Нови Сад и околна места

11. јуна 2012.

коментара: 37

Град Нови Сад:

Бегеч, Будисава, Ветерник, Каћ, Кисач (обухвата и Танкосићево које је до 1978. било самостално насеље), Ковиљ, Нови Сад (у периоду од 1980 до 1989. године данашње јединствено насеље Нови Сад је било подељено на Нови Сад-Стари Град, Нови Сад-Лиман, Нови Сад-Детелинара, Нови Сад-Подунавље и Нови Сад-Славија), Руменка, Степановићево, Футог и Ченеј.

Градска општина Петроварадин:

Буковац, Лединци, Петроварадин, Сремска Каменица и Стари Лединци (до 1999. године део Лединаца).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (37)

Одговорите

37 коментара

  1. milenko mladena kolarski

    Moj pokojni otac je živeo u Rumenci mesto udaljeno 6 km od Novog Sada.po dostupnim podacima pravoslavna crkva u mestu je napravljena i pre svih pravoslavnih hramova u Novom sadu ,što govori da su se srbi prvo doselili u to mest a tek kasnije su naseljavali Petrovaradinski šanac i budući grad Novi sad.Kolarskih je bilo tada a i dan danas iz četiri korena koja nisu u međusobnim rodbinskim odnosima, naše poreklo je iz tkz Đakulinih.Najverovatnije su moji preci doseljeni u rumenki sa drugom seobom 1730 , a nije isključeno da su možda neki izi tokom prvesa Arsenijem Čarnojevićem 1690 godne podaci se gube jer su crkvene knjige nesale tokom revolucije 1848 .Navodno su kolarski doseljeni iz južne makedovije iz mesta dolčevo kod bugarske granice po ne potvrđenim podacima i dnas ima porodica sa istim prezimenom u tok delu makedonije .Da li imate neke podatke koje bi nam mogle koristiti u cilju nalaženaj našeg porekla .Inače kolarskih je bilo pred drugi svetski rat samoi u rumenci 17 numera(kućnih brojeva) , a kasnije se taj broj povećavao ili smanjivao, jer su se nekio odeelili, a drugi ženili ili udavali i ostajali u mestu pozz
    Hvala na intresentnaoj temei dr Milensko kolarski Instittiu za zdravstvenu zaštit dece i omladine Vojvodine u novom Sadu

  2. vojislav ananić

    НОВИ САД

    Добро дошли у Нови Сад, добро дошли у Српску Атину, гостољубиви и леп град, где Вас грађани, ведри и расположени, дочекују отворена срца искрено и пријатељски. Нови Сад је главни град АП Војводине, привредни, културни, научни, образовни, здравствени, административни центар са близу 320.000 становника. Град се сместио поред леве обале Дунава у јужној бачкој.
    Крајем XVII века на грeбену Фрушке горе, над десном обалом Дунава, почиње градња Петроварадинске тврђаве. Убрзо око шанца формирало се мање насеље трговаца, рибара, занатлија и лађара. У међувремену, до 1780. године, завршено је највеће војно утврђење тадашње Аустријске царевине Петроварадинска тврђава-‘’Гибралтар на Дунаву’’. Градњу тврђаве пратило је ширење насеља на супротној обали Дунава, означено разним именима Neoplanta, Ujvidek, Neusatz, да би 1. фебруара 1748. године добио име Нови Сад. Тада су његови житељи платили бечком двору 95.000 ондашњих форинти за добијање статуса слободног града.
    Нови Сад је понео име Српска Атина. Житељи овог града то посебно истичу. Он је град просвете, културе, град музеја, галерија, библиотека и позоришта, Године 1790. Емануел Јанковић донео је прву штампарију и отворио књижару по европским узорима. Српска православна Велика гимназија (друга код Срба, после Карловачке 1791. године) основана је 1810. године. Један од професора ове гимназије, Георгије Магарашевић, покренуо је 1824. године часопис “Сербски летопис”, који и данас излази под именом ‘’Летопис Матице српске’’ као најстарији ‘’живи’’ књижевни часопис у свету. У Новом Саду је 1861. године основано Српско народно позориште, најстарији југословенски професионални театар. Матица српска, просветна, културна и научна институција, основана 1826. године у Будимпешти, делује у Новом Саду од 1864. године.
    Културно-историјски развој Новог Сада знатно је допринео формирању архитектонских туристичких вредности које чине комплексне целине споменичко-уметничког карактера. Највечи број оваквих вредности везан је за централни, стари део града који данас у делу Змај Јовине и Дунавске улице представља јединствену амбијенталну целину у којој је забрањено функционисање саобраћаја. Препознатљивост овог дела града уочава се претежно на зградама грађеним током XVIII и XIX века.
    Најстарија грађевина у граду је кућа код Белог лава, на углу Змај Јовине и Дунавске улице, из 1720. године. Посебну вредност представља Градска кућа, стара зграда Општинске скупштине, на Тргу слободе, подигнута у неоренесансном стилу 1894. године, по пројекту архитекте Ђерђа Молнара. Највреднија просторија је Свечана сала на првом спрату са зидним сликама Павла Ружичке. У торњу је 1907. године постављено звоно са сликом Светог Флоријана, тадашњег заштитника града.
    Значајна је и зграда Војвођанског музеја, некадашњи Суд, у Дунавској улици, изграђена 1900. године, по пројекту Ђуле Вагнера.
    Овде још треба издвојити зграде Дома Војске Југославије, Новосадске штедионице, данас Војвођанске банке, Танурџићеву палату, стамбено-пословни објекат, грађену 1933/34. године, зграду гимназије ‘’Јован Јовановић Змај’’, подигнуту 1910. године, по пројекту архитекте Владимира Николића, Владичин двор Бачке епархије, са елементима српско-византијског и маварског стила из 1901. године, дело истог архитекте, као и зграду Матице српске из 1912. године коју је пројектовао архитекта Момчило Тапавица.
    Плебанија у Католичкој порти, саграђена је 1808. године, чува се као редак споменик старе архитектуре. Када се улази у град са Варадинског моста, запажају се Раднички дом саграђен 1913. године по пројекту Драгише Брашована, са фигуром радника на прочељу, коју је извајао Тома Роксандић, затим палата Извршног већа, раније Банска палата, која се одликује изрезитом монументалношћу, грађена у периоду 1936-1939. године. Она је такође дело архитекте Драгише Брашована. Споља је обложена мермером са острва Брача. Ентеријер зграде чине широки ходници из којих се улази у простране пословне просторије, а централни хол је обложен каменом из Караре.
    Дом културе, у коме је до изградње сопствене зграде било смештено Српско народно позориште, подигнут је по пројекту Ђорђа Табаковића, 1938. године. У њему су сада Позориште младих и Луткарско позориште.
    Поред тога, значајну компоненту споменичких вредности града чине појединачне зграде и комплекси грађени у новије време: зграда Српског народног позоришта, коју је пројектовао Виктор Јацкијевић, пољски архитекта, Спортски и пословни центар Војводина, атрактивна грађевина метала, стакла, бетона и мермера која се простире на 65.000 м2 и део комплекса од 20 хектара, у коме су и стадион ФК ‘’Војводина’’ и простори за спортске и рекреативне садржаје-тениска игралишта, базени, клизалиште и друго, са великом двораном која може да прими до 10.000 гледалаца и малом двораном за 1.200 гледалаца. Затим, зграда Поште, зграда Железничке станице рађена по пројекту Имре Фаркаша 1964. године, управна зграда НИС-а завршена 1998. године по пројекту Александра Кековића…
    У граду се налази неколико цркава које се карактеришу монументалношћу, архитектонским склопом, вредном унутрашњошћу и збиркама предмета уметничко-историјског значаја. Нагли економски, културни и просветни развој, а уз то национално, верско и језичко шаренило, утицали су и на то да се у Новом Саду, и коа верском средишту, подижу многе богомоље верских заједница.
    Цркве у граду су грађене у слојевима, тако да су прве подизане од приручног материјала: дасака, трске, са подом од камена.
    Према предању, прва православна црква Светог великомученика Георгија, саборни храм, постоји још од 1700. године. Од 1708. године је у Новом Саду (тада Шанцу) седиште Бачког владике. Зидани Саборни храм грађен је половином XVIII века, 1742. године, за време владавине царице Марије Терезије, а садашњи изглед је добио пројектом архитекте из Будимпеште, Михаила Харминца, 1902-1905. године, у време владике Митрофана Шевића. Иконостас је урадио чувени српски сликар Паја Јовановић у Бечу, а зидне композиције сликар Стеван Алексић, док су витражи на прозорима дело Имре Желера из Будимпеште.
    До 1748. године у граду ће бити подигнути сви и данас постојећи православни храмови-Саборни са Владичанским двором, Алмашки, Успенски и Николајевски.
    Овај последњи, храм моштију Светог Оца Николаја, Николајевска црква, у свом основном градитељском корпусу, једини је сачуван без знатних промена, због чега се сматра најстаријим православним храмом у граду. Зидан је 1730. године са карактеристикама барока. Када је оштећен у бомбардовању, са Петроварадинске тврђаве 1849. године, обновили су га Јован и Марија Трандафил који су ту и сахрањени. Иконостас у цркви урадио је под утицајем назаренског сликарства, Павле Симић 1862. године. Занимљиво је да су у овој цркви крштени синови Милеве и Алберта Анштајна, Алберт и Едуард, 1913. године.
    Успенска црква, храм Успења Пресвете Богородице, изграђен је 1736. године у барокно стилу и више пута обнављана. Свој данашњи изглед је добила око 1780. године. Сликарске радове у цркви су извели Јанко Халкозовић и Васа Остојић. Посебност овог храма чине сам иконостас и његова резбарија, затим резбарија богородичиног трона, архијерејског престола и црквеног намештаја резбаратора породице Гавриловић.
    Алмашка црква, са класичним барокним порталом у дуборезу који је радио Аксентије Марковић, подигнута је 1797. године. Звоник је на западној страни, а фасаде су богато декорисане као и унутрашњост храма. Иконе у њој су рад Арсенија Теодоровића из 1825. године, који је у порти храма и сахрањен. Посебну вредност цркви даје икона Пресвете Богородице, рад сликара Уроша Предића из 1905. године.
    Градским центром, односно Тргом слободе доминира Римокатоличка парохијска црква Жупа имена Маријина, грађена крајем XIX века, 1894. године у неоготском стилу, по пројекту архитекте Ђерђа Молнара, чија се мермерна биста налази одмах иза врата у једној ниши. Црква је тробродна, са готским сводовима, које држе витки и високи стубови. Олтар је украшен тиролском резбаријом, прозори пештанским витражима, а кров је рађен у жолнаи керамици.
    У Јеврејској улици архитектонским склопом и величином издвајају се Синагога из 1906. године, рађена по пројекту Липота Баумхорна. Данас се у њој не врше религиозни обреди, а због високе унутрашње акустичности се користи као концертна дворана. У Новом Саду постоји већи број споменика и биста посвећених великим догађајима и појединцима из његове и југословенске историје.
    Од вајарских и уметничким вредности значајни су – споменик Светозару Милетићу у центру града, скулптуре Јована Јовановића Змаја у Змај Јовиној улици, Ђуре Јакшића и Бранка Радичевића у Дунавском парку, бисте српских књижевника, Споменик жртвама фашистичког терора на Дунавском кеју, већи број скулптура под заједничким именом Срне, радови Јована Солдатовића, постављени на Петроварадинској тврђави.

    ИЗВОР: virtual Tour

    Одабрао: Војислав Ананић

  3. vojislav ananić

    НОВИ САД, град у Бачкој, на Дунаву. Има 39.122 становника (31/3 1921), од којих је било Срба 16.071, Словенаца 613, Словака 1.294, Руса 672, Маџара 13.065, Жидова 2.663, Нијемаца 6.486; православних 14.891, католика 15.120, евангелика 5.713, муслимана 426. Први спомен о Н. С. је из доба Мохачке битке. У то доба, на мјесту данашњег Н. С. било је насеље Vasarosvarad. За турско доба (1590) било је на том мјесту српско насеље Варадинци са 18 пописаних порезних домова. И послије ослобођења од Турака задржао је Н. С. српски етнички карактер, те су га звали Kaitzenstadt или Варадински Шанац. 1720 имао је Н. С. 112 пописаних српских домова, 15 маџарских и 14 њемачких. 1748 постао је Н. С. краљевски слободни град и добио је име Н. С. 1771 и 1838 страдао је од поплаве. 1848 новосадски Срби изабрали су на збору у Новом Саду депутацију, која је имала задатак, да се споразумије са Kossuth-ом о српским стварима. 1849 до 1860 налазио се Н. С. у оквиру Војводине. 1864 преселила се Матица Српска у Н. С., а српска гимназија постала је потпуна; основано је друштво за српско народно позориште. У то доба Н. С. је био центар политичког, културног и друштвеног живота српскога народа, нарочито у Угарској. У Н. С. су у то доба стално боравили или се дуже задржавали Милетић, Полит. Десанчић, Змај, Лаза Костић, Ђ. Натошевић, И. Вучетић, Ст. Брановачки, Ст. Павловић, Т. Мандић, Л. Станојевић, А. Хаџић, К . Т рифковић, А. Пајевић и многи виђени емигранти из Србије. То је најљепше доба у српској хисторији Н. С. »Српска Атина« је у вријеме пред Свјетски Рат знатно изгубила услијед маџаризације у културнонационалном погледу. 9/11 1918 ушла је српска војска у Н. С. Становништво у Н. С. добрим се дијелом бави ратарством и вртљарством, нарочито оно ближе периферији и на салашима. Обрт, и велики и мали у посљедње вријеме нарочито се лијепо развио. Трговина је у вези са продукцијом Н. С. и околице. Н. С. је у нашој земљи једно од најважнијих тржишта храном и зељем. Исто тако знатна је трговина воћем. Н. С. има највећу и најразноврснију индустрију у Војводини. Знатна је индустрија жељеза, превозних средстава, сапуна, меснате робе, есенције, шпирита, кудјеље, соде. Исто тако је врло знатна трговина камена, дрвена, кожна. и свилена индустрија. Н. С. је једно од најважн ијих жељезничких раскршћа у држави. Напретку Н. С. много помаже што лежи на Дунаву и тромеђи Сријема, Бачке и Баната, наших најбогатијих покрајина. Са Сријемом је везан жељезним мостом за жељезнички саобраћај. Други мост који се сада гради, служит ће за колни и пјешачки саобраћај. Н. С. има електричну расвјету и трамвај. Н. С. је сједиште бачког српскоправославног епископа и многих и знатних власти. У Н. С. је Матица Српска и једна од најстаријих гимназија у српском народу. Данас је Н. С. град, у којем има највише интелигенције, средиште културног живота Војводине и један од најкултурнијих и најнапреднијих градова у нашој држави. У Н. С. се налази опера, казалиште, бурза, мушка и женска гимназија, женска учитељска школа, трговачка академија, мушка и женска грађанска школа и градски архив. Н. С. је сједиште многих културних, хуманих и привредних друштава.

    Литература: M. Erdujhelyi, Историја Новога Сада (1894); Чланак о Н. С. у маџарској монографији о бачко-бодрошкој жупанији, I (1909); Нови Сад и Војводина (1926). Д. Поповић. На крају града има артешки зденац радиоактивне алкално-муријатичке воде 24 Ц. Садржи јода 17 М. Е. Хидротерапија, електротерапијско блато из Мeленаца. Лијечи: реуматизам, женске болести, кожне, живчане и костију. Својина је А. Д.

    Л. Н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  4. vojislav ananić

    НОВИ САД
    (НОВИ САД / UJVIDEK / NOVY SAD)

    Темељи данашњег града постављени су крајем XVII века, када је на левој обали Дунава, преко пута Петроварадинске тврђаве, подигнуто утврђење, мостобран, војничко-занатлијско насеље Срба граничара, које је најпре названо Рацко село, затим Рацки град, а потом Петроварадински Шанац.
    Захваљујући многим трговцима и занатлијама, који су се с временом насељавали на ово подручје, као и повољном географском положају, ово насеље је веома брзо постало војнички, привредни и културни центар Срба. Након 1716. године населиће га Немци из Баварске и Аустрије, а од 1739. године Грци, Јевреји, Јермени и други народи. Указом царице Марије Терезије од 1. фебруара 1748. године, Петроварадински Шанац постаје слободни краљевски град, са сопственим печатом и грбом. Од тада се назива Neoplanta, Neusatz и Ujvideк, а Срби су ове називе превели као Нови Сад.
    Град се убрзано развијао у сваком погледу, а прави процват доживео је у другој половини XIX века, па је с разлогом често називан Српском Атином или Рацким Паризом. Поред низа мануфактурних занатских радионица, трговинских радњи, гостионица и кафана, Нови Сад је још од 1770. године имао свилару и две пиваре, фабрику текстила (1846), први парни млин (1855), црепану (1847), сирћетану, фабрику пољопривредних машина. Први путнички воз из Суботице стигао је у Нови Сад 5. марта 1883. године. Исте године изграђен је и железнички мост преко Дунава. Електрична централа изграђена је 1910. године, електрични трамвај је први пут прошао градом 1911, а аутобуски саобраћај уведен је 1930. године.
    Привредни развој града дао је почетни импулс развоју грађанства које је постало носилац целокупног духовног и културног развоја. У Новом Саду се граде велелепне приватне куће, али и јавни објекти који и данас украшавају старо језгро града. Прави архитектонски драгуљи који красе данашњи Трг Слободе су Градска кућа, подигнута 1894. године према пројекту архитекте Ђерђа Молнара, и римокатоличка црква Свето Име Маријино из 1896, изграђена према пројекту истог архитекте. Међу бројне значајне грађевине подигнуте у XIX и у првим деценијама XX века сврставају се: зграда Судске палате, коју је пројектовао архитекта Ђула Вагнер (1898-1900), зграда Централног кредитног завода (1896), зграда Српске гимназије (1900) и Владичански двор (1901). Све три зграде грађене су према пројекту архитекте Владимира Николића. Изузетно значајна је и зграда у којој је данас смештена Матица српска, грађена према пројекту Момчила Тапавице (1912), а иначе је задужбина добротворке Марије Трандафил. Старо језгро града краси и зграда Платонеума из XVIII века (задужбина владике Платона Атанацковића), а од грађевина насталих у XX веку свакако је најмонументалнија зграда Дунавске бановине (Бела бановина или Бачка погача), грађена између 1936. и 1939, по пројекту Драгише Брашована. Од сакралних објеката, најстарија православна богомоља у Новом Саду је Николајевска црква (помиње се већ 1730), затим Јерменска (1746), која је порушена 1965, Саборна црква Св. Ђорђа из XVIII века, Успенска (1765-1774), Алмашка црква (1797-1808), гркокатоличка (1822) и синагога (1909).
    Привредни процват утицао је и на бржи развој просвете и друштвеног живота града. Тако је у Новом Саду основана Српска православна гимназија (1810), Српска читаоница (1845), Српско народно позориште (1861), а током шездесетих година XIX века у граду активно раде многобројна културна друштва и друге друштвене организације припадника свих народа који живе на овом простору.

    Петроварадинска тврђава

    Са десне стране Дунава подигнута је Петроварадинска тврђава у периоду од 1692. до 1780. године, по фортификацијском систему француског војног архитекте маркиза Себастијана Вобана. Због вишеструког значаја, названа је Гибралтар на Дунаву.
    Повољан положај стене на којој је тврђава, препознали су многи народи који су се на овом подручју смењивали током дугог цивилизацијског развоја. Келти, Римљани, Византијци, Мађари, Срби, Турци градили су ту своја утврђења, о чему сведоче археолошки налази који потичу чак из млађег каменог доба. Изградњу овог војног колоса започео је аустријски цар Леополд I, а завршио је цар Јосиф II. Први план градње дао је инжењерски пуковник Кајзерфелд, а други, географ и архитекта гроф Луиђи Фердинанд Марсиљи (Luigi Ferdinand Marsigli).
    Прва посада из 1702. године била је сачињена од чете мађарских хусари одреда српских хајдука.
    У Првом и Другом светском рату била је војни гарнизон, а од 1951. године постаје цивилни објекат који се данас користи за културне, уметничке, туристичке и угоститељске сврхе.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  5. vojislav ananić

    БУКОВАЦ

    На обронцима Фрушке горе, а на петом километру од Петроварадина, лежи сремско село Буковац. По причању старих људи, село је било у атару Селиште, у којем се и данас ископавају темељи неких зидина. У том атару налази се и шума Црквиште, која је то име, вероватно, добила по старој сеоској цркви. Поред Селишта налази се пашњак Гробнице, на којем су ископавани стари гробови. У селу се и данас налази стара ћуприја, код које је окончана побуна за време револуције 1848. године.
    Име села, како се прича, потиче од једне старе букве, која је била поред крста на раскршћу села.
    Буковац је данас модерно село, са великим приливом становништва, са новом осмогодишњом школом, амбулантом, продавницама, струјом, водом и другим комуналним и услужним објектима.
    У око 800 домаћинстава живи око 3000 становника. Од тога броја већина су Срби око 98 %, а остало Хрвати и Мађари.
    Два велика таласа имиграција захватила су Буковац. Први је био између 1957. и 1967. године, када је знатан број српских породица досељен из околине Бањалуке и Крупе на Врбасу. Други талас је био око 1970. године, када су досељене српске породице из околине Врања, Ваљева, Текериша, Сипуље и Помијаче.
    Етници: Буковчан и Буковкиња; ктетик: буковачки.
    Информатори: Ђока Ранковић, 1928, и Јелена Станков, професор српскохрватског језика, тренутно секретар Месне заједнице у Буковцу.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  6. vojislav ananić

    НОВИ ЛЕДИНЦИ

    „Између шумовитог венца Фрушке горе и десне обале Дунава, недалеко од Новог Сада, око осам километара западно од древне Петроварадинске тврђаве, на северним фрушкогорским обронцима, под Црним чотом и каменоломом „Сребро”, налази се брдовити али и питоми лединачки атар.
    На овом простору налазе се два омања насеља. Једно је подигнуто у долини Тавног потока ближе шуми, то су Стари Лединци, које су фашисти октобра 1943. потпуно спалили и разорили. Ово насеље је скривено шумом и бреговима па се и не види док се у њега не дође. Друго је изграђено непосредно после другог светког рата на једном од најсевернијих обронака Фрушке горе — брду Круши, па се издалека види са свих страна.
    Рељеф лединачког атара је углавном брдовит, равнице има само поред Дунава. Што се тиче долине Тавног потока, она је, изузимајући два-три мања проширења, целом дужином врло уска.
    О животу прастарих становника лединачког атара за сада нема сигуриих историјских трагова. Постоје докази присуства Римљана из времена императора Проба, који говоре да су они у близини данашњег лединачког мајдана „Сребро” из једног рудокопа вадили племените метале за потребе ковнице новца у Сирмијуму. После пропасти Римског царства овим крајем су протутњале многе освајачке хорде, да би га у XVI веку освојили и поробили Турци, који су њиме владали више од 100 година.
    Турци су 1694. године тешко поражени од аустријске војске код Петроварадина. Нарушавајући Карловачки мир, они 1716. године још једном покушаше да загосподаре овим крајем, али су и тада поражени и више се не појављују. Но, тада се појавише нови господари, аустријски и мађарски грофови и спахије, а после њих, након првог светског рата, од 1918. овај крај улази у састав Југославије као заједничке државе јужнословенских народа.
    Према прастарим предањима, некад је долина Тавног потока била под сеновитом и непроходном шумом пуном дивљачи. Становници овог краја тада је нису насељавали, већ ледину на дунавској равни, која је била много шира и травом богатија него данас. Станишта су градили на рубу шуме у подножју лединачких брегова. Колибе су грађене од прућа, блата и трске. По дунавским лединама између раковачког и каменичког атара становништво се претежно бавило сточарством, ловом, риболовом, а по крчевинама воћарством, виноградарством, па и ратарством.
    Због тога што су живели на ледини поред Дунава, суседи су ове становнике назвали Лединчанима. Времеиом су они на тај назив навикли, па се и сами тако називали.
    Међутим, 1242. године, како каже предање, била је жестока зима. Дунав се заледио, па татарска војска која се тада налазила у Бачкој, пређе Дунав и упаде у Срем. Становништво које се нашло на татарском удару доживело је покољ, а све колибе насеља на лединама опљачкане су и затим спаљене. Ипак, један део Лединчана је успео да се склони у непроходну шуму по долини Тавног потока. Ту су они најпре изградили привремена склоништа, а затим и насеље, по ком је тај део атара добио назив Селиште.
    У страху да опет не доживи покољ, избегло становништво се више није враћало на згаришта по лединама. Тако је настало друго насеље у лединачком атару, које је по својим градитељима названо Лединци.
    Постоји и друго предање. Историјска подлога му је чвршћа него првом. По њему, у народу се причало како су Турци приликом освајања Срема, почетком XVI века, палећи све пред собом спалили и Селиште. Избегло становништво је изградило треће насеље на Клиси, висоравни на Малом бегу. Међутим, у току једног ратног похода Турци су напали и ово насеље и спалили га. Но одмах следеће ноћи турски војни логор је захватила необично јака хладноћа. Сутрадан је непрестано падала ледена киша, а друге ноћи се разведрило и изузетно оштра цича је тада сву турску војску следила. У спомен на тај догађај становнштво је своје четврто насеље, изграђено под Малим брегом, недалеко од Клисе, назвало Лединци. Да су насеља на Селишту и Клиси постојала има сигурних трагова, као што су крст, гробови и темељи кућа. Доказ су и развалине некадашње хришћанске цркве на Клиси, које и данас пркосе зубу времена.
    Бежећи што дубље у шуму испред Турака, а касније и од аустријских егзекутора, Лединчани су изградили и четврто насеље, данашње Старе Лединце.
    Према историјским списима и делима историчара, етнички састав Срема је од давнина био мешовит. Већина је била словенског, углавном српског порекла, где припадају и Лединчани.
    Крајем XV века овај крај припада српским деспотовима Јовану и Ђорђу Бранковићу. Српско становништво у овом делу Срема помиње се и приликом буне Ђерђа Доже 1514. године и касније.
    Према предањима Лединчана, неки од њих воде порекло и од избеглица са Косова и из других крајева Србије, који су у овај крај дошли 1690. године приликом велике сеобе Срба коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић”.
    Иако данас у селу живи око 98% Срба, треба рећи да су око 50% послератни досељеници из разних крајева наше земље (Босна, Херцеговина, Србија, Банат, Бачка и Далмација). Укупан број становника је 1700, а број домаћинстава 372.
    Етници: Лединчан, Лединкиња; ктетик: лединачки.
    Информатори: Стеван Барјактаревић — Кличко, 1921, Слободан Војновић, 1919, Душан Миљатовић, 1949.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  7. vojislav ananić

    СТАРИ ЛЕДИНЦИ

    Ово сремско село налази се на месту некадашњих Лединаца, које су 20. октобра 1943. године фашисти запалили, а становништво протерали у Беочин и Ср. Каменицу.
    У селу данас има петнаестак староседелачких домаћинстава, са око 40 житеља, и 500 досељеника, највећим делом из Босне. Већину становништва чине Срби. Хрватских породица има седамнаест.
    На три и по километра од Старих Лединаца после рата никло је ново село, које данас зову Нови Лединци.
    Иако су данас ово два села, њихове њиве и виногради налазе се у истом атару, те микротопоними наведени у Новим Лединцима односе се и на Старе Лединце.
    Информатори: Јовановић Стеван, 1937, Шарић Светлана, 1966, службеник у Месној канцеларији.

    ИЗВОР: Жарко Бошаковић – Ономастик Срема, Сану, 1986.

  8. vojislav ananić

    ПЕТРОВАРАДИН

    Петроварадин, познат и чувен град на десној обали Дунава, са тврђавом из аустро-угарског времена, данас je једна од градских општина Новог Сада.
    Новог Сада.
    До другог св. рата био је насељен претежно хрватским живљем.
    Данас је Петроварадин велико предграђе Новог Сада са новим стамбеним четвртима и великим приливом становника из различитих крајева ЈугославиЈе.
    Етници: Петроварадинац и Петроварадинка; ктстик; петроварадински.
    Информатори: СТЈепан Цимерман, 1913. и Иван Немеш, 1913.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  9. vojislav ananić

    СРЕМСКА КАМЕНИЦА
    (Каменица)

    Доскора једно од сремских села на десној обали Дунава, Каменица данас израста у велико предграђе Новог Сада, од којег је удаљена само 5 км. Због близине Новог Сада сваке године се у Каменицу усељава знатан број досељеника из Босне и уже Србије. Данас у њој живи око 21000 становника.
    Сремска Каменица припада петроварадинској општини.
    Етници: Каменичан, Каменкиња; ктетик: каменички.
    Информатор: Милош Симовић, 1927.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  10. vojislav ananić

    ХАЈТЛ, Иван (Осијек, 19. VI 1918. -Нови Сад, 4. V 2005.), глумац. У родном је граду завршио пучку школу и два разреда гимназије, а уз обављање различитих послова рано се аматерски почео бавити и глумом.
    Први полупрофесионални ангажман остварио је као глумац волонтер (1948.-50.) у Сомбору, гдје је на сцени Народнога казалишта убрзо и стално ангажиран (1950.-58.). Год. 1958. позван је у ансамбл новосадскога Српскога народнога казалишта, гдје је остао до умировљења 1983. Иако се окушао у дјелима различитих казалишних епоха, тј. у карактерним улогама различитих жанрова, најуспјешнији је био у комедијама креирајући комичне ликове из пучке свакодневице. Тако је, примјерице, из класичнога еуропскога репертоара одиграо улоге Фалстаффа (Веселе же- не Wиндсорске) и Касија (Јулије Цезар) у комедији и трагедији Williama Shakespearea, Jourdainea (Грађанин племић) и Кајгану (Женидба) у комедијама Молиереа и Николаја Васиљевича Гогоља те Др. Дорна (Галеб) у драми Антона Павловича Чехова. Своју умјетничку особност најуспјешније је изразио у комедијама српских драматичара: Митар, Срета и Марко Вујић (Јован Стерија Поповић, Џандрљиви муж, Зла жена, Лажа и паралажа), Шпиро Грабић и Јован (КостаТрифковић, Избирачица и Љубавно писмо), поп Спира (Богдан Чиплић/Стеван Сремац, Поп Ћира ипоп Спира), Живота Цвијовић (Бранислав Нушић, Др). Улогом Мирка Безара, доброћуднога »Лале« (у широким бијелим гаћама, бијелој кошуљи с црним прслуком и у шеширу) у комедији Село Сакуле, а у Банату Димитрија Ђурковића према прози Зорана Поповића освојио је гледатељство те 1970. и награду Стеријина позорја. Епизодне улоге одиграо је у више телевизијских серија (Просек, Шта се догодило с Филипом Прерадовићем, Швабица) те десетак филмова (Свети песак, 1968; Хитлер из нашег сокака, 1975; Широко је лишће, 1981). Добитник је и више других награда (неколико награда на Сусретима казалишта Војводине; Посебна награда за улогу у филму Хитлер из нашег сокака на Фестивалу југославенскога игранога филма у Пули 1975; награда за најбољу епизодну улогу на Данима комедије у Светозареву за улогу у представи Љубавно писмо, 1976; Листопадска награда Новога Сада, 1976; Искра културе Културно-просвјетне заједнице Војводине, 1977; Седмосрпањска награда Србије, 1982. и др.).

    Ј. Иванчић

    LEKSIKON PODUNAVSKIH BUNJEVACA ŠOKACA, Subotica, 2009.