Нови Сад и околна места

11. јун 2012.

коментара: 37

Град Нови Сад:

Бегеч, Будисава, Ветерник, Каћ, Кисач (обухвата и Танкосићево које је до 1978. било самостално насеље), Ковиљ, Нови Сад (у периоду од 1980 до 1989. године данашње јединствено насеље Нови Сад је било подељено на Нови Сад-Стари Град, Нови Сад-Лиман, Нови Сад-Детелинара, Нови Сад-Подунавље и Нови Сад-Славија), Руменка, Степановићево, Футог и Ченеј.

Градска општина Петроварадин:

Буковац, Лединци, Петроварадин, Сремска Каменица и Стари Лединци (до 1999. године део Лединаца).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (37)

Одговорите

37 коментара

  1. vojislav ananić

    НОВИ САД

    Нови Сад је, као сваком свој град, најлепши на свету. На мапи Герхарда Меркатора из 16. века на његовом месту је насеље Бистриз. Ханс Андерсен у свом дневнику са путовања Дунавом спомиње Нови Сад као “водени град”.
    Никао је на плодној земљи уз мостобран преко од тврђаве пре три стотина и нешто година. Аустроугарска царица Марија Терезија доделила му је статус слободног краљевског града 1. фебруара 1748. године.
    Тада је назван данашњим именом.
    У то време ниједан Фрушкогорац није могао да се ожени ако није засадио нови сад (ново грожђе).
    Град у (ужем смислу) заузима 130 км2 и има 235 хиљада становника. Прва скела између Новог Сада и Петроварадина постављена је 1213, а последња 1999. године.
    Нови Сад је осетљив на мостове. Од двадесетих година 17. до двадесетих година 20. века на Дунаву код Новог Сада су постављена 134 понтонска моста. Историја оних других мостова је посебна прича.
    Толико посебна да је Нови Сад једно време називан градом где “река тече изнад мостова”.

  2. vojislav ananić

    Будисава
    Најмлађе село у Шајкашкој

    Пре 124 године, 1884, у ковиљском атару оновремене угарске власти населиле су прве мађарске и немачке породице. Колонизацију је покренуо извесни Јанош Ханкоњи 1883. на ераријалном земљишту каћког и ковиљског атара. Простор који је требало населити био је под густом храстовом шумом од које власт није имала много користи, па је одлучила да је прода. Ханкоњи је у име насељеничког удружења од угарског председника владе Калмана Тисе затражио да помогне колонизацију Мађара и Немаца. Тиса је у складу са оновременом политиком мађаризације шајкашких крајева из државне касе одобрио 120.000 форинти и 60.000 које су сакупили колонисти, махом беземљаши из бачке жупаније, добили су и бесплатно грађу за подизање кућа. Шума је 1884. искрчена уз помоћ стручњака из Крањске и село је 1885. већ било изграђено. До 1887. насеље је административно припадало Горњем Ковиљу, а онда је постало посебна општина. У знак захвалности према угарском доброчинитељу, председнику владе, житељи су наденули ново име, које је било и званично, Тисакалманфалва (Tiszakalmanfalva). Немци су га звали Waldneudorf (Шумско ново село). Година 1884. је званична година оснивања села које се првобитно звало по шуми Будисава. После Првог светског рата вражено је ово првобитно име – Будисава.
    Као и сва шајкашка села и Будисава лежи на лесној тераси која је за 5 до 7 метара виша од дела сеоског атара у алувијалној равни Дунава. Надморска висина овог ритског земљишта креће се од 74 до 75 метара. Село се налази на регионалном путу Носи Сад – Тител. Будисава је почела знатније да се шири 1960-их и 1980-их година када постаје занимљиво за насељавање као приградско насеље, већ нараслог Новог Сада, а нарочито у „процесу секундарне урбанизације“. Село је привлачно за насељавање због јефтиније градње. Запослени у Новом Саду живе на селу. Демографске промене дешавале су се, некад мање, некад више, од самог настанка села. Према првом попису 1890. у селу су живела 2.202 становника. Тај број је, углавном, стагнирао. Знатнија група досељеника дошла је у село 1894. године. За време Другог светског рата број житеља спустио се испод 2000. Немци су се пре ослобођења 1944. вратили у матичне земље, Аустрију и Немачку. У колонизацији 1946. доселио се већи број Срба, тако да је 1948. у Будисави живело 2000 људи. У попису 2002. забележено је 3.825 становника – највише Срба (59,08%) и Мађара (31,47%). За потребе верника римокатоличке вероисповести у центру села подигнута је црква. Данас свој храм имају и православни верници.
    Између два светска рата Будисава је имала једну циглану, млин и 66 занатлија, остало становништво се, углавном, бавило пољопривредом. Шајкашки Немци су се почетком 1920-их година прво политички и културно стабилизовали и после тога су у Будисави 15. априла 1928. основали своју кредитну задругу Сељачка испомоћ (Bauernhilfe), а задругу за гајење и искоришћавање свиња основали су 19. новембра 1927. године.

    Имала је Будисава у време социјализма пољопривредно добро у саставу Агрокомбината Нови Сад. Данас постоји јединица Земљорадничке задруге из Ковиља. Међутим, све је мање пољопривредника, а расте број крупних ратара са великим комплексима земље.

    За век и четврт постојања није се ни могло више, а економска судбина становништава везана је за оближњи Нови Сад.

    Литература: Шајкашка II, историја, МС и ВМ, Нови Сад 1975.

    Енциклопедија Новог Сада, свеска 4, Нови Сад 1995.

    Драган Колак
    7. Апр 2008.

  3. vojislav ananić

    Каћ
    Највеће село у Шајкашкој

    На десетак километара од Новог Сада, на путу према Тителу, делом на бачкој лесној тераси и мањим делом у алувијалној равни Дунава налази се село Каћ. Ово приградско насеље има све одлике мањег града и према попису из 2002. 11166 становника. Први помен Каћа је из времена Арпадоваца, 1276. године. Сматра се да је место добило по келтској речи у значењу насип или утврђење, што се повезује са именом Кац у запису из 1332. године. У турско доба Каћ је припадао тителској нахији сегединскога санџака. У првом попису из турских дефтера 1554. је имао 19 домова. Од 1570, када је забележено 14 кућа, 1590. има 19, а 1699. било је 69 породичних старешина са 35 одраслих синова. Од 1769. једно је од шест повинцијалних места која су се у другом кругу прикључила Шајкашком батаљону. У њему остаје до расформирања 1873, када прелази у административну јурисдикцију бачко-бодрошке жупаније. У години припајања батаљону, 1769, Каћ је имао 689 становника који су живели у 101 кући, а 1872, при последњем попису пред развојачење 3021 становник живео је у 460 домова. Занимљиво је да је онда у Каћу било свега седам жена више него мушкараца. За време постојања Батаљона села су међусобно била повезана најпримитивнијим путевима. Средином 19. века Каћ се налазио на трговачком путу (било је пет главних путева у Батаљону) који је водио од Петроварадина до Титела и даље у Банат, што одговара данашњој траси регионалног пута Нови Сад – Тител.
    У батаљонско време већина житеља се поред главног, војничког позива, бавила земљорадњом, али је било и занатлија и трговаца. Најранији запис о занатлијама је из 1815. када се обућар Стеван Гаврилов одселио у Земун. Три године касније, 1818, ћурчија Мојсил Сремац купио је кућу у Каћу. Мојсилова удовица Ката се 1820. преудала за ћурчију Атанасија Петровића који је дошао из Провинцијала. Из 1810. познати су трговци из породице Милетић (Сима је држао мали дућан) и добростојећа трговачка породица Владиславић-Каћански. Каћ је почетком 19. века имао три свратишта (крчма за точење пића и за пријем гостију). Прво, „Код зеленог крста“, 1828. отворио је Тима Вемић.

    Сима Милетић и син му Дамјан саградили су 1790. воденицу на Дунаву код Каћа. У исто време постојале су још две воденице на каћкој страни Дунава. У 19. веку село је имало и две ветрењаче, а измешу два рата изграђен је млин који је радио све до 1964. године. Из истог времена је и циглана која и данас ради. Пошто је главна привредна грана у Каћу земљорадња, две задруге су основане почетком 20. столећа (прва 1902), а престале су са радом 1941. године. Српска каћка штедионица као задруга основана је 1906. године. После Другог светског рата постојало је пољопривредно добро и земљорадничка задруга, који и данас држе традицију. Последњих деценија 20. века настали су мањи индустријски погони и предузећа, али има и занатлија.

    Први воз кроз каћку железничку станицу прошао је 1899. године. Поштански и телеграфски саобраћај постоји од краја 19. века, а аутоматска телефонска централа пуштена је у рад 1971. године. Село је електрифицирано 1953. године. Уместо копаних и бушених бунара, уведен је водовод и гасна мрежа. Куће су ушорене, али су улице тек 1933-36. добиле службене називе.

    Пред Први светски рат у Каћу је живело 3150 Срба, 800 Немаца и 150 Мађара. После рата број становника је у сталном порасту. Немци су се 1944. иселили у Немачку, а у њихове куће током колонизације уселило се 180 породица из Босне и двадесетак породица из околине Шида.

    Данашња православна црква у Каћу подигнута је између 1840 и 1844. и посвећена је у славу Светог Николе (летњег). Пре овог храма постојао је један мањи за који се на зна када је подигнут. Ускоро би у Каћу требало да почне градња манаастира.

    Школу је Каћ имао око средине 18. века, а нова школска зграда од набоја саграђена је 1785. године. Током 18. века, преко три деценије у каћкој школи службовао је Илија Петровић, први познати и једини у то време каћки учитељ. Почетком 19. века, 1802/3, у школи је било близу 50 ђака, док данас Основна школа „Ђура Јакшић“ броји око 1200 ученика.

    Каћ је још 1896. имао црквено певачко друштво којим је руководио свештеник Владислав Вуковић. У међуратно време постојао је соколски хор. Српска читаоница основана је у Каћу 1907, а данас је то огранак Градске библиотеке у Новом Саду са око 15000 књига.

    Најстарији спортски колектив је Каћки омладински спорт-клуб (КОСК) основан 1912, а од 1926. мења име у ОФК „Југовић“ које и данас носи. Спортско друштво „Југовић“ има екипе у фудбалу, рукомету, каратеу, стоном тенису, кошарци и шаху. Тениски клуб „Југовић“ је изван спортског друштва.

    Литература: Шајкашка, I и II, сторија, Нови Сад 1975.

    Енциклопедија Новог Сада,св. 11, Нови Сад 1998.

    Драган Колак
    4. Маy 2008.

  4. vojislav ananić

    Ковиљ
    И манастир и село

    Само првим становницима краја могу бити познати разлози зашто је баш онде, „на крај света“, зачето насеље које ће се од 13. века звати Кабол, а данас Ковиљ. На ободу јужнобачке лесне терасе, на висини од осамдесетак метара формиран је не један, већ два Ковиља – Доњи и Горњи. Први писани помен Ковиља потиче из времена Арпадоваца (13. в.), који бележе насеље под именом Кабол. У значењском смислу речи Кабол и Ковиљ немају заједничких додира. Кабол на српском језику не значи ништа, а Ковиљ, верују мештани, има везе са вишегодишњом бусенастом биљком из породице трава која расте на сувим песковитим и лесним теренима, степским ливадама и зове се ковиље. Таквих терена било је и на подручју данашњег Ковиља. Уосталом, увек маштовити и песнички надарени Ковиљчани осмислили су поетско тумачење порекла имена свога места
    .
    Све до изградње модерних путева, какав је и магистрални Е-75, једина друмска веза са „остатком света“ био је осам километара дугачки локални пут који код Будисаве излази на регионални пут Нови Сад – Тител, односно, средњовековни трговачки пут од Петроварадина до Титела. А, у трговишту званом Кабол, босански фрањевци су 1421. тражили и добили од папе Мартина В дозволу да оснују католички манастир како би покатоличавали православне Србе који су се у све већем броју досељавали после Косовске битке, бежећи испред Турака.

    Турци, ипак, почетком 16. века долазе и у овај крај. Ковиљ припада тителској нахији и 1590. је имао 7 домова. Средином 17. века (око 1650) забележен је као насељено место, а Евлија Челеби пролазећи 1665. кроз „паланку Ковиљ“ записао је, између осталог, да је имала 200 кућа и да је имала утврђење. Диздар (градски старешина) држао је 50 чланова војне посаде.

    У време Карловачког мира, 1699, у Ковиљу је забележен 251 кућни старешина са 161 ожењеним сином или братом. После протеривања Турака Ковиљ са предијумима Бела бара и Миклошић улази у састав Славонског генералата. У њему је седео капетан Васа Продановић. Од 1745. Ковиљ се укључује у Потиску границу и 1769. улази у састав Шајкашког батаљона у којем остаје до расформирања 1873. године.
    У Хабзбуршкој монархији постојале су две ковиљске општине – Горњи и Доњи Ковиљ. Доњи се још звао и Шанац, по некадашњем утврђењу. На манастирском земљишту постојао је и заселак Прњавор, али је он 1866. нестао а становништво расељено. По предању, манастир Ковиљ је основао Свети Сава, који је 1235. успешно обавио помирење мађарског краља Андрије ИИ и српског краља Стефана Првовенчаног. На месту сусрета Светог Саве и Андрије ИИ подигнута је прва ковиљска црква. На натпису о живописању цркве наводи се 1651. година. Међутим, сматра се да је црква саграђена много раније на рушевинама католичког манастира из 1421. године. Садашња манастирска црква могла је бити подигнута најраније 1741. и најкасније 1747. године. Манастирска црква посвећена је 6. маја (25. априла) 1738. у част светог Николе, а обавио ју је бачки владика Висарион Павловић. Да би задовољили све веће потребе Горњоковиљчана између 1827. и 1829. подигнута је нова и већа црква са иконостасом Рафаила Момчиловића и посвећена је Вазнесењу Господњем (Спасовдан). И Доњи Ковиљ је имао своју цркву и подигнута је до 1845. у част апостола Томе. Старија доњоковиљска црква срушена је 1837. која је такође била посвећена истом апостолу. Доњи и Горњи Ковиљ данас су једно насеље, а некадашња линија раздвајања ишла је данашњом улицом Војвођанских бригада. Основна привредна делатност у Ковиљу је пољопривреда. У време Шајкашког батаљона и касније људи су се бавили разним занатима. Забележено је да се чизмар Стеван Павковић 1815. доселио из Сремских Карловаца. Тих година имали су Ковиљчани кројаче сараче, ћурчије, коваче и друге. Забележено је и да је у доњем Ковиљу 1832. било превише ћурчија, а да је Ћирило Михајлов прешао код таста у Чортановце. Први познати ковиљски трговци (1816) били су Марко и Никола Георгијевић који су дошли из Грчке (Македоније). Доњи Ковиљ је имао земљорадничку задругу 1890. и као оне три у Горњем Ковиљу укинута је 1941. године. Између два светска рата Ковиљ је имао млин и млекару и 18 занатлија у Горњем и 36 у Доњем Ковиљу. Горњи Ковиљ је 1891. имао задругу за међусобно помагање и штедњу и Прву ковиљску штедионицу ДД (1892).
    Захваљујући манастиру Ковиљ је у прошлости имао развијен културни и друштвени живот. Српска основна школа у манастиру постојала је од 1607. године. У Доњем Ковиљу први помен школе потиче из 1735. кад је у њој радио Петар Живковић. У Горњем Ковиљу школа постоји од 1740. године. Из прве деценије 20. века потиче Ковиљско српско занатлијско црквено певачко друштво Ковиље (1902), па Српска читаоница Слога (1904) и фудбалски клуб Шајкаш, други најстарији клуб у Србији. Друштво Српски соко (1905) деловало је у Доњем Ковиљу

    Према попису од 2002. у Ковиљу је живело 5.599 становника од тога 90 % Срба, 2,5 % Мађара и 7,5 % осталих.

    Литература: Шајкашка, Историја I и II, МС и ВМ, Нови сад 1975; Енциклопедија Новог Сада, св.11, Нови Сад 1998.

    Драган Колак

  5. vojislav ananić

    НОВИ

    1. САД

    Централно језгро, град у окружењу

    1.1. Нови Сад кроз историју

    Нови Сад се убраја у млађе градове, иако постоје трагови живота у њему још у доба неолита, од настанка тундри и степа Паноније, после настанка леда и повлачења Панонског мора. У историји овог града, помиње се као насеље у доба Римљана и варварских најезда, аварских и турских освајача.
    За три века свог постојања Нови Сад је био и остао стециште становништва различитог националног порекла, које је својим обичајима, културом па тако и архитектуром давало свој печат изгледу града.
    Данашњи Нови Сад заснован је крајем XVII века, 1694. године када је преко пута Петроварадинске тврђаве на левој обали Дунава, подигнуто утврђење Мостобран и с њим никло војничко-занатлијско насеље Срба граничара. Било је ту и нешто лађара, рибара и мањи број трговаца, који су већином дошли Великом сеобом Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
    Некадашње мало насеље је било познато по имену: Рацко село, затим Рацки град, па Петроварадински шанац, док данашњи назив града, Нови Сад, датира од 1. фебруара 1748. године када су становници Петроварадинског шанца, трговци и занатлије, са 95.000 форинти од Бечког двора (Марије Терезије) купили статус слободног града. Царским декретом за патрона града одређен је свети Ђорђе, а истовремено са додељеном привилегијом Нови Сад је добио и печат са грбом. На грбу су приказане три крунасте куле поред реке које надлеће Нојев голуб са маслиновом гранчицом, симболом мира и благостања.
    Нови Сад, добивши статус слободног града био је у сталном економском, културном и градитељском развоју, при чему се у његовој архитектури лагано губи оријентални утицај, а нов колорит донеће Мађари, Русини и Словаци досељени из северних угарских жупанија.
    Овај успон је на трагичан начин заустављен бомбардовањем града са Петроварадинске тврђаве 12. јуна 1849. године од стране мађарске војске. Том приликом град је био веома разрушен, а његов центар готово потпуно уништен. Становништво је са око 20.000 спало на око 6.000 људи, а услед те огромне штете привреда и живот у Новом Саду су потпуно замрли.

    Међутим, град је врло брзо обновљен и у другој половини XIX века доживео је пуни процват у сваком погледу. У политичком, то време је обележено снажном личношћу националног лидера Срба Ố8211; СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА. Истовремено, у граду је живео и стварао читав низ изузетних књижевника, уметника, научних и културних радника. Због тога је с разлогом прозван “СРПСКОМ АТИНОМ” или “РАЦКИМ ПАРИЗОМ”.
    Нови Сад је из I светског рата изашао наоштећен захваљујући својој удаљености од фронтова. Након пораза и распада аустроугарске монархије, одлуком Велике Народне скупштине, која је заседала 25. новембра 1918. године у новосадском хотелу “Мајер”, Војводина је припојена Краљевини Србији.
    У периоду између два светска рата, Нови Сад је нарастао у значајан привредни центар за ондашње прилике.
    Пред II светски рат, Нови Сад је имао око 70.000 становника, а становништво је подељено на богате и сиромашне. Око 5.500 људи било је запослено у индустрији (металопрерађивачка, текстилна и прехрамбена Ố8211; најразвијеније). У трговини је било око 2.900 запослених. У области угоститељства било је 562 објекта, три хотела, новосадска Јодна бања. Убрзано се развија грађевинарство, тако да пред други светски рат има 10.312 кућа (1918. године само 4.149 кућа). У области занатства била је регистрована 1.671 радња.
    Најтеже, најболније и најкрвавије дане у својој историји, Новосађани су имали 1941. године, када је Нови Сад пао у руке мађарске фашистичке солдатеске. Градом је одјекивала свакодневна пуцњава, почела су убијања, хапшења и пљачке. Само у априлу 1941. године убијено је око 500 Новосађана. За неколико месеци из Новог Сада протерано је око 15.000 становника, међу којима је било много деце. Био је то почетак денационализације овог града, са циљем стварања велике Мађарске. У масовном покољу од 21. до 23. јануара 1942. године, на улицама, игралиштима, на обали Дунава, убијено је око 5.000 Новосађана.
    23. октобра 1944. године Нови Сад је дочекао слободу, али разрушен, десеткован, са свега 40.000 становника, без иједне фабрике, без струје, али никада јачи и спремнији да гради нов град и нови живот, бољи и хуманији у њему. Град после ослобођења временом постаје један од најзначајнијих економских, културних и просветних центара у Југославији. Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. Ослобођени град поново почиње да се насељава, тако да је већ 1948. године Нови Сад имао преко 75.000 становника.
    Брзи опоравак града после ратних страхота утицао је и на индустрију, тако да у индустрији већ 1952. године Нови Сад има 7780 запослених радника, а само две године касније 9460 радника. Обновљена је и проширена производња у металопрерађивачкој, електроинстрији, текстилној и прехрамбеној индустрији. Захваљујући налазиштима нафте, развија се нафтна и хемијска индустрија са прерадом.
    Трговина је у предратном и послератном периоду имала традиционално велики утицај на развој града и живот његових грађана. Од некадашњих радњица, град је добио модерне савремене продавнице и робне куће.
    Изграђене су потребне комуналије и саобраћајнице и разни инфраструктурни објекти. Сви делови града су међусобно повезани међусобно се надовезују и чине јединствен урбани простор, специфичан за ово подручје равнице.

    1.2. Нови Сад – данас

    Нови Сад се налази на левој обали Дунава, на бескрајној плодној равници у средишту Војводине. Налази се на североисточној страни Србије на магистралном каналу Дунав-Тиса-Дунав, раскрсници копнениих и водених путева, магистралној прузи Атина-Истанбул-Будимпешта-Праг-Берлин, односно Варшава-Москва, раскрсници магистралних, регионалних и локалних путева на интернационалном путу Е-5 (будућем путу КОРИДОР 10), удаљен свега 75 км од Београда главног града Републике Србије.
    Са свим градовима и насељима спајају га, поред копнених и главних путева три моста у граду на Дунаву и један који се налази на ауто-путу према Београду (између Ковиља и Бешке).
    Нови Сад је главни град Војводине, регионални центар, који са својим економским и друштвеним функцијама има утицаја на сва друштвено-економска кретања у Војводини. Развио се у економски, универзитетски и научни центар, у сајамски град, у средиште трговине и саобраћаја, у центар издавачке делатности, радија и телевизије, музеја и галерија.
    Данас је Нови Сад град широких булевара и вишеспратница, али усклађених са постојећим објектима, зналачки урбанистички усаглашених. Сви делови града се надовезују један на други и чине јединствен урбанистички простор, који поред специфичности условљених прошлошћу и развојем живи животом великог, мирног и тихог града.
    Стари центар града је задржао стару градску стамбену и пословну архитектуру са занимљивим колоритом и топлим класичним, барокним и декоративним фасадама и куполама, балконским и прозорским украсима од кованог гвожђа.
    У најужем центру града, на Тргу слободе, налази се градска кућа, окружена најлепшим здањима, катедралом, банкама, робним кућама, биоскопима, књижарама, хотелима, ресторанима, музејима, галеријама, мермерном зградом Српског народног позоришта, Поштом и другим најмодернијим грађевинама.

    Тек погледом на Нови Сад са Петроварадинске тврђаве доживљај града постаје потпун (посебно ноћу).

    Административно подручје Града Новог Сада подељено је на две општине – Нови Сад и Петроварадин, које заједно са приградским насељима имају укупно 298,139 становника. На градском подручју Новог Сада (које обухвата насеља Нови Сад, Петроварадин и Сремска Каменица) према попису становништва из 2002. године живи 215,659 становника. У њему живе припадници свих народа и националних мањина. Већину становника чине Срби (75,50%), Мађари (5,24%), и Југословени (3,17%). Остали народи и националне мањине заступљени су у знатно мањем броју (Словаци 2,41%, Хрвати 2,09%, Црногорци 1,68%, Македонци, Муслимани, Словенци, Албанци, Роми, Румуни, Русини, Буњевци, Шокци, Украјинци, Немци, Аустријанци, Италијани, Руси, Чеси, Пољаци, Јевреји, Грци, Турци и др.).
    У Новом Саду делује преко 30 верских заједница. Најбројнија је српска православна црква. Знатно мањи број верника имају Римокатоличка, Евангелистичка, Адвентистичка и Реформаторска заједница.
    У Новом Саду излази око 30 листова и 80 часописа на језицима народа и мањина, у тиражу од преко 40 милиона примерака.
    Нови Сад је и сајамски град, са више традиционалних, и у свету афирмисаних међународних сајамских манифестација, међу којима је најпознатији Пољопривредни сајам и Сајам занатства. На простору Новосадског сајам одржава се редовно Међународни јесељи Новосадски Сајам, Сајам лова и риболова, спорта и туризма и др. сајамски простор за све поменуте манифестације изградњом Мастер центра износи више од 350.000 м2.

    У области привреде град има више од 780 предузећа са мешовитим власништвом (друштвено-државни и приватни капитал), 15 робних кућа, око 900 разних продавница (комисиони, бутици и разне специјализоване продавнице).
    Нови Сад има више хотела са преко 1500 лежаја, савремено и комфорно опремљених. Најатрактивнији хотел је Тврђава са неколико сала.
    Нови Сад данас има више од 140.000 запослених радника, више од 800 улица са преко 100 хиљада станова, преко 150 јавних телефонских говорница, више од 100.000 телефонских претплатника, преко 250 аутобуса у градском саобраћају и преко 50.000 приватних путничких аутомобила, изграђену водоводну и канализациону мрежу, топлану са топловодом од 140 км.
    Овако разноврсна привреда и пољопривредно-прехрамбена индустрија са пратећим делатностима, представљају снажан темељ и основу за даљу развојну оријентацију у потпунијем коришћењу природних и кадровских потенцијала овог подручја, за ангажовање ино-капитала, увођење нових производа и хватање корака са технолошким развојем савремених и развијених земаља света.
    У укупном привредном развоју највећи утицај имала је индустрија, затим трговина, грађевинарство и саобраћај.

    Образовање у Новом саду има дугу традицију.

    У граду ради преко 60 објеката за предшколско васпитање, 36 основних школа са преко 30.000 ученика, 15 средњих школа и гимназија које похађа преко 15.000 ученика, Универзитет са 13 факултета, са преко 50 института за разна научна истраживања, неколико виших школа на којима редовно и ванредно студира преко 40.000 студената из земље и иностранства.
    Град има Народну библиотеку са преко 400.000 књига, библиотеку Матице српске која располаже са преко 730.000 књига.
    Цело градско и приградско насеље покривено је мрежом здравствених институција, а у Новом Саду поред домова здравља налази се Војна болница, Медицински факултет са клиником и институтима који пружају специјалистичке услуге за велики број пацијената из земље и иностранства. Поред поменутих институција, здравствену заштиту пружају Дом здравља (студената, Завод за саобраћајну медицину “Сигнал”), Пастеров завод, апотека “Нови Сад” и друге институције за пружање здравствене заштите грађанима.
    Спорт и физичка култура имају дугу традицију у овом граду у коме се негује много врста спортова. Ако се томе дода и око 150 органиазција физичке културе у 35 спортских грана и око 17.000 активних спортиста, није тешко закључити откуд толико спортских првака и рекордера из Новог Сада.
    Нови Сад има око 250 спортских објеката од којих је 70 покривено. Најзначајнији и најпосећенији су спортски центар “Војводина”, “Сајмиште”, “Раднички”, Дунавски парк, Телеп, Петроварадин, Сремски Карловци, Ветерник, Градско Стрелиште, Универзитетски спортски центар, Аеродром “Ченеј” (за спортско ваздухопловство) и објекте за коњичке спортове.

    У Новом Саду је одржано доста међународних такмичења, а најатрактивнија су била: олимпијада у стоном тенису и шаховска олимпијада, која је окупила представнике из 120 земаља.

    У непосредној близини Новог Сада налази се планина Фрушка Гора која је 1960. године проглашена за Национални парк. Њену северну границу чини алувијална раван Дунава, а јужну сремска лесна зараван. Дужине је око 75 км, на површини од 25.393 ха и на територији општина: Нови Сад, Сремски Карловци, Беочин, Бачка Паланка, Шид, Сремска Митровица, Ириг и Инђија, са највишим врхом Црвеним Чотом (538 м).
    На територији Фрушке Горе доминира 16 средњовековних фрушкогорских манастира, по којима Фрушка гора носи назив Српски атос. Од истока према западу Фрушке горе, лоцирани су следећи манастири: Крушедол, Велика Ремета, Мала Ремета, Гргетег,Старо и Ново Хопово, Јазак, Раковац, Беочин, Раваница, Бешеново, Петковица, Кувеждин, Шишатовац, Ђипша и Привина Глава.
    Из свега претходно наведеног да се закључити да је Нови Сад миран и тих град са огромним гостопримством његових житеља.
    Град је побратим Модене из Италије, пријатељ грађана Норича у Енглеској, Чангуна у НР Кини, Дортмунда у Немачкој и Клагенфурта Ố8211; Целовца у Аустрији.

    2. Физичка структура, морфолошке карактеристике, мрежа улица

    2.1. Физичка структура

    Нови Сад има веома повољан физичко-географски положај. Налази се на северу Србије и у средишњем делу Војводине.
    Надморска висина од 79 до 80 метара као и географски положај између 19 20 источне географске дужине и 45 46 северне географске ширине, те повољан положај на најважнијим саобраћајницама омогућили су концентрацију становништва, активност и стварање Новог Сада као највећег града у Војводини и међу већима у Србији.
    На физичку структуру неког места највећи утицај имају морфолошке карактеристике (карактериске терена). С обзиром да се на простору данашњег Новог Сада и околине у прошлости налазило Панонско море, Нови Сад у погледу градње није могао да се развија у ширину (као нпр. Њујорк) него у ширину. Градњом већег броја високих зграда на мањој површини довело би због карактеристика терена до тога да би зграде временом почеле да пропадају, тако да се данас на подручју града веома ретко могу видети јако високе зграде.
    Данас велики део изграђеног градског простора заузима становње. Поред објеката за становање који су преовлађујући, постоје објекти и површине за задовољење свакодневних и дела повремених потреба становника.
    У прошлости се на подручју Новог Сада разликовало пет делова града (квартова). Строги центар је био први кварт, а улице Футошка, Руменачка, Кисачка и Темеринска делиле су остала три унутрашња кварта, док су под пети кварт потпадала ванградска насеља Клиса и Ченеј, те раштркани остали салаши. Квартови су имали и своје незваничне али препознатљиве називе. Тако се први кварт називао “ВАРОШ”, од Темеринске улице до канала била је “ПОДБАРА”, између Темеринске и Кисачке улице кварт се називао “САЛАЈКА”, између Кисачке и Руменачке улице био је “РОТКВАРСКИ КРАЈ” а у кварту између Руменачке и Железничке улице били су “МАЂАРСКИ КРАЈ” затим Немачка улица и “СЛОВАЧКА”.
    Данашњим генералним урбанистичким планом Новог Сада постављене су три основне врсте становања: индивидуално, мешовито и колективног становање, унутар којих се идентификује читав низ типолошких припадности.
    Индивидуално становање је заступљено на Клиси, телепу и Адицама.
    Мешовито становање је карактеристично за већину градских подручја.
    Колективно становање је најзаступљеније на Лиманима, Бистрици, Детелинари.
    Данас у састав града улазе делови као што су: Детелинара, Бистрица, Лимани, Центар, Телеп, Клиса и Адице. Сви делови града су међусобно повезани, међусобно се надовезују и чине јединствен урбанистички простор, специфичан за ово подручје равнице.

    2.2. Морфолошке карактеристике

    Морфолошке карактеристике (карактеристике терена), као што је већ претходно речено, су један од највећих услова физичкиог развоја града.
    Земљишни покривач Новог Сада је разноврстан и сачињавају га земљишта из аутоморфног, хидроморфног и субаквалног реда. Ипак, највећим делом земљишни покривач је из аутоморфног реда са карактеристикама влажења профила земљишта искључиво путем атмосферских падавина. При томе је процеђивање воде кроз масу земљишта такво да не долази до дужег прекомерног задржавања. Значајне површине заузимају и земљишта хидроморфног реда које карактерише допунско влажење водама са виших терена, поплавним или подземним водама различитог порекла.
    Што се тиче типа земљишта, на подручју Новог Сада најзаступљенији је чернозем, односно његови подтипови, варијетети и форме. На њима се углавном одвија интензивна ратарска прозводња.
    У складу са оваквим земљишним покривачем, те угловима нагиба рељефа, за грађевинско подручје Новог Сада може се рећи да се одликује различитом носивошћу. Према носивости и погодности за изградњу грађевинско подручје Новог Сада подељено је у четири категорије. То је учињено на основу литолошког састава, физичко-механичких особина постојећих литолошких чланова, нивоа подземних вода, геоморфолошких карактеристика терена и другог.
    На пространим заравњеним лесним платоима са дубином подземне воде преко 10 метара једини ограничавајући фактор при градњи представља носивост подлоге објекта. На основу тога је и сачињена категоризација терена: погодни терени са носивошлу од 2,0 до 2,5 кг/цм2, средње погодни терени са носивошћу од 1,0 до 2,0 кг/цм2, непогодни терени са носивошћу од 0,5 до 1,0 кг/цм2 и врло непогодни терени са носивошћу мањом од 0,5 кг/цм2.
    На лесној тераси ниво подземних вода расте од октобра до априла. Аплитуда осциловања креће се од 1 до 1,5 метара, али то се дешава углавном на дубинама већим од 4 метра.
    Просечна дубина подземних вода на алувијалној тераси око 310 центиметара.
    Подземне воде на простору града мере се у континуитету од 1953. године. Дунав и канал утичу на ниво подземне воде у својој близини смањењем тј. повећањем нивоа подземне воде у зависности од годишњег варирања водостаја, односно од укупних хидролошких прилика.
    Уређењем земљишта, иградњом канализације и изворишта ниво подземне воде се делимично смањио.

    2.3. Мрежа улица

    Најважнији и основни фактор просторне повезаности неког подручја са ближим и даљим окружењем је изграђена путна мрежа, односно железнички и речни саобраћај.
    Улице Новог Сада су испрва биле без назива, односно свака кућа је имала само свој број. Од половине XIX века улице добијају називе по својим најзначајнијим обележјима.
    До 1900. године у граду нема асфалтиране улице, само тротоар поред кућа, у централним сокацима калдрма од четвртастог камена, а у већим приступним улицама турска калдрма.
    Футошка улица заједно са Темеринском улицом спада у најстарије путне правце Новог Сада са околним насељима. Футошка улица је од најранијих дана повезивала насеље са Футогом, а
    Темеринска улица је и пре настанка града повезивала Будим са Београдом, и даље на југ, са Цариградом.
    Све до осамдeсетих година XIX века, везе Новог Сада са централним деловима Аустро-угарске монархије одвијале су се искључиво Дунавом (паробродима) и друмским саобраћајем (кочијама). Да би се тај проблем превазишао 1882. године доведена је пруга.
    5. марта 1883. године у 11 сати и 14 минута у Нови Сад је стигао први путнички воз из Суботице, чиме је званично отпочео железнички саобраћај. Исте године изграђен је и железнички мост преко Дунава, а пруга је продужена до Земуна.

    1845. годние на новосадским улицама појавили су се фијакери, а на главном градском тргу (дана Трг слободе) направљено је њихово стајалиште.
    Први аутомобил у Новом Саду појавио се 1892. године. Ауто је у Нови Сад допремљен возом и изазвао је велику сензацију јер је личио на фијакер без коња.
    Почетком XX века Нови Сад добија трамвај са коњском вучом, а 1911. године он је замењен електричним трамвајем.
    1930. године уведен је аутобуски саобраћај.
    Након формирања Малог Лимана и првог булевара у граду, названог по тадашњој југословенској краљици Марији Карађорђевић, почињу да се граде остали булевари и улице у граду какве их данас познајемо.
    Положајем града на раскрсници међународних и магистралних путева, од којих међународни пут Е-75 (КОРИДОР Е-10), река Дунав, мрежа железничких пруга представљају најзначајније правце.
    Због тога се за Нови Сад и новосадско подручје може рећи да су добро повезани са свим подручјима у земљи и иностранству.
    Територију Новог Сада повезују магистрални путеви са значајним привредним подручјима. Београд, главни град Републике Србије, удаљен је 75 км. Нови Сад је близу Мађарске границе (око 150 км) преко које има излаз на целу Европу.
    Мрежу магистралних путева чине путеви: Суботица Ố8211; Нови Сад . Београд (М-22), Бачка Паланка Ố8211; Нови Сад Ố8211; Зрењанин (М-7), Рума Ố8211; Нови Сад (М-21).
    Регионални путеви на новосадском подручју су: Илок Ố8211; Нови Сад (Р-155), Бечеј Ố8211; Нови Сад (Р-146), Тител Ố8211; Нови Сад (Р-150) и Врбас Ố8211; Нови Сад (Р-127).
    Нови Сад се налази на 1.255 километру тока Дунава, дакле, на међународном пловном путу преко којег је повезан са земљама централне Европе и осталим подунавским земљама. На ушћу канала ДТД у Дунав изграђено је савремено пристаниште, једно од најзначајнијих у мрежи пристаништа Србије, које опслужује највећи део Војводине.

  6. vojislav ananić

    2. део

    У погледу железничког саобраћаја треба рећи да у новосадски железнички чвор долазе: међународна пруга Истанбул-Атина-Београд-Будимпешта-Праг-Берлин, односно Варшава-Москва, магистрална пруга Нови Сад-Сомбор и Нови Сад Ố8211; Бечеј.
    Градска саобраћајна мрежа реализује се у дугом периоду, зависно од потреба и економских могућности Ново Сад, а основни циљ је вођење транзитног и теретног саобраћаја изван стамбених зона и ширег градског центра. То се чини преко саобраћајних токова и угрожавања околине, али су остале неизграђене деонице код Алмашког гробља, пута кроз Петроварадин и Сремску Каменицу.
    Недовршена мрежа у неким деловима града ствара велике проблеме у виду буке и заграђења атмосфере.
    Интензивни развој моторизације наметнуо је потребу поред решавања укупног проблема у саобраћају решавање проблема јавног превоза становништва и стационарног саобраћаја.
    Иако је јавни превоз организован тако да линије покривају целокупну градску територију, у појединим деловима Новог Сада негативно делују на животне услове. То се првенствено односи на терминал код Рибље пијаце, делимично и у Шафариковој улици.
    У саобраћајним условима који владају може се рећи да је организација саобраћаја прилагођена искључиво корисницима, односно путницима. Међутим, сваким даном се осећа све већа потреба за већим бројем возила јавног превоза, с обзиром на свакодноевно ширење града и повећање броја становника.
    Јавни градски и приградски превоз путника у Новом Саду има дугу традицију и заузима значајно место у животу града и његове околине.
    Градски саобраћај у Новом Саду постоји од 1911. године када се одвијао трамвајима на три радијалне линије у укупној дужини од 7 км.
    Августа 1946. године основано је Градско саобраћајно предузеће.
    Данас Јавно градско саобраћајно предузеће “НОВИ САД” располаже са око 260 аутобуса и са око 1.200 радника. Предузеће раполаже модерно опремљеном радионицом за одржавање и поправку аутобуса, која обезбеђује висок степен техничке исправности возила. Организован је и диспечерски центар који преко мреже радио-станица контролише редовност саобраћаја.
    Превоз путника се обавља на више линија, односо праваца, у градском и приградском саобраћају. Годишње се у градском и приградском саобраћају превезе око 95.000.000 путника и пређе око 12.000.000 км.
    Оперативни центри за градски саобраћај налазе се у Шафариковој улици и на Жељезничкој станици, а за приградски саобраћај на Рибљој пијаци и на Жељезничкој станици.
    Стационарни саобраћај, као специфични масовни вид стања, веома је значајан псоебно за урбане системе, имајући у виду да се у просеку 2/3 укупног броја моторних возила налази у стању мировања.
    Недостатак паркинг места данас представља један од већих проблема у граду.
    Најтежа је ситуација у централном делу града. Концентрација јавних служби и других централних садржаја, утиче да ка центру гравитира велики број путничких аутомобила са намером да ту прекине путовање и стационира се. Како за то не постоје основни физички предуслови, аутомобили се паркирају на коловозима, дуж саобраћајница, на тротоарима, по зеленим и слободним површинама које нису предвиђене за паркирање.
    То проузрокује даље ометање одвијања пешачког и моторног саобраћаја, једном речју ствара низ проблема у централном делу града.
    Покушај да се проблем реши изградњом вишеспратних гаража у централном делу града, тек је одскора прихваћен као начин решавања све више нараслог проблема.
    3. Генеза насеља
    Нови Сад град који нема нарочито дугачку историју, иако постоје трагови живота у њему још у добра неолита.
    Нови Сад је био и остао стециште становништва различитог националног порекла, које је својим обичајима, културом па тако и архитектуром давало свој печат изгледу и развоју града.
    Ова пространа варош имала је специфичну динамику развоја, јер се у њој додирују Балкан са средњом Европом, Исток са Западом, Север са Југом.
    Због веома доброг географског положаја града на развој града велики утицај имали су бројни ратови.
    После последњег великог рата (II св. рата) и ослобођења града 23. октобра 1944. године град се диже као феникс из пепела, постајући као и пре тог рата један од најзначајнијих економских, културних и просветних центара у Југославији.
    Cам почетак града везује се за 1694. годину када је преко пута Петроварадинске тврђаве на левој обали Дунава, подигнуто утврђење Мостобран. Први становници били су, у највећем броју, православни Срби, који су насељавали оцедиту, суву греду, данас познату као Дунавска улица. Поред Дунавске улице најважније улице у граду биле су: Главна улица (данас Змај Јовина), Темеринска и Футошка.
    Поред тих улица током времена у Новом Саду почеле су да се граде и други инфраструктурни објекти (остале улице, тргови, зграде, мостови, паркови и др.) који данас одликују Нови Сад.
    Све до 1900. године у граду нема асфалтиране улице, само тротоар поред кућа, у централним сокацима калдрма од четвртастог камена, а у већим приступним улицама турска калдрма. Улице Новог Сада су испрва биле без назива. Од половине XIX векаулице добијају називе по својим најзначајнијим обележјима.
    До краја осамдесетих година XIX века град је био осветљен фењерима, а они су се палили двадесет дана у месецу, а десет дана, кад има месечине, нису.
    Електрично осветљење је уведено 1910. године,уместо плинског светла.
    Главна улица (данас Змај Јовина) одувек је била средишња градска батерија повезујући најзначајније улице: Дунавску, Ћурчијску и Лебарску, са централним градским тргом. Кроз промене назива ове улице најбоље се може, у најкраћем облику, сагледати историја Новог Сада: Главна (прво на немачком, а после на мађарском), затим Кошут Лајоша, па опет Главна, потом Краља Петра I, Мусолинијева, Маршала Тита и последњих деценија Змај Јовина. Међутим, због свог изразитог трговачког карактера у народу је била позната као Магазински сокак.
    Целом дужином главне улице простирала се пијаца. Дуго није имала калдрму. Након рушења у Буни 1849. године, улица је готово наново изграђена бројним богато украшеним, спратним објектима. У приземљу ових зграда постојали су као и данас бројни дућани са укусно уређеним излозима. Улица је одувек била и омиљено место окупљања грађана као и шталиште “КОРЗО”. Куће у овој улици одувек су имале највишу цену, а становници су углавном били трговаци, али и знаменити људи.
    Данас је цела улица претворена у пешачку зону са бројним кафићима, бутицима и другим важним објектима и представља једно од најпријатнијих места у граду.
    У продужетку Главне улице још на првим плановима града може се уочити Трг слободе на коме се дуго времена налазила пијаца. Данашњи Трг слободе је од краја XVIII века украшавао католички споменик Светог Тројства (као заштита од куге), све до 1939. године, када је у његовом средишту подигнут споменик српском великану Светозару Милетићу кога су по избијању II св. рата наовосадски родољуби склонили и чували скривеног у подруму. Након ослобођења споменик је враћен на првобитно емсто.
    Данас је овај трг пешачка зона.
    Футошка улица је један од најстаријих праваца у Новом Саду. Још од најранијих дана је повезивала насеље са Футогом. У овој улици је 1860. годин еотворено Католичко гробље, а нешто касније саграђена је касарна преко пута њега.
    Темеринска улица је један од најстаријих праваца Новог Сада. И пре настанка града био је то пут који је Будим повезивао са Београдом, и даље на југ са Цариградом. Због тога је и називан Царски друм или Царска џада. Дуго времена се кроз Темеринску улицу простирала пијаца, од које је данас сачуван само мали део. У њој се налазила прва пошта у граду.
    Његошева улица је, највероватније, формирана 1793. године. Дуже времена носила је име “Беле Лађе”, надалеко чувене кафане која се у њој налазила, а у којој су се, у другој половини XIX века и почетком XX века, окупљала највећа имена српске политике и културе: Светозар МИлетић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Миош Црњански и други.
    Милетићева улица је дуго времена носила назив Лебарски сокак, по занату који је у овој улици преовладавао, као и по бројним пекарским радњама у њој. У овој улици живело је много значајних личности, као што су: Сава Вуковић, оснивач прве српске гимназије у драгу, Марија Трандафил, највећа новосадска задужбинарка и добротворка, и други. На углу Главне улице и Лебарског сокака (Змај Јовине и Милетићеве улице) налазио се православни крст са оградом од кованог гвођжа, а увођењем трамвајског саобраћаја 1911. године пресељен је испред Владичанског двора, а осамдесетих година на то место постављен је споменик великом српском песнику Јовану Јовановићу Змају.
    Јеврејска улица је после пада Београда у Турске руке 1739. године и доласком великог броја Јевреја у Нови Сад добила име по националности становника који су је у највећем броју настањивали. (Јевреји су се могли насељавати у само за њих дозвољеним деловима). Улицу је карактерисао низ изузетно лепих кућа, а посебан печат дао јој је комплекс Синагоге, који се састоји од храма, школе и општине подигнут почетком овог века. У овој улици је 1910. године отворен и први стални биоскоп у раду под именом “АПОЛО”.
    После II св. рата улица је пробијањем Булевара Маршала Тита (данас Михајла Пупина) пресечeнa на два потпуно одвојена дела, а 1979/80. године је због изградње нове зграде Српског народног позоришта порушена једна страна почетног дела ове улице и оформљен данашњи Позоришни трг.
    Улица Краља Александра се прво звала Хернгасе (на немачком) односно Господска улица (на српском), јер је у њој углавном живела градска господа. Крајем XIX века мађарска држава дала је улици име Кошута Лајоша. После ослобођења 1918. године добија назив по краљу Александру Карађорђевићу, затим од 1941-1944 носила је име Адолфа Хитлера, а од 1944. имала је неколико назива: улица Краља Александра, Генералисимуса Стаљина, Александра Ранковића, Народних хероја, а од 1992. године опет Улица краља Александра.
    Некадашњи Ћурчијски сокак је типична занатска улица, са низом малих занатских објеката у чијим двориштима су биле радионице, а са улице дућани. данас има два назива: Улица Светозара Милетића и Пашићева улица.
    Почетком двадесетих година овог века војна власт је препустила утврђење Мостобран цивилним градским органима, чиме је после више од два века постојања града, омогућена изградња и на обали Дунава. Након рушења Мостобрана формира се део града назван Мали лиман, по бројним дунавским рукавцима Ố8211; ЛИМАНИМА, а што је представљало један од највећих градитељских подухвата у дотадашњој историји Новог Сада.
    Изградњом Малог лимана дошло је и од настанка првог булевара у граду, названог по тадашњој југословенској краљици Марији Карађорђевић. Дужине је био од 777 м, а простирао се од Трга ослобођења (данас Трг слободе) до насипа на Дунаву, где је 1928. године подигнут мост “Краљевића ТОмислава”. Булевар је својим широким коловозом, богатим дрворедима и низом репрезентативних објеката представљао тада једну од најлепших, а сигурно најмодернијих градских слика.
    Од најважнијих културних и духовних институција код Срба како у прошлости тако и данас најзначајније место заузимају: Матица српска, Саборна црква, Епископски дворац, Српско народно позориште, Српска гимназија и др.
    Матица српска је најстарија културна установа код Срба. Основали су је 1826. године у Пешти родољубиви национални трговци и образовани људи. У Нови Сад је пресељена 1864. године и ту је онда смештана по разним кућама. Претпоследње седиште, од 1888-1928, налазило се у самом центру града, на почетку некадашње Господске улице, одакле је премештена на место где се и данас налази.
    Саборна црква Светог Ђорђа грађена је 1734. године, али током дугог постојања није баш сасвим сачувала свој првобитни изглед. Први градитељ цркве није познат. Великим обновама (1851-1853. и 1902-1905.) добијен је храм масивног корпуса са доминантним торњем над западним прочељем. Иконе на иконостасу насликао је Паја Јовановић, које се сматрају његовим најбољим делима из области црквеног сликарства.
    Српско народног позориште основано је 1861. године у Новом Саду на иницијативу Српске читаонице и њених родољубивих чланова, на челу са Светозаром Милетићем, политичким вођом Срба у Угарској. Тек 1895. године оно ће добити свој прави дом. Подићиће га о свом трошку велики народни добротвор Лазар Дунђерски, индустријалац и велепоседник родом из Србобрана. Позориште је једне јануарске ноћи 1928. године после јаког зимског невремена потпуно изгорело. Тек је 1981 године отворено ново позориште, које одговара потребама овакве институције.
    Српска гимназија је просветна установа са дугом традицијом. Зграду школе је пројектовао и градио архитекта Владимир Николић 1899/1900. године на месту прве гимназијске зграде из 1816. године и куће у којој је рођен Јован Јовановић Змај.
    Поред до сада свега наведеног не треба заборавити ни бројне зграде, паркове, мостове и друге објекте који данас представљају праву лепоту града.
    Трговачка академија (данас Економска школа) двоспратна зграда, изграђена је 1898/1989. године у стилу историзма. На њеном месту налазила се кућа у којој је био постављен Први Магистрат 1748. године.
    “Магистрат” је после више селидби коначно добио своју зграду (Градска кућа) на главом Градском тргу крајем 1894. године. Договор око почетка градње трајао је дуго, јер су вођене расправе око одређивања локације. Након дугих расправа градња је почета 1893. године, а Прва скупштинска седница одржана је 3. јануара 1895. године. Пројектант је био градитељ Георг Молнар, а извођачи радова Карл Лерер и Јозееф Цоцек.

    Нови Сад је прву Пошту добио 1853. године, која је 1899. године пресељена у дотадашњи хотел “ЦЕНТРАЛ”.
    Владичански двор изграђен је 1901. године по замисли архитекте Владимира Николића, који је радио под утицајем правила клуба професора Теофила Хензена из Беча, што подразумева симбиозу источних, византијских и класичних архитектонских елемената.
    Изглед комплекса Синагоге у Новом Сад одувек је омиљен архитектонско-урбани мотив сликара и фотографа. Јеврејска школа, храм и општина изграђени су 1909. године. Због своје добре акустике данас се користи као концертна дворана.
    “БАНОВИНА” (данас Извршно веће) једна од највећих зграда у Новом Саду, заједно са “БАНСКИМ ДВОРИМА” (Скупштина), грађена је од 1936-1939. године по пројекту познатог архитекте Драгише Брашована. Зову је и “БЕЛА ЗГРАДА”, јер је оплата фасадних површина изведена од белог брачког мермера.
    1900. године у продужетку Дунавске улице изграђена је судска палата (данас Музеј Војводине). Ово здање пројектовао је архитекта Ђула Вагнер. Средњи корпус главне фасаде истакнут је, у односу на крила, својом висином, двема куполама, репрезентативним улазом над којим је зидан балкон. Простор испред уличног прочеља затворен је складном оградом од кованог гвожђа.
    Две зграде које представљају значајне карике у историји модерне архитектуре Новог Сада су: Танурџићева палата са хотелом “РЕКС” и Трговинско-индустријска комора. Градњу Танурџићеве палате 1939/40. године платио је познати новосадски трговац Никола Танурџић, по коме је и добила име, а пројекат је урадио архитекта Ђорђе Табаковић. Трговинско-индустријска комора изграђена је 1930/31. године по пројекту архитекте Милана Секулића.
    Велика зграда “ГРАДСКЕ БОЛНИЦЕ” са хируршким, ушним, интерним, гинеколошким и стоматолошким павиљонима грађена је од 1907. до 1909. године. На овом вредном градитељском комплексу, са многобројним архитектонским елементима и детаљима обликованим у духу сецесије доминира композиција са фигурама два анђела изведена у техници мозаика.
    У развоју и повезивању Новог Сада са осталим местима велику улогу имају мостови на Дунаву, који су кроз историју били рушени и обнављани. У наредном делу текста биће више речи о историји мостова у Новом Саду.
    Стални понтонски мост на Дунаву између Петроварадинске тврђаве и Новог Сада датира још од 1788. године, када је пренет из Каменице. Мост се постављао у пролеће, а у јесен, пре појаве леда, мост је демонтиран и чуван у зимовнику. Мост је имао фењере ради ноћне видљивости, а на његовој средини био је покретни део који се отварао за пролаз већих пловних објеката. Мост није имао пешачку стазу, мада је био толико широк да су се могла мимоићи двоје кола. Новосађани и Петроварадинци нису плаћали мостарину, док су остали давали одређену надокнаду за колски товар. Понтони су били дуги десет, а широки два хвата. Мост је био дуг 420 корака. Највећа опасност за мост били су јакв етар и олуја. Мост је трајао све до краја I св. рата, до 1918. године.
    Железнички мост је саграђен 1883. године по пројекту Карла Баумана из Петроварадина, када је прорадила пруга Суботица Ố8211; Земун. Мост је носио име цара Фрање Јосифа, а градила га је једна француска фирма из Париза. Радна снага били су Италијани из Ломбардије. Био је челични колос дужине 432 м, постављен узводно од понтонског моста. Имао је шест бетонских стубова, а најшири простор био је између другог и трећег стуба (96 м) ради сигурнијег пролаза пловећих објеката. Поред шина постојала је и пешачка стаза. Од 1929. године мост је носио име принца Андреја, трећег сина краља Александра Карађорђевића. Мост је 1941. године уништен минирањем.
    Крајем 1914. године, за војне потребе II св. рата, аустроугарска војска подигла је низводно од понтонског моста полустални понтонски мост. Мост је редовно чувало око 100 војника са официром на челу. Био је дуг 261 м, а на њему је било електрично осветљење. Носио је име аустроугарског генерала чешког порекла Оскара Поћорека. Почетком јануара 1924. године због залеђености Дунава мост је оштећен, а нестанком овог моста био је парализован сав друмски саобраћај између Новог Сада и Петроварадина, тако да је прелаз преко Дунава, све до 1928. године, обављан моторним чамцем и приватном моторном скелом.
    Друмско-пешачки мост саграђен као имитација Ланчаног моста у Будимпешти био је импозантан и монументалан саобраћајни објекат. Носио је име принца Томислава, другог сина краља Александра Карађорђевића, а у промет је пуштен 1928. године на најсвечанији начин. Мост је био дуг 341 м, имао је само два стуба у средини, а његова елегантна линија са краљевским грбовима на обе стране била је врло импресивна. 1941. године, када је избио II св. рат, мост је порушен минирањем (у ноћи између 10. и 11. априла).
    Након II св. рата,услови обнове земље и разне друге околности захтевале су потребу једног сигурног, сталног, жељезничко-друмског моста на Дунаву између Новог Сада и Петроварадина. 1945. године почела је његова градња на стубовима порушеног моста “КРАЉЕВИЋА ТОМИСЛАВА”. Добио је облик просте греде по систему челичне решетке. Саграђен је у рекордном времену Ố8211; за 160 дана, и био је први стални челични мост изграђен после другог светског рата у Европи. Свечано га је пустио у саобраћај 20. јануара 1946. године маршал Тито, чије је име и сам мост добио. Дужине је био 344 м. Крајем маја 1962. године преко њега је прешла последња жељезничка композиција, тако да је служио само за друмски саобраћај све до 1999. године када је мост срушен у НАТО бомбардовању.
    Све већи привредни развој наше земље и саобраћај између Војводиен и Србије, као и веза са западним крајевима Југославије, условили су у пролеће 1956. године доношење одлуке да се код Новог Сада сагради један нов друмско-жељезнички мост. Радови на овом мосту са два лука, од армираног челика и пренапрегнутог бетона, почели су 1957. године, а завршени 23. октобра 1961. године, на дан ослобођења Новог Сада, када је мост свечано пуштен у саобраћај. Порјектовао га је Бранко Жежељ, а друг је био 466 м. Радове је извела “МОСТОГРАДЊА” из Београда. Мост је порушен 1999. године у НАТО бомбардовању.
    Преоптерећење оба новосадска моста и давнашња жеља Новосађана да се Нови Сад пресели на падине Фрушке горе, захтевало је савременију и већу артерију преко Дунава. Мост је грађен од 1976. до 1981. године, пројектовао га је Никола Хајдин, а извођач радова била је “МОСТОГРАДЊА” из Београда уз сарадњу неких мађарских и швајцарских грађевинских предузећа. Укупна дужина је била 1.312 м (изнад реке 591 м), а ширина 27,68 м. Излаз на сремску страну изведен је у виду две тунелске цеви, док се саобраћај преко моста одвијао у три траке у оба смера, уз пешачке стазе и сигурносни појас. Овај мост који ће бити прекретница у животу града, пуштен је у саобраћај 23. октобра на дан ослобођења Новог Сада, по чему и добија име “МОСТ СЛОБОДА”. Порушен је као и сви мостови на Дунаву у Новом Саду 1999. године приликом НАТО бомбардовања.
    У непосредној близини свих мостова који су премошћавали и премошћавају Дунав налази се Петроварадинска тврђава, која је изграђена на веома важној стратегијској тачки. Подигла ју је Аустријска царевина за одбрану од Турака, у периоду од 1692-1780 године. Због свог значаја названа је “ГИБРАЛТАР НА ДУНАВУ”. Због изванредног положаја стене на којој се налази Тврђава, многи народи су ту током историје, градили своја утврђења, а нађени су чак и трагови из млађег каменог доба. На овом месту се смењују Келти, Римљани, Византијци, Мађари, Срби, Турци и напослетку Аустријанци, који ће започети изградњу овог војног колоса. Он се налази на простору од 112 хектара, има три спрата у дубину, са 16 километара разних коридора и опремљен је са 12.000 пушкарница и 400 топова. У јеку градње Тврђаву је задесио земљотрес, али му је одолела, као што ће касније одбити и два насртаја Османлија, 1694. и 1716. године. Половином XIX века са њених зидина и то 12. јуна 1849. године бомбардовањем је разорен Нови Сад. Тек 1951. године Тврђава постаје цивилни објекат, а данас је у њој смештен низ културних установа. У последње две године на Тврђави се организује музички фестивал “EXIT” који окупља људе из целе Европе и света, а у будућности се планира да се на Тврђави направи хотел по светским стандардима (хотел са 5*).
    Извор: Интернет

  7. vojislav ananić

    НОВИ САД

    У главном и највећем граду Војводине, у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски), Nový Sad (словачкi) и Novi Sad (rusinski). Име Нови Сад датира из 1748. године. Назив асоцира на засаде у залеђу Петроварадинске тврђаве која је одиграла неколико кључних улога приликом заштите од Турака.

  8. vojislav ananić

    ФУТОГ

    Слично као Сента, и ово место је добило име по власнику поседа – породици Футаки, чувеној у XIV веку. И ово место познато је и од раније, али по другим именима – Горње шуме, Водице и Пашњак за која је јасно како су настала.

  9. vojislav ananić

    СТЕПАНОВИЋЕВО

    Степановићево се налази у групи унутрашњих насеља јужнбачке лесне терасе, у централном делу речног слива Јегричке, на надморској висини од 82 до 84 метра; на једној од највиших тачака (84 метра) налази се и сеоска железничка станица. Степановачки хатар, на приближно истим надморским висинама, захвата површину од 5.286 хектара, издуженог је облика и сужава се од севера према југу. Само насеље има асиметричан положај у односу на сопствени хатар, пошто је смештено на његовом крајњем североисточном делу; био је то основни разлог што су колонисти надељени земљом у делу хатара под Кисачом одабрали да себи граде куће баш тамо, у близини својих њива, у насељу најпре називаном Нови Кисач, а доцније преименованом у Танкосићево.
    Његова главна улица, названа по српском војводи Степи Степановићу, налази се на траси регионалног пута Нови Сад-Врбас. Осим овом прилично прометном саобраћајницом, село је „подељено” и железничком пругом Нови Сад-Суботица; ово је једно од заиста ретких села кроз које, читавом његовом дужином, пролази железничка пруга. Само једна попречна улица прелази преко пруге, две улице налазе се на источној страни, док се преостале налазе на западној страни села. Са уздужним улицама све попречне укрштају се под правим углом.
    Све су улице афалтиране. У свима њима изграђене су пешачке стазе поред кућа, а посађени су и дрвореди, углавном вишања и јабука. Скоро све куће, и оне најстарије, грађене су од тврдог материјала, на издуженим плацевима, махом ,,на бразду”, што значи да су ужом страном окренуте улици. „У свом саставу обично имају: двориште, економско двориште са помоћним просторијама и окућницу… Економско двориште има вишеструку намену. У њему су смештени: кошеви за кукуруз, шупе за пољопривредне машине, свињци и стаје за стоку”.
    У новије време граде се куће „модернијег” архитектонског израза, на спрат или с високим поткровљем, с великим стакленим површинама, с подрумом или са сутереном.
    Степановићево је пољопривредно насеље. Од укупне површине његовог хатара на оранице отпада 91,5%, на остале плодне површине 2,5 %, док неплодног земљишта има око 6%. До пре петнаестак година приватном сектору припадало је три четвртине, а друштвеном сектору једна четвртина обрадивих површина.
    У пољопривредној производњи преовлађују кукуруз и пшеница, а за њима следе индустријско биље и поврће. Са гајењем поврћа почело се тек пре двадесетак година, при чему се годишње засеје просечно око 500 хектара. Од тога, приближно половина отпада на кромпир, пасуљом се засеје око 100 ha, црним луком 40 ha, грашком 100 ha, парадајзом 10 ha, док се десетак хектара користи за узгајање других врста поврћа. Много мањег значаја од пољопривредне производње јесте сточарство, а свињогојство је његова најразвијенија грана. Због великих осцилација у ценама сточне хране и меса, на одржавање сточног фонда скоро да се и не може применити некаква закономерност.

    ИЗВОР: Илија Петровић, СТЕПАНОВИЋЕВО, 1919-1945, Нови Сад, 2009.

  10. vojislav ananić

    Где ce Степановићево налази.

    Хатар добровољачке колоније Степановићево, после Првог светског рата формиране на некадашњем поседу грофа Рудолфа Котека (Rudolf Chotek), односно његових наследница, сестара Марије Палавичино (Marie Pallavicino) и Јохане Брајтенфелд (Johanna dr Walter Breitenfeld), рођених Шенборн (Schenborn), налази се северозападно од Новог Сада, удаљен од града свега 9 км с јужне стране, односно 25 км са северне стране. Граничи се са хатарима Руменке, Кисача, Змајева, Равног Села, Кулпина, Бачког Петровца и Футога, а протеже се у правцу север-југ, преко три слабо изражене земљишне терасе.
    Северна тераса пресечена је Алпарском баром, која се својим левим краком улива у Јегричку, недалеко од Змајева, на њеном току према Сиригу. Северозападна тераса мало се уздиже до Хенрика пусте, да би се, према југозападу, у правцу Бачког Петровца, спустила у Твов пашњак.
    На средњој тераси, одакле тече Алпарска бара, налази се пустара Алпар. Од ње, према југоистоку, у правцу Кисача и Бачког Јарка, пружа се гредица римских шанчева. Мало јужније од ове гредице налази се пустара Отов мајур.
    На јужној тераси налази се пустара Ирмово. Њу пресеца Мали канал, који долази од Бачког Петровца и тече према југоистоку, преко Руменке за Нови Сад, до Дунава. Јужно од канала је Кленовац, нижи део терасе, подводан и мочваран.
    Све до 1919. године ово је било имање грофа Рудолфа Котека. Он је поседовао цео данашњи хатар Степановићева у површини од 11.534 катастарска јутра (кј) оранице и 1.100 кј шуме, зване Велика шума, која се протезала од Футога до Новог Сада. На овоме пространству налазило се пет грофовских пустара: Ирмово, Отов мајур, Алпар, Хенрика пуста („Бнерика”) и Маријин мајур. Иначе, Котеков посед у општинама Нови Футог, Стари Футог, Бегеч, Гложан, Бачки Петровац и Кисач износио је 20.982 кј и 118 кв хв и био је већи од свих поседа у Бачкој после Првог светског рата; при финансијској ликвидацији аграрне реформе уочи Другог светског рата било је предвиђено да укупна одштета Рудолфу Котеку за ово имање треба да износи 32,236.050 динара. Поред тога, гроф Котек поседовао је још 6.897 кј и 292 кв хв у сремским селима Черевић, Нештин и Баноштор (8, 44, 66, 242. и 257).
    Прилике на Котековом имању. На економски развој грофовије, односно пустара, утицала је и ова наоко мала усталасаност земљишта, што се касније одразило и на развој будуће добровољачке колоније. Гроф je подизао своје пустаре баш на оном делу земљишта које је незнатно уздигнутије и, због тога, мање изложено плављењу у току кишних година. Јужна пустара, Ирмово, налазила се на највишем терену (коте 85 и 87), а одмах испод ње, зарастао у шуму и трску, спушта се Кленовац. Он је углавном био намењен узгајању дивљачи: фазана, дивљих патака и гусака, срна, јелена и дивљих свиња. Ту су долазили многи ловци – грофови из Лустрије, Маџарске и Италије, и скоро сви принчеви из Хабзбур- шке династије. На Ирмова пусти налазио се леп дворац, окружен становима за бироше, beres, слуге и стајама за разне врсте коња за спорт и параду. Мало даље налазили су се чардаци за кукуруз и магацини за храну и за пољопривредне справе.
    Стаје за племените пасмине коња биле су саграђене по узору на стаје аустријских царева, док су станови бироша били врло бедни. По две-три породице становале су у једној соби или две, са заједничком кухињом на средини. Ниске и непатосане собе, у којима су живели радници са својом децом, биле су прави расадници свакојаких болести. Бироши на овој пустари били су претежно Словаци, беземљаши из суседних места Кисача и Бачког Петровца. Управник грофовије, надзорник рада и чувар поља и шума, звани ерек бирош, oreg biros, био је Маџар.
    На пустарама није било неког прописаног радног времена. Радило се понекад од три часа ујутро до десет часова увече. Ради- ли су и стари и млади, и жене и деца. Зарада се обрачунавала у натури. Члан породице који није могао да одлази на рад у поље остајао је на пустари, где је морао да чисти стаје и да чува децу. Нико није био социјално осигуран. Бирошке обавезе прелазиле су с оца на сина. Деца нису похађала школу.
    Производио се највише кукуруз, затим пшеница, јечам и раж, а касније и индустријске биљке: шећерна репа, конопља и хмељ.
    Поред пустаре налазили су се тркалиште и пашњак за коње, а уз њих и повелик воћњак јабука, кајсија и бресака. Пустара је била обрасла храстовом и брестовом шумом, у нашем времену већ искрченом. У годинама после Другог светског рата још се тамо налазио по који ретки примерак ових тврдих лишћара, доказујући тако и старост Котекове грофовије. Била су то стабла чији су пречници достизали и до метар и по. Дрвеће је било необично разгранато и високо, а служило је само за одмориште вранама и чавкама; у зимско доба, оне се на овом месту виђају у огромним јатима, пошто су све околне шуме давно искрчене.
    Испод пустаре протицао је Канал Фрање Јосифа, сада Мали канал, с незнатним проширењем за неку врсту пристаништа. На том месту бироши су некада утоварали грофово жито у мале шлепове које су коњи и људи вукли обалом даље до Новог Сада.
    Од ове пустаре, право према северу, пружао се широк, прав друм који је повезивао пустаре: Отов мајур, Алпар, Хеприка пусту и Маријип мајур. Широк четрдесет метара, са четири реда дрвећа у шпалиру, тај друм представљао је величапствепо шеталиште. Средњи део друма у ширипи од десет метара био је колски пут. Са страпе овога пута, у правој липији, па одстојању од двадесет метара били су засађепи брестови и храстови. И ово дрвеће достизало је дебљипу до метар и по у пречпику. Њихове грапе су се у висипи преплетале са грапама дрвећа са друге страпе пута и па тај пачип образовале прави тупел. Лети, за време пајвеће жеге, гроф и његови гости могли су путовати по хладу пеколико десетина километара а да их супце пе испржи. Крајње ивице друма биле су густо обрасле багрењем; с пролећа, кад се расцвета, опо је дело- вало заиста величапствепо. Друмови су одржавапи као пеки парк, служећи за параду и грофу Котеку и његовим честим гостима с аустроугарског двора.
    За „природпе лепоте” Котековог поседа зпало се ,,и шире”, тако да се може сматрати „природним” што је падвојвода Рудолф, син аустроугарског цара Фрање Јосифа и његов први престолопаследпик, баш овде упозпао грофицу Марију Вечеру, опу с којом је у дворцу Мајерлипг, југозападпо од Беча, годипе 1889. завршио свој животпи пут, да ли заједпичким самоубиством, да ли као жртва пепомирљивих противпика његове септимепталпе везе са же- пом извап аристократског круга иптересаптпог за везу са цар- ском породицом. И бива разумљиво зашто је падвојвода Фрапц Фердипапд баш па том месту провео пеколико распуспих дапа и поћи уочи свог пута у Боспу па војне маневре, односно у Сарајево, у сусрет атентату и својој погибији.
    А баш због тих „лепота”, пије се случајпо десило да се па свршетку Светског рата баш Котеков дворац изабере за привремепо боравиште заробљепом пемачком гепералфелдмаршалу Аугусту фоп Макепзепу (1849-1945). Овај војпик од каријере суделовао је још у рату против Француске 1870-71. годипе, а стигао је да, у дубокој старости, у пацистичкој Немачкој, буде државпи саветник. У Светском рату, годипе 1914, пробио је руски фропт у Пољској, а тамо је, паредпог лета, у пемачкој офанзиви комапдовао групом армија; с јесепи исте годипе предводио је аустро-немачку групу армија против Србије; па Добруџи командовао је пемачко- -бугарском групом армија, а последње ратпе годипе био је војпи комапдапт Румупије. Његовим заробљавањем у Будимпешти и стражарпим спровођењем преко Београда у Солуп, симболичпо је озпачен крај једпе коалиције која је започела рат и у чијем је рушењу српска војска имала запажепу улогу.
    Не знамо колико je времена Макензен провео у Солуну, али je у новосадској Застави од 15. фебруара 1919. године остало записано да је овај високи немачки официр извесно време боравио и на Котековом имању, мада под стражом. Засшава је, заправо, пренела један краћи текст из немачких новина Neue Preussische Zeitung, којим Макензенов ађутант обавештава да се „од 4. јануара (1919. године) налазимо се у ропству у Старом Футогу. Из дана у дан чекамо, да нам се судба побољша, али заповедник француске војске о томе канда и не мисли. Код грофа Котека у Каштелу нам је добро, али немамо слободе да се крећемо. Цео стан је ограђен оградом а чувају нас пет стражара француских. Само нам је кратко време слободно да шетамо. Маршал сва ова чуда подноси мирно и нада се, да ће здрав доћи кући у Немачку”.
    Маријин мајур на железничкој прузи. У току 1910. године, на Котековом имању је, за потребе сопствене индустрије, изграђена ускотрачна пруга. Она је, преко Отовог мајура, повезивала Ирмова пусту с Маријиним мајуром.
    Пустара Маријин мајур, која је име добила по грофовој сестрични Марији, налазила се на железничкој прузи Нови Сад – Суботица, уз малу железничку станицу, путничку и теретну, с рампом за утовар. Овде се завршавао и један крак грофове индустријске пруге, оне која је долазила с најјужније Ирмова пусте. На пустари Маријин мајур налазиле су се две дугачке куће за смештај тридесет шест бирошких породица. Ишпан, надзорник пустаре, имао је посебну кућу. Поред станице налазио се велики четвороспратни магацин у који је могло да се смести преко четиристо вагона разних житарица. Од станице, један крак индустријске ускотрачне пруге водио је према истоку, до имања велепоседника Ђоке Дунђерског, после Другог светског рата пољопривредног добра Камендин.
    Пустара Маријин мајур налазила се, дакле, на врло погодном месту, због чега су је ратни добровољци и одабрали себи за смештај и за изградњу своје колоније, доцније назване Степановићево.
    Такав је био изглед ове велике грофовије до 1919. године. Отада, она је постепено почела да добија нов изглед. Нестало је пустара и на њима бироша. Нестало је грофа и шпалира храстова и брестова. Поодавно већ нису међу живима ни Словаци из Кисача и Бачког Петровца који су новим насељеницима у Степановићеву, у ретким тренуцима одмора, могли да испричају своје не баш лепе успомене из бирошког живота. Уместо свега тога, постоји сада ново ушорено село Степановићево. И постоје последњи остаци бивше грофовије на Ирмова пусти, на којој се данас, поново у приватном власништву, налази пољопривредно добро Ирмово.

    ИЗВОР: Илија Петровић, СТЕПАНОВИЋЕВО, 1919-1945, Нови Сад, 20