су међусобно била повезана најпримитивнијим путевима. Средином 19. века Каћ се налазио на трговачком путу (било је пет главних путева у Батаљону) који је водио од Петроварадина до Титела и даље у Банат, што одговара данашњој траси регионалног пута Нови Сад – Тител.
    У батаљонско време већина житеља се поред главног, војничког позива, бавила земљорадњом, али је било и занатлија и трговаца. Најранији запис о занатлијама је из 1815. када се обућар Стеван Гаврилов одселио у Земун. Три године касније, 1818, ћурчија Мојсил Сремац купио је кућу у Каћу. Мојсилова удовица Ката се 1820. преудала за ћурчију Атанасија Петровића који је дошао из Провинцијала. Из 1810. познати су трговци из породице Милетић (Сима је држао мали дућан) и добростојећа трговачка породица Владиславић-Каћански. Каћ је почетком 19. века имао три свратишта (крчма за точење пића и за пријем гостију). Прво, „Код зеленог крста“, 1828. отворио је Тима Вемић.

    Сима Милетић и син му Дамјан саградили су 1790. воденицу на Дунаву код Каћа. У исто време постојале су још две воденице на каћкој страни Дунава. У 19. веку село је имало и две ветрењаче, а измешу два рата изграђен је млин који је радио све до 1964. године. Из истог времена је и циглана која и данас ради. Пошто је главна привредна грана у Каћу земљорадња, две задруге су основане почетком 20. столећа (прва 1902), а престале су са радом 1941. године. Српска каћка штедионица као задруга основана је 1906. године. После Другог светског рата постојало је пољопривредно добро и земљорадничка задруга, који и данас држе традицију. Последњих деценија 20. века настали су мањи индустријски погони и предузећа, али има и занатлија.

    Први воз кроз каћку железничку станицу прошао је 1899. године. Поштански и телеграфски саобраћај постоји од краја 19. века, а аутоматска телефонска централа пуштена је у рад 1971. године. Село је електрифицирано 1953. године. Уместо копаних и бушених бунара, уведен је водовод и гасна мрежа. Куће су ушорене, али су улице тек 1933-36. добиле службене називе.

    Пред Први светски рат у Каћу је живело 3150 Срба, 800 Немаца и 150 Мађара. После рата број становника је у сталном порасту. Немци су се 1944. иселили у Немачку, а у њихове куће током колонизације уселило се 180 породица из Босне и двадесетак породица из околине Шида.

    Данашња православна црква у Каћу подигнута је између 1840 и 1844. и посвећена је у славу Светог Николе (летњег). Пре овог храма постојао је један мањи за који се на зна када је подигнут. Ускоро би у Каћу требало да почне градња манаастира.

    Школу је Каћ имао око средине 18. века, а нова школска зграда од набоја саграђена је 1785. године. Током 18. века, преко три деценије у каћкој школи службовао је Илија Петровић, први познати и једини у то време каћки учитељ. Почетком 19. века, 1802/3, у школи је било близу 50 ђака, док данас Основна школа „Ђура Јакшић“ броји око 1200 ученика.

    Каћ је још 1896. имао црквено певачко друштво којим је руководио свештеник Владислав Вуковић. У међуратно време постојао је соколски хор. Српска читаоница основана је у Каћу 1907, а данас је то огранак Градске библиотеке у Новом Саду са око 15000 књига.

    Најстарији спортски колектив је Каћки омладински спорт-клуб (КОСК) основан 1912, а од 1926. мења име у ОФК „Југовић“ које и данас носи. Спортско друштво „Југовић“ има екипе у фудбалу, рукомету, каратеу, стоном тенису, кошарци и шаху. Тениски клуб „Југовић“ је изван спортског друштва.

    Литература: Шајкашка, I и II, сторија, Нови Сад 1975.

    Енциклопедија Новог Сада,св. 11, Нови Сад 1998.

    Драган Колак
    4. Маy 2008.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Ковиљ
    И манастир и село

    Само првим становницима краја могу бити познати разлози зашто је баш онде, „на крај света“, зачето насеље које ће се од 13. века звати Кабол, а данас Ковиљ. На ободу јужнобачке лесне терасе, на висини од осамдесетак метара формиран је не један, већ два Ковиља – Доњи и Горњи. Први писани помен Ковиља потиче из времена Арпадоваца (13. в.), који бележе насеље под именом Кабол. У значењском смислу речи Кабол и Ковиљ немају заједничких додира. Кабол на српском језику не значи ништа, а Ковиљ, верују мештани, има везе са вишегодишњом бусенастом биљком из породице трава која расте на сувим песковитим и лесним теренима, степским ливадама и зове се ковиље. Таквих терена било је и на подручју данашњег Ковиља. Уосталом, увек маштовити и песнички надарени Ковиљчани осмислили су поетско тумачење порекла имена свога места
    .
    Све до изградње модерних путева, какав је и магистрални Е-75, једина друмска веза са „остатком света“ био је осам километара дугачки локални пут који код Будисаве излази на регионални пут Нови Сад – Тител, односно, средњовековни трговачки пут од Петроварадина до Титела. А, у трговишту званом Кабол, босански фрањевци су 1421. тражили и добили од папе Мартина В дозволу да оснују католички манастир како би покатоличавали православне Србе који су се у све већем броју досељавали после Косовске битке, бежећи испред Турака.

    Турци, ипак, почетком 16. века долазе и у овај крај. Ковиљ припада тителској нахији и 1590. је имао 7 домова. Средином 17. века (око 1650) забележен је као насељено место, а Евлија Челеби пролазећи 1665. кроз „паланку Ковиљ“ записао је, између осталог, да је имала 200 кућа и да је имала утврђење. Диздар (градски старешина) држао је 50 чланова војне посаде.

    У време Карловачког мира, 1699, у Ковиљу је забележен 251 кућни старешина са 161 ожењеним сином или братом. После протеривања Турака Ковиљ са предијумима Бела бара и Миклошић улази у састав Славонског генералата. У њему је седео капетан Васа Продановић. Од 1745. Ковиљ се укључује у Потиску границу и 1769. улази у састав Шајкашког батаљона у којем остаје до расформирања 1873. године.
    У Хабзбуршкој монархији постојале су две ковиљске општине – Горњи и Доњи Ковиљ. Доњи се још звао и Шанац, по некадашњем утврђењу. На манастирском земљишту постојао је и заселак Прњавор, али је он 1866. нестао а становништво расељено. По предању, манастир Ковиљ је основао Свети Сава, који је 1235. успешно обавио помирење мађарског краља Андрије ИИ и српског краља Стефана Првовенчаног. На месту сусрета Светог Саве и Андрије ИИ подигнута је прва ковиљска црква. На натпису о живописању цркве наводи се 1651. година. Међутим, сматра се да је црква саграђена много раније на рушевинама католичког манастира из 1421. године. Садашња манастирска црква могла је бити подигнута најраније 1741. и најкасније 1747. године. Манастирска црква посвећена је 6. маја (25. априла) 1738. у част светог Николе, а обавио ју је бачки владика Висарион Павловић. Да би задовољили све веће потребе Горњоковиљчана између 1827. и 1829. подигнута је нова и већа црква са иконостасом Рафаила Момчиловића и посвећена је Вазнесењу Господњем (Спасовдан). И Доњи Ковиљ је имао своју цркву и подигнута је до 1845. у част апостола Томе. Старија доњоковиљска црква срушена је 1837. која је такође била посвећена истом апостолу. Доњи и Горњи Ковиљ данас су једно насеље, а некадашња линија раздвајања ишла је данашњом улицом Војвођанских бригада. Основна привредна делатност у Ковиљу је пољопривреда. У време Шајкашког батаљона и касније људи су се бавили разним занатима. Забележено је да се чизмар Стеван Павковић 1815. доселио из Сремских Карловаца. Тих година имали су Ковиљчани кројаче сараче, ћурчије, коваче и друге. Забележено је и да је у доњем Ковиљу 1832. било превише ћурчија, а да је Ћирило Михајлов прешао код таста у Чортановце. Први познати ковиљски трговци (1816) били су Марко и Никола Георгијевић који су дошли из Грчке (Македоније). Доњи Ковиљ је имао земљорадничку задругу 1890. и као оне три у Горњем Ковиљу укинута је 1941. године. Између два светска рата Ковиљ је имао млин и млекару и 18 занатлија у Горњем и 36 у Доњем Ковиљу. Горњи Ковиљ је 1891. имао задругу за међусобно помагање и штедњу и Прву ковиљску штедионицу ДД (1892).
    Захваљујући манастиру Ковиљ је у прошлости имао развијен културни и друштвени живот. Српска основна школа у манастиру постојала је од 1607. године. У Доњем Ковиљу први помен школе потиче из 1735. кад је у њој радио Петар Живковић. У Горњем Ковиљу школа постоји од 1740. године. Из прве деценије 20. века потиче Ковиљско српско занатлијско црквено певачко друштво Ковиље (1902), па Српска читаоница Слога (1904) и фудбалски клуб Шајкаш, други најстарији клуб у Србији. Друштво Српски соко (1905) деловало је у Доњем Ковиљу

    Према попису од 2002. у Ковиљу је живело 5.599 становника од тога 90 % Срба, 2,5 % Мађара и 7,5 % осталих.

    Литература: Шајкашка, Историја I и II, МС и ВМ, Нови сад 1975; Енциклопедија Новог Сада, св.11, Нови Сад 1998.

    Драган Колак

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ

    1. САД

    Централно језгро, град у окружењу

    1.1. Нови Сад кроз историју

    Нови Сад се убраја у млађе градове, иако постоје трагови живота у њему још у доба неолита, од настанка тундри и степа Паноније, после настанка леда и повлачења Панонског мора. У историји овог града, помиње се као насеље у доба Римљана и варварских најезда, аварских и турских освајача.
    За три века свог постојања Нови Сад је био и остао стециште становништва различитог националног порекла, које је својим обичајима, културом па тако и архитектуром давало свој печат изгледу града.
    Данашњи Нови Сад заснован је крајем XVII века, 1694. године када је преко пута Петроварадинске тврђаве на левој обали Дунава, подигнуто утврђење Мостобран и с њим никло војничко-занатлијско насеље Срба граничара. Било је ту и нешто лађара, рибара и мањи број трговаца, који су већином дошли Великом сеобом Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
    Некадашње мало насеље је било познато по имену: Рацко село, затим Рацки град, па Петроварадински шанац, док данашњи назив града, Нови Сад, датира од 1. фебруара 1748. године када су становници Петроварадинског шанца, трговци и занатлије, са 95.000 форинти од Бечког двора (Марије Терезије) купили статус слободног града. Царским декретом за патрона града одређен је свети Ђорђе, а истовремено са додељеном привилегијом Нови Сад је добио и печат са грбом. На грбу су приказане три крунасте куле поред реке које надлеће Нојев голуб са маслиновом гранчицом, симболом мира и благостања.
    Нови Сад, добивши статус слободног града био је у сталном економском, културном и градитељском развоју, при чему се у његовој архитектури лагано губи оријентални утицај, а нов колорит донеће Мађари, Русини и Словаци досељени из северних угарских жупанија.
    Овај успон је на трагичан начин заустављен бомбардовањем града са Петроварадинске тврђаве 12. јуна 1849. године од стране мађарске војске. Том приликом град је био веома разрушен, а његов центар готово потпуно уништен. Становништво је са око 20.000 спало на око 6.000 људи, а услед те огромне штете привреда и живот у Новом Саду су потпуно замрли.

    Међутим, град је врло брзо обновљен и у другој половини XIX века доживео је пуни процват у сваком погледу. У политичком, то време је обележено снажном личношћу националног лидера Срба Ố8211; СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА. Истовремено, у граду је живео и стварао читав низ изузетних књижевника, уметника, научних и културних радника. Због тога је с разлогом прозван „СРПСКОМ АТИНОМ“ или „РАЦКИМ ПАРИЗОМ“.
    Нови Сад је из I светског рата изашао наоштећен захваљујући својој удаљености од фронтова. Након пораза и распада аустроугарске монархије, одлуком Велике Народне скупштине, која је заседала 25. новембра 1918. године у новосадском хотелу „Мајер“, Војводина је припојена Краљевини Србији.
    У периоду између два светска рата, Нови Сад је нарастао у значајан привредни центар за ондашње прилике.
    Пред II светски рат, Нови Сад је имао око 70.000 становника, а становништво је подељено на богате и сиромашне. Око 5.500 људи било је запослено у индустрији (металопрерађивачка, текстилна и прехрамбена Ố8211; најразвијеније). У трговини је било око 2.900 запослених. У области угоститељства било је 562 објекта, три хотела, новосадска Јодна бања. Убрзано се развија грађевинарство, тако да пред други светски рат има 10.312 кућа (1918. године само 4.149 кућа). У области занатства била је регистрована 1.671 радња.
    Најтеже, најболније и најкрвавије дане у својој историји, Новосађани су имали 1941. године, када је Нови Сад пао у руке мађарске фашистичке солдатеске. Градом је одјекивала свакодневна пуцњава, почела су убијања, хапшења и пљачке. Само у априлу 1941. године убијено је око 500 Новосађана. За неколико месеци из Новог Сада протерано је око 15.000 становника, међу којима је било много деце. Био је то почетак денационализације овог града, са циљем стварања велике Мађарске. У масовном покољу од 21. до 23. јануара 1942. године, на улицама, игралиштима, на обали Дунава, убијено је око 5.000 Новосађана.
    23. октобра 1944. године Нови Сад је дочекао слободу, али разрушен, десеткован, са свега 40.000 становника, без иједне фабрике, без струје, али никада јачи и спремнији да гради нов град и нови живот, бољи и хуманији у њему. Град после ослобођења временом постаје један од најзначајнијих економских, културних и просветних центара у Југославији. Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. Ослобођени град поново почиње да се насељава, тако да је већ 1948. године Нови Сад имао преко 75.000 становника.
    Брзи опоравак града после ратних страхота утицао је и на индустрију, тако да у индустрији већ 1952. године Нови Сад има 7780 запослених радника, а само две године касније 9460 радника. Обновљена је и проширена производња у металопрерађивачкој, електроинстрији, текстилној и прехрамбеној индустрији. Захваљујући налазиштима нафте, развија се нафтна и хемијска индустрија са прерадом.
    Трговина је у предратном и послератном периоду имала традиционално велики утицај на развој града и живот његових грађана. Од некадашњих радњица, град је добио модерне савремене продавнице и робне куће.
    Изграђене су потребне комуналије и саобраћајнице и разни инфраструктурни објекти. Сви делови града су међусобно повезани међусобно се надовезују и чине јединствен урбани простор, специфичан за ово подручје равнице.

    1.2. Нови Сад – данас

    Нови Сад се налази на левој обали Дунава, на бескрајној плодној равници у средишту Војводине. Налази се на североисточној страни Србије на магистралном каналу Дунав-Тиса-Дунав, раскрсници копнениих и водених путева, магистралној прузи Атина-Истанбул-Будимпешта-Праг-Берлин, односно Варшава-Москва, раскрсници магистралних, регионалних и локалних путева на интернационалном путу Е-5 (будућем путу КОРИДОР 10), удаљен свега 75 км од Београда главног града Републике Србије.
    Са свим градовима и насељима спајају га, поред копнених и главних путева три моста у граду на Дунаву и један који се налази на ауто-путу према Београду (између Ковиља и Бешке).
    Нови Сад је главни град Војводине, регионални центар, који са својим економским и друштвеним функцијама има утицаја на сва друштвено-економска кретања у Војводини. Развио се у економски, универзитетски и научни центар, у сајамски град, у средиште трговине и саобраћаја, у центар издавачке делатности, радија и телевизије, музеја и галерија.
    Данас је Нови Сад град широких булевара и вишеспратница, али усклађених са постојећим објектима, зналачки урбанистички усаглашених. Сви делови града се надовезују један на други и чине јединствен урбанистички простор, који поред специфичности условљених прошлошћу и развојем живи животом великог, мирног и тихог града.
    Стари центар града је задржао стару градску стамбену и пословну архитектуру са занимљивим колоритом и топлим класичним, барокним и декоративним фасадама и куполама, балконским и прозорским украсима од кованог гвожђа.
    У најужем центру града, на Тргу слободе, налази се градска кућа, окружена најлепшим здањима, катедралом, банкама, робним кућама, биоскопима, књижарама, хотелима, ресторанима, музејима, галеријама, мермерном зградом Српског народног позоришта, Поштом и другим најмодернијим грађевинама.

    Тек погледом на Нови Сад са Петроварадинске тврђаве доживљај града постаје потпун (посебно ноћу).

    Административно подручје Града Новог Сада подељено је на две општине – Нови Сад и Петроварадин, које заједно са приградским насељима имају укупно 298,139 становника. На градском подручју Новог Сада (које обухвата насеља Нови Сад, Петроварадин и Сремска Каменица) према попису становништва из 2002. године живи 215,659 становника. У њему живе припадници свих народа и националних мањина. Већину становника чине Срби (75,50%), Мађари (5,24%), и Југословени (3,17%). Остали народи и националне мањине заступљени су у знатно мањем броју (Словаци 2,41%, Хрвати 2,09%, Црногорци 1,68%, Македонци, Муслимани, Словенци, Албанци, Роми, Румуни, Русини, Буњевци, Шокци, Украјинци, Немци, Аустријанци, Италијани, Руси, Чеси, Пољаци, Јевреји, Грци, Турци и др.).
    У Новом Саду делује преко 30 верских заједница. Најбројнија је српска православна црква. Знатно мањи број верника имају Римокатоличка, Евангелистичка, Адвентистичка и Реформаторска заједница.
    У Новом Саду излази око 30 листова и 80 часописа на језицима народа и мањина, у тиражу од преко 40 милиона примерака.
    Нови Сад је и сајамски град, са више традиционалних, и у свету афирмисаних међународних сајамских манифестација, међу којима је најпознатији Пољопривредни сајам и Сајам занатства. На простору Новосадског сајам одржава се редовно Међународни јесељи Новосадски Сајам, Сајам лова и риболова, спорта и туризма и др. сајамски простор за све поменуте манифестације изградњом Мастер центра износи више од 350.000 м2.

    У области привреде град има више од 780 предузећа са мешовитим власништвом (друштвено-државни и приватни капитал), 15 робних кућа, око 900 разних продавница (комисиони, бутици и разне специјализоване продавнице).
    Нови Сад има више хотела са преко 1500 лежаја, савремено и комфорно опремљених. Најатрактивнији хотел је Тврђава са неколико сала.
    Нови Сад данас има више од 140.000 запослених радника, више од 800 улица са преко 100 хиљада станова, преко 150 јавних телефонских говорница, више од 100.000 телефонских претплатника, преко 250 аутобуса у градском саобраћају и преко 50.000 приватних путничких аутомобила, изграђену водоводну и канализациону мрежу, топлану са топловодом од 140 км.
    Овако разноврсна привреда и пољопривредно-прехрамбена индустрија са пратећим делатностима, представљају снажан темељ и основу за даљу развојну оријентацију у потпунијем коришћењу природних и кадровских потенцијала овог подручја, за ангажовање ино-капитала, увођење нових производа и хватање корака са технолошким развојем савремених и развијених земаља света.
    У укупном привредном развоју највећи утицај имала је индустрија, затим трговина, грађевинарство и саобраћај.

    Образовање у Новом саду има дугу традицију.

    У граду ради преко 60 објеката за предшколско васпитање, 36 основних школа са преко 30.000 ученика, 15 средњих школа и гимназија које похађа преко 15.000 ученика, Универзитет са 13 факултета, са преко 50 института за разна научна истраживања, неколико виших школа на којима редовно и ванредно студира преко 40.000 студената из земље и иностранства.
    Град има Народну библиотеку са преко 400.000 књига, библиотеку Матице српске која располаже са преко 730.000 књига.
    Цело градско и приградско насеље покривено је мрежом здравствених институција, а у Новом Саду поред домова здравља налази се Војна болница, Медицински факултет са клиником и институтима који пружају специјалистичке услуге за велики број пацијената из земље и иностранства. Поред поменутих институција, здравствену заштиту пружају Дом здравља (студената, Завод за саобраћајну медицину „Сигнал“), Пастеров завод, апотека „Нови Сад“ и друге институције за пружање здравствене заштите грађанима.
    Спорт и физичка култура имају дугу традицију у овом граду у коме се негује много врста спортова. Ако се томе дода и око 150 органиазција физичке културе у 35 спортских грана и око 17.000 активних спортиста, није тешко закључити откуд толико спортских првака и рекордера из Новог Сада.
    Нови Сад има око 250 спортских објеката од којих је 70 покривено. Најзначајнији и најпосећенији су спортски центар „Војводина“, „Сајмиште“, „Раднички“, Дунавски парк, Телеп, Петроварадин, Сремски Карловци, Ветерник, Градско Стрелиште, Универзитетски спортски центар, Аеродром „Ченеј“ (за спортско ваздухопловство) и објекте за коњичке спортове.

    У Новом Саду је одржано доста међународних такмичења, а најатрактивнија су била: олимпијада у стоном тенису и шаховска олимпијада, која је окупила представнике из 120 земаља.

    У непосредној близини Новог Сада налази се планина Фрушка Гора која је 1960. године проглашена за Национални парк. Њену северну границу чини алувијална раван Дунава, а јужну сремска лесна зараван. Дужине је око 75 км, на површини од 25.393 ха и на територији општина: Нови Сад, Сремски Карловци, Беочин, Бачка Паланка, Шид, Сремска Митровица, Ириг и Инђија, са највишим врхом Црвеним Чотом (538 м).
    На територији Фрушке Горе доминира 16 средњовековних фрушкогорских манастира, по којима Фрушка гора носи назив Српски атос. Од истока према западу Фрушке горе, лоцирани су следећи манастири: Крушедол, Велика Ремета, Мала Ремета, Гргетег,Старо и Ново Хопово, Јазак, Раковац, Беочин, Раваница, Бешеново, Петковица, Кувеждин, Шишатовац, Ђипша и Привина Глава.
    Из свега претходно наведеног да се закључити да је Нови Сад миран и тих град са огромним гостопримством његових житеља.
    Град је побратим Модене из Италије, пријатељ грађана Норича у Енглеској, Чангуна у НР Кини, Дортмунда у Немачкој и Клагенфурта Ố8211; Целовца у Аустрији.

    2. Физичка структура, морфолошке карактеристике, мрежа улица

    2.1. Физичка структура

    Нови Сад има веома повољан физичко-географски положај. Налази се на северу Србије и у средишњем делу Војводине.
    Надморска висина од 79 до 80 метара као и географски положај између 19 20 источне географске дужине и 45 46 северне географске ширине, те повољан положај на најважнијим саобраћајницама омогућили су концентрацију становништва, активност и стварање Новог Сада као највећег града у Војводини и међу већима у Србији.
    На физичку структуру неког места највећи утицај имају морфолошке карактеристике (карактериске терена). С обзиром да се на простору данашњег Новог Сада и околине у прошлости налазило Панонско море, Нови Сад у погледу градње није могао да се развија у ширину (као нпр. Њујорк) него у ширину. Градњом већег броја високих зграда на мањој површини довело би због карактеристика терена до тога да би зграде временом почеле да пропадају, тако да се данас на подручју града веома ретко могу видети јако високе зграде.
    Данас велики део изграђеног градског простора заузима становње. Поред објеката за становање који су преовлађујући, постоје објекти и површине за задовољење свакодневних и дела повремених потреба становника.
    У прошлости се на подручју Новог Сада разликовало пет делова града (квартова). Строги центар је био први кварт, а улице Футошка, Руменачка, Кисачка и Темеринска делиле су остала три унутрашња кварта, док су под пети кварт потпадала ванградска насеља Клиса и Ченеј, те раштркани остали салаши. Квартови су имали и своје незваничне али препознатљиве називе. Тако се први кварт називао „ВАРОШ“, од Темеринске улице до канала била је „ПОДБАРА“, између Темеринске и Кисачке улице кварт се називао „САЛАЈКА“, између Кисачке и Руменачке улице био је „РОТКВАРСКИ КРАЈ“ а у кварту између Руменачке и Железничке улице били су „МАЂАРСКИ КРАЈ“ затим Немачка улица и „СЛОВАЧКА“.
    Данашњим генералним урбанистичким планом Новог Сада постављене су три основне врсте становања: индивидуално, мешовито и колективног становање, унутар којих се идентификује читав низ типолошких припадности.
    Индивидуално становање је заступљено на Клиси, телепу и Адицама.
    Мешовито становање је карактеристично за већину градских подручја.
    Колективно становање је најзаступљеније на Лиманима, Бистрици, Детелинари.
    Данас у састав града улазе делови као што су: Детелинара, Бистрица, Лимани, Центар, Телеп, Клиса и Адице. Сви делови града су међусобно повезани, међусобно се надовезују и чине јединствен урбанистички простор, специфичан за ово подручје равнице.

    2.2. Морфолошке карактеристике

    Морфолошке карактеристике (карактеристике терена), као што је већ претходно речено, су један од највећих услова физичкиог развоја града.
    Земљишни покривач Новог Сада је разноврстан и сачињавају га земљишта из аутоморфног, хидроморфног и субаквалног реда. Ипак, највећим делом земљишни покривач је из аутоморфног реда са карактеристикама влажења профила земљишта искључиво путем атмосферских падавина. При томе је процеђивање воде кроз масу земљишта такво да не долази до дужег прекомерног задржавања. Значајне површине заузимају и земљишта хидроморфног реда које карактерише допунско влажење водама са виших терена, поплавним или подземним водама различитог порекла.
    Што се тиче типа земљишта, на подручју Новог Сада најзаступљенији је чернозем, односно његови подтипови, варијетети и форме. На њима се углавном одвија интензивна ратарска прозводња.
    У складу са оваквим земљишним покривачем, те угловима нагиба рељефа, за грађевинско подручје Новог Сада може се рећи да се одликује различитом носивошћу. Према носивости и погодности за изградњу грађевинско подручје Новог Сада подељено је у четири категорије. То је учињено на основу литолошког састава, физичко-механичких особина постојећих литолошких чланова, нивоа подземних вода, геоморфолошких карактеристика терена и другог.
    На пространим заравњеним лесним платоима са дубином подземне воде преко 10 метара једини ограничавајући фактор при градњи представља носивост подлоге објекта. На основу тога је и сачињена категоризација терена: погодни терени са носивошлу од 2,0 до 2,5 кг/цм2, средње погодни терени са носивошћу од 1,0 до 2,0 кг/цм2, непогодни терени са носивошћу од 0,5 до 1,0 кг/цм2 и врло непогодни терени са носивошћу мањом од 0,5 кг/цм2.
    На лесној тераси ниво подземних вода расте од октобра до априла. Аплитуда осциловања креће се од 1 до 1,5 метара, али то се дешава углавном на дубинама већим од 4 метра.
    Просечна дубина подземних вода на алувијалној тераси око 310 центиметара.
    Подземне воде на простору града мере се у континуитету од 1953. године. Дунав и канал утичу на ниво подземне воде у својој близини смањењем тј. повећањем нивоа подземне воде у зависности од годишњег варирања водостаја, односно од укупних хидролошких прилика.
    Уређењем земљишта, иградњом канализације и изворишта ниво подземне воде се делимично смањио.

    2.3. Мрежа улица

    Најважнији и основни фактор просторне повезаности неког подручја са ближим и даљим окружењем је изграђена путна мрежа, односно железнички и речни саобраћај.
    Улице Новог Сада су испрва биле без назива, односно свака кућа је имала само свој број. Од половине XIX века улице добијају називе по својим најзначајнијим обележјима.
    До 1900. године у граду нема асфалтиране улице, само тротоар поред кућа, у централним сокацима калдрма од четвртастог камена, а у већим приступним улицама турска калдрма.
    Футошка улица заједно са Темеринском улицом спада у најстарије путне правце Новог Сада са околним насељима. Футошка улица је од најранијих дана повезивала насеље са Футогом, а
    Темеринска улица је и пре настанка града повезивала Будим са Београдом, и даље на југ, са Цариградом.
    Све до осамдeсетих година XIX века, везе Новог Сада са централним деловима Аустро-угарске монархије одвијале су се искључиво Дунавом (паробродима) и друмским саобраћајем (кочијама). Да би се тај проблем превазишао 1882. године доведена је пруга.
    5. марта 1883. године у 11 сати и 14 минута у Нови Сад је стигао први путнички воз из Суботице, чиме је званично отпочео железнички саобраћај. Исте године изграђен је и железнички мост преко Дунава, а пруга је продужена до Земуна.

    1845. годние на новосадским улицама појавили су се фијакери, а на главном градском тргу (дана Трг слободе) направљено је њихово стајалиште.
    Први аутомобил у Новом Саду појавио се 1892. године. Ауто је у Нови Сад допремљен возом и изазвао је велику сензацију јер је личио на фијакер без коња.
    Почетком XX века Нови Сад добија трамвај са коњском вучом, а 1911. године он је замењен електричним трамвајем.
    1930. године уведен је аутобуски саобраћај.
    Након формирања Малог Лимана и првог булевара у граду, названог по тадашњој југословенској краљици Марији Карађорђевић, почињу да се граде остали булевари и улице у граду какве их данас познајемо.
    Положајем града на раскрсници међународних и магистралних путева, од којих међународни пут Е-75 (КОРИДОР Е-10), река Дунав, мрежа железничких пруга представљају најзначајније правце.
    Због тога се за Нови Сад и новосадско подручје може рећи да су добро повезани са свим подручјима у земљи и иностранству.
    Територију Новог Сада повезују магистрални путеви са значајним привредним подручјима. Београд, главни град Републике Србије, удаљен је 75 км. Нови Сад је близу Мађарске границе (око 150 км) преко које има излаз на целу Европу.
    Мрежу магистралних путева чине путеви: Суботица Ố8211; Нови Сад . Београд (М-22), Бачка Паланка Ố8211; Нови Сад Ố8211; Зрењанин (М-7), Рума Ố8211; Нови Сад (М-21).
    Регионални путеви на новосадском подручју су: Илок Ố8211; Нови Сад (Р-155), Бечеј Ố8211; Нови Сад (Р-146), Тител Ố8211; Нови Сад (Р-150) и Врбас Ố8211; Нови Сад (Р-127).
    Нови Сад се налази на 1.255 километру тока Дунава, дакле, на међународном пловном путу преко којег је повезан са земљама централне Европе и осталим подунавским земљама. На ушћу канала ДТД у Дунав изграђено је савремено пристаниште, једно од најзначајнијих у мрежи пристаништа Србије, које опслужује највећи део Војводине.

    Одговори
  • vojislav ananić

    2. део

    У погледу железничког саобраћаја треба рећи да у новосадски железнички чвор долазе: међународна пруга Истанбул-Атина-Београд-Будимпешта-Праг-Берлин, односно Варшава-Москва, магистрална пруга Нови Сад-Сомбор и Нови Сад Ố8211; Бечеј.
    Градска саобраћајна мрежа реализује се у дугом периоду, зависно од потреба и економских могућности Ново Сад, а основни циљ је вођење транзитног и теретног саобраћаја изван стамбених зона и ширег градског центра. То се чини преко саобраћајних токова и угрожавања околине, али су остале неизграђене деонице код Алмашког гробља, пута кроз Петроварадин и Сремску Каменицу.
    Недовршена мрежа у неким деловима града ствара велике проблеме у виду буке и заграђења атмосфере.
    Интензивни развој моторизације наметнуо је потребу поред решавања укупног проблема у саобраћају решавање проблема јавног превоза становништва и стационарног саобраћаја.
    Иако је јавни превоз организован тако да линије покривају целокупну градску територију, у појединим деловима Новог Сада негативно делују на животне услове. То се првенствено односи на терминал код Рибље пијаце, делимично и у Шафариковој улици.
    У саобраћајним условима који владају може се рећи да је организација саобраћаја прилагођена искључиво корисницима, односно путницима. Међутим, сваким даном се осећа све већа потреба за већим бројем возила јавног превоза, с обзиром на свакодноевно ширење града и повећање броја становника.
    Јавни градски и приградски превоз путника у Новом Саду има дугу традицију и заузима значајно место у животу града и његове околине.
    Градски саобраћај у Новом Саду постоји од 1911. године када се одвијао трамвајима на три радијалне линије у укупној дужини од 7 км.
    Августа 1946. године основано је Градско саобраћајно предузеће.
    Данас Јавно градско саобраћајно предузеће „НОВИ САД“ располаже са око 260 аутобуса и са око 1.200 радника. Предузеће раполаже модерно опремљеном радионицом за одржавање и поправку аутобуса, која обезбеђује висок степен техничке исправности возила. Организован је и диспечерски центар који преко мреже радио-станица контролише редовност саобраћаја.
    Превоз путника се обавља на више линија, односо праваца, у градском и приградском саобраћају. Годишње се у градском и приградском саобраћају превезе око 95.000.000 путника и пређе око 12.000.000 км.
    Оперативни центри за градски саобраћај налазе се у Шафариковој улици и на Жељезничкој станици, а за приградски саобраћај на Рибљој пијаци и на Жељезничкој станици.
    Стационарни саобраћај, као специфични масовни вид стања, веома је значајан псоебно за урбане системе, имајући у виду да се у просеку 2/3 укупног броја моторних возила налази у стању мировања.
    Недостатак паркинг места данас представља један од већих проблема у граду.
    Најтежа је ситуација у централном делу града. Концентрација јавних служби и других централних садржаја, утиче да ка центру гравитира велики број путничких аутомобила са намером да ту прекине путовање и стационира се. Како за то не постоје основни физички предуслови, аутомобили се паркирају на коловозима, дуж саобраћајница, на тротоарима, по зеленим и слободним површинама које нису предвиђене за паркирање.
    То проузрокује даље ометање одвијања пешачког и моторног саобраћаја, једном речју ствара низ проблема у централном делу града.
    Покушај да се проблем реши изградњом вишеспратних гаража у централном делу града, тек је одскора прихваћен као начин решавања све више нараслог проблема.
    3. Генеза насеља
    Нови Сад град који нема нарочито дугачку историју, иако постоје трагови живота у њему још у добра неолита.
    Нови Сад је био и остао стециште становништва различитог националног порекла, које је својим обичајима, културом па тако и архитектуром давало свој печат изгледу и развоју града.
    Ова пространа варош имала је специфичну динамику развоја, јер се у њој додирују Балкан са средњом Европом, Исток са Западом, Север са Југом.
    Због веома доброг географског положаја града на развој града велики утицај имали су бројни ратови.
    После последњег великог рата (II св. рата) и ослобођења града 23. октобра 1944. године град се диже као феникс из пепела, постајући као и пре тог рата један од најзначајнијих економских, културних и просветних центара у Југославији.
    Cам почетак града везује се за 1694. годину када је преко пута Петроварадинске тврђаве на левој обали Дунава, подигнуто утврђење Мостобран. Први становници били су, у највећем броју, православни Срби, који су насељавали оцедиту, суву греду, данас познату као Дунавска улица. Поред Дунавске улице најважније улице у граду биле су: Главна улица (данас Змај Јовина), Темеринска и Футошка.
    Поред тих улица током времена у Новом Саду почеле су да се граде и други инфраструктурни објекти (остале улице, тргови, зграде, мостови, паркови и др.) који данас одликују Нови Сад.
    Све до 1900. године у граду нема асфалтиране улице, само тротоар поред кућа, у централним сокацима калдрма од четвртастог камена, а у већим приступним улицама турска калдрма. Улице Новог Сада су испрва биле без назива. Од половине XIX векаулице добијају називе по својим најзначајнијим обележјима.
    До краја осамдесетих година XIX века град је био осветљен фењерима, а они су се палили двадесет дана у месецу, а десет дана, кад има месечине, нису.
    Електрично осветљење је уведено 1910. године,уместо плинског светла.
    Главна улица (данас Змај Јовина) одувек је била средишња градска батерија повезујући најзначајније улице: Дунавску, Ћурчијску и Лебарску, са централним градским тргом. Кроз промене назива ове улице најбоље се може, у најкраћем облику, сагледати историја Новог Сада: Главна (прво на немачком, а после на мађарском), затим Кошут Лајоша, па опет Главна, потом Краља Петра I, Мусолинијева, Маршала Тита и последњих деценија Змај Јовина. Међутим, због свог изразитог трговачког карактера у народу је била позната као Магазински сокак.
    Целом дужином главне улице простирала се пијаца. Дуго није имала калдрму. Након рушења у Буни 1849. године, улица је готово наново изграђена бројним богато украшеним, спратним објектима. У приземљу ових зграда постојали су као и данас бројни дућани са укусно уређеним излозима. Улица је одувек била и омиљено место окупљања грађана као и шталиште „КОРЗО“. Куће у овој улици одувек су имале највишу цену, а становници су углавном били трговаци, али и знаменити људи.
    Данас је цела улица претворена у пешачку зону са бројним кафићима, бутицима и другим важним објектима и представља једно од најпријатнијих места у граду.
    У продужетку Главне улице још на првим плановима града може се уочити Трг слободе на коме се дуго времена налазила пијаца. Данашњи Трг слободе је од краја XVIII века украшавао католички споменик Светог Тројства (као заштита од куге), све до 1939. године, када је у његовом средишту подигнут споменик српском великану Светозару Милетићу кога су по избијању II св. рата наовосадски родољуби склонили и чували скривеног у подруму. Након ослобођења споменик је враћен на првобитно емсто.
    Данас је овај трг пешачка зона.
    Футошка улица је један од најстаријих праваца у Новом Саду. Још од најранијих дана је повезивала насеље са Футогом. У овој улици је 1860. годин еотворено Католичко гробље, а нешто касније саграђена је касарна преко пута њега.
    Темеринска улица је један од најстаријих праваца Новог Сада. И пре настанка града био је то пут који је Будим повезивао са Београдом, и даље на југ са Цариградом. Због тога је и називан Царски друм или Царска џада. Дуго времена се кроз Темеринску улицу простирала пијаца, од које је данас сачуван само мали део. У њој се налазила прва пошта у граду.
    Његошева улица је, највероватније, формирана 1793. године. Дуже времена носила је име „Беле Лађе“, надалеко чувене кафане која се у њој налазила, а у којој су се, у другој половини XIX века и почетком XX века, окупљала највећа имена српске политике и културе: Светозар МИлетић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Миош Црњански и други.
    Милетићева улица је дуго времена носила назив Лебарски сокак, по занату који је у овој улици преовладавао, као и по бројним пекарским радњама у њој. У овој улици живело је много значајних личности, као што су: Сава Вуковић, оснивач прве српске гимназије у драгу, Марија Трандафил, највећа новосадска задужбинарка и добротворка, и други. На углу Главне улице и Лебарског сокака (Змај Јовине и Милетићеве улице) налазио се православни крст са оградом од кованог гвођжа, а увођењем трамвајског саобраћаја 1911. године пресељен је испред Владичанског двора, а осамдесетих година на то место постављен је споменик великом српском песнику Јовану Јовановићу Змају.
    Јеврејска улица је после пада Београда у Турске руке 1739. године и доласком великог броја Јевреја у Нови Сад добила име по националности становника који су је у највећем броју настањивали. (Јевреји су се могли насељавати у само за њих дозвољеним деловима). Улицу је карактерисао низ изузетно лепих кућа, а посебан печат дао јој је комплекс Синагоге, који се састоји од храма, школе и општине подигнут почетком овог века. У овој улици је 1910. године отворен и први стални биоскоп у раду под именом „АПОЛО“.
    После II св. рата улица је пробијањем Булевара Маршала Тита (данас Михајла Пупина) пресечeнa на два потпуно одвојена дела, а 1979/80. године је због изградње нове зграде Српског народног позоришта порушена једна страна почетног дела ове улице и оформљен данашњи Позоришни трг.
    Улица Краља Александра се прво звала Хернгасе (на немачком) односно Господска улица (на српском), јер је у њој углавном живела градска господа. Крајем XIX века мађарска држава дала је улици име Кошута Лајоша. После ослобођења 1918. године добија назив по краљу Александру Карађорђевићу, затим од 1941-1944 носила је име Адолфа Хитлера, а од 1944. имала је неколико назива: улица Краља Александра, Генералисимуса Стаљина, Александра Ранковића, Народних хероја, а од 1992. године опет Улица краља Александра.
    Некадашњи Ћурчијски сокак је типична занатска улица, са низом малих занатских објеката у чијим двориштима су биле радионице, а са улице дућани. данас има два назива: Улица Светозара Милетића и Пашићева улица.
    Почетком двадесетих година овог века војна власт је препустила утврђење Мостобран цивилним градским органима, чиме је после више од два века постојања града, омогућена изградња и на обали Дунава. Након рушења Мостобрана формира се део града назван Мали лиман, по бројним дунавским рукавцима Ố8211; ЛИМАНИМА, а што је представљало један од највећих градитељских подухвата у дотадашњој историји Новог Сада.
    Изградњом Малог лимана дошло је и од настанка првог булевара у граду, названог по тадашњој југословенској краљици Марији Карађорђевић. Дужине је био од 777 м, а простирао се од Трга ослобођења (данас Трг слободе) до насипа на Дунаву, где је 1928. године подигнут мост „Краљевића ТОмислава“. Булевар је својим широким коловозом, богатим дрворедима и низом репрезентативних објеката представљао тада једну од најлепших, а сигурно најмодернијих градских слика.
    Од најважнијих културних и духовних институција код Срба како у прошлости тако и данас најзначајније место заузимају: Матица српска, Саборна црква, Епископски дворац, Српско народно позориште, Српска гимназија и др.
    Матица српска је најстарија културна установа код Срба. Основали су је 1826. године у Пешти родољубиви национални трговци и образовани људи. У Нови Сад је пресељена 1864. године и ту је онда смештана по разним кућама. Претпоследње седиште, од 1888-1928, налазило се у самом центру града, на почетку некадашње Господске улице, одакле је премештена на место где се и данас налази.
    Саборна црква Светог Ђорђа грађена је 1734. године, али током дугог постојања није баш сасвим сачувала свој првобитни изглед. Први градитељ цркве није познат. Великим обновама (1851-1853. и 1902-1905.) добијен је храм масивног корпуса са доминантним торњем над западним прочељем. Иконе на иконостасу насликао је Паја Јовановић, које се сматрају његовим најбољим делима из области црквеног сликарства.
    Српско народног позориште основано је 1861. године у Новом Саду на иницијативу Српске читаонице и њених родољубивих чланова, на челу са Светозаром Милетићем, политичким вођом Срба у Угарској. Тек 1895. године оно ће добити свој прави дом. Подићиће га о свом трошку велики народни добротвор Лазар Дунђерски, индустријалац и велепоседник родом из Србобрана. Позориште је једне јануарске ноћи 1928. године после јаког зимског невремена потпуно изгорело. Тек је 1981 године отворено ново позориште, које одговара потребама овакве институције.
    Српска гимназија је просветна установа са дугом традицијом. Зграду школе је пројектовао и градио архитекта Владимир Николић 1899/1900. године на месту прве гимназијске зграде из 1816. године и куће у којој је рођен Јован Јовановић Змај.
    Поред до сада свега наведеног не треба заборавити ни бројне зграде, паркове, мостове и друге објекте који данас представљају праву лепоту града.
    Трговачка академија (данас Економска школа) двоспратна зграда, изграђена је 1898/1989. године у стилу историзма. На њеном месту налазила се кућа у којој је био постављен Први Магистрат 1748. године.
    „Магистрат“ је после више селидби коначно добио своју зграду (Градска кућа) на главом Градском тргу крајем 1894. године. Договор око почетка градње трајао је дуго, јер су вођене расправе око одређивања локације. Након дугих расправа градња је почета 1893. године, а Прва скупштинска седница одржана је 3. јануара 1895. године. Пројектант је био градитељ Георг Молнар, а извођачи радова Карл Лерер и Јозееф Цоцек.

    Нови Сад је прву Пошту добио 1853. године, која је 1899. године пресељена у дотадашњи хотел „ЦЕНТРАЛ“.
    Владичански двор изграђен је 1901. године по замисли архитекте Владимира Николића, који је радио под утицајем правила клуба професора Теофила Хензена из Беча, што подразумева симбиозу источних, византијских и класичних архитектонских елемената.
    Изглед комплекса Синагоге у Новом Сад одувек је омиљен архитектонско-урбани мотив сликара и фотографа. Јеврејска школа, храм и општина изграђени су 1909. године. Због своје добре акустике данас се користи као концертна дворана.
    „БАНОВИНА“ (данас Извршно веће) једна од највећих зграда у Новом Саду, заједно са „БАНСКИМ ДВОРИМА“ (Скупштина), грађена је од 1936-1939. године по пројекту познатог архитекте Драгише Брашована. Зову је и „БЕЛА ЗГРАДА“, јер је оплата фасадних површина изведена од белог брачког мермера.
    1900. године у продужетку Дунавске улице изграђена је судска палата (данас Музеј Војводине). Ово здање пројектовао је архитекта Ђула Вагнер. Средњи корпус главне фасаде истакнут је, у односу на крила, својом висином, двема куполама, репрезентативним улазом над којим је зидан балкон. Простор испред уличног прочеља затворен је складном оградом од кованог гвожђа.
    Две зграде које представљају значајне карике у историји модерне архитектуре Новог Сада су: Танурџићева палата са хотелом „РЕКС“ и Трговинско-индустријска комора. Градњу Танурџићеве палате 1939/40. године платио је познати новосадски трговац Никола Танурџић, по коме је и добила име, а пројекат је урадио архитекта Ђорђе Табаковић. Трговинско-индустријска комора изграђена је 1930/31. године по пројекту архитекте Милана Секулића.
    Велика зграда „ГРАДСКЕ БОЛНИЦЕ“ са хируршким, ушним, интерним, гинеколошким и стоматолошким павиљонима грађена је од 1907. до 1909. године. На овом вредном градитељском комплексу, са многобројним архитектонским елементима и детаљима обликованим у духу сецесије доминира композиција са фигурама два анђела изведена у техници мозаика.
    У развоју и повезивању Новог Сада са осталим местима велику улогу имају мостови на Дунаву, који су кроз историју били рушени и обнављани. У наредном делу текста биће више речи о историји мостова у Новом Саду.
    Стални понтонски мост на Дунаву између Петроварадинске тврђаве и Новог Сада датира још од 1788. године, када је пренет из Каменице. Мост се постављао у пролеће, а у јесен, пре појаве леда, мост је демонтиран и чуван у зимовнику. Мост је имао фењере ради ноћне видљивости, а на његовој средини био је покретни део који се отварао за пролаз већих пловних објеката. Мост није имао пешачку стазу, мада је био толико широк да су се могла мимоићи двоје кола. Новосађани и Петроварадинци нису плаћали мостарину, док су остали давали одређену надокнаду за колски товар. Понтони су били дуги десет, а широки два хвата. Мост је био дуг 420 корака. Највећа опасност за мост били су јакв етар и олуја. Мост је трајао све до краја I св. рата, до 1918. године.
    Железнички мост је саграђен 1883. године по пројекту Карла Баумана из Петроварадина, када је прорадила пруга Суботица Ố8211; Земун. Мост је носио име цара Фрање Јосифа, а градила га је једна француска фирма из Париза. Радна снага били су Италијани из Ломбардије. Био је челични колос дужине 432 м, постављен узводно од понтонског моста. Имао је шест бетонских стубова, а најшири простор био је између другог и трећег стуба (96 м) ради сигурнијег пролаза пловећих објеката. Поред шина постојала је и пешачка стаза. Од 1929. године мост је носио име принца Андреја, трећег сина краља Александра Карађорђевића. Мост је 1941. године уништен минирањем.
    Крајем 1914. године, за војне потребе II св. рата, аустроугарска војска подигла је низводно од понтонског моста полустални понтонски мост. Мост је редовно чувало око 100 војника са официром на челу. Био је дуг 261 м, а на њему је било електрично осветљење. Носио је име аустроугарског генерала чешког порекла Оскара Поћорека. Почетком јануара 1924. године због залеђености Дунава мост је оштећен, а нестанком овог моста био је парализован сав друмски саобраћај између Новог Сада и Петроварадина, тако да је прелаз преко Дунава, све до 1928. године, обављан моторним чамцем и приватном моторном скелом.
    Друмско-пешачки мост саграђен као имитација Ланчаног моста у Будимпешти био је импозантан и монументалан саобраћајни објекат. Носио је име принца Томислава, другог сина краља Александра Карађорђевића, а у промет је пуштен 1928. године на најсвечанији начин. Мост је био дуг 341 м, имао је само два стуба у средини, а његова елегантна линија са краљевским грбовима на обе стране била је врло импресивна. 1941. године, када је избио II св. рат, мост је порушен минирањем (у ноћи између 10. и 11. априла).
    Након II св. рата,услови обнове земље и разне друге околности захтевале су потребу једног сигурног, сталног, жељезничко-друмског моста на Дунаву између Новог Сада и Петроварадина. 1945. године почела је његова градња на стубовима порушеног моста „КРАЉЕВИЋА ТОМИСЛАВА“. Добио је облик просте греде по систему челичне решетке. Саграђен је у рекордном времену Ố8211; за 160 дана, и био је први стални челични мост изграђен после другог светског рата у Европи. Свечано га је пустио у саобраћај 20. јануара 1946. године маршал Тито, чије је име и сам мост добио. Дужине је био 344 м. Крајем маја 1962. године преко њега је прешла последња жељезничка композиција, тако да је служио само за друмски саобраћај све до 1999. године када је мост срушен у НАТО бомбардовању.
    Све већи привредни развој наше земље и саобраћај између Војводиен и Србије, као и веза са западним крајевима Југославије, условили су у пролеће 1956. године доношење одлуке да се код Новог Сада сагради један нов друмско-жељезнички мост. Радови на овом мосту са два лука, од армираног челика и пренапрегнутог бетона, почели су 1957. године, а завршени 23. октобра 1961. године, на дан ослобођења Новог Сада, када је мост свечано пуштен у саобраћај. Порјектовао га је Бранко Жежељ, а друг је био 466 м. Радове је извела „МОСТОГРАДЊА“ из Београда. Мост је порушен 1999. године у НАТО бомбардовању.
    Преоптерећење оба новосадска моста и давнашња жеља Новосађана да се Нови Сад пресели на падине Фрушке горе, захтевало је савременију и већу артерију преко Дунава. Мост је грађен од 1976. до 1981. године, пројектовао га је Никола Хајдин, а извођач радова била је „МОСТОГРАДЊА“ из Београда уз сарадњу неких мађарских и швајцарских грађевинских предузећа. Укупна дужина је била 1.312 м (изнад реке 591 м), а ширина 27,68 м. Излаз на сремску страну изведен је у виду две тунелске цеви, док се саобраћај преко моста одвијао у три траке у оба смера, уз пешачке стазе и сигурносни појас. Овај мост који ће бити прекретница у животу града, пуштен је у саобраћај 23. октобра на дан ослобођења Новог Сада, по чему и добија име „МОСТ СЛОБОДА“. Порушен је као и сви мостови на Дунаву у Новом Саду 1999. године приликом НАТО бомбардовања.
    У непосредној близини свих мостова који су премошћавали и премошћавају Дунав налази се Петроварадинска тврђава, која је изграђена на веома важној стратегијској тачки. Подигла ју је Аустријска царевина за одбрану од Турака, у периоду од 1692-1780 године. Због свог значаја названа је „ГИБРАЛТАР НА ДУНАВУ“. Због изванредног положаја стене на којој се налази Тврђава, многи народи су ту током историје, градили своја утврђења, а нађени су чак и трагови из млађег каменог доба. На овом месту се смењују Келти, Римљани, Византијци, Мађари, Срби, Турци и напослетку Аустријанци, који ће започети изградњу овог војног колоса. Он се налази на простору од 112 хектара, има три спрата у дубину, са 16 километара разних коридора и опремљен је са 12.000 пушкарница и 400 топова. У јеку градње Тврђаву је задесио земљотрес, али му је одолела, као што ће касније одбити и два насртаја Османлија, 1694. и 1716. године. Половином XIX века са њених зидина и то 12. јуна 1849. године бомбардовањем је разорен Нови Сад. Тек 1951. године Тврђава постаје цивилни објекат, а данас је у њој смештен низ културних установа. У последње две године на Тврђави се организује музички фестивал „EXIT“ који окупља људе из целе Европе и света, а у будућности се планира да се на Тврђави направи хотел по светским стандардима (хотел са 5*).
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ САД

    У главном и највећем граду Војводине, у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски), Nový Sad (словачкi) и Novi Sad (rusinski). Име Нови Сад датира из 1748. године. Назив асоцира на засаде у залеђу Петроварадинске тврђаве која је одиграла неколико кључних улога приликом заштите од Турака.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ФУТОГ

    Слично као Сента, и ово место је добило име по власнику поседа – породици Футаки, чувеној у XIV веку. И ово место познато је и од раније, али по другим именима – Горње шуме, Водице и Пашњак за која је јасно како су настала.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТЕПАНОВИЋЕВО

    Степановићево се налази у групи унутрашњих насеља јужнбачке лесне терасе, у централном делу речног слива Јегричке, на надморској висини од 82 до 84 метра; на једној од највиших тачака (84 метра) налази се и сеоска железничка станица. Степановачки хатар, на приближно истим надморским висинама, захвата површину од 5.286 хектара, издуженог је облика и сужава се од севера према југу. Само насеље има асиметричан положај у односу на сопствени хатар, пошто је смештено на његовом крајњем североисточном делу; био је то основни разлог што су колонисти надељени земљом у делу хатара под Кисачом одабрали да себи граде куће баш тамо, у близини својих њива, у насељу најпре називаном Нови Кисач, а доцније преименованом у Танкосићево.
    Његова главна улица, названа по српском војводи Степи Степановићу, налази се на траси регионалног пута Нови Сад-Врбас. Осим овом прилично прометном саобраћајницом, село је „подељено” и железничком пругом Нови Сад-Суботица; ово је једно од заиста ретких села кроз које, читавом његовом дужином, пролази железничка пруга. Само једна попречна улица прелази преко пруге, две улице налазе се на источној страни, док се преостале налазе на западној страни села. Са уздужним улицама све попречне укрштају се под правим углом.
    Све су улице афалтиране. У свима њима изграђене су пешачке стазе поред кућа, а посађени су и дрвореди, углавном вишања и јабука. Скоро све куће, и оне најстарије, грађене су од тврдог материјала, на издуженим плацевима, махом ,,на бразду”, што значи да су ужом страном окренуте улици. „У свом саставу обично имају: двориште, економско двориште са помоћним просторијама и окућницу… Економско двориште има вишеструку намену. У њему су смештени: кошеви за кукуруз, шупе за пољопривредне машине, свињци и стаје за стоку”.
    У новије време граде се куће „модернијег” архитектонског израза, на спрат или с високим поткровљем, с великим стакленим површинама, с подрумом или са сутереном.
    Степановићево је пољопривредно насеље. Од укупне површине његовог хатара на оранице отпада 91,5%, на остале плодне површине 2,5 %, док неплодног земљишта има око 6%. До пре петнаестак година приватном сектору припадало је три четвртине, а друштвеном сектору једна четвртина обрадивих површина.
    У пољопривредној производњи преовлађују кукуруз и пшеница, а за њима следе индустријско биље и поврће. Са гајењем поврћа почело се тек пре двадесетак година, при чему се годишње засеје просечно око 500 хектара. Од тога, приближно половина отпада на кромпир, пасуљом се засеје око 100 ha, црним луком 40 ha, грашком 100 ha, парадајзом 10 ha, док се десетак хектара користи за узгајање других врста поврћа. Много мањег значаја од пољопривредне производње јесте сточарство, а свињогојство је његова најразвијенија грана. Због великих осцилација у ценама сточне хране и меса, на одржавање сточног фонда скоро да се и не може применити некаква закономерност.

    ИЗВОР: Илија Петровић, СТЕПАНОВИЋЕВО, 1919-1945, Нови Сад, 2009.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Где ce Степановићево налази.

    Хатар добровољачке колоније Степановићево, после Првог светског рата формиране на некадашњем поседу грофа Рудолфа Котека (Rudolf Chotek), односно његових наследница, сестара Марије Палавичино (Marie Pallavicino) и Јохане Брајтенфелд (Johanna dr Walter Breitenfeld), рођених Шенборн (Schenborn), налази се северозападно од Новог Сада, удаљен од града свега 9 км с јужне стране, односно 25 км са северне стране. Граничи се са хатарима Руменке, Кисача, Змајева, Равног Села, Кулпина, Бачког Петровца и Футога, а протеже се у правцу север-југ, преко три слабо изражене земљишне терасе.
    Северна тераса пресечена је Алпарском баром, која се својим левим краком улива у Јегричку, недалеко од Змајева, на њеном току према Сиригу. Северозападна тераса мало се уздиже до Хенрика пусте, да би се, према југозападу, у правцу Бачког Петровца, спустила у Твов пашњак.
    На средњој тераси, одакле тече Алпарска бара, налази се пустара Алпар. Од ње, према југоистоку, у правцу Кисача и Бачког Јарка, пружа се гредица римских шанчева. Мало јужније од ове гредице налази се пустара Отов мајур.
    На јужној тераси налази се пустара Ирмово. Њу пресеца Мали канал, који долази од Бачког Петровца и тече према југоистоку, преко Руменке за Нови Сад, до Дунава. Јужно од канала је Кленовац, нижи део терасе, подводан и мочваран.
    Све до 1919. године ово је било имање грофа Рудолфа Котека. Он је поседовао цео данашњи хатар Степановићева у површини од 11.534 катастарска јутра (кј) оранице и 1.100 кј шуме, зване Велика шума, која се протезала од Футога до Новог Сада. На овоме пространству налазило се пет грофовских пустара: Ирмово, Отов мајур, Алпар, Хенрика пуста („Бнерика”) и Маријин мајур. Иначе, Котеков посед у општинама Нови Футог, Стари Футог, Бегеч, Гложан, Бачки Петровац и Кисач износио је 20.982 кј и 118 кв хв и био је већи од свих поседа у Бачкој после Првог светског рата; при финансијској ликвидацији аграрне реформе уочи Другог светског рата било је предвиђено да укупна одштета Рудолфу Котеку за ово имање треба да износи 32,236.050 динара. Поред тога, гроф Котек поседовао је још 6.897 кј и 292 кв хв у сремским селима Черевић, Нештин и Баноштор (8, 44, 66, 242. и 257).
    Прилике на Котековом имању. На економски развој грофовије, односно пустара, утицала је и ова наоко мала усталасаност земљишта, што се касније одразило и на развој будуће добровољачке колоније. Гроф je подизао своје пустаре баш на оном делу земљишта које је незнатно уздигнутије и, због тога, мање изложено плављењу у току кишних година. Јужна пустара, Ирмово, налазила се на највишем терену (коте 85 и 87), а одмах испод ње, зарастао у шуму и трску, спушта се Кленовац. Он је углавном био намењен узгајању дивљачи: фазана, дивљих патака и гусака, срна, јелена и дивљих свиња. Ту су долазили многи ловци – грофови из Лустрије, Маџарске и Италије, и скоро сви принчеви из Хабзбур- шке династије. На Ирмова пусти налазио се леп дворац, окружен становима за бироше, beres, слуге и стајама за разне врсте коња за спорт и параду. Мало даље налазили су се чардаци за кукуруз и магацини за храну и за пољопривредне справе.
    Стаје за племените пасмине коња биле су саграђене по узору на стаје аустријских царева, док су станови бироша били врло бедни. По две-три породице становале су у једној соби или две, са заједничком кухињом на средини. Ниске и непатосане собе, у којима су живели радници са својом децом, биле су прави расадници свакојаких болести. Бироши на овој пустари били су претежно Словаци, беземљаши из суседних места Кисача и Бачког Петровца. Управник грофовије, надзорник рада и чувар поља и шума, звани ерек бирош, oreg biros, био је Маџар.
    На пустарама није било неког прописаног радног времена. Радило се понекад од три часа ујутро до десет часова увече. Ради- ли су и стари и млади, и жене и деца. Зарада се обрачунавала у натури. Члан породице који није могао да одлази на рад у поље остајао је на пустари, где је морао да чисти стаје и да чува децу. Нико није био социјално осигуран. Бирошке обавезе прелазиле су с оца на сина. Деца нису похађала школу.
    Производио се највише кукуруз, затим пшеница, јечам и раж, а касније и индустријске биљке: шећерна репа, конопља и хмељ.
    Поред пустаре налазили су се тркалиште и пашњак за коње, а уз њих и повелик воћњак јабука, кајсија и бресака. Пустара је била обрасла храстовом и брестовом шумом, у нашем времену већ искрченом. У годинама после Другог светског рата још се тамо налазио по који ретки примерак ових тврдих лишћара, доказујући тако и старост Котекове грофовије. Била су то стабла чији су пречници достизали и до метар и по. Дрвеће је било необично разгранато и високо, а служило је само за одмориште вранама и чавкама; у зимско доба, оне се на овом месту виђају у огромним јатима, пошто су све околне шуме давно искрчене.
    Испод пустаре протицао је Канал Фрање Јосифа, сада Мали канал, с незнатним проширењем за неку врсту пристаништа. На том месту бироши су некада утоварали грофово жито у мале шлепове које су коњи и људи вукли обалом даље до Новог Сада.
    Од ове пустаре, право према северу, пружао се широк, прав друм који је повезивао пустаре: Отов мајур, Алпар, Хеприка пусту и Маријип мајур. Широк четрдесет метара, са четири реда дрвећа у шпалиру, тај друм представљао је величапствепо шеталиште. Средњи део друма у ширипи од десет метара био је колски пут. Са страпе овога пута, у правој липији, па одстојању од двадесет метара били су засађепи брестови и храстови. И ово дрвеће достизало је дебљипу до метар и по у пречпику. Њихове грапе су се у висипи преплетале са грапама дрвећа са друге страпе пута и па тај пачип образовале прави тупел. Лети, за време пајвеће жеге, гроф и његови гости могли су путовати по хладу пеколико десетина километара а да их супце пе испржи. Крајње ивице друма биле су густо обрасле багрењем; с пролећа, кад се расцвета, опо је дело- вало заиста величапствепо. Друмови су одржавапи као пеки парк, служећи за параду и грофу Котеку и његовим честим гостима с аустроугарског двора.
    За „природпе лепоте” Котековог поседа зпало се ,,и шире”, тако да се може сматрати „природним” што је падвојвода Рудолф, син аустроугарског цара Фрање Јосифа и његов први престолопаследпик, баш овде упозпао грофицу Марију Вечеру, опу с којом је у дворцу Мајерлипг, југозападпо од Беча, годипе 1889. завршио свој животпи пут, да ли заједпичким самоубиством, да ли као жртва пепомирљивих противпика његове септимепталпе везе са же- пом извап аристократског круга иптересаптпог за везу са цар- ском породицом. И бива разумљиво зашто је падвојвода Фрапц Фердипапд баш па том месту провео пеколико распуспих дапа и поћи уочи свог пута у Боспу па војне маневре, односно у Сарајево, у сусрет атентату и својој погибији.
    А баш због тих „лепота”, пије се случајпо десило да се па свршетку Светског рата баш Котеков дворац изабере за привремепо боравиште заробљепом пемачком гепералфелдмаршалу Аугусту фоп Макепзепу (1849-1945). Овај војпик од каријере суделовао је још у рату против Француске 1870-71. годипе, а стигао је да, у дубокој старости, у пацистичкој Немачкој, буде државпи саветник. У Светском рату, годипе 1914, пробио је руски фропт у Пољској, а тамо је, паредпог лета, у пемачкој офанзиви комапдовао групом армија; с јесепи исте годипе предводио је аустро-немачку групу армија против Србије; па Добруџи командовао је пемачко- -бугарском групом армија, а последње ратпе годипе био је војпи комапдапт Румупије. Његовим заробљавањем у Будимпешти и стражарпим спровођењем преко Београда у Солуп, симболичпо је озпачен крај једпе коалиције која је започела рат и у чијем је рушењу српска војска имала запажепу улогу.
    Не знамо колико je времена Макензен провео у Солуну, али je у новосадској Застави од 15. фебруара 1919. године остало записано да је овај високи немачки официр извесно време боравио и на Котековом имању, мада под стражом. Засшава је, заправо, пренела један краћи текст из немачких новина Neue Preussische Zeitung, којим Макензенов ађутант обавештава да се „од 4. јануара (1919. године) налазимо се у ропству у Старом Футогу. Из дана у дан чекамо, да нам се судба побољша, али заповедник француске војске о томе канда и не мисли. Код грофа Котека у Каштелу нам је добро, али немамо слободе да се крећемо. Цео стан је ограђен оградом а чувају нас пет стражара француских. Само нам је кратко време слободно да шетамо. Маршал сва ова чуда подноси мирно и нада се, да ће здрав доћи кући у Немачку”.
    Маријин мајур на железничкој прузи. У току 1910. године, на Котековом имању је, за потребе сопствене индустрије, изграђена ускотрачна пруга. Она је, преко Отовог мајура, повезивала Ирмова пусту с Маријиним мајуром.
    Пустара Маријин мајур, која је име добила по грофовој сестрични Марији, налазила се на железничкој прузи Нови Сад – Суботица, уз малу железничку станицу, путничку и теретну, с рампом за утовар. Овде се завршавао и један крак грофове индустријске пруге, оне која је долазила с најјужније Ирмова пусте. На пустари Маријин мајур налазиле су се две дугачке куће за смештај тридесет шест бирошких породица. Ишпан, надзорник пустаре, имао је посебну кућу. Поред станице налазио се велики четвороспратни магацин у који је могло да се смести преко четиристо вагона разних житарица. Од станице, један крак индустријске ускотрачне пруге водио је према истоку, до имања велепоседника Ђоке Дунђерског, после Другог светског рата пољопривредног добра Камендин.
    Пустара Маријин мајур налазила се, дакле, на врло погодном месту, због чега су је ратни добровољци и одабрали себи за смештај и за изградњу своје колоније, доцније назване Степановићево.
    Такав је био изглед ове велике грофовије до 1919. године. Отада, она је постепено почела да добија нов изглед. Нестало је пустара и на њима бироша. Нестало је грофа и шпалира храстова и брестова. Поодавно већ нису међу живима ни Словаци из Кисача и Бачког Петровца који су новим насељеницима у Степановићеву, у ретким тренуцима одмора, могли да испричају своје не баш лепе успомене из бирошког живота. Уместо свега тога, постоји сада ново ушорено село Степановићево. И постоје последњи остаци бивше грофовије на Ирмова пусти, на којој се данас, поново у приватном власништву, налази пољопривредно добро Ирмово.

    ИЗВОР: Илија Петровић, СТЕПАНОВИЋЕВО, 1919-1945, Нови Сад, 20

    Одговори
  • vojislav ananić

    Шта знамо o Рудолфу Котеку

    Гроф Рудолф Котек био је понемчени Чех. Грофовску титулу наследио је, једнако као и своје поседе у јужној Бачкој и северном Срему.
    Иза старијих Футожана остала је прича да би њихово село, да Гаврило Принцип није убио Франца Фердинанда и да није дошло до Светског рата, постало царска варош. Објашњење за ову досетку налази се у податку да је Софија, најпре кнегиња а потом војвоткиња Хоенберг, с атрибутом Височанство али по рангу нижа и од најмлађе надвојвоткиње, жена Фердинандова, била из породице Котек и да је била блиска сродница грофа Рудолфа Котека. У својој књизи Сарајевски атентат, Београд 1966, Владимир Дедијер пише Софијино презиме као Хотек (и Вогнин), уз опаску да је она „била пореклом из осиромашене породице ниже аристократије, чешког порекла али германизоване”, чији статус није био признат Немачким конфедерацијским актом из 1814. године, као ни другим сличним статутима. „Дворски кругови такође су закључили да она није законски елигибилна (избирљива, која се може бирати – ИП) према породичном статуту (Familienstatut) куће Хабзбурговаца из 1839. године, који је прописивао да сваки члан породице мора тражити дозволу поглавара династије пре него што ступи у брак”. Све то утицало је на одлуку да се Софијин брак са Фердинандом не призна као елигибилан, већ само као морганатски. То је значило да су „она и њени потомци из брака били лишени права да наследе престо, као и свих права и привилегија које су имале елигибилне супруге надвојвода”; њихова деца наслеђивала су мајчино презиме.
    Рудолф Котек потиче из германизоване чешке породице Котек и Вогнин, чији је најстарији познати предак, Милослав, још у другој половини 14. века изградио једну цркву у Коткови. Један породични предак добио је титулу барона 1556, а 1723. године Венцел Антал Котек (1674-1754) постао је чешки гроф; он је 1745. године стекао и државни грофовски ранг. Његов син Јанош Карољ (1705-1787) био је царски тајни саветник, а унук Непомук Јанош Рудолф (1749-1823) аустријски министар финасија, чешки главни дворски канцелар и председник чешке круновине (gubemium), носилац великог крста светог Иштвана, унутрашњи тајни саветник и генерал артиљерије. Непомук Јанош Рудолф имао је две кћери (Алојзију и Терезу) и четири сина: Јаноша Јозефа, Јозефа, Карла и Хермана.
    Карло (1783-1868), трећи по реду, управљао је Тиролом, а једно време био је и председник чешког врховног већа. Карлов син Бохуслав (1829-1896) службовао је у дипломатији; он је отац Софије Коткове (1868-1914), морганатске супруге аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и војвоткиње Хоенберг.Најмлађи Непомуков син Херман Котек (1786-1822) оженио се Хенријетом Брунсвик, кћерју грофа Јожефа Брунсвика, државног судије, и тим чином наследио је футошко властелинство.
    Херман је имао два сина. Старији, Ото (1816-1890), био је царски и краљевски коморник и члан аустријске господске куће; један део футошког властелинства припадао је и њему. Није имао деце.
    Млађи, Рудолф (1822-1903), коме Шаму Боровски даје и име Реже, одрастао је ,,у добром маџарском духу”. Већ је био окончао студије права и философије кад га је Бачко-бодрошка жупанија послала у Холандију да тамо изучи систем државних путова и канала; жеља је била да се на исти начин уреди путна и каналска мрежа у јужним, нижим деловима Угарске, а први покушаји у Бачко-бодрошкој жупанији учињени су баш по његовим сазнањима. После тога био је две године подбележник Бачко-бодрошке жупаније, а 1848. године налазимо га као бележника на првој седници горњег дома у угарском парламенту. Иза догађања током 1848/49. године, мада је постао доживотни члан горњег дома и члан хрватског покрајинског сабора, повукао се на своје футошко властелинство. Управљање поседом, на почетку 20. века величине 24.170 катастарских јутара и 46 квадратних хвати, сасвим га је заокупило, те се није враћао јавним пословима. Захваљујући нарочито његовом деловању, посед је почео да се интензивно развија; на свом поседу он је подигао фабрику кудеље, која је и пред Светски рат прерађивала кудељу узгајану на око 700 јутара. Такође његовом заслугом почело је гајење хмеља, да би уочи Светског рата футошко властелинство било највећи произвођач хмеља у Угарској. Напоредо с развијањем Котекових хмељарника и учећи се баш на тамошњим искуствима, почели су и мали поседници из околине да гаје ову културу.
    Рудолфов син Рудолф Ото Херман (рођен 1869), последњи поседник футошког властелинства, један део поседа наследио је од свог стрица Ота, да би 1903. године, после очеве смрти, наследио и „остатак”. Од 1897. године Рудолф делује као стални члан угарског горњег дома и царски и краљевски коморник.
    Још један запис о последњем грофу из породице Котек и Вогнин налазимо у новосадској Застави од 17/29. септембра 1896. године, у вести којом се јавља да је изведен атентат на Рудолфа Котека док је возом ишао према Футогу. Извештач и не помишља да о грофу Рудолфу напише иједну неповољну реч из које би се могло закључити због чега је дошло до атентата; он упорно инсистира на кривици грофових „званичника” који су „неизлечиво” наљутили неуспешног атентатора: „Кад је био влак близу Футога избацио је непознат човек један хитац из пушке у грофов купе, али грофу није никакве озледе нанео. Гроф би требао да на своје званичнике боље припази како поступају с народом којег за рад узимају. Јер овај нападај је покушао да изведе, по свој прилици какав незадовољан раденик, у ком је одурност којег грофовог званичника распирила варницу освете, те у непромишљености тражио је да даде одушке своме гњеву ма на који начин”.
    „Овај гроф беше страх и трепет за Србе у времену минулог рата”, писао је Љубомир Ст. Ђорђевић, секретар Народне одбране и Инвалидског удружења за Северну Србију, односно Војводину Српску. „Његова жена, кад су маџарске хорде пошле на Србију, на железничкој станици Футог играла је чардаш са војницима, довикујући Ставитв у Србији cee под нож, a краља Пвтра doeeдите ми да овце чува код Грофа”.
    За време рата Котеку је, „не зна се по коме праву и закону”, допуштано да себи призива истакнутије Србе пуштене из интернације, да их пљује и поручује „ко хоће да је Србин, нека иде у Србију код оних цигана”. После рата он је био протеран из Војводине Српске, али се после две године вратио да „данас овде рахат живи и во|а се (шета се – ИП) са својим реповима од Пеште до Фу- тога и натраг по милој вољи. Сад је отишао у Загреб, да у лепу и братску споразуму измисли начин, како да се измигољи испод удара аграрне реформе”.
    За рачун Котеков, деловала је у Футогу, у тамошњој болници Rudolfineum, извесна докторка Хекерт. Она се понајмање бавила медицином, ретко је виђана „да коме иде ради лекарске помоћи”, али је зато често ишла у Нови Сад и у друга оближња места; више пута путовала је и у Пешту, док су тамо боравили гроф и грофица Котек. Полиција је, чини се, била добро обавештена о докторкиним активностима, јер јој је преко општине новофутошке „у своје време” било наређено „да се за 36 сахати има уклонити из Футога, а не знамо чијом је ревношћу наређење то забашурено”, јер су се све оне убрзо нашле побројане у једној писменој тужби „због противдржавног рада у нас”. Помоћник новосадског градског начелника био је задужен да води истрагу против ње, али је све завршено тако што се он истог дана „одвезао натраг у Нови Сад, и то опет на Котекови коли”.
    Добро се знало да су Котеку повремено долазили у Пешту многи његови ранији сарадници, чак и без пасоша, јер „нашто ми имамо свога адвоката у Новом Саду”. Не зна се да ли је њихов advokat у Новом Саду могао бити и срески начелник, али се знало да је он „од Котекове пустаре оцепио једну маленкост земљишта” за себе. „Тај комадић је на овај начин, приликом деобе земљишта добровољцима, остао нетакнут”. Постојао je некакав папир о наводном закупу тог „комадића земље”, а спахијски благајник Лрдаи, несумњиви Маџар и зет бившег аустроугарског официра Колара, „који је оставио видан спомен свога рада у Србији за време рата” и који се „сликао под вешалима невино вешаних Срба у Крушевцу”, махао је тим папиром за доказ да је Котеков однос са начелником правоваљан. Истина, јавност се питала „шта ће учинити жупаниски аграрни одбор и министарство за социјалну политику у тој ствари… када се зна, ко има права располагања земљишта Котековог”.
    Без обзира на сва та права, и Котек је водио рачуна да се у свему томе на|е: „Наш Котек вредно крчи и шуме и аде, нарочито сад после заласка Лрпадова сунца у овим крајевима, а освитком racorszaga, к‘о што вели један од његових мали(х). Израда дрва, нарочито тврдих у шуми”, поверава се махом Немцима; укључен је и понеки Србин, а осталима је поручено: „Ви сте добили земље, па сад хоћете и дрво; нема!”
    Са свим тим у вези, београдска Полишика могла је написати, а новосадска Засшава пренети 5. маја 1921. године, да је Футог, „онај Футог који је био сав срећан да ће га уједињење спасти мајаризације и терора мађарских грофова и њихових слугу, сада опет постао тако рећи република грофице Котек, оне грофице Котек која је 1915. године, када је пао Београд, наредила Футогу да у знак радости осветли увече све прозоре, оне грофице Котек која је наређивала да се од бундеве прави глава оног владара који је символ нашег напора за уједињење.
    Њен муж, гроф Котек, био је раније протеран са наше територије и живео је у Пешти. Сада се међутим вратио – како? По чијем одобрењу? Ко ће то знати! – да и сам учествује у хуманом раду своје жене, а то је систематско спровођење мађаризације. Грофица Котек издржава једну болницу и завод Рудолфинеум за васпитање деце, наравно искључиво само немачке и мађарске. Милосрдне сестре искључиво су Немице и Мађарице и њихова је улога јасна и једина: ширити мађаризам.
    …И будним полицијским властима то све није непознато. Па и сам срески начелник који и сада станује у једној грофичиној вили, и такорећи ужива све привилегије у републици грофице Котек, свакако и он мора знати, шта се ту све догађа… Не би било рђаво да министар унутрашњих дела прошири одредбе Обзнане и на грофицу Котек, коју би због свих њених заслуга за мађаризацију Пешта свакако дочекала раширених руку”.
    По свој прилици, гроф Рудолф Котек умро је 11.октобра 1921. године. Тестаментом, свој посед оставио је својим сестричнама Марији и Јохани Шенборн, из Сливнице при Марибору, а својој удовици Ирми, рођеној Радаи, завештао је пристојно удовичко издржавање. То што су грофово имање наследиле две Чехиње, а не једна Маџарица – грофова удовица, могло се сматрати важним разлогом да у вези с извршењем последње воље грофове дође до оштрих сукоба и судског спора. „Тако је настао ме|у њима и спор око поседа футошког наследства, које наследнице по наређењу тестамента држе, а који им је посед удовица, позивајући се на своје удовичко право, судски оспорила”. Средином јуна 1923. године спор се налазио код Апелационог суда у Новом Саду и очекивало се да буде коначно решен.
    Али, мимо правне процедуре, адвокати грофице Ирме „убедили” су начелника Управног одељења Министарства унутрашњих дела (у Одсеку за Банат, Бачку и Барању) Саву П. Павловића да у министрово име нареди среском начелнику у Новом Саду да, „без обзира на суд и на прописани судски поступак, путем полицијског брахијума (насиља) уведе у посед футошког властелинства именовану грофицу Котек, а да наследнице, које се у поседу налазе, полицијском силом избаци”.
    Такав поступак изазвао је „прави револт и запрепашћење у свима овдашњи правничким круговима, јер је до сад нечувено, да полиција без суда извршује правне спорове, кад се зна, да се у нас цео систем правде и правне сигурности оснива баш на строгом делењу судске од управне власти, и да је главна гаранција судске независности баш то, да се у делокруг суда никако не може упле- тати никаква политичка или полицијска власт”. Највероватније под утиском таквог расположења, и у страху од могућих негативних последица по умешане личности, шеф кабинета у истом оном Одсеку (и Министарству) одакле је дат првобитни налог, наредио је среском начелнику у Новом Саду да, без обзира на раније инструкције, све врати у првобитно стање и да се сачека на очекивану судску пресуду.
    (После четири године парничења и натезања, Засшава је 10. марта 1925. године могла објавити да су се Котекове наследнице помириле и међусобно нагодиле. Нагодба је углавном одговарала грофовој последњој жељи: његове сестричне наследиле су имања у Футогу, Срему и Коромпу у Чешкој, а удовица Ирма добила је годишњу апанажу од осам милиона динара годишње и палату у Пе шти као боравиште).
    У читавом овом случају од мале је важности чије је наследно право старије, да ли једне удовице или двеју сестричина. Много је важније питање колика је и каква била национална свест високих чиновника у министарствима новостворене Краљевине СХС и да ли су те особе уопште схватале какве су се и колике промене у међувремену догодиле у војној, политичкој, правној, административној, народносној и државној сфери. И питање је каквог су мо- ралног склопа биле све те особе које су о питањима од државног и националног интереса одлучивале мимо институција политичког и правног поретка, злоупотребљавајући и свој положај и улогу институција у чије су име одлучивали.
    Вероватно су сви ти догађаји утицали на одлуку да др Емил С. Поповић Пеција, власник и уредник ПољоприврвдноГ Гласника, буде постављен за управника на Котековом имању. Како је писала Засшава од 10. јуна 1923. године, ,,ово постављење нашег припознатог економисте на овако угледну економију наишло је на разумљиво одобравање код свију, који су са болом у души посматрали наопако газдовање оних, који су се по ослобођењу затекли на управи Котекова имања, а који нису никако могли да се уживе у нове прилике”. У вези с тим наименовањем, исказано је уверење ,,да ће нови управник својом умешношћу и агилношћу умети довести у склад интересе власника са општим интересима и да ће ово имање у будуће служити као узор агрикултуре, те ће као такво у пуној мери служити општим и државним интересима”.
    Котеково имање до Светског рата. Према писању новосадске Заставв од 15. августа 1924. године, „Котеково имање је једно од наших најстаријих и најузорнијих господарстава. Још 1770. године увело је ово имање културу хмеља у Бачку и данас је оно гласовито у целом свету најрационалнијим произвађањем те биљке. Г одине 1806. основана је приватна одлична Котекова Ергела. На скоро затим развијају се и све остале пољопривредне гране, и ово газдинство постаје једно од најузорнијих. На имању започиње одгој прворазредне подолске, сименталске и монтафонске стоке, оснива се одлично стадо мерино оваца и свиња мангулице расе. Подиже се индустрија: кудељара, цигљана, млин и радионица пољопривредних стројева а у најновије време и фабрика метле од властитог производа, сирка. Увађа се рационално пчеларство, лов, градинарство и цвећарство, подижу се најмодерније пољопривреднзграде поглавито за становање чељади и чиновника, подиже се сиротиште (данас, 1924. године, школа за домаћице), болница са најмодернијим уређењем, две цркве и једна основна школа. Пред рат (Светски – ИП) гради се на имању индустријска пруга у интересу што интензивијег господарења. Најзад се групише цео рад око производње одличних врста великог броја културних биљака у једну огледну станицу, која је данас једина наша велика Пољопривредна Огледна Станица у држави створена и одржавана на приватном поседу. Реформа (аграрна) је одузела имању сву површину до (изузимајући) 520 јутара, односно и оно неколико јутара преко те површине стављено је под удар аграрне реформе у најновије време”.

    ИЗВОР: Илија Петровић, СТЕПАНОВИЋЕВО, 1919-1945, Нови Сад, 2009.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ САД

    „Духовна, метропола” и административни центар

    Лежи на алувијалној тераси и старом подунавском путу којим су се вековима кретали разни народи.
    Многи од њих оставили су овде своје трагове. Најстарији археолошки трагови са тла Новог Сада потичу из неолита (око 6500-4000. година пре н.е). Подручје овог града посебно одликују бројни локалитети из бакарног доба (око 3800-2200, пре н.е). Регистрована су, такође налазишта из раног, средњег и позног бронзаног доба (култура гробних хумки). Судећи по бројним и великим локалитетима, период гвозденог доба био је изузетно динамичан. У оставама из Футога откривени су у целости сачувани појасеви из позног бронзаног доба.
    Ратничка племена Келта, продирући из западне Европе, донела су квалитетније гвоздено оружје и оруђе, накит и грнчарију. Римљани су на овим просторима подизали несеља и градити путеве. Од њиховог времена, а они овде стижу у другој половини 1. века пре наше ере, датира и виноградарство на Фрушкој гори.
    У 7. веку у ове крајеве долазе Словени. Из доба сеоба народа сачувани су бројни предмети од стакла, злата, сребра, бронзе и гвожђа, који су припадали Хунима, различитим германским народима и Аварима. Пропаст Аварског каганата омогућила је територијалну експанзију подунавске Бугарске, па се у време кана Омуртага (814-831) Бугарска на Тиси граничила са Франачком државом. Угри, који овде стижу крајем 9. века, под вођством Арпада, затичу словенско становништво.
    Надирање Турака на Балкан изазвало је масовно кретање Срба према северу. Бачка је пала под турску власт 1541. године.
    Садашњи Нови Сад спада у млађе градове, будући да је основан око 1690/91. године, кад је аустријска војска, ради одбране понтонског моста преко Дунава, изградила, на његовој левој обали широки мостобран (Брукшанац), населивши у њему одреде српске милиције (која је сачињавала помоћне трупе царске војске). Та нова насеобина – касније, најстарији део Новог Сада – основана у непосредној функцији Петроварадинске тврђаве, звала се Петроварадински шанац, Варадински шанац, Рацки шанац, само Шанац и, најзад, Рацка варош. Уз сам Шанац почели су, такође да подижу своја станишта и људи других, невојничких занимања. И док су граничари, који су углавном живели у источним деловима, потпадали под ингеренцију војних институција, други становници, из западних делова насеља, били су под влашћу коморе, односно цивилних власти.
    Ко су и шта су били и одакле су се доселили житељи Варадинског шанца? Граничари или милитари (како су их још звали) били су, готово по правилу, Срби, а на- сељени су у оквиру општих мера око формирања Војне границе. Најстарије становништво коморског дела чинили су: Срби, Немци, Хрвати и Мађари, да би се ускоро ту настанили: Јермени, Цинцари (који су за себе говорили да су Грци или Куцовласи), Румуни, Јевреји, Русини, Цигани и Словаци. Петроварадински шанац постепено се развија у живо трговиште; 1719. добија право држања вашара; 1730. подигнуте су ту четири дрвене православне и једна католичка црква, па основана Српска народна школа и Словенско-латинска школа.
    Поновно померање границе на Саву и Дунав (1739), доводи до новог прилива становника, као и богатих православних занатлија и трговаца, Београђана (Белградци), Сарајлија и Мостарлија, који су, удружени у трговачку компанију, ускоро одржавали пословне везе са Пољском, Венецијом и Турском. На истоку стижу до Персије и Индије. У то време подигнути су: Владичански двор, синагога, јерменска и нова католичка црква, а само насеље већ добија контуре данашње вароши. Године 1748, повељом царице Марије Терезије из
    Аугзбурга увожена је “немачка” (гвожђарска) роба, а из Турске, Персије и Индије – оријентална.
    У архитектонском погледу град је сав у знаку балканског насеља над којим доминира Петроварадинска тврђава, која је с Новим Садом била повезана понтонским мостом (најлепшим у Царству). Споља је био окружен великим јарком и насипом, а на прилазима је имао четири капије: Дунавску, Кисачку, Пирошку и Темеринску. У самој вароши постојало је на десетине гостионица и свратишта у којима су одседали трговци и немачке путујуће позоришне дружине (са позоришним представама сретали су се још становници Варадинског Шанца), ту је и католичка гимназија, два шпитаља (убожишта), књижара и штампарија. Крајем столећа, Нови Сад постаје најјачи економски центар на југу Угарске.
    Пораст националне свести у Срба јавља се и јача нарочито после Првог српског устанка (1804), који су Новосађани помагали оружјем и новцем (у чему је нарочито предњачио бачки владика Јован Јовановић).
    Године 1816, отворена је српска гимназија, а двадесетих година своје школе отварају и Немци, Словаци и Русини, док су Грци и Мађари то учинили још раније. У време Револуције 1848/49. године дошло је до српско-мађарског рата, град је тешко страдао од бомбардовања и пожара. После пораза Револуције, одлуком аустријског цара (новембар 1849) створена је административна област Војводство Српско и Тамишки Банат, којим је управљао аустријски гувернер са седиштем у Темишвару, а титулу војводе носио је сам цар.
    Већ после неколико година, државним зајмом (1,300.000 сребрних форинти), на истом месту, уместо оријенталног Петроварадинског шанца са примитивним старинским кућама, изграђен је нов модеран град. Почетком шездесетих година Нови Сад је “духовна метропола српског народа” (српска Атина), ту се оснива прво српско стално позориште (најстарији професионални театар у нашој земљи), три године касније из Пеште прелази Матица српска (најстарија научно-културна иснтитуција код Срба). Већином, из овог времена потиче и данашња архитектура старог језгра Новог Сада. У граду излази девет листова на српскохрватском језику (касније ће их бити 56 и 4 на мађарском и немачком), 1866, у Новом Саду се одржава прва скупштина Уједињене омладине српске. Један од њених најистакнутијих чланова био је Светозар Милетић, који је у Пешти покренуо лист Застава, али ју је убрзо преселио у Нови Сад. Застава је била најпознатији и најраспрострањенији српски лист у Аустроугарској царевини, а допирала је и изван њених граница. Лист Једнакост (1872) и часопис Стража (1878), покренути у Новом Саду, спадају у ред најстаријих социјалистичких публикација у Војводини и на Балкану.
    У другој половини 19. века Нови Сад постаје и административни центар Војводине, чему знатно доприноси новоподигнута железничка пруга Будимпешта – Нови Сад. После Аустроугарске нагодбе (1867), створени су били повољни услови за развој капитализма и успостављен је уставни парламентаризам.
    Последњих година 19. и почетком 20. века граде се: железничка станица, мост, кланица, пивара, електрична централа; уводи се трамвај (трчика).
    У новембру 1918, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена (међу 757 посланика било је и седам жена) донела је одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Дан раније то је учинила и Скупштина Срема у Руми.
    У међуратном периоду Нови Сад има највећу и најразноврснију индустрију у Војводини; и то прехрамбену, млинску, текстилну, дрвну, хемијску, индустрију грађевинског материјала, кожну, електроиндустију. Ту је и колевка југословенског ваздухопловства (има војни аеродром, а у фабрици „Икарус”
    произведен је први авион у Југославији). Године 1933, отворен је пољопривредни сајам, три године касније кроз град је прошла прва модерна аутомобилска саобраћајница у земљи (Хоргош – Нови Сад – Београд – Цариброд, односно данашњи Димитровград), а од 1929, ту је и седиште Дунавске бановине. Тада Нови Сад добија свој први булевар, зграду Бановине и нови мост. У периоду од 1918, до 1941. године број становника се креће од 34.000 до 69.000.
    У Другом светском рату град је имао велике људске жртве (покољи и рације Срба и Јевреја) и бомбардован је пет пута. У послератном периоду Нови Сад је, са својих 46 фабрика, највећи индустријски град у Војводини, сајамски је град и велики саобраћајни центар. Има Универзитет, ТВ и радио студио.
    Такозваном антибирократском (“јогурт”) револуцијом 1988, мењају се политички односи у земљи, а Новом Саду се смањују надлежности. У ратовима на еx-ју простору гине седамдесетак Новосађана, а у град се сливају реке избеглих и прогнаних. Послератни период 1996-1997, обележавају студентске грађанске демонстрације против режима, а на чело града, изборном вољом грађана, долазе опозиционе политичке странке. Од краја 1998, до краја 2000. године овде делује покрет Отпор.
    Приликом НАТО бомбардовања 1999. године Нови Сад је доста страдао, а порушена су била и сва три моста на Дунаву.

    Нови Сад са Петроварадином, Сремском Каменицом и приградским насељима има више од 300.000 становника, што чини 20 одсто становништва Војводине. Други је по величини град у Србији. У њему се налази Централна матична библиотека Војводине, Библиотека Матице српске (са више од 7,000.000 књига), која је почела јавни рад још далеке 1838. године. Из Музеја Матице српске (1847) израстао је 1947, данашњи Војвођански музеј за археологију, историју, етнологију и културну историју Војводине. Ту су, такође Архив Војводине, Музеј града Новог Сада, Позоришни музеј Војводине, Историјски архив, Новосадско позориште Ујвидеки Синхаз, Позориште младих, Стеријино позорје, Културни центар Новог Сада, Новосадски отворени универзитет.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПЕТРОВАРАДИН

    Систематским истраживањима тврђаве установљен је значајан континуитет праисторијских култура, почевши од палеолита.
    Поуздано се зна да је овде, на стенновитим обронцима Фрушке горе, било најпре римско утврђење Цусум. У 13. веку (1235), мађарски краљ Бела 4. поклонио је Петроварадин цистерцитском манастиру Улкурду и тада је прозван Белефонс (касније и Беллефонте).
    Петроварадин временом постаје све значајније насеље и то управо због дунавске скеле и сајмова који су се ту одржавали, а посећивали су их трговци из читаве Угаске. Утврђени замак на стрмој десној обали Дунава – Петроварадинска тврђава – вероватно је настала после татарске провале, кад су изграђени и многи други утврђени градови на тлу Угарске. Цистерцити, који су и подигли ову тврђаву, дали су новом граду, такође име Петроварадин, а град- трговиште на левој обали Дунава од тада се све чешће назива Вашарош Варад или Стари Петроварадин.
    Турци су га освојили 1526. године и у њему је, због важности воденог пута који је туда пролазио увек боравила не баш мала посада.
    Варош, која се под тврђавом простирала, касније ће добити статус касабе, што значи да је морала имати и пратеће објекте исламске архитектуре (џамију, хан, хамам, пре свега). У вароши су живели хришћани (Срби) и муслимани. Ови први старали су се о скели, а у време рата радили су и на подизању моста преко Дунава (за узврат, уживали су извесне пореске олакшице), који се за ту прилику подизао.
    “Дошли смо до једне велике, лепе тврђаве” – записаће 1587. године Прус Рајнхолд Лубенау – „звала се Петроварадин, која је изванредно саграђена, на стеновитом брду, у круг, са лепим кулама и бедемима и опасана је двоструким зидинама; између зидина налазе се многе дрвене куће. 1692, започиње, по Вобановом плану, градња највеће фортификациије у Аустријском царству. Завршена је 1780. Била је то једна од најимпресивнијих грађевина војне архитектуре тога времена у Европи. Од 1783, у Петроварадину је било седиште Славонско-сремске генералне команде са бројним официрским кадром и јаким војним гарнизоном, војном болницом и другим установама.
    Петроварадинска тврђава, “Гибралтар на Дунаву”, како су је звали, заузима површину од 112 хектара и има јединствен систем подземних ходника дужине 16 километара.
    Нови Сад и Петроварадин чине (од 1929. године) органску целину (с прекидом у време Другог светског рата). То је и сад јединствен град, кроз који протиче река Дунав, спајајући урбанистички комплекс смештен на обронцима Фрушке горе и равничарски град широких булевара и улица, обогаћујући тако његове природне лепоте.
    И не само то. Стара тврђава – од средњовековних зидина није се сачувало ништа – је и уметнички центар који све више постаје и туристичка мета, посебно је привлачан музички хаппенинг Еxит. Кажу, највећи у источној Европи.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Марија помагала свима несебично

    „Вечерње новости“, Татјана Лош | 29. април 2015.

    Марија Поповић Трандафил, највећа српска добротворка, добила је орден Црвеног крста за помоћ рањеницима у српско-турском рату 1876. Сву имовину је завештала Матици српској и СПЦ

    „Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било када смо 1849. године при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капијама, морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња и зато ја чиним и помажем сиротињи – записао је Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби 19. века”. Овако се Марија Поповић Трандафил „правдала“ пред другима за сва добра која је несебично чинила. А било их је много…
    Мало је Срба који знају каква је доброчинства чинила ова дама, ни већина Новосађана не би могла да се похвали знањем о својој суграђанки. И док свакодневно шетају Змај Јовином, Дунавском или Пашићевом улицом, не размишљају да су нека од најлепших здања у тим „шоровима“ припадала њој и да их је завештала граду Новом Саду. Многа племенита дела стоје уз име ове задужбинарке.
    Марија Поповић је рођена децембра 1814. (негде стоји 1816) године у цењеној и богатој породици грчког порекла. Као и све девојчице из угледних кућа у то време, учила је „слова, рачун, Библију и ручни рад“. Знало се још да јој је одлично ишло све што има везе са економијом, што се могло приписати и генима, али и да је добро говорила немачки језик. Родитељи су јој рано умрли, па је бригу о њој преузео рођак Хаџи Кира Николић, трговац из Осијека. Због тога се у младости потписивала његовим презименом, али је врло брзо у званичним документима постала – Трандафил. Имала је само 16 година када ју је старатељ, не тражећи њен пристанак, удао за трговца из Ердеља. И он и Јован Трандафил су схватили тај брак као уносан посао. Младожења је две деценије био старији од младе, тако да је добио не само младу жену, него и мираз којим је могао да прошири трговину крзном и право да се настани у Новом Саду. Платио је таxам цонцивлитатис и постао слободан грађанин, стекавши могућност да ту тргује покровцима и ердељским сукном.
    Купили су кућу у Главној улици и започели успешну трговину у Војводини. С једне стране, Марија и Јован су имали среће, јер су почели да се богате и купују некретнине, пошто им је посао добро ишао. А с друге, били су врло несрећни, јер су им, једно за другим, умрли ћерка Софија и син Коста. Она је рано остала и без браће, тако да је сва имовина Поповића припала њој. У документацији која је о Марији сакупљена поводом изложбе у организацији Библиотеке Матице српске (аутори Ивана Гргурић и Силвија Чамбер), пише да она богатство није схватала као срећу, већ искушење, јер је после смрти супруга водила четири парнице око имовине. Његови рођаци су желели да јој одузму сав капитал, називали је лоповом и проклињали да умре у лудници. Имала је снаге да ову нимало пријатну борбу изнесе до краја, сачува имовину, али и достојанство које је могло да буде нарушено чаршијским абровима да пише писма господину сумњиве репутације. Сама је наставила посао, удвостручавала капитал, али га и трошила. Никада на себе. Увек на друге. У „У Тридесетогодишњим угодним и неугодним успоменама 1854 – 1884” Лука Јоцић наводи да је Марија постала велика добротворка која је „делила и левом и десном, и коме треба и коме не треба“. Говорила је да би била срећнија да је сиромашна, а да су јој жива деца, уместо што има то „мртво благо“.

    РОДНА КУЋА „КОД ИКОНЕ“

    Новосадска Пашићева улица се у 18. веку звала Ћурчијска, по занатлијама које су ту држале радње, а међу њима су били и Маријини Поповићи. Када прођете туда, на углу ове и Грчкошколске улице, видећете њену родну кућу која се звала „Код иконе“, јер се на фасади налазила икона Св. апостола Петра и Павла. У њу се Марија вратила када је постала удовица, а ту је и умрла.

    Још пре Јованове смрти, одлучила је да живот посвети добротворном раду и у томе је имала мужевљеву подршку. Акценат су ставили на школовање сиромашне талентоване деце, формирајући фонд у те сврхе. Мислили су и на болесне, па су значајан део имовине даровали болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку. Николајевска црква која је страдала у бомбардовању 1849. године, обновљена је њиховом заслугом 1862, када је урађен и иконостас. У живот је враћена и Јерменска црква у њеном родном граду, а мермерни крст у новосадској Саборној цркви израђен је опет Маријином заслугом.
    Говорило се да је куповала уџбенике за ђаке, сахрањивала сиромашне, помагала удовицама које нису биле имућне, набављала огрев сиротим суграђанима и кумовала на крштењу њихову децу… Док је трајао Српско-турски рат 1876. године, Марија је сву снагу усмерила да као председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима, буде од користи. Орден Црвеног крста којим је одликована говори да њена дела нису остала непримећена.
    Умрла је 14. октобра 1883, али је њена племенитост наставила да живи. Вредност њеног завештања процењена је на тадашњих 700.000 форинти, због чега се сматра највећом српском добротворком. Матицу српску је овластила да у њено име подигне пространу зграду, у којој ће боравити мушка деца која су сирочићи. Био је то „Завод Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду“, изграђен 1912, по узору на тадашње европске колеџе. У приземљу су се налазиле сале за гимнастику и разне свечаности,на спрату станови васпитача и свечани салон, а постојала је и соба-карантин за болесне малишане. Када је одлучено да се 1928. овде пресели седиште Матице српске, унутрашњост зграде је промењена, али многи је и даље зову „Трандафилкин завод“.
    На задужбинском палцу од 30 јутара, на Сајлову, по њеној жељи подигнут је комплекс зграда за децу из сиротишта, која су морала да иду у индустријске школе или на „немецке занате”, у то доба ретке међу Србима. Свакоме је по завршетку следовало по 500 форинти, да започне посао. Према завештању, основан је и Фонд за материјалну помоћ Успенској и Николајевској цркви, у чијој крипти је и сахрањена, поред деце и супруга.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добровољачка колонија у срцу Бачке

    Хатар добровољачке колоније Степановићево, после Првог светског рата формиране на некадашњем поседу грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичино, рођене Шенборн, налази се северозападно од Новог Сада, удаљен од града свега 9 км са јужне стране, односно 25 км са северне стране. Граничи се са општинама Руменке, Кисача, Змајева, Равног Села, Кулпина, Бачког Петровца и Футога, а протеже се у правцу север-југ, преко три слабо изражене земљишне терасе.
    Северна тераса пресечена је Алпарском баром и њеним левим краком који се улива у Јегричку бару, недалеко од Змајева. Северозападна тераса мало се уздиже до Хенрика пусте, да би се, према југозападу, у правцу Бачког Петровца, спустила у Твов пашњак.
    На средњој тераси, одакле тече Алпарска бара, налази се пустара Алпар. Од ње, према југоистоку, у правцу Кисача и Бачког Јарка, пружа се гредица римских шанчева. Мало јужније од ове гредице налази се пустара Отов мајур.
    На јужној тераси налази се пустара Ирмово. Њу пресеца Мали канал, који долази од Бачког Петровца и тече према југоистоку, преко Руменке за Нови Сад, до Дунава. Јужно од канала је Кленовац, нижи део терасе, подводан и мочваран.
    Све до 1919. године ово је било имање грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичино. Они су поседовали цео данашњи хатар Општине Степановићево у површини од 11.534 катастарска јутра (кј) оранице и 1.100 кј шуме, зване Велика шума, која се протезала од Футога до Новог Сада. На овоме пространству налазило се пет грофовских пустара: Ирмово, Отов мајур, Алпар, Хенрика пуста („Енерика”) и Маријин мајур. Иначе, Котеков посед у општинама Нови Футог, Стари Футог, Бегеч, Гложан, Бачки Петровац и Кисач износио је 20.982 кј и 118 кв хв и био је већи од свих поседа у Бачкој после Првог светског рата; при финансијској ликвидацији аграрне реформе уочи Другог светског рата било је предвиђено да укупна одштета Рудолфу Котеку за ово имање треба да износи 32,236.050 динара. Поред тога, гроф Котек поседовао је још 6897 кј и 292 кв хв у сремским селима Черевић, Нештин и Баноштор(8,44, 66,242. и 257).
    Прилике на Котековом имању. На економски развој грофовије, односно пустара, утицала је и ова наоко мала усталасаност земљишта, што се касније одразило и на развој будуће добровољачке колоније. Гроф је подизао своје пустаре баш на оном делу земљишта које је незнатно уздигнутије и, због тога, мање изложено плављењу у току кишних година. Јужна пустара, Ирмово, налазила се на највишем тереиу (коте 85 и 87), а одмах испод ње, зарастао у шуму и трску, спушта се Кленовац. Он је углавном био намењен узгајању дивљачи: фазана, дивљих патака и гусака, срна, јелена и дивљих свиња. Ту су долазили многи ловци – грофови из Аустрије, Маџарске и Италије, и скоро сви принчеви бивше Аустроугарске династије. На Ирмова пусти налазио се леп дворац, окружен становима за бироше, beres, слуге и стајама за разне врсте коња за спорт и параду. Мало даље налазили су се чардаци за кукуруз и магацини за храну и за пољопривредне справе.
    Стаје за племените пасмине коња биле су саграђене по узору на стаје аустријских царева, док су станови бироша били врло бедни. По две-три породице становале су у једној соби или две, са заједничком кухињом на средини. Ниске и непатосане собе, у којима су живели радници са својом децом, биле су прави расадници свакојаких болести. Бироши на овој пустари били су претежно Словаци, беземљаши из суседних места Кисача и Бачког Петровца. Управник грофовије, надзорник рада и чувар поља и шума, звани ерек бирош, еreg biros, био је Маџар.
    На пустарама није било неког прописаног радног времена. Радило се понекад од три часа ујутро до десет часова увече. Радили су и стари и млади, и жене и деца. Зарада се обрачунавала у натури. Члан породице који није могао да одлази на рад у поље остајао је на пустари, где је морао да чисти стаје и да чува децу. Нико није био социјално осигуран. Бирошке обавезе прелазиле су са оца на сина. Деца нису похађала школу.
    Производио се највише кукуруз, затим пшеница, јечам и раж, а у последње време и индустријске биљке: шећерна репа, конопља и хмељ.
    Поред пустаре налазили су се тркалиште и пашњак за коње, а уз њих и повелик воћњак јабука, кајсија и бресака. Пустара је била обрасла храстовом и брестовом шумом, у нашем времену већ искрченом. У годинама после Другог светског рата још се тамо налазио по који ретки примерак ових тврдих лишћара, доказујући тако и старост Котекове грофовије. Била су то стабла чији су пречници достизали и до метар и по. Дрвеће је било необично разгранато и високо, а служило је само за одмориште вранама и чавкама; у зимско доба, оне се на овом месту виђају у огромним јатима, пошто су све околне шуме давно искрчене.
    Испод пустаре протицао је Канал Фрање Јосифа, сада Мали канал, са незнатним проширењем за неку врсту пристаништа. На том месту бироши су некада утоварали грофово жито у мале шлепове које су коњи и људи вукли обалом даље до Новог Сада. Од ове пустаре, право према северу, пружао се широк, прав друм који је повезивао пустаре: Отов мајур, Алпар, Хенрика пусту и Маријин мајур. Широк четрдесет метара, са четири реда дрвећа у шпалиру, тај друм представљао је величанствено шеталиште. Средњи део друма у ширини од десет метара био је колски пут. Са стране овога пута, у правој линији, на одстојању од двадесет метара били су засађени брестови
    Маријин мајур на железничкој прузи. У току 1910. године, на Котековом имању је, за потребе сопствене индустрије, десном страном овога друма изграђена ускотрачна пруга. Она је, преко Отовог мајура, повезивала Ирмова пусту са Маријиним мајуром.
    Пустара Маријин мајур, која је име добила по грофовој кћери Марији Котек, налазила се на железничкој прузи Нови Сад – Суботица, уз малу железничку станицу, путничку и теретну, са рампом за утовар. Овде се завршавао и један крак грофове индустријске пруге, оне која је долазила са најјужније Ирмова пусте. На пустари Маријин мајур налазиле су се две дугачке куће за смештај тридесет шест бирошких породица. Ишпан, надзорник пустаре, имао је посебну кућу. Поред станице налазио се велики четвороспратни магацин у који је могло да се смести преко четиристо вагона разних житарица. Од станице, један крак индустријске ускотрачне пруге водио је према истоку, до имања велепоседника Ђоке Дунђерског, после Другог светског рата пољопривредног добра Камендин.
    У ретким тренуцима одмора, могли да испричају своје не баш лепе успомене из бирошког живота. Уместо свега тога, постоји сада ново ушорено село Степановићево. И постоје последњи остаци бивше грофовије на Ирмова пусти, на којој се данас налази угледно државно добро Ирмово.

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добровољци се насељавају

    Борба за земљу. После демобилизације 1919. године, преживели добровољци вратили су се кући, свако у свој завичај, са уверељем да су савезничком војничком победом над Централним силама и стварањем новог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца све муке престале и да најзад наступа срећнији живот. Но„ најчешће, затекли су само згаришта својих некадашњих домова и пустош. У таквим условима, и њихове пopoдице биле су расуте.
    Тада су се сетили да им је једном приликом, на почетку 1917. године, прочитана наредба Врховне команде да ће после ослобођења сви добровољци имати право на заслужену награду у виду добровољачке земље, која ће се одузети од велепоседника и њима дати на уживање. У ствари, радило се о одлуци, по својим последицама изузетно важној, да „Влада Краљевине Србије полазећи са гледишта, да никог не може силом натерати на служење у српској војсци решила је и о томе известила своје надлежне факторе да прима радо сваког Југословена, који буде сам изјавио, да ће ступити у српску војску, било као борац, било као неборац у позадини.
    Оне пак, који не желе бити српски војници, а избегли су из Аустро-Угарске из бојазни да не буду аустријски, или из страха да не буду гоњени и хапшени, оставити под српском заштитом онде где сада живе, изузев неисправне, којима ће се наша заштита одузети, а њихова имена доставити надлежним властима дотичних пријатељских земаља.
    Краљевска влада не може примити на себе дужност да издржава породице оних, који би се одазвали отечественом позиву и ступили у редове српске војске, јер би створили преседан, не толико хрђав колико неостварљив, с обзиром на наше новчано стање и на наше војнике, који се боре већ неколико година а нико не издржава њихове породице, премда они имају прече право потпоре, него ли сви други, који би се сад јавили, да ступе у нашу војску.
    Краљевска влада изузима само оне Југословене, који живе у Америци и отуда дођу у српске добровољачке трупе – редове.
    Свакоме таквом доделиће ПЕТ ХЕКТАРА плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити: Србин, Хрват или Словенац“(12, док. 84, по).
    У складу са наведеним решењем Владе Краљевине Србије, према једном званичном документу од 1. септембра 1936. године, у Бачкој је било насељено 6.175 добровољаца. На подручју општине Нови Сад таквих добровољаца било је 1.100. Из једног другог документа види се да 998 добровољаца није примило надељену земљу, што би могло значити да је у Бачкој надељено и насељено укупно 5.177 добровољаца. Међу њима нису добровољци пореклом из Војводине.
    Демобилисани добровољци почели су се договарати и
    организовати у добровољачке савезе по среским местима. Тако је 1919. године, под председништвом ратног добровољца Николе Мирковића, формиран први Савез ратних добровољаца у Новом Саду за територију Војводине. Преко личних веза, овај Савез одмах је успоставио контакт са добровољцима из Херцеговине.
    У исто време формирано је у Београду Министарство аграрне реформе и колонизације са првим министром Хинком Кризманом, а у Новом Саду Жупанијски аграрни уред, на челу са Мојсијем Стојковићем, некадашњим жупаном Бачко-Бодрошке жупаније. Ове две установе преузеле су спровођење аграрне реформе и колонизације у северним крајевима. У техничком смислу, до 26. августа 1923. године колонизацију Бачке спроводили су жупанијски аграрни уреди у Новом Саду и Суботици, а после њиховог укидања, до формирања Пољопривредног одељења Банске управе Дунавске бановине, ови послови налазили су се у надлежности Среског начелства у Новом Саду(8, !Г>5).
    Одмах по ослобођењу, 24. децембра 1918. године,издата је прва прокламација о аграрној реформи, којом се сви велики поседи стављају под удар аграрне реформе. Са тим у вези, без одштете одузета су следећа имања:
    а. сви поседи Хабзбуршке династије и чланова хабзбуршке царске породице;
    б. сви поседи династија непријатељских земаља;
    в. сви поседи који су некада даривани туђинцима за услуге учињене Хабзбурзима, а до тада нису били прешли у треће руке(8, 52). Непуна два месеца касније, фебруара 1919. године Министарски савет издаје такозване Претходне одредбе, којима се укидају кметовски односи у новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.
    Ови први и основни акти нове власти у Краљевству послужиће српским добровољцима као почетна фаза реализације оних обавеза које је Врховна команда у виду наредбе дала добровољцима – ратницима 1917. године. А крајем 1919. године, пошто је донесена Уредба о добровољцима, „добровољцем је сматран онај држављанин Краљевства СХС који је као редов или подофицир добровољно ступио у српску војску до 18. новембра 1918. године и у њој остао до демобилизације или из ње отпуштен као неспособан”. Говорећи о облицима помоћи намењене добровољцима, Уредба прецизира да „добровољцима земљорадницима разделиће се ради насељења и то борцима по 5 хектара, а неборцима по 3 хектара плодне земље тамо где се насељавање буде вршило према плану, које ће израдити Министарство за аграрну реформу”. Земљу су могли добити само они сиромашни добровољци који ће је сами обрађивати; у супротном, земља ће бити одузета.
    Земља је додељивана оним држављанима новог Краљевства који се баве земљорадњом, а уопште немају земље или су је имали недовољно. Овим лицима доделиће се онолико земље колико могу да обраде са својом породицом, а првенство у томе имаће инвалиди, удовице и сирочад погинулих ратника, а затим војници и доброволзци који су се борили за ослобођење Србије и Црне Горе и уједињење у ново Краљевство.
    Најкрупнији недостатак уредбе о добровољцима био јс садржан у одредби да се земља може додељивати само солунским добровољцима. На такву одредбу реаговали су одмах добровољци из Војводине који су се борили само на Добруџи; највероватније, радило се о добровољцима који су као тежи рањениди остали у Русији на лечењу или су иступили из Српског добровољачког корпуса пре његовог одласка на Солунски фронт. Добровољачка организадија из Новог Сада одржала је на самом крају октобра 1920. године протестну скупштину и прихватила једну резолуцију о добровољачким проблемима, чији је кључни захтев био „да се и добручанима одмах дели земља за ову економску годину и да и они осете благодати за своје пожртвовање”(К. 156, 53. и 162).
    Добровољци траже своја нрава на зсмљу. Анто Ковачевић, ратни добровољац из околине Невесиња, и његових двадесет пет другова дошли су једнога дана 1919. године у Београд, у Министарство аграрне реформе, да траже добровољачку земљу у Бачкој, јер су им другови из Новог Сада јавили да у њиховом срезу има доста велепоседничке земље.
    Хинко Кризман, министар аграрне реформе и његов сарадник Гргин имали су друге планове. Они су хтели да ове добровољце населе у Банат, на румунску границу, „да тамо буду живи бедем”, како им је рекао министар. (Односи између Румуније и Краљевства СХС били су тада затегнути због још увек нерешених граничних питања). Анто Ковачевић и другови остали су упорни и неколико дана опседали су министров кабинет. Најзад им је у сусрет изашао Душан Богдановић, референт министра Кризмана, без знања свог шефа издао peшење овој групи и упутио их у Жупанијски аграрни уред у Новом Саду да им он на својој територији додели земљу. У Аграрном уреду опет неразумевање и сукоби. Шеф Уреда Мојсије Стојковић није хтео ни да чује да им се додели земља у НОВОСАДСКОМ срезу. „За вас није ова земља, него Албанија”, добацио им је Стојковић. Тада су ови добровољци увидели да руководећи људи у Уреду стоје у пријатељским везама са грофовима и спахијама и настоје да њихову најбољу земљу сачувају од аграрие реформе, а да се добровољцима доделе неки „одресци”, подводне и неплодне зсмље. Суочени са нескривеним шпекулацијама, и без обзира на прво разочарање. добровољци су решили да буду упорни, па ако никако не иде, да употребе и силу.
    Тих дана, 19. априла 1919. године, изашла је нова наредба Министарског савета, којом се даје могућност да се поседничка земља издаје у привремени закуп. У архивском фонду Жупанијског аграрног уреда у Новом Саду нисмо нашли никакав запис о првој фази издавања велепоседничке земље у једногодишњи, односно четворогодишњи закуп. Због тога, овде ћемо само уопштено назначити да је решењем Жупанијског аграрног уреда, након ревидовања спискова за 1921/22. годину додељена земља месним аграрним интересентима и добровољцима-насељеницима за период од 1921/22. до 1924. године. Наредне године дошло је до измена у случајевима када се доказало да неки интересент није имао право на земљу, или ако је није сам обрађивао него је издавао у закуп. Многи закупци нису се повиновали решењу Жупанијског аграрног уреда, па је тек на интервенцију среских начелстава и полиције заведен ред у закупничким односима.
    Да ли је таквих случајева било и на Маријином мајуру, односно Степановићеву, није нам познато.
    У другој фази аграрне реформе, аграрни интересенти су из године у годину продужавали свој ранији четворогодишњи закуп. Очекивало се да ће се променом Уредбе о издавању земљишта великих поседа усталити поседовни односи и да ће се „пружити прилика да се оцени економска и лична способност појединаца за земљорадњу, што ће служити мерилом за расподеле земље код коначне праведне аграрне реформе”.
    До коначне раздеобе великих поседа земља је, дакле, давана у привремени закуп, у већим или мањим парцелама, уз закупиину која је требало да се утврди према месним приликама. Било је забрањено издавати закупљену земљу у подзакуп. Иначе, Министарство за аграрну реформу није много учинило за бржу и ефикаснију поделу велепоседничке земље. Пре би се могло рећи да је та делатност понекад, услед недоследности и доношења противречних паредби, штетно деловала на ток реформе у Бачкој. Тако је Министарство својом наредбом од 8. септембра 1919. године предвидело да се закупнина за подељену велепоседничку земљу морала накнадно одредити, ШTO значи да се није смела убирати док се не одреди; према ранијим упутствима истог Министарства закупнина се морала дати унапред, дакле пре доделе земље. Зна ли се да закупнина није била одређена све до почетка децембра 1919. године, постаје јасније на какве је административне и правне тешкоће наилазио сваки покушај да се велепоседничка земља подели, пошто су велепоседници, сасвим природно, пружали жесток отпор свакој деоби својих поседа(8,53. н 59).
    Ова наредба легализовала је шпекулацију. Сада су земљу могли куповати само они који су имали доста новца: разни ратни богаташи, адвокати, имућнији сељаци, чиновници итд. Ову земљу они су могли издавати на рад сиромашним сељацима – беземљашима, у надницу. Тако је у Војводини 1919. године издато у привремени закуп 190.000 кј земље. Све то противречило је Уредби о добровољцима од 18. децембра 1919. године, којом је право на земљу давано само земљорадницима; за случај да је лице са неким другим занимањем већ било запосело одређени земљишни посед земља му се одузимала, с правом на извесну накнаду за одузету земљу. Међутим, кад се приступило спровођењу те одлуке, многи добровољци -неземљорадници који су већ били добили земљу почели су да протестују. Да би се духови смирили, министар за аграрну реформу одлучио је да „због започетог дељења земље добровољцима земљорадницима и другим земљорадницима са циљем да се од њих образују колоније у крајевима где је то од националног интереса и због тога што су у чисто сељачким насељима потребни и радници свих других професија”, земља се може дати и добровољцима других занимања. ако они земљу траже ради насељена или да би својим радом учествовали у уређивању и утврђивању колонија(К, ifiO).
    А у Жупанијском аграрном уреду у Новом Саду, после дужег добровољачког наваљивања, па чак и претњи, шеф Уреда Стојковић попустио је и групи Анта Ковачевића издао peшењe којим се сваком од њих на привремено уживање додељује пo 6 кј земље на грофовији Котек-Палавичино, на пустари Маријин мајур. На тај начин, током године 1919, Анто Ковачевић и његови другови запосели су на овој пустари 156 кј.
    Али и овим декретом није било све решено. Земљу на пустари требало је „освајати”(к, 57-5К). Уред аграрно-техничког надзорника у Новом Саду имао је доста тешкоћа у обављању припремних радњи за спровођење аграрне реформе. Пре свега, тицало се то новчаних дажбина у вези са премером земље, због чега је погрешно сматрано да у томе лежи разлог великој нетрпељивости, па чак и мржњи према геометрима. О стварним разлозима таквих односа више се може сазнати из једног новинског текста писаног у јесен 1919. године: „Сељак и дан данас види да су на општинским управама готово сва она те иста лица која су и у прошлости ведрила и облачила, а која и дан данас то исто чине. Он види да се земља и дан данас издаје на лицитацији, да се исто онако натерују високе цене, да сиромашнији, који су баш преко потребни земљи за исхрану себе и своје породице, и опет не могу да дођу до ње, јер их имућнији онемогућише са високим ценама”. Михаило Агбаба, геометар Аграрног уреда, раније је на овој пустари узео у закуп 100 кј земље и тамо напасао својих двеста оваца. Истовремено, он је на пустару почео насељавати бивше бироше да му обрађују земљу. На истој пустари, уз Агбабину помоћ, „захватио” је велики комплекс и неки Михајло Пачух (Пачић), бивши српски пуковник, чије презиме један аутор (8, 67) ставља под знак питања. Године 1914. он се нашао у аустроугарском заробљеништву и свих ратних година био је „командант” српских ратних заробљеника који су обрађивали Котеково имање. „Њих двојица мислили су да наследе старог грофа”, причао је касније Анто Ковачевић.
    Уистину, пуковник Пачух (Пачић), тај самовољни управник, и геометар Агбаба били су повезани са грофом Котеком, који је имао јаке везе у Међународној арбитражи у Хагу. Преко ове високе и утицајне институције гроф је хтео да спречи аграрну реформу на свом поседу. Када су Ковачевић и његови другови све ово уочили и када је пуковник Пачух (Пачић) изјавио „да је он господар пустаре и нико други”, добровољци су га, заједно с Агбабом, једноставно најурили са поседа. Земља је тако била „освојена”, а добровољци су 1920. године почели да је сами обрађују.
    Крајем јула 1920. године, аграрно-технички надзорник у Новом Саду овако је описао стање на Котековом поседу: „Властелинство има и своју ергелу на мајуру Ирмова, а тако исто и другу стоку, те је на том мајуру настањено чиновништво и дружина. Према томе, на овом мајуру нема празних зграда. Осим овог мајура, остаје Марија мајур, Хенрика мајур, Алпар и Ото мајур. У ова четири мајура могло би се за нужду сместити 200 породица. У Марија мајуру и Хенрику насељени су добровољци-колонисти Личани привремено, док на Ото мајуру и Алпару налази се још суботичка банка која је имала до лањске године све раздељено земљиште у закупу. Да се узмогне отпочети колонизација на Алпару, било би од преке нужде да се суботичкој банци стави рок за исељење из свих зграда. Са суботичком банком је разрешен уговор и бивши повереник ревизор Мојсије Стојков издао је решење за испражњење Марије мајура и Хенрика, што је и учињено. За остале Majype ниje ми познато ни за какво решење, па предлажем да се ово решење, иако je већ било издано, понови с обзиром на скору колонизацију”.
    Раскидање уговора о закупу између Пољопривредне банке за јужну Угарску и једног дела Котековог поседа имало је велики значај за успех реформе и колонизације на овом поседу. Банка је затражила од Министарства за аграрну реформу да јој се исплати одштета за орање и сејање 1919/20. године на земљи коју је имала у закупу и која је истовремено била раздељена добровољцима и другим надељеницима из околних села. У захтеву било је назначено да је 837 кј њене закупљене земље било раздељено те године, те је тражено „да ради исплате одштете за орање и сејање изда налог среском начелнику у Новом Саду да на лицу места установи истинитост навода у прикљученом списку и да после тога… угони одштетну своту, те да је нама или нашем опуномоћенику преда”.
    Министарство за аграрну реформу није могло пристати на захтеве Пољопривредне банке, због чега је Банка покушала да сама себи прибави сатисфакцију. Она је, наиме, на самом крају августа 1920. године објавила да ће приступити лицитацији живог и мртвог инвентара на закупљеној земљи, али је брзом интервенцијом Министарства у томе била онемогућена (8.67-fi8).
    Тако је завршена борба за земљу и започела колонизација добровољаца и колониста из Херцеговине и Лике на посед бившег грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичино. После доласка прве групе добровољаца на Котеков посед, настављено је групно и појединачно насељавање добровољаца из Херцеговине и Лике. О њиховом пријему и смештају водио је рачуна искључиво Уред аграрно-техничког надзорника у Новом Саду. Овај Уред послао је 29. августа 1920. године дописе општинским поглаварствима у Старом Керу (Змајеву) и Старим Шовама (Равном Селу), обавештавајући их о скором доласку нове групе добровољаца: „Добровољци колонисти добиће за ову годину земљу на Котековом добру Алпар Ирмова. Сви се добровољци у тамошњим зградама не могу настанити, а држава им моментано не може дати готове станове. Ради тога кани држава, да моментано помогне колонистима, следеће покушати. Земљиште које би добили добровољци налази се у
    близини Старог Кера и Старих Шова. Сељаци ових села који имају своју теглећу стоку и радило могли би дотичне
    добровољце примити у стан и обрађивати заједнички земљу из дела према погодби. Добровољци би имали сав ручни рад обављати. Умољава се славни наслов да изволи сачинити списак свих таквих сељака који би били вољни преузети добровољце на стан и уз какве увете. Ради хитности умољава се славни наслов да то одмах учини и списак овамо пошаље”. Оба дописа остала су без одговора; општинска поглаварства на све то гледала су неблагонаклоно, јер је староседелачко становништво сматрало да ће им добровољци „отети” оно земљиште на које су они сами рефлектовали(8,184).

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    И Сремци траже добровољачку земљу

    „У јесен 1920. сремски добровољци су такође затражили да добију земљу на Котековом поседу. Њихов захтев уважио је Жупанијски аграрни уред, те им је посебним решењем доделио земљу на Марија мајуру. Али заступник главног повереника (извесни Драгомир Ћеремов, аграрни повереник у Новом Саду није одобрио решење Жупанијског аграрног уреда, јер је сматрао да Котеку треба оставити на слободно располагање 800 кј на Марија мајуру, »за одржавање узорног млекарства које тамо постоји«, иако су сремски добровољци поменутим решењем били добили само 442 кј на Марија мајуру. Изгледало је да ће сремски добровољци остати без земље али до тога није дошло захваљујући интервенцији Радослава Марковића, повереника за аграрну реформу за срез иришки. Наиме, Р. Марковић је Министарству за аграрну реформу упутио једну представку у којој је тврдио да је заступник главног повереника због неоснованих разлога спречио добровољце из Черевића, Лединаца, Раконца, Буковца, Каменице и Сремских Карловаца да добију земљу на Котековом поседу. Министарство за аграрну реформу је повело истрагу о целом овом случају и после обављене истраге обавестило Жупанијски аграрни уред да је утврђено да је заступник главног повереника бранио интересе поседника Котека, те да је неистинита његова тврдња да Котекова млекара снабдева млеком државну болницу и друге хуманитарне установе у Новом Саду и да је зато потребно сремским добровољцима доделити земљу на Марија мајуру. Жупанијски аграрни уред је прихватио мишљење Министарства, иако је у међувремену, макар колико то изгледало чудно, стао на становиште да би, ипак требало сачувати Котекову млекару, па је сугестије Министарства за аграрну реформу спровео у дело и сремским добровољцима доделио 551 кј земље. Котек је поднео жалбу против »незаконитог« одузимања земље, коју је Жупанијски аграрни уред у свом допису Аграрној дирекцији за Војводину 22. новембра 1920. прокоментарисао на овакав начин:
    »Овај је уред ради поодмаклог времена сетве као и ради притиска добровољаца и јавног мњења своју одлуку на терену провео, те добровољце увео у посед ради чега се умољава да се одлука овог уреда потврди, а жалба одбије«.
    Разуме се да је Аграрна дирекција могла само да потврди Уредову одлуку, што је и учинила“ два дана касније (8,186-187).

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добровољци са разних страна

    Од доласка прве групе српских ратних добровољаца на нустару Маријин мајур, доцније названу Степановићево, па тамо до 1938. године, населило се овде неколико стотина добровољачких, колонистичких и аутоколонистичких породица. Највећи број насељеника чинили су српски добровољци. Ево њихових имена, за овај рад допуњених најосновнијим биографским подацима, по земљама из којих су дошли:

    Добровољци из Америке (100)

    Андрић Марјана Антон, борац 1884, Илок, Вуковар земљорадник Бабић Петра Раде 1887, Жегар, Обровац земљорадник Бабић Луке Caвo, борац 1892, Мазин, Грамац земљорадник Бараћ Јована Марко 1885, Маљевац, Слуњ кувар Бајић Мила Никола, борац 1892, Мазин, Грамац земљорадник Бајић Николе Сава, борац 1890, Мазин, Грачац земљорадник Барјактаревић Глише Наум, борац 1885, Деспотово, Бачка Паланка, радник Бига Михаила Никола, борац 1883, Плитвице, Оточац земљорадник Бјеговић Стевана Дмитар, борац 1892, Дивосело, Госпић земљорадник Богдановић Алексе Алекса, борац 1889, Вребац, Госпић земљорадник Богдановић Алексе Петар, борац 1887, Вребац, Госпић земљорадник Брујић Ђурђа Дмитар, неборац 1881, Томингај, Грачац земљорадник Брујић Ђурђа Стеван, борац 1894, Томингај, Грачац столар Брчин Давида Васо 1866, Грачац шумар Брчин Луке Миле, борац 1892, Томингај, Грачац земљорадник Брчин Васе Петар, борац 1893, Грачац земљорадник Буквић Ђуре Милош, неборац Горње Храсно, Столац земљорадник
    Војводић Миле Ђуро, неборац 1872, Мазин, Грачац земљорадник Војновић Ђуре Петар 1890, Мазин, Грачац земљорадник Врачар Шпире Марко, неборац 1883, Крушковац, Госпић земљорадник Врачар Марка Станко, борац 1876, Мекињар, Удбина земљорадник
    Врачар Шпире Стево, борац 1889, Крушковац, Госпић земљорадник Вулетић Николе Исо, борац 1888, Медак, Госпић земљорадник Вучковић Теодора Перо 1879, Велика Црквина, Војнић земљорадник Гаћеша Стевана Миле 1888, Гаћеша Село, Војнић земљорадник
    Гледић Миће Дане, борац 1888, Линово Поље, Госпић земљорадник Грмуша Јована Стојан, борац 1900, Бојна, Глина земљорадник Драгојевић Илије Марко, борац 1893, Сврачково Село, Удбина земљорадник Дробац Јована Раде 1887, Збориште, Крупа радник
    Дукић Томе Петар, борац 1898, Дукићи, Грачац земљорадник Дучић Илије Божо, борац 1893, Поткокерна, Грачац земљорадник Дучић Илије Ђуро 1891, Поткокерна, Грачац столар Ђекић Дане Данило, борац 1890, Главица, Грачац земљорадник Ђекић Петра Ђуро, борац Штикада, Грачац земљорадник Ђекић Јове Симо, борац 1888, Главица, Грачац земљорадник Ђекић Милоша Тодор, борац 1894, Враце, Грачац земљорадник Елмер Аитуна Јосип, неборац 1884, Черевић, Беочин столар Зорић Ђуре Раде, борац 1896, Мазин, Грачац земљорадник Илић Миле Илија 1893, Мазин, Грачац зсмљорадник
    Илић Митра Јово 1881, Мируше, Билећа земљорадник Илић Раде Јован, борац 1896, Мазин, Грачац месар Илић Томе Симо, неборац 1888, Мазин, Грачац земљорадник
    Илић Стеве Јово, борац 1896, Мазин, Грачац земљорадник Инђић Јована Илија, борац Ириновац, Слуњ земљорадник Јакшић Вула Максим, борац 1898, Корита, Билећа земљорадник Јелача Дане Миле, борац 1892, Кијани, Грачац зсмљорадиик Јелача Дане Тодор, борац 1890, Кијани, Грачац земљорадник Јелача Николе Миле, борац 1882, Кијани, Грачац земљорадник Јелача Павла Миле, борац 1890, Штикада, Грачац земљорадник Јелача Тодора Јово, борац 1892, Кијани, Грачац земљорадник Јелић Ђорђа Богољуб, борац 1882, Љубушки хотелијерЈерковић Боже Дмитар, борац 1892, Дивосело, Госпић столар Јокишић Спасоја Симат-Симо, борац 1892, Поплат Столац земљорадник
    Кесић Томе Јован, борац 1888, Кијани, Грачац земљорадник Кесић Ђуре Петар, борац 1891), Кијани, Грачац земљорадник Ковачевић Стевана Раде, борац 1886, Мазин, Грачац земљорадник Ковачевић Тодора Бошко, борац 1888, Колешко, Невесиње земљорадник Ковачевић Ћетка Анто, борац 1891, Колешко, Невесиње трг. помоћник Кокотовић Дамјана Миле, борац 1885, Липово Поље, Госпић земљорадник Колак Трипа Тодор 1877, Клечак, Столац фабрички радник Контнћ Николе Милан Ј892, Грачац земљорадник Контић Миле Милош, борац 1883, Грачац земљорадник Кривокућа Марка Миле, борац I892, Дуго Село, Вргинмост земљорадник Кривокућа Саве Миле, борац Штикада, Грачац земљорадник Кричковић Мила Никола, борац Кијани, Грачац земљорадник Купрешанин Михајла Јово, борац 1854(7), Медак, Госпић машиниста Лазаров Васе Лазар, неборац 1873, Черевић, Беочин земљорадник Лалић Јефте Милош, борац 1889, Орашје, Требиње ковач Лалић Пере Гавро, борац 1895, Орашје, Требиње земљорадник Лончар Боже Љубан, борац 1894, Грачац земљорадник Лончар Марка Дане, борац 1889, Шкалић, Оточац земљорадник Милековнћ Блажа Иван, неборац Громача(7), Петриња земљорадник Носовић Милутина Јован, борац 1897, Корита, Билећа земљорадиик Носовић Милутина Петар, борац 1890, Корита Билећа земљорадник Обрадовић Манојла Ђуро, борац 1888, Кленовац, Грачац земљорадник Парежанин Лазара Ђоко, борац 1885, Паник, Билећа земљорадник Продановић Ђуре Ћетко, неборац 1895, Залом, Невесиње земљорадник Радусин Илије Никола, борац 1885, Граб, Грачац земљорадник Рајчевић Стевана Љубомир, борац 1894, Вребац, Госпић земљорадник Растовић Вукашина Петар, неборац Грачац земљорадник Растовић Томе Стеван, борац Грачац земљорадник Родић Симе Гојко, борац 1883, Горице, Сански Мост земљорадник Ружић Мије Илија, борац 1889, Доњи Поплат, Столац земљорадник Самарџић Симе Јанко, борац 1895, Трусина, Столац земљорадник Смиљанић Петра Јово 1882, Пишаћ, Удбина земљорадник Совиљ Петра Ђуро, борац 1892, Кијани, Грачац земљорадник Совиљ Павла Јоно, борац 1893, Кијани, Грачац земљорадник Станисављевић Мила Обрад, борац 1894, Грачац земљорадник Суша Илије Никола, борац 1887, Штикада, Грачац земљорадник Тинтор Николе Томо, борац 1888, Грачац земљорадник Трбојевић Илије Божо, борац 1892, Грачац земљорадник Узелац Миле Дане, неборац 1889, Доњи Косињ Госпић земљорадник Урвачев, Сергије Матвејевич, борац Москва, Русија пилот Цкетковић Ђурице Тома, борац Кијани, Грачац земљорадник Цвијановић Саве Марко, борац 1884, Пишаћ, Удбина земљорадник Чанконић Мила Ђуро, борац 1891, Томингај, Грачац земљорадник Чича Максима Лука, борац 1889, Чичина Главица, Грачац земљорадник Чорак Јове Раде, борац 1887, Бунић, Кореница земљорадник Чутурило Илије Миле, борац 1880, Брувно, Грачац земљорадник Шуковић Шћепана Благоје, борац 1882, Степен, Гацко земљорадник.

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добровољци из Француске (4)

    Андрић Томе Ђока Змајево, Нови Сад земљорадник Брчин Давида Никола, неборац 1874, Грачац земљорадник Буха Трифка Алекса, борац Колешко, Невесиње земљорадник Лончар Јована Ђуро, неборац Штикада, Грачац земљорадник.
    Добровољци из Русије (69)

    Абрамовић Благоја Ристо, борац Меча, Столац земљорадник Алексић Рада Миливоје, неборац Горић, Оточац земљорадник Бига Михајла Исо, борац Плитвичка Језера, Кореница земљорадник Бјелица Милан Бјелица Милутина Новица, борац Меча, Столац земљорадник Братић Луке Новак, борац Дргово, Невесиње земљорацник Бркић Алексе Благоје, борац Доњи Дол, Столац земљорадник Бркић Јове Лазар, борац 1894, Доњи Дол, Столац земљорадник Буквић Михајла Божо, борац Горње Храсно, Столац земљорадник Буквић Мила Данило, борац Горње Храсно, Столац земљорадник Визјак Карла Алберт (Алојз), борац Горње Поникве, Цеље чиновник Вукашиновић Остоје Лука, борац Грмуша, Бихаћ земљорадник Вукосав Ристе Јово, борац Доњи Топлац, Столац земљорадник Вукосав Јове Трипо, борац Доњи Топлац, Столац земљорадник Дабић Стојана Бранко, борац Банчић, Љубиње земљорадник Даутовић Мила Миле, борац Рудопоље, Грачац земљорадник Добранић-Бјелица Ђуре Марко, борац Меча, Столац Дробац Мирка Васо Грачац земљорадник Дробац Ђурђа Никола, борац 1895, Вучипоље Грачац земљорадник Дукић Дане Тома, борац 1888,Томингај, Грачац земљорадник Дупор Николе Милош Штикада, Грачац земљорадник Ђого Васе Данило, борац Храсно, Столац земљорадник Жарковић Луке Крсто, борац Горње Храсно, Столац земљорадник Зуровац Васе Милан, борац 1895, Лозница, Чапљина земљорадник Илић Милана Илија, борац Мазин, Грачац земљорадник Јелачић Илије Милан, борац Дабрица, Столац земљорадник Карић Јове Никола, Доњи Поплат, Столац земљорадник Карић Шћепана Ристо, борац 1894, Доњи Поплат, Столац земљорадник Карић Шћепана Никола Доњи Поплат, Столац земљорадник Ковачевић Ђоке Максим, борац Риља, Невесиње земљорадник Комар Јовице Душан, борац Сузина, Столац земљорадник Косовац Стевана Милан, борац Шкалић, Оточац трговац Кричковић Анрама Миле, борац Кијани, Грачац земљорадник Куљић Стевана Ђоко, борац Трусина, Столац земљорадник Куљић Стевана Михајло, борац Трусина, Столац земљорадник Лончар Марка Алекса, борац 1895, Шкалић, Оточац земљорадник Лугоња Спасоја Остоја, борац Равно, Бугојно земљорадник Медан Шћепана Јово, борац Братићи, Столац земљорадник Медан Трифка Максим, борац Дабрица, Столац земљорадник Мирковић Дане Милан, борац Залужница, Оточац земљорадник Михић Лазара Гојко, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Михић Панте Данило Дабрица, Столац зсмљорадник Михић Михе Спасоје, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Оборина Које Михајло-Мијо, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Орловић Које Стеван, неборац Плоче, Грачац земљорадник Орловић Које Тодор, борац Плоче, Грачац земљорадник Париповић Божо Петровић Петра Миле, борац Глиница, Цазин земљорадник Преочанин Боже Милан, борац Цетина, Сињ земљорадник борац Дабрица земљорадник
    Радусин Дане Тома, неборац Граб, Грачац земљорадник Ракић Николе Ђуро, борац Широка Кула, Госпић земљорадник Ружић Стојана Јово, борац Доњи Поллат, Столац земљорадник Ружић Миће Раде, борац Госпић, земљорадник Ружић Стојана Спасоје Доњи Поплат, Столац земљорадник Ружић Николе Стеван, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Самарџић Трифка Видоје, борац Дабрица, Столац земљорадиик Самарџић Митра Томо, борац Берковићи, Столац земљорадник Солдо Николе Милан, борац Дабрица, Столац земљорадник Тојагнћ Лазара Лазар, неборац Граб, Грачац земљорадник Хсрста Саве Јово, борац 1885, Драговиље, Столац земљорадник Херета Саве Раде, борац 1889, Драговиље, Столац зидар Цветковић Николе Васо 1887. Грачац земљорадник Шакота Ђуре Ристо-Ринда, борац 1894, Тријебањ, Столац земљорадник Шиљеговнћ Илије Милан, борац Колешко, Невесиње земљорадник Шотра Трипа Васо, борац Тријебањ, Столац земљорадник.

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добровољци из Аустроугарске (27)

    Дрсеновић Милоша Сима 1888, Стапар, Сомбор земљорадник Бајић Петра Данило-Дане, борац 1890. Мазин, Грачац земљорадник Бракус Степе Миле, борац Врховине, Оточац земљорадник Бркић Тодора Марко 1889, Дол, Столац земљорадник Војводић Николе Ђуро, борац 1898, Горњи Лапац, Доњи Лапац земљорадник Вукосав Симе Васо, борац 1899, Дабрица, Столац земљорадник Гаћеша Лазара Илија, неборац Грачац земљорадник
    Дабић Михајла Јово, неборац Доњи Поплат, Столац земљорадник Добранић Јована Анђелко, борац Меча, Столац земљорадник Добрић Томе Илија, борац Томингај, Грачац земљорадник Дрезгић Илије Никола Штикада, Грачац земљорадник Дрезгић Лазе Раде, борац Штикада, Грачац земљорадник Дусић Јове Остоја, борац Свињар, Бања Лука земљорадник Илић Јонице Милан, 6opaц; Мазин, Грачац земљорадник Илић Раде Мићан, борац Мазин, Грачац чиновник Јокић Стојан Колак Алсксе Михајло, борац 1881, Доњи Поплат, Столац кафеџија Лончар Дмитра Милош, борац Шкалић, Оточац земљорадник Мирковић Алексе Стево, борац Столац земљорадник Наранџић Милете Стојан, борац Шкаре, Оточац земљорадник Попара Војо Почуча Боже Стево, борац Дивосело, Госпић земљорадник Рајчевић Стевана Ђуро, борац Вребац, Госпић земљорадник Станисављевић Васе Стеван, неборац Грачац земљорадник Тошшовић Ђуре Сава, борац Хргуд, Столац земљорадник Шкарић Ђуре Душан, борац Косињ, Госпић земљорадник Шкарић Ђуре Милош, борац Косињ, Госпић земљорадник.

    Добровољци из Србије (2)

    Јефтић Милана Недељко, борац Каменица, Ужице земљорадник Савић Раденка Милунка, борац 1888, Копривница, Рашка чобаница.

    Добровољци из Црне Горе (12)

    Абрамовић-Добранић Јове Благоје Меча, Столац земљорадник Ивановић Вука Саво, борац Дољани, Подгорица Јакшић Митра Обрен, борац 1888, Корита, Билећа земљорадник Јелачић Ђуре Максим, борац 1875, Дабрица, Столац земљорадник Јокић Ристе Анђелко, борац 1890, Доњи Поплат, Столац земљорадник Ковачевић Јовице Ђорђе, борац Колешко, Невесиње земљорадник Ковачевић Јовице Обрад, борац Дугуљевић, Невесиње земљорадник Мошзрокол Петра Радован, борац Додоши, Цетиње земљорадник Носовић Милутина Мато 1886, Корита, Билећа земљорадник Сворцан Спасоја Видак, борац 1890, Корита, Билећа земљорадник Сворцан Мирка Раде, борац 1900, Корита, Билећа земљорадник Јакшић Ђоке Шћепан 1888, Корита, Билећа земљорадник.

    Добровољци изван претходне категоризације (162)

    Авдаловић Стевана Јован, борац Деспотово, Бачка Паланка учитељ
    Анђелић Јована Ристо, борац Дубочани, Билећа Анђелић Т. Јово, борац Дубочани, Билећа Антонијевић Стевана др Душан, борац Лединци, Нови Сад Атанацковић Младена Сганко, борац Стари Сивац, Кула Бабић Саве Раде, борац Мазин, Грачац Бикић Живана Иван, борац Черевић, Беочин Белић Благоја Никола, борац Раковац, Беочин трговац Бјелица Јоне Милутин, борац 1889, Кубаш, Столац Бјелица Ђуре Крсто, борац Брзак Паје Коста, неборац Ноии Сад Бркић Ристе Јован, борац 1859, Доњи Дол, Столац земљорадник Бркић Тодора Ристо, борац Доњи Дол, Столац Васиљевић Тодора Петар, борац Колешко, Невесиње кафеција Велимировић Станка Михајло, борац Вољци, Слуњ чиновник Васић Ђоке Тодор, неборац Буковац, Нови Сад земљорадник Веселиновић Матије Влада, борац Кулпин, Бачки Петровац црквењак Велжов Ђоке Паја, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Војводић Ђорђа Петар, борац Мазин, Грачац земљорадник Вујинић Тодора Милош, борац 1888, Главице, Гламоч трговац Вукелић Ђуре Јоца, борац Черевић, Беочин земљорадник Вуковић Јове Василије, борац 1883, Југовићи, Невесиње земљорадиик Вукчелић Мила Петар Микулићи, Цетиње земљорадник Вулетић Милована Блажо, борац Кујава, Даниловград професор Вучинић Анта Петар, борац Паник, Билећа земљорадник Вучковић Васе Остоја, борац Велико Палашгиште, Приједор земљорадник Гаћеша Максима Миле, борац Грачац земљорадник Георгијевић Николе Борислав, борац Земун потпуковник Гојковић Живана Душан, борац Черевић, Беочин земљорадник Гојковић Младена Гојко, неборац Черевић, Беочин колар Гомирац Ваје Раде, борац Врховине, Оточац земљорадник Гргуровић Андрије Ћорђе, борац Нови Сад трговачки путник Грујић Стеве Славко, борац Нови Сад трговац Гудељ Николе Милан, борац Жиљево, Невесиње кафеџија Давидовић Благоја Ђоко, борац Врба, Гацко земљорадник Давидовић Ристе Тодор, борац Корита, Билећа земљорадник Дворнић Младена Жарко, борац Поповац Бели Манастир Дејановић Ђоке Миленко, неборац Жабаљ трговачки помоћник Диклић Саве Бранко, борац Петроварадин, Нови Сад чиновник Добранић Луке Јован, борац Меча, Столац земљорадник Докић Ђуре Милорад, неборац Черевић, Беочин земљорадник Ђекић Николе Раде, борац Штикада, Грачац земљорадник Ђурица Илије Милан, борац 1882, Хатељи, Столац земљорадник Жабић Младена Илија, неборац Черевић, Беочин земљорадник Живановић Петра Јован, борац Сремски Карловци тамбураш Жижаков Обрада Милан, борац Змајево. Врбас кројач Ивковић Спасоја Лазар, борац Залом, Невесиње земљорадник Hrnh Ненада Николи, борац Деспотово, Бачка Паланка земљорадник Илић Николе Петар, борац Сремски Карловци земљорадник Инић Стевана Илија, борац Косовица, Оточац земљорадник Исајевић Милоша Димитрије, неборац Лединци, Нови Сад кројач Исаков Николе Toњa, Равно Село земљорадник Јеврић Андрије Стеван, неборац Сремски Карловци земљорадник Јелача Николе Максим, борац
    Јелачић Трифка Ђуро, борац Дабрица, Столац земљорадник Јеремић Мике Живко, неборац Черевић, Беочин земљорадник Јефтић Димитрија Стеван, борац Нови Сад чиновннк Јокић Ристе Петар, борац Доњи Поплат, Столац земљорадник Јокишић Спасоја Војин Поплат, Столац земљорадник Јокишић Вукосава Спасоје, борац Поплат, Столац земљорадник Ковачевнћ Николе Лазар, борац Добрељ, Гацко Ковачевић Ристе Тодор, борац 1846, Риља, Невесиње земљорадник Ковачевић Петра Митар, борац Сремска Каменица, Нови Сад земљорадник Ковачевић Раде Милош, борац Соколиште, Нови Град земљорадник Комар Шпире Јовица, борац Сузина, Столац земљорадник Комненовић Тодора Лазо, борац Дабрица, Столац земљорадник Комненовић Лазара Бранко, неборац Грачац земљорадник Контић Петра Милан, борац Грачац Кордић Стевана Проко, борац Рудац, Оточац земљорадник Костић Р. Глигорија Славонски Брод инжењеријски мајор Крстић Младена Сава, борац Нови Сад зсмљорадник Кузмановић Тодора Никола, борац Сремски Карловди земљорадник Кузмановић Боже Милан, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Куљић Јове Симо, борац Трусина, Столац земљорадник Куљић Томе Јово, борац Берковићи, Столац Лојпур Јањоша Новица, борац 1896, Тасовчић, Столац земљорадник Љупуров Васе Петар, борац Сремски Карловци земљорадник Мајсторовић Васе Никола, борац Смиљан, Бос. Петровац земљорадник Малетић Гавре Богдан, борац Сремски Карловци земљорадник Маринковић Светозара Павле, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Марић Јове Ђорђе, борац Слипчић, Мостар земљорадник Матић Стеве Милисав, борац Раковац, Беочин земљорадник Мијатовић-Трифковић Ђуре Јован Изгори, Гацко Микић Ст. Милан Београд Милидраг Ђуре Трифко, борац Доња Трусина, Столац земљорадник Милићевић Милутина Милорад, борац Ново Милошево, Нови Бечеј чиновник Милић Тодор, борац Деспотово, Бачка Паланка Милковић Стевана Сима, борац Руменка, Нови Сад земљорадник Миоковић Раде Богдан, борац Граб, Грачац земљорадник
    Мирковић Стевана Ђока, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Мићић Илије Симо, борац Обљај, Босанско Грахово Михелчић Шандора Жарко, неборац Буковац, Нови Сад земљорадник Мрдић Спасоја Петар, борац Ораховац, Требиње земљорадник Мркајло Петра Јован, неборац Радуч, Госпић земљорадник Наранџић Милана Миле, борац Дољани, Оточац жандар Ненадовић Мише Јаша, борац Ириг, Рума земљорадник Николић Светозара Живан, неборац Сремски Карловци земљорадник Николић Владе Вељко, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Нинков Лазара Душан, неборац Пачир, Бачка Топола шофер Новаковић Стевана Владимир, борац Кулпин, Бачки Петровац Мовков Арсена Милорад, борац КОВИЉ, Нови Сад учитељ Павловић Симе Тривун, неборац Сремски Карловци земорадник Пајић Петра Данило Пантелић Милана Паја, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Парежанин Лазара Божо, борац Паник, Билећа земљорадник Париповић Буде Ђуро, борац Косињ, Грачац земљорадник Петровић Антуна Петар, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Пешкан Јована Милан, борац Нови Сад земљорадник Плачковић П. Данчика, борац Попин В. Сава Поповић Глигора Марко, борац Поповић Максим, борац Лединци, Нови Сад бележник Прибић Илије Радивоје, борац Жељава, Кореница земљорадник Пудар Петра Јово, борац Дабрица, Столац земљорадник Радосављевић Јована Никола, борац Војка, Стара Пазова типограф Радошевић Лазара Јован, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Радуловић Рака Божо (Блажо?), борац Подгорица Радуловић Тодора Шпиро, борац Ракић Мите Стеван, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Растовић Илије Марко, неборац Грачац земљорадник Ром Винко жандармеријски капетан Рончевић Малише Васо, борац Жањевица, Гацко земљорадник Рончевић Малише Дамјан, борац Жањевица, Гацко земљорадник Савић Тодора Митар, борац Сремска Каменица, Нови Сад земљорадник Сазданић Александра Милорад, борац Тител трговац Самарџић Ђуре Митар, борац Берковићи, Столац земљорадник Сантовац Раме Јован, борац Деспотово, Бачка Паланка Силер Јосипа Винко, борац Сремска Каменица земљорадник Сенешан Николе Паја, борац Сремски Карловци земљорадник Сентомашки Проке Тодор, борац Сремски Карловци земљорадник СланкаменацТоше Веса, борац Ченеј, Нови Сад земљорадник Смиљанић Миланка Јово, борац Прокике, Оточац зсмљорадник Србин Васе Милан, неборац Черевић, Беочин земљорадник Станков Цвете Стеван, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Станков Васе Лазар, борац Буковац, Нови Сад земљорадник Оганковић Петра Ђурђе, борац Ср. Каменица, Нови Сад земљорадник Стефановић Илије Душан, борац Сремски Карловци земљорадник Стојадиновић Аце Павле, неборац Сремски Карловци шумар Стојаковић Јакова Игњат, борац 1889, Буковац, Нови Сад земљорадпик Стојановић Баје Симо Шмпачно, Гацко Стојановић Станоја Анто, борац Гарсно, Гацко Сударски Младепа Caвa, борац Черевић, Беочин земљорадпик Томановић Перише Милутин, борац Никшић чиновник Темавчевић Крсте Петар, борац 1873, Казанци, Гацко змљорадник Топаловић Ђуре Ристо, борац Хргуд, Столац земљорадннк Тешић Кузмана Псетар, неборац Черевић, Беочин земљорадник Трифуновић Стевана Војислав, неборац Гардиновци, Тител професор Фаоровић Ђоке Жарко, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Фразриченић Магдалене Павле, неборац Сремски Карлоици земљорадник Фујка Аћима Лаза, борац Нови Сад земљорадник Фујка Стевана Аћим, борац Марадик, Инђија земљорадник Херета Саве Драгослав, борац Драговиље, Столац земљорадник Херета Саве Михајло, борац 1887, Драговиље, Столац земљорадник Хољевац Томе Ђура, борац Бриње, Оточац земљорадник Хрваћанин Моја, борац Будачка, Костајница отац књижевнице Јованке Цветнаревић Николе Радивој, борац Лединци, Нови Сад земљорадник Черубџић Степана Милан, неборац Черевић, Беочин земљорадник Чучковић Филипа Петар, борац Орах, Билећа Целетовић Апдрије Лазар, борац Чепелица, Билећа чиновник Шаренац Михајла Трифко, борац Дивин, Билећа земљорадник Шпиц Јакова Емил, борац Сремски Карловци земљорадник Шупић Марка Никола, борац Изгори, Гацко.

    На овој листи налазе се добровољци чијих имена није ни било у иницијалном рукопису. Иако су надељени земљом у Степановићеву, нису се сви населили, пошто на то нису били обавезни, било као неземљорадници, било као „месни” добровољци (из околних села у Бачкој или Срему).

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добровољци под сумњом (22)

    Ашкрабић Раде Ристо Драмешина, Гацко Гудељ Николе Јово Шурић, Невесиње кафеџија
    Дробац Стевана Раде, борац Мала Глишова Грачац земљорадник Ђаковић Тоше Пера Нови Сад Ђоновић Милан Инђић Стевана Никола Кијани, Грачац Карановић Лазара Сава, борац Ср. Каменица, Нови Сад земљорадник Косовац Николе Буде Шкалић, Оточац чиновник Мандарић Васе Никола, борац Вребац, Госпић Мирковић Јован Лединци, Нови Сад Недељковић Платон Лединци, Нови Сад Николић Светозара Стеван Лединци, Нови Сад фабрички радник Огњановић Петра Милан Нови Сад Радуловић Малише Митар Жањевица, Гацко земљорадник Тепавчевић Петра Андрија Казанци, Гацко Тодоровић Мите Милорад 1.895, Раковац, Беочин земљорадник Танкосић Васе Паја Лединци, Нови Сад земљорадник Танкосић Јован Лединци, Нови Сад земљорадник Чепелица, Шнљеговић Ђуре Илија Колешко, Невесиње Шупић Ђуре Илија Изгори, Гацко. За администрацију, особе са овог последњег списка биле су познате искључиво као „непризнати добровољци”, иако се радило о ратницима којима је добровољачки статус, непосредно после Светског рата, једном већ био признат решењем Министарства војног. Без нових добровољачких уверења, која су петнаест година после рата морали поново „вадити“ из истог оног Министарства војног, добровољци више нису сматрани добровољцима. Једнаке судбине били су и они добровољци који своја добровољачка уверења нису „на време” доставили администрацији на увид, ради провере. Поред ове двадесет тројице „непризнатих”, нашло се још четрнаест добровољаца који нису благовремено „потврдили” своје учешће у Светском рату. Од укупно 37 „грешника”, дванаест њих били су наследници погинулих или умрлих добровољаца; углавном, били су то неписмени људи, невични административним замкама постављаним њиховим покојним прецима. Није им било лако: „добровољцима без добровољачких уверења”, или са уверењима које нису благовремено доставили на „проверу”, остављен је рок од свега два месеца да свој пропуст оправдају. У супротном, „у смислу наређења Министарства пољопривреде бр. 7482/VIa/33. год. земља се
    одузима ако у року од дана саопштења ове одлуке не докажу своја добровољачка својства и не допринесе остале потребне податке за утврђивање Истом одлуком, под бројем 15726/34 од 25. јануара 1935. године, одузета је аграрна земља наследницима једног добровољца који нису успели да првобитно добровољачко уверење замене новим. Наследници су били снаха и унуци, а по Закону о добровољцима њима није припадало право на наслеђивање добровољачког имања. Њихов злосрећни предак звао се Носовић Јоксима Милутин, Корита, Билећа.

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Насељавање колониста и аутоколониста

    Шири се круг насељеника. Заједно са добровољцима, на пустару Маријин мајур, а доцније у добровољачку колонију Степановићево, по рођачким и комшијским везама пристизали су и бројни колонисти и аутоколонисти, лица која су желела да погодности аграрне реформе и колонизације искористе за решавање егзистенцијалних животних питања својих и својих породица. Највећи број њих потиче из истих крајева из којих су потицали и добровољци, а један мањи део, називан месним колонистима или месним аграрним интересентима, пристигао је из оближњих места или са сремске стране; увек се радило о сеоској сиротињи, људима без земље или са малим земљишним поседима. Током свих предратних година у Степановићеву су се населила и следећа лица, најмање њих 230: Агбаба Мила Богдан Дољани, Отонац земљорадник Агбаба Јовице Илија Грачац земљорадник Агбаба Илије Миле Дољани, Оточац земљорадник Ајдук Павла Милан, Анђелић Јована Драгољуб 1902. Арсић Ћире Сава Ћировац, Пожаревац земљорадник Бајило Петра Душан Горње Тијарице, Сињ земљорадник Бајић Митар Кулпин, Бачки Петровац земљорадник Бараћ Јове Милан 1880, Миљенац, Слуњ земљорадник Батинић Милоша Јован Дивин, Гацко зсмљорадник Батинић Митра Јанко Плоче, Грачац земљорадник Батинић Митра Петар 1914, Плоче, Грачац земљорадник Беланчић Милана Душан 1910. Беликои, Јован-Јоца Кирилович 1914, Шуљаговск, Москва месар Бјелица Ђуре Васо Бјелица Крсте Ристо Корита, Билећа земљорадник Бјелица Милутина Крсто 1899, Меча, Столац земљорадник Бјелица Миње Никола Меча, Столац земљорадник Бјелица Крсте Тодор 1902, Корита, Билећа земљорадник Богдановић Николе Богдан Љубиње земљорадник Богдановић Николе удова Сава Љубиње Бојер Софронија Милан Степојевац, Лазаревац земљорадник Божић Душан Свилеува, Коцељева слепи инвалид Братић Милоша Лука Цргово, Невесиње земљорадник Бркић Шћепана Алекса Дол, Столац земљорадник Бркић Васо Бркић Алексе Данило 1900, Дол, Столац земљорадник Бркић Радислав Бркић Јована Ристо 1898, Хргуд, Столац земљорадник Брмбота Николе Мане Штикада, Грачац земљорадник Брчин Николе Дане Грачац земљорадник Будисављевић Димитрија удова Катарина 1873, Јаково, Земун Бурсаћ Илије Јован Камишевић, Бихаћ земљорадник Бурсаћ Стевана Михајло Камишевић, Бихаћ земљорадник Важић Јована удова Бојана 1890, Ржана Имотски Важић Илије Никодим Ржана, Имотски земљорадник Важић Николе Илија 1906, Ржана, Имотски земљорадник Важић Боже Марко Ржана, Имотски земљорадник Важић Илије Никола Ржана, Имотски земљорадник Важић Боже Раде Ржана, Имотски земљорадња Вржић Илије Шпиро Ржана, Имотски земљорадник Васић Милоја Василије Војводић Николе Јово Доњи Лапац земљорадник Врањеш Миле Вујиновић удова Јосипа Смиља Цетинград, Слуњ Вујовић Саве Никола Требиње земљорадник Вукашиновић Лазар Вукашиновић Милан
    Вукашиновић Остоје Милош Грмуша, Бихаћ земљорадник Вуковић Раде Бранко Југовићи, Невесиње земљорадник Вукосав Симе Ђорђе 1897, Дабрица, Столац земљорадник Вукосав Симе Марко 1907, Дабрица, Столац земљорадник Вукосав Трифка Симо Дабрица, Столац земљорадник Вукчевић Тома Спасоје Микулићи, Цетиње земљорадник Вулетић Николе Миле 1911, Кукавица, Госпић земљорадник Вучинић Анта Ћетко Паник, Билећа земљорадник Вучковић Богдан Вучковић Дане Вучковић Луке ИлијаТомингај Грачац земљорадник Гаврилов Алсксандра Милош Гегић Лазе Милан Сарово(?), Слуњ земљорадник Говорчин Саве Пера Кулпин, Бачки Петровац ковач Гојковић Богдан Гојковић Радована Јован Сараорци, Смедерево земљорадник Гомирац Раде Милан 1907, Дубоки До, Оточац пекар Гордић Лазара Перо Хргуд, Столац земљорадник Гордић Лазара Марко 1898, Хргуд, Столац, земљорадник Гужвица Стевана Којо 1907, Лушци Паланка, Сански Мост земљорадник Гужвица Петра Митар Лушци Паланка, Сански Мост земљорадник Гужвица Петра Душан 1908. Дабић Стојана Гојко Доњи Поплат, Столац земљорадник Дабић Стојана Илија 1901, Доњи Поплат, Столац земљорадник Добрић Обрада Ђуро Томингај, Грачац земљорадник Добрић Томе Миле Томингај, Грачац земљорадник Добрић Илије Обрад Томингај, Грачац земљорадник Добрић Обрада Никола Драгојевић Илије Јово 1910, Подлапац, Удбина земљорадник Дробац Ђуре Стеван 1872, Грачац земљора ник Дукић Томе Ђуро 1904, Грачац земљора ник Дукић Томе Јово 1901, Грачац земљорадник Дукић Васе Томо 1876, Грачац земљорадник Дупор Николе Дане Штикада, Грачац земљорадник Дураковић Д. Проке Смиљана Грачац Душић Илије Ђуро Грачац земљорадник Ђекић Душан Ђорђевић Ђорђа Никола Степојевац, Лазаревац земљорадник Зечевић Радивоја Живота Липовац, Топола земљорадник Ивковић Трипо Илић Животе Живадин Врбовац, Смедерево земљорадник Илић Животе Петар Врбовац, Смедерево земљорадник Илић Раде Илија Мазин, Грачац земљорадник Илић Стевана Милан 1908, Мазин, Грачац земљорадник Илић Милана Јово Мазин, Грачац земљорадник Инђић Николе Божо Кијани, Грачац Инђић Милица Јакшић Гавре Смиља Штикада, Грачац
    Јелача Давида Тодор Кијани, Грачац земљорадник Јелачић Ђуре Ристо Дабрица, Столац земљорадник Јелачић Милоја Ћетко Доња Трусина, Столац земљорадник Јовановић Димитрија Љубомир Врбовац, Смедерево земљорадник Јовичић Јована Саво Нишковац, Лијевно земљорадник Јоновић Милана Илија Сараорци, Смедерево земљорадник
    Јосимовић Стеван Сремска Каменица Нови Сад Карић Митра Ристо Доњи Поплат, Столац земљорадник Катић Илије Миле Блато, Огулин земљорадник Катић Мила Божо Плашки, Огулин земљорадник Катић Мила Ђуро Блато, Огулин земљорадник Кесић Ђуре Миле Кијани, Грачац земљорадник Кесић Стевана Петар-Периша Граб, Грачац земљорадник
    Ковач Михајла Урош Батковићи, Невесиње земљорадник Ковачевић Душан Ковачевић Ђоке Гајо Колешко, Невесиње земљорадник Ковачевић Стевана Илија Кијани, Грачац земљорадник Ковачевић Луке Саво Рибаљтег, Невесиње земљорадник Ковачевић Тодора Ристо Рибаљтег, Невесиње Ковачевић Спасоје Колак Трипе Симо 1882, Клечак, Столац земљорадник Коларић Лазе удова Ангелина (907, Нови Сланкамен, Инђија Комненовић Никола Кордић Милка Кордић Петра Тодор Рудопоље, Оточац земљорадник Косовац Манојла Драго Шкалић, Оточац земљорадник Косовац Стевана Данило Шкалић, Оточац земљорадник Косовац Стевана Илија Шкалић, Оточац земљорадник Косовац Петра Мане Шкалић, Оточац земљорадник, Кричковић Мила Душан Кијани, Грачац земљорадник
    Купрешанин Ђорђа Данило 1909, Медак, Госпић земљорадник Лазић Николе Петар Тијарица, Сињ земљорадник Лалић Петра Милан Грачац шофер Латас Ђуре Мане Плашки, Огулин земљорадник Лончар Боже Богдан 1911. Лончар Марка Божо 1899, Шкалић, Оточац земљорадник Лончар Марка Миле 1913, Шкалић, Оточац Лончар Манојла Михајло 1908, Шкалић, Оточац земљорадник Лончар Митра Раде Шкалић, Грачац земљорадник Лугоња Спасоја Ђуро Равно, Бугојно земљорадник Лучић И. Ђуро Љубојевић Ђуре Илија Небљуси, Доњи Лапац земљорадник Мајсторовић Никола Марчетић Јована Марко Зрмања, Грачац земљорадник Миоковић Марка Миле Грачац земљорадник Миленковић Петра Станоје Сараорци, Смедерево земљорадник Миленковић Петра Стеван Сараорци, Смедерево земљорадник Милидраг Ђуре уд. Стоја Милић Бранка Милорад Стенојевац, Лазаревац Милић Лесије Тодор Милић Светозара Бранко Самош, Алибунар земљорадник Милојевић Стевана Данило Милојевић Љубомира Стеван Сараорци, Смедерево земљорадник Милошевић Марка Милош Бриње, Оточац земљорадник Милошенић Милан Мировић-Савић Николе Славка 1901. Мирковић Алексе Сретен Столац земљорадник Митић Мите Коста Врање земљорадник Младић Илије Васо Божиновићи, Фоча земљорадник Мрачајац Илије Крсто 1890, Равно, Купрес земљорадник Мрдић Спасоја Ђока Ораховац, Требиње земљорадник Мрдић Спасоја Илија Ораховац, Требиње земљорадник Мунижаба Дане Божо 1904. пекар Мусулин Стојана Душан Кињачка, Петриња земљорадник Орловић Стевана Којо Орловићи, Грачац земљорадник Остојић И. Светозар Остојић Максима Милка Грачац Пантић Кузмана Живојин Сараорци, Смеререво земљорадник Пантић Милан Петровић Петра Јанко Глиница, Цазин земљорадник Петровић Петра Тодор Глиница, Цазин земљорадник Поповић Глигора Обрен Гацко земљорадник Поповић Милана Иса Нови Сад слепи инвалид Поповић Николе Аћим Дражљево, Гацко земљорадник Поповић Николе Тодор Дражљево, Гацко земљорадник Поповић Трифка Дамјан Дражљево, Гацко земљорадник Прибић Паје Данило-Дане Жељава, Кореница земљорадник Прибић Илије Павле Жељава, Кореница земљорадник Продановић Стојана Јован Загон, Невесиње земљорадник Пудар Никола Радишић Јована Стеван Дабрица, Столац земљорадник Радишић Лазар Радишић Јована Стеван Дабрица, Столац земљорадник Радманић Јозо ковач Радуловић Д. Тодор Осјек, Босанско Грахово земљорадник Радусин Илије Јован Граб, Грачац земљорадник Радусин Лазе Милан Граб, Грачац земљорадник Рајчевић Илије Ђуро Читлук, Госпић земљорадник Растолић Вукашина Лазар Грачац земљорадник Растовић Вује Миле Грачац земљорадник
    Растовић Томе Никола Грачац земљорадник Рендић Павла Сима Супетар, Брач земљорадник Рончевић Петра Јефто Жањевица, Гацко земљорадник Ружић Илије Вукан Доњи Поплат, Столац служитељ Ружић Спасоја Радослав 1905, Доњи Поплат, Столац земљорадник Ружић Стеве Ристо Савић Раденка Славко Копривница, Рашка земљорадннк Савић Стеван Самарџић Ристе Тодор Доња Трусина, Столац земљорадник Седљан Дане Илија 1921, Горњи Лапац, Доњи Лапац Скакић Пере Лазар Лијевно земљорадник Смиљанић Илије Гојко Дабрица, Столац земљорадник Сониљ Глише Павле Кијани Грачац земљорадник Совиљ Станка Миле Кијани, Грачац земљорадник Совиљ Раде Совиљ Павла Саво Кијани, Грачац земљорадник Совиљ Петра Стеван Кијани, Грачац Совиљ Стевана Томо Кијани, Грачац земљорадник Станисављевић Јована Дане Грачац земљорадник Стојковић Димитрија Милован Врбовац, Смедерево земљорадник Стојковић Димитрија Станоје Врбовац, Смедерево земљорадник Стојковић Стојана Богомир Врбовац, Смедерево земљорадник Тадић Лаке Јован Лушци Паланка, Сански Мост земљорадник Томић Јована Љубомир Степојевац, Лазаревац зсмљорадник Томић Томе Јован Степојевац, Лазаревац земљорадник Топаловић Спасоје Трбојевић Боже Никола 1912, Грачац земљорадник Турански Катице Данило Ћирић Душана Миодраг 1916. нодбележник ЋукТоме Раде Ћулибрк Лука Ћулибрк Михајла Јека Мазин, Грачац Ћулибрк Петар Ћулибрк Стојана Анђелко 1906, Вођеница, Босански Петровац земљорадник Цветковић Стеве удова Стана Босански Петровац.

    Извор: Васо С. Колак • Илија Петровић ДОБРОВОЉАЧКА КОЛОНИЈА СТЕПАНОВИЋЕВО
    »ЦВЕТНИК« • НОВИ САД, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    H о в и C а д

    Данашњи Нови Сад је настао некако на граници некадашње бачке и тителске нахије. На територији данашњег Новог Сада налазила су се тада насеља: Варадин, Бакшић, Камендин, Мртваљош, Ривица, Сајлово, Ченеј. 0д свих су се Варадинци, Камендин, Мртваљош, Ричица и Сајлово налазили у бачкој, а Вакшић и Ченеј у тителској нахији. Главно насеље међу њима били су Варадинци, који су се налазили према Варадину. По ослобођењу од Турака, Варадинци постају део утврђења Варанина, као неки мостобран — „Варадински шанац.“ Још 1097. Варадински шанац је сасвим незнатно али српско насеље ,,Ratzenstadtl“, како је означен на једној слици из тога доба, са тридесетак домова. Али, како у Варадину нису трпљепи Орби, Грци, протестанти, Јевреји и муслимани, то су се постепено овамо населили нарочито многи Срби те је убрзо Вапрадински Шанац прозван Српска варош –– ,,Raitzenstadt“ 1720. налазило се овде 112 српских, 14 немачких, и 5 мађарских домова. „Место је — пише Карабински нарочшто добило на важности откада је Београд пао у турске руке, јер су тада прешли овамо најимућнији трговци, а, то је учинило да је ово место. толеранцијом, становништвом и ратношћу постало једно од првих и најбољих тржишта краљевине Угарске. Због своје привредне снаге и трговине постао је 1748. Краљевски слободни нрад и добио име Нови Сад. 1769. имао је 944 српских домова, и 1786. око 2.000 домова са. 10.000 становника, „а сви ови уживају подједнако верску толеранцију“. Исте године било је у Новом Саду 1144 српскиx домова. Корабински „је рачунао да, је правоснавиих те године било две трећине, католика једна трећина, а Јевреја око 50 домова. Православни су имали пет цркава и једну добро опремљену школу.
    „Овде се, писао је Корабински, задржавају трговци из свих оријенталних крајева који својом трговином везују Немачку и Уларску са Турском. Нови Сад прехрањује и Варадин, камо шаље све врсте животних намирница, па шта више и млеко, сир, масло, јаја, салату
    зеље, јер се грађани из тврђаве брину само за себе и не доносе много животних намирница за продају на трг. Између оба града трајe стално саобраћај и трговина, а, понтонијери превозе људе скелама и спавовима с једне обале на другу“.
    Потеси: Горња бара, Доња бара, Камендин, Касапска ада, Курјаковац, Мртваљош, Подбара, Беле њиве, Пратор, Ратно острво, Ривицa, Bелики рит, Мали рит, Горње Сајлово, Доње Сајлово, Салашине, Слана бара, Ченеј, Шанац, Горња и Доња шума.
    Делови града: Алмашки крај, Златна греда, Лиман, Роткварски крај, Салајка, Ченеј.
    У Новом Саду су се родили: Аврам Путник, генерал (1732 – Арад, 1795); Мојсије Путник, митрополит (1728 –– Беч, 1790); Емануел Јанковић, књижевиики књижар (1758492); Јосиф Путник, епископ пакрачки и писац (1777 — Темишвар, 1830); Коста Maринковић, црквени писац (1784—1844); Константин Поповић Комораш, глумац и управник дилетантског позоришта. (1795—1871 Стефан Радичевић, правни писац (+ Београд, 1871); Вук Маринковић, физичар (1867—39); Јован Клајић, сликар (1815 — Турија, 1888): Јован Станисавевић, сликар (1816 – Рим, 1842); Павле Симић, сликар (1818—–76); Ђорђе Стратимировић, генерал и писац (1822 — Беч, 1908); Теодор Мандић, јавни радник и писац
    (1824–1903); Ђура (Поповић) Даничић, велики филолог (1825 –– Згреб, 1882); Ђорђе Рајковић, књижевник и публициста (1825—86); др Стеван Павловић, jaвни радник и публициста (1829—1908); Стеван Тодоровић, сликар (1832 — Београд, 1926); др Јован Јовановић Змај, велики песник. (1833 — Каменица, 1904); др Михаило Полит–Десанчић, понитичар и публициста (1833 — Темишвар, 1920); Савка Суботић, писац (1834 -1918); Арса Пајевић, издавач и књижар (1841–1905); др Миша Димитријевић, политичар (1846—811); др Коста Трифковић, драмски писац; (1846 89); Стеван Јефтић, писац (1849—1904); др Ђорђе Дера, писац (1844—1917); др Илија Огњановић Абуказем, хумористички писац ( 1845—1900); др Илија Вучетић, политичар (1844 — Будимпешта, 1904); Димитрије (Мита) Катић, писац (1847—1909); Гавра Савић, глумац (1854 — Загреб, 1919): Ленка Хаџић, глумица (18611—97): др Богдан Гавриловић, професор физике на универзитету (1862 – Београд, 1947); др Банисалав Станојевић, публициста (1870 —Вршац, 1932); др Станоје Станојевић, историк (1874 — Београд, 1937).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Лединци

    1702. налазило се у Лединцима 35 српских домова y којима се налазила, поред кућних старешина, три слободна брата, 24 синова и 5 кћери. 1733. имали су 60 „глава“, а 1734. 65 домова. 1736. имао је 35 породичних старешина са девет ожењених, и два неожењена одрасла брата или сина, и једном удовицом са поседом. 1756. имали су 50 домова, а исти број и 1766. 1774. имали су 99 домова. 1791. имали су 132 дома са 564 душе. 1810. имали су 165 домова, а 1808. 888 душа.

    Потеси: Клиса, Чукале, Маџерча, Кркљуш, Саловача, Провалија, Гувна, Оранице, Делови, Збег, Кишањ, Шандровац, Шевињак, Сентић, Липарје, Торине, Дужнице, Калоница, Дивљаковац, Ливаде у риту: Кишањски поток, Липова вода, Мали рит, Буковача, Сочивиште, Ливадице, Кудељиште, Дабровина, Стојин гроб, Бубања, Селиште, Тополе, Деонице, Угљара, Черишњева глава, Месечки.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top