Севернобачки округ

Један коментар

1. 14. јул 2021. у 06:55

   Воја

   БАЧКИ СОКОЛАЦ

   У општини Стара Моравица, код Бачке Тополе, на велепосjеду Валце–Матковић од 1921. године почело је досељавање колониста углавном из Лике (Госпић, Оточац, Бриње, Удбина), уз неколико породица из Босне (Купрес, Босанска Крупа, Босанско Грахово, Ливно), Баније (Глина) и Херцеговине (Невесење, Билећа, Столац). Они су са десне стране Широког дола у правцу сјевер– југ основали ново насеље, на мјесту које је имало добру пијаћу воду. Године 1920. инжињер Лео Штрасер и Франц Остан геометар из Суботице формирали су три уздужне и пет попречних улица, а 1934. године парцелисање плацева завршио је инжeњер Стеван Алимпијевић из Суботице. Уздужне улице биле су 800–1.200 метара, ширине 20 метара попречне 300–500 метара, ширине 12–20 метара. Земљиште на којем су се населили било је оцедито и вода се у новом насељу задржавала само на два мjеста названа у селу Томајина и Перичина локва. Насеље је формирано на раскрсници путева Суботица–Стари Сивац–Бачка Топола–Стара Моравица–Сомбор. У колонији која се назвала Бачки Соколац по мjесту битке приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918. године насељено је по подацима од 4. јануара 1930. године 157 породица, а према извjештају аграрне заједнице Стара Моравица од 21. септембра 1938. године на колонији Бачки Соколац саграђено је 135 кућа, а колонија је имала 120 господарских зграда. Динамика насељавања била је највећа 1921–1922. године. Године 1921. досељено је 176 лица, 1922. године 155, 1923 – 52, 1924 – 32, 1925 – 15 да би у континуитету трајало досељавање до 1940. године од 5 до 30 лица. Године 1940. досељенo је 5 насељеника односно једна колонистичка породица.

   ПРВИ ДОСЕЉЕНИЦИ СТИГЛИ ИЗ ЛИКЕ

   Први досељеници дошли су 21. априла 1921. године. То су били Илија Јелић, Јово Репац и Дане Жигић из Широке Куле код Госпића. Од 133 досељеника за које постоји тачан датум насељавања највише њих се населило у септембру мjесецу (30 породица), јуну мjесецу (19 породица), априлу ( 17 породица), мају (16 породица), односно у оно доба године када су најповољнији климатски услови да се покрене породица на пут који је трајао више дана и у простор у којима је био обезбијеђен само привремени смјештај за колонисте. У јануару, фебруару и децембру мјесецу насељено је само 4 колонистичке породице. Поједине колонистичке породице долазиле су у Бачки Соколац, а да су претходно већ боравиле на неком другом мјесту у процесу колонизације. Тако је Петар Пешут из Плашког прво 1921. године доселио се у Крњају код Сомбора, а 1923. године прешао у Стару Моравицу у „кирију” а 1925. године у Бачки Соколац. Рафајло Шушњар из Плашког прво је боравио 1921. године у Крњаји, а 1923. године стигао је у Бачки Соколац. Њихов долазак из Крњаје био је посљедица спора између деветоро надјељених добровољаца земљом у Крњаји и власнице велепосједа Матилде Семзе који је завршен у корист велепосједнице. Петар Цветићанин који је рођен 1891. године у селу Мељанац код Коренице, иначе добровољац из Милвокија у Висконсину, године 1921. доселио се у Банатско Вишњићево, а 1923. у Бачки Соколац гдје му се населио брат Петар. Његови родитељи Дане и Перка одселили су се у Босну у Доње Петровиће код Босанске Крупе послије 1891. године, а Петар Цветићанин прво је дошао са колонистима из тог дијела Босне у колонију Банатско Вишњићево. Миливој Орлић из Водотеча код Бриња 1922. године доселио се у Бачку Тополу гдје је са братом Петром отворио кафану да би се доселио 1929. године у Бачки Соколац. Неки од колониста привремено су боравили у Бачком Соколцу јер нису могли да се прилагоде условима живота, поготово клими и води у новом крају. Дане Каменко из Јошана, код Удбине, доселио се 1926. године, а вратио се у Лику 1935. године. Његова жена није се досељавала у Бачку јер је била болешљива и није могла да поднесе живот у бачкој равници. Јаков Орлић из Висућа, код Удбине, доселио се 1922. године, а вратио се у Лику 1938. године. Вjероватан узрок повратка је смрт његове жене Милице која је умрла 28. јануара 1938. године. Андрија Рашета из Доњег Лапца родио се 1861. године и надјељен је земљиштем у Бачком Соколцу јер је био у устанку у Босни 1875–1878. године пратилац Краља Петра Карађорђевића (Петра Мркоњића). У тренутку досељавања 1928. године имао је 67 година и вратио се у Лику 1935. године. ВЕЛИКИ БРОЈ ДЈЕЦЕ Број становника у колонији се повећавао досељавањем и рађањем. Године 1922. у колонији је живјело 349 становника, 1930. године 712, а 1940. године 800. Од 1921. до 1940. године у Бачком Соколцу рођено је 543 дјеце, највише 57 – 1924. године. Број школске дјеце зато се стално повећавао. Школске 1926/27. школу је похађало 27 ученика, 1930/31 – 144 ученика, 1936/37. 190 ученика. Колонисти су за школску зграду преуредили бивши велепосједнички магацин, а у тако преуређеној школској згради налазила се канцеларија аграрне заједнице која је обухватала колонисте на овој колонији и колонији Горња Рогатица која је 1938. године имала 110 кућа, а такође у згради се налазила дворана која је служила за соколске вјежбе и позориште које је у другој деценији по досељавању функционисало у колонији. За преуређење велепосједничког магацина средства су добијена од Министарства просвјете и од Бачке жупаније. Колонисти по досељавању ушли су у привремени смјештај, на околним салашима у тјескобне и нехигијенске услове гдје су се суочили са нетрпељивошћу власника салаша и околног становништва. Тако је Мане Петровић, добровољац из Италије, према извјештају од 2. јула 1922. године Жупанијско-аграрном уреду у Суботици „живио на салашу удовице Иштвана Бесередија од 6. маја 1921. године до конца новембра, а посједник Иван Тумбас иселио је породицу добровољца и они се налазе у Старој Моравици, у селу.” Услијед лоших услова становања и неприлагођености животу и раду у бачкој равници долазило је до масовног умирања колониста, поготово дјеце. У периоду 1921–1940. године у колонији је умрло 242 лица, односно 12 људи умирало је годишње. Иза те статистике крије се велики број дјеце до три године умрле у периоду градње колоније и велики број умрлих током првих година колонизације када су услови живота били најтежи и када је неприлагођеност простору насељавања била највећа. Од 242 умрлих број дјеце до три године износио је 142 или 58, 6% од укупног броја преминулих. Највећа смртност везивана је за године привременог и неусловног смјештаја 1922–1925. године када је умрло 70 лица или 28,9 % преминулих од укупног броја умрлих у периоду 1921–1940. године. Од 70 умрлих у периоду 1922–1925. године 59 је било дјеце до три године или 84, 2% од укупног броја умрлих. Тако је Николи Петрићу из Студенца код Госпића умрло приликом досељавања троје дјеце, двоје старости годину дана и једно старости три године. Илији Кокотовићу из Косиња, код Госпића, од осморо дјеце преминуло је четворо: ћерка Јагица од три мјесеца, Даница од три године, син Петар од годину дана и Владимир шест година. Божи Вркићу из Могорића, код Госпића, умро је двогодишњи син Милан и деветогодишња ћерка Савка. Дјеца су најчешће умирала од „слабости”, а одраслија дјеца и становништво од плућних болести, најчешће туберколозе – јектике. Смртност становништва, поготово дјеце била је проузрокована и хроничним сиромаштвом насељеника. Тако је општина Стара Моравица 25. јула 1930. године опредијелила 500 динара за оснивање и рад школске кухиње на колонијама Бачки Соколац и Горња Рогатица „пошто тамо има много дјеце сиромашног сталежа”.

   ПИСМО У ЛИСТУ ЈУГОСЛОВЕНСКИ

   ДНЕВНИК Колонисти из Бачког Соколца и Горње Рогатице 7. децембра 1930. године обратили су се писмом у листу Југословенски дневник у чланку Проблеми наше колонизације у којем су описали неадекватне услове становања на почетку колонизације и масовно умирање које се тада догађало. У њему су навели: „Нема ни трага планинског једрила и горштачке чврстине већ је срушено по велепосједничким шталама и живинарницима. У њима поред губитка свог здравља изгубисмо занавијек 70% своје наде, своје будућности, своје миле дјеце која не могаше издржати загушљив шталски ваздух и породичну пренатрпаност у нехигијенском и малом простору.” По досељавању колонисти су гледали да што прије подигну куће. Прву кућу од набоја подигао је Никола Јовић, из Чапразлије, код Ливна 1923. године. Куће су грађене махом у периоду 1924–1926. године, а највећи број кућа изграђен је 1925. године. Неки од насељеника градили су у почетку куће и ван села. Тако је Миле Иванчевић из Почитеља код Госпића кућу 1924. саградио на њиви, а 1929. године саградио је у селу и преселио се у ново насеље. Дио колониста доносио је дрвену грађу из Лике и правио куће – брнаре као у старом крају покушавајући да модел становања из старог краја пренесе у нов завичај. То је учинио Никола Петрић добровољац из САД из Студенца код Госпића који је брвнару подигао 1923. године. Васиљ Цвијановић из Јошана код Удбине брвнару је направио 1923. године. Мићо Драгосавац из Вребца код Госпића 1922. године саградио је брвнару, али је 1930. године подигао кућу од набоја, а од брвнаре направио шталу. Никола Жегарац из Плоча, код Госпића, саградио је брвнару 1923. године, да би по повратку са рада у Белгији саградио кућу од набоја 1934. године. Колониста из Херцеговине из Прења код Стоца Дмитар Андрић по досељавању купио је грађу за брвнару од добровољца из Лике Дане Грбе и 1928. године саградио кућу – брвнару да би 1934. године подигао кућу од набоја.

   ПОВРАТНИЦИ ИЗ АМЕРИКЕ И КАНАДЕ

   Знатан број добровољаца у колонији био је прије пријаве у добровољце српске војске на раду у САД. Тако су они радили у Ебингу, Чизлу, Дулуту и Џилберту у Минесоти, Милвокију у Висконсину, Солте Лејк Ситију и Гелхолцу у Јути, у Претфалсу и Радлаку у Монтани, Харбору у Индијани, Детроиту у Мичигену, у Чикагу и Џалиету у Илиноису, Перију у Ајови, Спокену у Вашингтону, Џексону у Охају, Сан Франциску у Калифорнији. Један од колониста (Гавро Рашета) радио је у Квебеку у Канади. Петорица добровољаца поријеклом из околине Госпића и Бриња пријавила су се у добровољце из Ебинга у Минесоти (Илија Кокотовић, Манојло Божанић, Петар Јаворина, Вајо Петрић, Мојсије Петрић). Из Солт Лејк Ситија у Јути у добровољце су кренули Дане Жигић и Илија Јелић који су 1921. године заједно доселили у Бачку. У колонији Бачки Соколац велики је био број носилаца колонизације који је је имао знатно образовање. По четири разреда оточке гимназије имали су Стојан Јовић из Дољана код Оточца у рату морнарички наредник који је говорио више језика и у рату послије побуне на броду пребјегао у Француску одакле је отишао у добровољце српске војске; Милан Канрга из Подума, код Оточца који је августа 1914. године пребјегао у Србију и ступио у српску војску и добровољац из Чикага рођен у Подуму, код Оточца Стеван Иванчевић. Шест разреда школе имао је Илија Јелић из Широке Куле код Госпића добровољац из САД, пет разреда четворица колониста међу којима и Стојан Мрђеновић из Балинца код Глине четни командир у Првој српској добровољачкој дивизији и по рату резервни официр југословенске војске. По четири разреда основне школе имало је 76 носилаца колонизације што је у односу на укупан број од 132 колониста за који је утврђен степен образовања износило 57%. Неписмених носилаца колонизације у Бачком Соколцу било је 29 што је од укупног броја од 132 износило 21, 9%, а самоуких је било 16 или 12, 1% тако да је неписмених или недовољно писмених носилаца колонизације у Бачком Соколцу било 45 односно 34% од укупног броја насељених. Међу колонистима тако је постојала велика разлика у степену образовања, а велики број солидно образованих људи који су населили Бачки Соколац омогућавао је њихову појачану активност у односу на органе власти и брзо формирање насеља које је по својим карактеристикама добијало обрисе села са свим потребним јавним установама и развијеним друштвеним животом. Образованији дио колоније чинили су добровољци који су били на раду у САД. Досељеници у колонији Бачки Соколац су уз помоћ државе преуредили стару зграду магацина у школу која је постала кључна модернизациона тачка у новом насељу и у којој су стално радила два учитеља. Колонисти су основали књижницу и читаоницу, Соколско друштво и имали позоришну групу у селу. Колонисти су инсистирали и успјели да се у колонији инсталира телефонска линија 1929. године јер су били удаљени од општине Стара Моравица 8 км. У околини насеља није било редовних бунара у случају гашења пожара, у самој колонији налазио се редар који је био дио општинске редарске службе у Старој Моравици. Колонија Бачки Соколац није имала љекара и љекар се налазио у Старој Моравици, па је телефонска линија била неопходна. Године 1938. у колонији је подигнута здравствена станица на спрат са купатилима што је побољшало здравствену заштиту у колонији. Једна од активности коју су предузели колонисти у Бачком Соколцу било је и градња православног храма. На добровољачкој колонији 28. јануара 1934. године донесена је одлука да се на колонији подигне православни храм и да се крене у прикупљање прилога, и градња храма започета је прије 1941. године, али је рат прекинуо изградњу цркве у Бачком Соколцу.

   КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)
   Пише: др Милан Мицић
   Извор: СРПСКО КОЛО, април-мај, 2021.

   Одговори