Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
4. септембар 2013. у 21:33
Милодан
Лазаревац и околна села, Барошевац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Барошевац је у средњем току Пештана, са обе његове стране. Има више кућа на десној страни Пештана него на левој. Оне су по странама коса а мање их има по равници поред Пештана. Насеље је разређеног типа и дели се на крајеве. Јанички Крај је у доњем крају села са леве стране Пештана. Казује се да се овај крај тако назвао по “јаничарима”, који су ту неко време становали и одатле гонили српске хајдуке а сами пљачкали народ. Крај Пољане је између Јаничког Краја и Стране испод брда Петковаче. Горњи Крај је на десној страни Пештана и издвојен је од прва два краја.
Воде.
-За домаће потребе и за пиће употребљава се изворска вода. Извори су: Гвоздена Вода у брду Петковачи, Ајдуковац или Калуђеровац је у Страни, Букинац и Јокинац су у Горњем Крају. Бунаре има скоро свака имућнија кућа.
Кроз село протиче неколико потока, који утичу и Пештан и то са леве стране су Ајдуковац или Калуђеровац, који извире из Ајдучког Бунара (извора) испод Виса и Ракинац извире у брду Петковачи. Десне притоке Пештана су: Гушевац, који долази из Пркосаве, Букинац и Шиљаци истичу из Божине Баре. Поток Стојковац утиче у Шиљаке. Поток Забел извире у Магловцу а Руска Јаруга је на граници зеочког и барошевачког потеса.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на овим местима: у Симином Лугу, Потесу, Заунки, Божиној Бари, Окутку, Брдачи, Коњугу, Руској Јарузи, Поповој Равни; њиве код гробља, Подумка, Ада, Колибе, Липар, Шакојевац, Шиљаци, Мала Брда, Велика Брда, Забели, Спасовина, Лукина Бара, Тополе и Ороваче поред Пештана; у Страни су: Чоканлија, Жарковац, Вис, Ивковача, Обоско и Растоке.
Сеоске шуме и утрина су на Црквеном Брду и Чоканлији. Недалеко од железничке сзанице вади се лигнит* а у брду Чоканлији је каменолом.
*Развојем рудника РЕИК, сада ПД РБ Колубара, дошло је до исељавања дела села Барошевца, оп. Милодан.
Старине у селу.
-На брду Петковачи је старо “мађарско” гробље. Ту и данас има великих надгробних плоча без натписа и орнамената, осим понеког урезаног крста.
Друго старо гробље је било код данашње цркве, које је по свој прилици млађе од оног првог. Из њега су вађене необично велике људске кости.
Старо барошевачко гробље је на месту Црквинама, у коме је сахрањен сеоски кнез Никола, синовац кнеза Станоја из Зеока*.
Стара барошевачка црква је била посвећена Младом Св. Николи. Она је била подигнута 1817. године на темељима још старије цркве, која је спаљена у времену пропасти средњовековне српске државе.
*За кнеза Николу Михаиловића казује се да је његова пушка прва пукла 1804. године у потери за Турцима који су убили његовог стрица кнеза Станоја у Зеокама.
Подаци о селу.
-Данашња црква посвећена је Св Георгију (Ђурђицу). Данашње гробље је у потесу код Илиног Брда. Сеоска заветина је Млади Св. Никала.
У друмском насељу су подигнута два парна млина. Ту има три кафане, шест ситничарских радњи, по једна опанчарска и абаџијска радња.
Барошевац као насеље помиње у свом путопису Бартоломеј Кашић 1612. године, затим се помиње 1664. године а означен је и у Ебшелвицовој карти из прве половине 18. века. Године 1723. помиње се “барошевачки нурија”, а 1811 године као несеље. Године 1818. Барошевац је имао 37 кућа, 1822. године 36 кућа. Данас у њему има 32 рода са 138 кућа и један цигански род са две куће.
Порекло становништва.
Пре Карађорђевог устанка доселило се пет родова:
-Ђавури (Весићи) не знају за своју старину, славе Ђурђевдан. По породичном предању њихов предак учествовао је у паљењу хана у Сибници 1804. године а Карађорђев момак Јован “Ђауровић” из Барошевца био је тешко рањен од Турака 1804. године. Од Ђавура су по свој прилици и ови родови, који су се у току времена разродили:
-Милојевићи и Мијаиловићи, који, такође, славе Ђурђевдан.
-Васиљевићи су род Михаиловићима у Зеокама. Славе Ђурђиц. По породичном предању њихов предак Васиљ и Карађорђе су били од два брата деца. Тако се казује, да је краљ Петар први једном приликом посетио Петра Васиљевића у Барошевцу и том приликом га ословљавао “брате Петре”. Не знају своју старину.
-Савковићи, Живковићи, Ђурђевићи, Николићи, Јовановићи и Станићи, славе Никољдан. Не знају своју старину ови старији родови који славе исту славу те су, вероватно, један род.
-Ђорђевићи, казује се да је њихова кућа била девета у селу, славе Ђурђиц.
-Николићи други и Милијановићи, који су изумрли по мушкој лози, су један род, на знају за своју старину, славе (славили су) Никољдан.
-Пантелићи, Радојчићи, Пајићи и Пауновићи су један род. Старином су од Сјенице, славе Ђурђиц.
После Карађорђевог устанка доселило се шест родова:
-Којићи (Миљанићи, Марковићи) су се доселили из села Козељ у Качеру. Славили су Ђурђиц, сада славе Никољдан. Имају одсељенике у Барзиловици. Они нису род са осталим Којићима у овој области. Хајдук Васиљ Радивојевић је од овог рода.
-Бојићи (Стевановићи) су “са Рудника”, славе Св. Враче.
-Герасимовићи су овамо дошли из Венчана а старином су од Горњег Милановца, славе Никољдан.
-Петровићи (Стаменићи) доселили су се пре стотину година из Кадине Луке у Качеру, славе Никољдан.
-Божићи су из Босута у Качеру, славе Никољдан. Једну породицу имају одсељену у Јунковац.
-Димитријвеићи (Степановићи) су се доселили из северне Херцеговине, славе Стевањдан.
У другој половини 18. века доселило се седам родова:
-Јовановићи су из Босуте у Качеру, славе Јовањдан.
-Ристивојевићи су из Гукоша у Качеру, славе Никољдан.
-Сајићи (Гавриловићи) су, такође, из Гукоша, славе Ђурђевдан.
-Јовановићи други су из Пољанице у Качеру, славе Никољдан.
-Милутиновићи су из Медошевца у околини, старином су из Босне, славе Лазаревдан.
-Поповићи су из Босуте у Качеру, славе Ђурђиц.
-Танасковићи су од Поповића, али су променили славу, јер су дошли на туђу земљу, сада славе Лазаревдан.
-Живковићи су од Трна у Бугарској, славе Никољдан.
Новији досељеници су:
-Игњатовићи су из Масуровца на Власини, доселили су се 1905. године, славе Аранђеловдан.
-Недељковићи су од Недељковића из Рудоваца, славе Аранђеловдан.
-Недељковићи други су од Недељковића у Бистрици, славе Алимпијевдан.
-Томићи су из Даросаве а даљом старином су из Живковаца у Качеру, славе Никољдан.
-Дамњановићи су из Зеока, славе Никољдан.
-Марковић је млинар, доселио се из Младеновца, слави Никољдан.
-Петровићи су од Мусића у Великом Борку, славе Јовањдан.
-Илићи су од Гошнића у Зеокама, славе Никољдан.
-Јанковићи су из Дрлупе у Космају, славе Никољдан.
-Бекунић је из Шида, остао као аустријски војник 1918. године, слави Ђурђевдан.
-Јаковљевић је однекуда дошао као дете, славио је Никољдан, сада слави женину славу – Ђурђиц.
-Пауновићи су од Гошнићау Зеокама, славе Лучиндан.
-Вујичић је из Орашца у Тамнави, слави Ђурђевдан.
-Максићи су изумрли, славили су Никољдан.
-Станојевићи су Цигани ковачи, били су “гурбети”, славе Нову Годину (Св. Василије).
5. септембар 2013. у 21:38
Милодан
Лазаревац и околна села, Бистрица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Бистрица је у изворишној челенци Бистричке Реке, леве притоке Пештана. Између бистричког и малоцрљеничког потеса је сеоски пут који води преко Кочиног Поља; од Барошевца је насеље одвојено брдом Петлачом, према Зеокама је потес Ивковача, до Дрена је Мартински Крај, до Лукавице је Кременичица, до Барзиловице Крајни Рт и према Трбушници је Река. Куће су по странама брда и по косама, понегде груписане по родовима. Насеље је више разбијеног него разређеног типа. Оно се дели на крајеве: Речани, Мартински Карај, Алуга, Цоровито и Лазаревића Крај.
Воде.
-Бистрица има добру изворску воду. У Цоровиту има три безимена извора који не пресушују; извори Шошинац и Стублина су у Алугама и безимени извор у Реци. У Лазаревића Крају има три безимена извора који не пресушују. У Мартинском Крају има неколико бунара који лети пресушују. Осим воде са извора служе се за пиће и остале домаће потребе водом из бунара, а стока се напаја на речицама.
Кроз село протиче Бистричка Река. Она постаје од Селичког Потока и Стублине. У Бистричку Реку утичу три безимена потока који протичу кроз Цоровито само за време киша и отапања снега.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су: Потес, Орачић, Слане Баре, Цветинац, Ивковач, Вис, Брдо усред села, Крајни Рт, Збеговиште, Њиве крај друма, Алуга, Цоровито, Бојанчани или Бојанско Поље, Поље и брдо Раковац. Остали потес се назива по родовима: Њиве Симића, Њиве Кузмановића, Платанића, итд.
Подаци о селу.
-Старо гробље је код данашњег у Алузи. Литија се носи на Мали Спасовдан а молитва (заветина) се држи у недељу пред Св. Илију код сеосске куће.
Најстарији писани помен о овом селу је из 1664. године, па се затим помиње тек 1811. и 1818. године. Према томе данашње насеље је засновано у другој половини 18. века. Није се могло поуздано утврдити, да ли су преци данашњих најстаријих родова у овом селу имали неке везе са становништвом старог насеља у Бистрици. Године 1818. било је у њему 22 куће, а 1844. године имало је 41 кућу са 226 становника. Данас Бистрица има 15 родова са 99 кућа и један цигански род са 3 куће.
Пореклос тановништва.
Крајем 18. века доселило се 6 родова, али се не зна одакле*.
*Старац Никола Михаиловић, који је имао, кад смо га посетили, 87 година живота, није знао да нам да поближе податке о старијим родовима.
-Бранковићи, Алексићи и Ђорђевићи су били један род, па су се у току времена разродили, славе Никољдан.
-Недељковићи, Кузмановићи, Павловићи и Ранковићи су један род, славе Алимпијевдан.
-Платанићи, Јовичићи и Павловићи су један род, али су се у међувремену разродили, славе Ђурђиц.
-Симићи, Тешићи и Обрадовићи су један род, славе Јовањдан.
-Крстићи, славе Ђурђевдан.
После Карађорђевог устанка доселили су се ови родови:
-Гајићи су од изумрлих Михаиловића у Трбушници, славе Ђурђевдан.
-Михаиловићи су од Сјенице, славе Никољдан.
-Николићи су из Врбице у Лепеници, славе Аранђеловдан.
-Миловановићи су из околине Призрена, славе Стевањдан.
-Стојковићи су са Овчег Поља, славе Алимпијевдан.
-Милорадовићи су из Сече Реке (Сјече Ријеке) код Косјерића, доселили се 1876. године, славе Стевањдан.
-Радојичићи су из Босне; имају одсељенике у Зеокама, славе Јовањдан.
-Ристићи су из околине Пирота, славе Никољдан.
-Ранковић други је дошао из Сакуља жени у кућу, слави Никољдан.
-Пајићи живе у Мартинском Крају, Цигани ковачи, гурбети, славе Св. Петку.
6. септембар 2013. у 20:28
Милодан
Лазаревац и околна села, Брајковац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Брајковац је планинско село у долини Оњега. Већи део села је на његовој десној страни а мањи на левој. Окренуто је ка југу, а са севера је, као и Барзиловица, заклоњено од хладних северних ветрова брдима Малим Висом и Просеком.
Куће су растурене по странама брда и косама, понегде груписане по родовима. Насеље је разбијеног типа и дели се на ове крајеве:
Просек, у коме су родови Живковићи и Симеуновићи; Арнаутско Поље је између сеоског пута и Дубова Брда; у њему су куће рода Оташевића. Крај Кик је под брдом Киком; у њему су куће родова Маринковића и Миловановића. У крају Бабиној Реци су куће родова Станошевића и Блазнаваца. У крају Дебелом Брду су куће Радосављевића, Васиљевића, Лазаревића (Марковића) и Ђенадића. Крај Медвеђе Брдо је више саставака сеоских рећица Плочника и Брзака. Крај Липовито је више извора Киселе Воде, у њему су куће рода Станића. Крај Трнавци је у средини села. Овај крај је назван по чачанском селу Трнави, одакле су се доселили родови Вишњићи, Обрадовићи и Радовановићи. У Крају Палежу су куће рода Станишића. Са леве стране реке Оњега је заселак Оњег, у који се населио род Тувекчије, танашњи Петровићи и Јошићи (Јовановићи).
Воде.
-Иако је село богато изворском водом ипак у брдским крајевима има доста бунара, јер су извори прилично удаљени од кућа. Извори се називају: Врело у источном делу села, Брајковац (по коме је село добило данашње име), Швабина Стублина је јак извор, Чесма у друмском насељу и Кисела вода или Смрдљиковац недалеко од цркве. У крају према Трбушници има три безимена извора киселе, минералне воде.
Кроз село протиче Оњег, који прима ове притоке: Песковито и Суви Оњег су леве, а остале су десне притоке: Црнишева, Бабин Поток, Криваја, Грабовита, Заломити Поток, Јастребовац, Дуга Јаруга, Плачковац, Дубоки Поток, Гиловачки Поток, Срнин Поток и Плочник који извире испод Виса у Стубици и прима притоке Брзак и Ликарицу.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се називају: Ранков Рт, Балин Гроб, Липовито, Милетина Ливада, Спасовина, Кусања, Табориште, Мокро Поље, Трнавци, Петлача, Арнаутско Поље, Просек, Палеж, Требиње, Мачја Стена, Градинска, Медени Пут, Дудовачка Страна, Парлози и Језеро (исушено).
Шуме и испаше су на брдима: Дебелом Брду, Медвеђем Брду, Путном Брду, Новаковом Брду, Малом Вису, Голом Брду, Кику, Крстатој Липи, Дубовом Брду, Нишану, Кљештевици, Миладровици и у Чакљановици. Заједничка сеоска шума је у Липаку, Кулини, Церју, Срној Јарузи, Танкој Коси, Заломитом Потоку и на Ранковом Рту.
Старине у селу.
1. У Милетиној ливади, недалеко од Киселе Воде, има остатака од неких старих грађевина. На том месту се у земљи налазе гвоздена оруђа у облику малих “раоника”, вероватно врхови копаља. По предању су ту били дворови неког властелине Милете, који су били покривени бакром и оловом. Милета је, казује се, неговао паунове.
2. На Медвеђем Брду има неко старо гробље, које се зове Медвеђе Гробље. По предању у потоку Брзаку некада је било медведа, па је на месту старог гробља медвед удавио неког човека, који је ту први сахрањен. По другим причањима медвед је на том мсесту удавио два детета.
3. На месту Језеру раније је било велико језеро и у њему је, казује се, живела аждаја, која је досађивала селу. Људи се договоре да се ослободе ове немани. Они окују челиком рогове “виловитом бику” кога је имао предак рода данашњих Радаковића. Бик заплови по језеру, нађе аждају и прободе је. Пошто је аждаја угинула, онда се језеро исуши а Радаковићи, за које се прича да их је било седамнаест коса, изумру.
4. Ранков Рт се назвао по хајдуку Ранку, кога је на том месту убио друг Радован Симоновић око 1850. године.
5. У потоку испод Ранковог Рта има удубљење у стени, за које се казује да је стопа Краљевића Марка.
6. Балин Гроб се зове по неком “балији”, који је ту сахрањен.
7. У Кусањи, поред старог пута, има неколико камених надгробних споменика без натписа и орнамената
8. Поред старог пута, који је водио од београда за Ужице, има камени надгробни споменик са натписом из 1831. године.
9. Швабин Гроб је, по свој прилици, из времена аустријске окупације овог краја у 18. веку
10. Недалеко од Швабиног Гроба је Збеговиште, где се народ крио за време Турака, да би избегао њихово насиље
11. Црква брвнара је подигнута пре стотину година на темељима неке црквине. Она је обновљена 1904. године и слави Св. Ђорђа.
Име селу.
-По предању село се звало Гуњица, па се онда назвало Смдљиковац. Једни казују да се село тако назвало по лешинама путника који су страдали у пролазу кроз ово село, које је било у густој шуми; по другом казивању село се назвало по “смрдилипама” (црној липи) које и данас има у селу у изобиљу; по трећем казивању, које је највеворатније, село је тако названо по кисело-сумпоровитом изворима, који дају непријатан задах, а један такав извор се и данас назива Смрдљиковац. Данашњи назив село је добило по називу извора Брајковца.
Подаци о селу.
Литија се носи на Други дан Духова. Код старог извора Брајковца држи се народни сабор о Св. Илији. Прича се да је ово скупљање народа код извора Брајковца остало још из времена Турака.
Кроз село су пролазила два стара пута. Један је био по свој прилици београдски пут, који је водио за Ужице и пролазио преко краја Трнавца, Балиног Гроба, Ранковог Рта, Бреста и преко Кременца водио даље у Лукавицу. Други пут је био крак тзв. Господарског пута који је подигао господар Јеврем Обреновић и водио од Крагујевца за Ваљево.
У Плочнику, према Барзиловици, вади се камен гранит.
Ово насеље се помиње као Смрдљиковац у једном путопису од 1664. године, затим се о њему зна по архивским подацима од 1735. године, а под истим именом унето је у помињаној Ебшелвицовој карти из прве половине 18. века, као и у “арачким тефтерима” од 1822. године. По Ј. Гавриловићу ово насеље је имало 1844. године 78 кућа и 494 становника. Данас у њему има 42 рода са 174 куће.
Наставиће се…
7. септембар 2013. у 20:47
Милодан
Брајковац, наставак….
Порекло становништва.
-Најстарији крај овог насеља је у Кусањи, између потока Криваје и реке Оњега. Кад је пронађена црквина у крају Трнавцима у почетку прошлог века, од тада се насеље почело премештати билже цркви.
У селу има два стара досељеничка рода, а два стариначка су изумрла. То су родови:
-Јовановићи, славе Јовањдан.
-Аврузи* (Радисављевићи). Рода Аврузи има у селу Драгијевици у Горњем Јадру. Они су род Зимонићима у Гацку у Херцеговини, славе Јовањдан.
*У народу су познати као турске “удворице”.
Изумрли родови су:
-Радаковићи.
-Угарковићи.
Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка:
-Петровићи (Вишњићи и Максимовићи – изумрли по мушкој лози) су из Роваца. Прво су се населили у чачанској Трнави, па су овамо дошли око 1780. године. Вишњићима су се назвали по Петровој жени Вишњи, која је рано остала удовица, славе Лучиндан.
-Обрадовићи (Радовановићи) су старином од Сјенице. Они су пред крај 18. века кренули испред турског “зулума”, населили се у Трнави код Чачка, па су окумили Вишњиће и овамо дошли заједно са њима, славе Јовањдан.
-Апостоловићи* (Мирковићи) нема више у овом селу.
*Од овог рода је био Карађорђев војвода Узун Мирко Апостоловић. Његова кућа је била на Дебелом Брду. Његов последњи мушки потомак био је Вукосав, који је погинуо на Нишору, код Пирота 1877. године. Вукосав је оставио ћерку удову Живковић и Радојку, удату у Топаловиће у Шопићу.
У старије родове се убрајају и ови родови, који не знају за своју старину:
-Глигоријевићи и Мутавџићи (Маринковићи) су један род, славе Никољдан.
-Живковићи, Симеуновићи и Станићи су један род, славе Јовањдан.
-Веселиновићи, славе Мратиндан.
-Лазићи, однекуд се доселио предак Јанко Жуња, славе Велику Госпојину.
-Јошићи и Јовановићи су један род, славе Ђурђевдан.
-Перићи, Марковићи и Јовановићи други су један род, славе Јовањдан.
-Добросављевићи, славе Јовањдан.
-Тичићи и Живковићи су исти род, славе Св. Јована Милостивог, 12. новембра по старом календару.
-Оташевићи, Мартиновићи, Славковићи и Ђорђевићи. По породичном предању доселила су се три брата Оташ, Мартин и Славко (неки казују да се трећи брат звао Ђелаш, али му је то био вероватно надимак) за време Карађорђевог опседања Сјенице 1809. године, славе Митровдан.
-Дивнићи и Симићи, су један род, доселили су се 1809. године после Карађорђевог опседања Новог Пазара – из његове околине, славе Ђурђевдан.
-Милосављевићи и Симеуновићи су један род, доселили су се из Бихора, славе Никољдан.
-Тувекџићи, Петровићи, Јошићи други и Јовановићи су један род, живе у засеоку Оњегу. Прадед као пушкар доселио се са Косова, славе Јовањдан.
-Илинчићи, Станишићи, Станошевићи, Јовичићи и Милутиновићи су један род у крају Палежу; доселили су се из околине Сребренице у Босни, славе Јовањдан.
У другој половини прошлога (19.-ог) века доселили су се следећи родови:
-Иконићи и Бранковићи су Рудничани, славе Јовањдан.
-Блазнавци су из Блазнаве у Горњој Јасеници, славе Лучиндан.
-Михаиловићи су из Трешњевице у Горњој Јасеници, славе Никољдан.
-Ђорђевићи, предак је дошао жени у кућу из Љутовнице у Таковском срезу, славе Ђурђевдан.
-Јанковићи, дед се доселио као печалбар из Магарева код Битоља, славе Велику Госпојину.
-Анђелковићи, дед дошао као печалбар из Знепоље у Бугарској, славе Аранђеловдан.
-Станојчићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
-Обрадовићи други и Иванковићи су један род, доселили су се из босанског Подриња, славе Јовањдан.
-Недићи су из Угриноваца у Качеру, славе Митровдан.
-Алексићи су из Трбушнице, славе Аранђеловдан.
-Петровићи други, и Живојиновићи су један род, доселили су се из Трудеља у Качеру, славе Никољдан.
-Кузмановићи су се доселили 1884. године из Заграђа у Качеру, славе Ђурђиц.
-Марјановићи су дошли из села Заграђе, славе Никољдан.
-Рајићи су од Рајића у Страгарима у Горњој Јасеници, славе Ђурђиц.
-Јовановићи трећи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Св. Петку Параскеву.
-Станковићи и Ћертићи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Петровдан.
-Стојаковићи и Миленковићи су, такође из Кусатка, славе Аранђеловдан.
-Петровићи трећи су пореклом из околине Ђуприје а овамо су се доселили из Јагњила у Доњој Јасеници, славе Аранђеловдан.
-Радишићи су из Трбушнице, овамо су дошли 1905. године, славе Аранђеловдан.
-Љубичићи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Никољдан.
-Ранковићи су од Јаћића у Крушевици, славе Никољдан.
-Стевановићи су од Сарића из Дудовице, славе Аранђеловдан.
8. септембар 2013. у 19:48
Милодан
Лазаревац и околна села, Бурово. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Бурово је мало насеље са леве стране Пештана, у његовом доњем току, а између Лазаревца, Дрена, Зеока, Медошевца и Шопића. Куће су на присојној страни безимене косе и у долини сеоског потока. Испод кућа пролази главни пут Лазаревац-Аранђеловац. Насеље је разбијеног типа. Оно се дели на Андрића Крај, Слеђевац и Ерски Крај.
Воде.
-У селу поред Пештана и поменутог потока има девет зиданих бунара.
Земље ишуме.
-Њиве и ливаде су по странама, али су најбоље оне поред Пештана. Отуда је ово село знатно богатије од суседних села Дрена, Стубице и Лукавице. Њиве и ливаде су на местима која се зову: Луг, Разорчине, Вотњачине, Трњаци, Равнице, Баре, Стари Пештан, Велика Ливада, Брескопоље, Милина Бара, Тукови, Бунарић, Ливадице, Дуго Брдо, Голубуша и Орнице.
Сеоска утрина и шума је у Гробљанској Шуми.
Подаци о селу.
-Преци данашњих старијих родова прво су се населил у Шопић, па се, кажу, никако нису слагали са Шопићанима. Кнез Милош нареди да се преселе на данашње место, које се звало Певалице. Не зна се како је дошло до даншњег назива Бурово. Данашње гробље је на месту старог гробља, више села у Гробљанској Шуми. Најстарији надгробни споменици данашњих родова у том гробљу су из 1824. године. Литија се носи на Спасовдан.
По архивским подацима Бурово се први пут помиње 1818. године када је имало само 4 куће, а 1844. године имало је 10 кућа са 65 становника. Данас у њему има 11 родова са 50 кућа.
Порекло становништва.
У првој половини прошлог века доселило се десет родова:
-Стевановићи су овамо дошли из Драгачева а старином су из Херцеговине, славе Никољдан.
-Шћековићи (Алексићи и Вукашиновићи – који су изумрли) су један род и они су од “Арбаније”, славе Аранђеловдан.
-Тадићи, Аћимовићи и Павловићи су један род, четврто колено од претка, који се доселио из Душковца код ужичке Пожеге, славе Лучиндан.
-Вучетићи, предак Вучета је данашњем старцу од 80 година био дед, доселио се од Ужица, славе Ђурђевдан
-Мирковићи су из села Повлена (?) код Ужица, славе Ђурђевдан.
-Јовичићи, предак убио “капетана” у Црног Гори, па са женом побегао овамо, славе Никољдан.
-Станисављевићи и Радосављевићи су један род, предак Станисав дошао по позиву претка Марковића; по свој прилици били су један род, славе Ђурђевдан.
-Томићи су се доселили око 1860. године из суседног села Дрена; у Дрену данас нема крвне рођаке, славе Симеундан.
-Благојевићи су се се доселили 1890. године из Трбушнице, славе Ђурђевдан.
-Радосављевићи су дошли на купљено имање из Рогаче у Космају, славе Никољдан.
-Андрићи су изумрли у Бурову,овамо су дошли из Петке; по овом роду се један крај овог села зове Андрића Крај.
10. септембар 2013. у 00:07
Милодан
Лазаревац и околна села, Велики Црљени. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Велики Црљени су на крајњим огранцима космајских побрђа, која се провлаче између Пештана и Турије до саме Колубаре. Оно се граничи према Цветовцу Пештаном, до Соколове и Степојевца Туријом, до Јунковаца је поток Вирови, Дреновити Поток је до Вреоца а западну границу чини река Лукавица. Насеље је углавном мање збијеног типа, збијеније су куће само у Доњм Крају, особито поред главног пута који води од Београда за Ваљево. Село се дели на крајеве: Нешковића Крај (Милинковићи), Кокоровића Крај (Илићи), Доњи Крај или Доња Капија, где је била “капија” за испуст стоке у сеоски потес.
Воде.
-За пиће и друге домаће потребе употребљава се изворска и бунарска вода, а стока се напаја и на потоцима. Извори су: Чесма поред главног пута, Пантинац, Волујак код угљенокопа, чесма Марковица, која је затрпана. По предању Марко Краљевић је бацио буздован са Соколове и где је он пао, ту је потекла вода која се, по њему, назвала Марковица. У брегу више Катине Баре је нека баба Ката закопала “златан разбој”*.
*И данас се мође чути “ткање разбоја” у земљи, тј, отицање подземне воде.
Колубара и Пештан, а понекад Турија и Вирови плаве њиве и наносе штете. Кроз село тече поток Јагодинац. Код Катине Баре је каменолом “црљеног” (црвеног) јасписа по коме је село добило име.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Волујак до Сакуља, Станови до Соколове, Велико Поље или Широко Поље, Катина Бара, Зелена Бара, Бољетин, Планина, Конарац, Пландиште, Аџиница, Ревенац, Ковачева Бара, Јасике, Кључ, Очага, Дубока Јаруга, Унука, Криваја, Селиште, Црквине “Дојчиновица”, Језеро је паша испод пута, Слатина, Конопљар, Пожаре, Црљено Брдо и Превале.
Старине у селу.
-Старо село је било у Селишту пореед главног пута, где су данас њиве. Пошто је на том месту често плавио Пештан, село је премештено на данашње место.
На месту Селишту налазе се у дубини од 5 метара рбине од земљаних лонаца и металне гривне. Ту је и место Црквине, на коме је била нека црква, али од ње данас нема никаквог трага.
Код главне воде Чесме била је друга црква, коју су, по предању, порушили Маџари кад су напуштали Србију.
Подаци о селу.
Данашње гробеље је на Вису до Соколове. Ту је било и старо гробље. Садашња црква и школа су поред главног пута. Црква брвнара, која стоји поред данашње цркве, је из турског времена. Литија се носи на Марковдан а заветни дани су Сретење и Мали Спасовдан, који празнују због богиња.
Ово насеље се први пут помиње као “Црна Међа” 1732. године, а затим 1818. године када је имало 71 кућу, 1844. године имало је 65 кућа са 378 становника. Данас у њему има 44 рода са 240 кућа и 3 циганска рода са 30 кућа.
Порекло становништва.
Не зна се поуздано када су се доселили најстарији родови овога села, али пошто су се неки стари родови већ давно разродили, то су, по свој прилици, њихови преци, који су овамо дошли још у 17. векау.
То су родови:
-Пакићи (Јеремићи), Кокоровићио (Илићи), Пауновићи, Радојичићи су један род, доселили су се однекуд из “Старе Србије” а једни казују да су од Сјенице. Њима су по свој прилици крвни сродници и ови стари родови, који, као и претходни, славе Ђурђевдан, па су се у току времен разродили. То су:
-Милинковићи, Ивановићи, Костићи, Милановићи, Степановићи, Милошевићи, Стојановићи, Ђурђевићи, Миловановићи, Јовановићи, Бабићи, Гајићи, Павловићи, Јанковићи, Матејићи, Радовановићи, Петровићи, Ђорђевићи и Милићи.
Последњи сеоски кнез био је Иван, предак данашњих Ивановића. По казивању њихови преци су у овом селу били кнезови преко “триста година”.
После Карађорђевог устанка доселили су се родови који славе Никољдан, али су се и они већ разродили. То су:
-Матићи, Маринковићи, Димитријевићи, Вукајиловићи, Бабићи други и Коцићи. Овамо су се доселили из околине Ваљева а старином су од Веласа.
-Аћимовићи и Грчићи су један род, доселили су се однекуд из “Старе Србије”, славе Игњатијевдан.
Родови који славе Стевањдан не знају за своју старину а данас су се већ разродили. То су:
-Чолићи, Петровићи други, Живановићи, Павловићи и Петронијевићи.
-Јовановићи и Стевановићи су један род, доселили су се из Срема, славе Јовањдан.
-Живковићи не знају за своју старину, славе Ђурђиц.
-Симићи и Радомировићи су један род, доселили су се из Каленића у Тамнави а старином су из Црне Горе, славе Аранђеловдан.
-Владисављевићи су пореклом из Лике, славе Часне Вериге.
-Милановићи су из Повадарја, славе Пантелијевдан.
-Констатиновићи су однекуд из Македоније, славе Св. Петку Параскеву.
-Јовановићи су из Хомоља, славе Аранђеловдан.
-Спасићи, прадед дошао из Просека код Ниша, славе Никољдан.
-Шарићи су пореклом из Срема, славе Никољдан.
-Николићи су из Славковице код Љига, славе Никољдан.
-Борићи су пореклом из Лике, славе Никољдан.
У другој половини прошлог века доселило се дванаест родова:
-Ђорђевићи су се доселили око 1860. године из Присјана у Власотиначком срезу, славе Стевањдан.
-Стојановићи су из Присјана, славе Никољдан.
-Димитријевићи други су из Велеса, славе Никољдан.
-Ђурђевићи други су из Араповца, славе Алимпијевдан.
-Жујовићи су из Врачевића у ваљевској Колубари, славе Аранђеловдан.
-Васиљевићи су из Призрена, славе Часне Вериге.
-Врбашки су из Славоније, славе Ђурђевдан.
-Пајковићи су из села Лушца у околини Берана а даљом старином су из Цеклина у старој Црног Гори, славе Ђурђиц.
-Веселиновићи су из Срема, славе Ђурђевдан.
-Димитријевићи трећи и Тајсићи су један род, доселили су се из околине Битоља, славе Митровдан.
-Јанковићи су из Тетова, славе Ђурђиц.
-Стојадиновићи су из Михајловца код Смедерева, славе Ђурђевдан
Новији досељеници су:
-Николићи су из Зеока, славе Ђурђиц.
-Станићи су из Барошевца, славе Никољдан.
-Лазаревићи су из Араповца, славе Аранђеловдан.
-Ђорђевићи други су из Вреоца, славе Никољдан.
-Николићи други су из Врбовна, славе Никољдан
-Лукићи су из Баната, славе Јовањдан.
-Станојевићи су из Дејана у Власотиначком срезу, славе Алимпијевдан.
-Ђоинчевић се призетио у роду Матића, дошао из Вранића, славу Св. Петку Параскеву.
-Рашић је из Врбовна, слави Трифундан.
-Констатиновић други је из Арнајева у околини, слави Јовањдан.
-Илић је из Петке, слави Стевањдан.
-Јовичић је из Великог Борка, слави Петровдан.
-Лукић други је из Арнајева, слави Никољдан.
-Дракулић је из Кулпина у Бачкој, слави Мратиндан.
-Миладиновићи су из Кнића у Гружи, славе Никољдан.
-Рушчуклићи су изумрли по мушкој лози, овамо су дошли из Барзиловице а старином су из Рушчука у Бугарској.
Од старих изумрлих родова зна се за Нешковиће, Чамиће и Рајчиће (ови последњи су славили Ђурђиц) по којима се и данас називају крајеви насеља; Нешковића Крај, Чамски Крај и Рајчића Крај. Зна се још и за изумрле Шарчиће.
Цигански родови имали су насеље у потоку Јагодинцу, па се отуда доселили у Велико Поље, па онда прешли у Доњи Крај. Њихови родови су:
-Митровићи, Тодоровићи и Радосвљевићи су један род, славе Аранђеловдан.
-Живковићи, Васићи, Ружићи, Недељковићи и Јанковићи су један род, славе Св. Петку Параскеву.
-Јовановићи славе Малу Госпојину.
Сви су они дошли из околине Пожаревца а даљом старином су из Влашке у Румунији.
10. септембар 2013. у 21:05
Милодан
Лазаревац и околна села, Врбовно. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Врбовно је у доњој долини речице Врбовице која испод Степојевца утиче у Бељаницу. Сеоски потес граничи се на истоку до државног пута који води преко коса Камењака, Топољака и Парловске Косе; према Баљевцу су потеси Дубраве и Чапљаг, према Конатицама су Бељевина, Белосавац и Парлог; до Степојевца је потес Топољак, Церјак и Брекиње. Насеље је мање разбијеног типа. Село се дели на крајеве Горњевац и Доњевац.
Воде.
-Кроз село протичу Митровачки Поток, Буковачки Поток и Требежац, који утичу у Врбовицу. Сви потоци и речица Врбовица лети пресушују. Село је оскудно водом, нарочито крај Горњевац који је поред државног пута Липовица – Степојевац. Пије се бунарска вода, а за стоку се копају “баре”, у које се хвата кишница.
Земље и шуме.
-Ливаде су слабе, па се преоравају у њиве. Називи места са њивама и ливадама су: Вртунилица, Брекиња, Велиа Ливада, Буковац, Оглавак, Белосавац, Парлог, Шевар, Топољак, Провалија, Брестовац, Митровац, Камењак, Кључеви, Њиве под Буквама, Пландиште и Пужевац.
Старине у селу.
-Недалеко од места Провалије има црквина, у којој је и до данас очувана камена “трпеза”. Ту је било и старо “маџарско” гробље.
Подаци о селу.
-Крста се носе “на Јовани”, 8 маја по старом календару, а заветина (“бденије”) се држи на дан Пророка Јеремије код сеоског записа. Гробље је на Бељавинама, према Конатицама. Неки родови у овом селу, изузетно од осталих родова, укопавају умрле на својим поседима (Лазићи, Павловићи, Степановићи и Симићи) поред пута, неки у воћњаку и недалеко од куће (Томићи). Тако данас у селу има више мањих гробаља.
Ово насеље је постало од расељеног конатичког засеока Пољане “за прве Милошеве Србије”. Развијало се прираштајем и новим досељеницима. Први пут се помиње по архивским подацима тек 1818. године, када је имало 21 кућу а 1844. године имало је 34 куће са 221 становника. Данас је у њему има 16 родова у 192 куће.
Порекло становништва.
У најстарије родове се убрајају они који су се преселили из конатичког засеока Пољана. То су родови:
-Степановићи, Кузмановићи, Николићи, Ранковићи, Јовановићи, Иванковићи, Димитријевићи, Миловановићи, Тривуновићи, Обрадовићи су један род, али су већ разродили и међусобно се жене и удају. Старином су од Сјенице. Род су им одсељени Иванковићи у Степојевцу, славе Јовањдан.
-Мијаиловићи, Павловићи, Томићи су један род, давно су се разродили; не знају за даљу старину, славе Лазаревдан.
-Андрејићи не знају са даљу старину, славе Никољдан.
-Дикићи и Арсићи су били један род, па су се разродили; не знају за своју даљу старину, славе Ђурђиц.
-Маринковићи су род Маринковичћима у Конатицама, славе као и они Трифундан.
Има досељеника која су се непосредно доселили у Врбовно. То су родови:
-Лазићи, Давидовићи и Степановићи други су један род, доселили су се од Сјенице 1809. године, славе Ђурђевдан.
-Лазићи други, предак “Шваба Лаза” се доселио из Срема око 1850. године, славе Јовањдан.
-Мијаиловићи, претка је довела мајка “Швабица” из прека, славе Ђурђиц.
-Максимовићи и Јадрански су из Јадра, славе Никољдан.
-Радојичићи су од Радојичића у Степојевцу, доселили су се око 1870. године, славе Никољдан.
-Рашићи, отац је од Рашића у Вранићу, дошао жени у кућу, славе Никољдан.
-Јаковљевић је дошао жени у кућу из Степојевца, слави Ђурђевдан.
-Симић је од Симића у Конатицама, дошао жени укућу, узео њену славу – Ђурђевдан.
-Гајић је дошао из Лесковца (у околини) жени у кућу, слави Аранђеловдан.
-Николићи други и Адамовићи су дошли 1913. године из Мислођина, славе Петровдан.
-Ђурићи су дошли женама, не каже се одакле, у кућу и славе њихове славе Лазаревдан и Јовањдан.
-Стојићевић је од Стојићевића из Конатица, дошао је жени у кућу, а даљом старином је из Велике Кикинде, слави своју и женину славу – Ђурђевдан и Лазаревдан.
13. септембар 2013. у 00:04
Милодан
Лазаревац и околна села, Вреоци. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Вреоци су са обе стране пута који води од Лазаревца за Степојевац и даље за Београд. Већи део насеља је на западној страни пута, на најнижој језерској тераси београдској а мањи на источној страни, на алувијалној равни Пештана. Уколико се више иде на побрђа куће овог насеља су разређеније док су најзбијеније оне поред поменутог пута. Насеље се углавном дели на Горњи Крај или Бикањац и на Доњи Крај или Селиште. Један део Доњег Краја назива се Миљковац, а према њему, на супротној страни, је Слатина. Средина села назива се Кусања. Остали мањи крајеви називају се по већим родовима: Ђурића Крај, Арнушевића Крај, Пантелића Крај итд.
Воде.
-За пиће и домаће потребе употребљава се бунарска вода. Има једна чесма, Вукашиновац у Ђурића Крају и Врело, по коме је село добило име. По предању из Врела је текла веома јака вода и одливала се малим Потоком у Пештан. Кад су Мађари одлазили из Србије, они су затрпали воду на Врелу и од тада се у њему вода смањила. Кроз село теку: Лукавица или Стари Пештан, Колубарина отока Брзак и потоци Кусања, Миљковац, Марин Поток, Церов Поток у потесу Бољетину и карсна увала Мали Поток испод Врела.
Земље.
-Око насеља је сеоски потес. Њиве и ливаде су на местима која се називају: Бољетин, Волујак, Миљковац, Слатина, Кључеви, Луг, Белићанка, Планина, Колубара, Ујалица, Превале са висом Бандером, Галибовац и Брестови. Има места која се називају по презименима родова: Арнушевића Ливаде, Марџуновића Њиве итд. На Колубари су ова позната места: Врањски Вир, Јеличин Вир, Марин Брод и Водениште.
Подаци о насељу.
-Данашње Вреоце је засновано у 17. веку на месту званом Старо Село у Горњем Пољу и тада се, по предању, звало Курилово Брдо. Због поплаве оно се преместило до данашњег Цветовца (Цветовац је у међувремену, због отварања тамнавских копова, потпуно измештен, оп. Милодан), на месту на коме су били турски ханови, а по народном ослобођењу од Турака 1804. године померило се дубље у шуму на Превалама, па се напослетку спустило у данашње место. Тада је у Вреоцима било, по предању, свега девет кућа: Чолића, Малетића, Јеленића, Марџуновића, Бранковића, Момића, Арнушевића, Ђокиића, Јоксића и Драгићевића.
Друго, по свој прилици старије, насеље је било у Селишту, у Ђорића Крају, о коме се данас ништа не зна. У Церову Потоку било је, кажу “маџарско”, гробље, од кога се до скора познавао само један камени надгробни “белег”, па је и он недавно порушен и уклоњен. Старо вреочко гробље било је у данашњем потесу до Цветовца. Данашње гробље је у крају Кусањи, у страни више Малог Потока. Стара црква од брвана подигнута је 1817. године и била је посвећена Ваведењу. Данашња црква је поред главног пута. Њу је подигао генерал Живко Давидовић, који је рођен у Вреоцима. Посвећена је Богородичном Покрову. Литија се носи на Спасовдан. У Горњем Крају се вади угаљ – лигнит.
Вреоци су као насеље унети у Ебшелвицову карту из првих десетина 18. века. затим се по архивским подацима помињу 1788. године у селу Паљувима у Тамнави (општина Уб), по свој прилици у тамошњем збегу, а забележено је и 1811. и 1818. године, када је имало 84 куће. Године 1844. у њему је било 120 кућа са 875 становника а данас у њему има 43 рода са 355 кућа и 3 циганска рода са 6 кућа.
Порекло становништва.
-По предању најстарији данашњи родови доселили су се пре “триста година” из околине Струге и Прилепа. Родови из околине Струге имали су плодна поља поред Дрима, па су их аге и бегови отерали са тог места и населили у неки оближњи планински и неплодни крај. Пошто их то планинско земљиште није могло прехранити ни до половине зиме, онда они побију насилнике и побегну низ Дрим. Бојећи се турске освете они су ишли даље на север, док напослетку нису дошли на Врело и ту основали данашње Вреоце.
Родове из околине Прилепа преселио је, по предању, Марко Краљевић. Кад је Марко “крајинио”, преци данашњих најстаријих родова из околине Прилепа поткрадали су Маркову мајку. Она се пожалила Марку, а он их потера, да их пресели преко “воде”, тј. преко Саве и Дунава. По другом предању ово је “племе” било непослушно па цар Душан нареди Краљевићу Марку, да га расели преко “велико воде”. Марко крене са “непослушним племеном” преко зиме и у пролеће стигне на обалу Саве. Али се Сава била излила, па их Марко остави док вода не отекне, а он се врати у Прилеп.
Из околине Струге су ови данашњи родови:
-Арнушевићи (Стојановићи и Арсенијевићи) су један род, славе Ђурђиц.
-Бранковићи (Терзићи и Матићи). Прабаба Матића убила је Турчина “харамију”, узела му бисаге са дукатима, па су отуда били богати дуги низ година, славе Аранђеловдан.
-Чолићи (Лукићи и Вукићи). Њихови сродници су и ови родови који, као и они, славе Игњатијевдан, иако казују да су из Херцеговине, где су се, вероватно, неко време задржали на путу из Струге, па су касније дошли код својих сродника у вреоце. То су:
-Вићентијевићи, Дамњановићи, Момићи, Радичевићи, Мостићи, Госпавићи, Радоњићи, Мандићи, Ранковићи, Маринковићи, Николићи, Радивојевићи, Петровићи, Бранковићи други, Ђуришићи, Матејићи и Спасојевићи.
-Марџуновићи, Марковићи, Малетићи или Марчићи-изумрли, Јеленићи, Саватијевићи и Нешићи славе Стевањдан; док Жарковићи, који славе Стевањдан, Пантелићи, славе Стевањдан и Петковићи славе Јовањдан славе женине славе својих предака, који су отишли њима у кућу, удомци.
-Јоксићи, Синђелићи и Митровићи су из околине Прилепа, Никољдан.
У 18. веку доселило се седам родова:
-Ђурићи, Поповићи, Бељићи, Вампировићи данас Ђокићи, Ђиласовићи данас Радивојевићи, Максимовићи, Пауновићи, Кнежевићи и Радовановићи су један род, Никољдан. Претка Ђуру довео је из Ужица Јоксо, предак данашњих Јоксића. Од претка Ђуре па до данас у огранку Поповића било је седан свештеника. Милисав, предак Кнежевића, био је под Карађорђем сеоски кнез.
-Вукашиновићи, не зна се њихова старина, Митровдан.
-Иванковићи су из Херцеговине, Јовањдан.
-Антонијевићи не знају за своју старину, Ђурђевдан.
-Неофитовићи, по породичном предању после Карађорђеве погибије његова сестра Мара побегне из Тополе и уда се за Неофита, од кога су данашњи Неофитовићи, Ђурђевдан.
-Мијалковићи, Грујићи, Бирчагићи, Станковићи, Радовановићи други су један род, предак се доселио из околине Сјенице а даљом старином су из Бирча у Босни, Ђурђевдан.
-Ранковићи други, предак Жути Ранко доселио се од Сјенице, Митровдан.
После Карађорђевог устанка доселило се десет родова:
-Бирчевићи су из Бирча у Босни, Ђурђиц.
-Милинковићи су из Добриње код ужичке Пожеге, доскора су се звали Дробњаци, Митровдан.
-Степановићи, предак Никола Црногорац учинио је неко зло, па био везан за дрво, он га ноћу ишчупао и побегао у Србију, Јовањдан.
-Павловићи, не зна се одакле је био предак а зна се да је био ковач и Карађорђу окивао топове, Алимпијевдан.
-Новаковићи, не знају за старину, Аврамијевдан у јесен.
-Ципелићи (Поповићи) су праунуци попа Новака који је, по служби, дошао овамо “из прека”, Јовањдан.
-Јелићи, дед “Бошњак” дошао из Босне, Игњатијевдан.
-Јермићи “Швабе” су “из прека”, Срђевдан.
-Јовановићи “Швабе” су “из прека”, Јовањдан.
-Крсмановићи су из суседног Цветовца а старином из Херцеговине, Јовањдан.
У другој половини прошлога века доселило се осам родова:
-Ерићи су из Осата, Игњатијевдан.
-Зарићи су из околине Бајине Баште, Никољдан.
-Милетићи су из Осата, Ђурђиц.
-Митровићи су од Марковића у Петки а старином из Босне, Часне Вериге.
-Остојићи, отац свештеник дошао из Призрена, Св. Петка.
-Пајковићи су од Васојевића из околине Берана, Аранђеловдан.
-Марићи су из Босне, предак у свађи побио неке рођаке па овамо побегао, Аранђеловдан.
-Чолићи други (Ликићи) су из Железника код Београда, Св. Апостол Јован.
Новији досељеници су:
-Радојевић “Ера” је из Церове у Качеру, доселио се 1900. године а старином је Ужичанин; има их у Дићима у Качеру, Ђурђевдан.
-Гордићи су из Чичкова код Ариља, Лучиндан.
-Радичевићи (Стевановићи) су из Малог Борка у Тамнави, Лучиндан.
-Димитријевићи су овамо дошли из Великих Црљена, а старином су из Велеса, Никољдан.
-Ранковићи трећи је из Азање код Смедерева, Никољдан.
-Ћирићи су из Тетова, Никољдан.
-Страхинић је из Јабучја у Тамнави, а старином из Косјерића, Лазаревдан.
-Стевановићи други су из Конатица, Стевањдан.
-Јовановић, ковач, из Чибутковице, Ђурђиц.
-Лазаревићи су из Свилајнца, Никољдан.
-Сандић је из Ћелија у околини, кројач по занимању, Ђурђевдан.
-Новаковићи су од Белаћевића у Арнајеву, Јовањдан.
-Весићи су из Мионице, Никољдан.
-Даниловић, колар, је из Азање код Смедерева, Лучиндан.
Цигански родови су гурбети:
-Живковићи, не каже се одакле су, Св. Петка Параскева.
-Ђорђевићи су из Мионице, не славе.
-Миловановићи су из Смедерева, Св. Петка Параскева.
13. септембар 2013. у 22:06
Милодан
Лазаревац и околна села, Дудовица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Дудовица је по плећатим косама између сеоских потока и на језерским терасама између река Љига, Оњега и Липовице. Оно је на осојној страни, па је зими изложено јаким ветровима. Куће су удаљњене једна од друге по стотину и више метара и чине насеље разбијеног типа. Село се дели на ове крајеве: Околац, Путно Брдо, Јасик, Гајић, Поломчића Поток и на друмско насеље Јаз. У крају Околцу су Крчмарци, Смиљанићи и Ђурђићи а у Поломчића Потоку су Марјановићи.
Воде.
-За пиће и домаће потребе употребљава се вода са ђермова, која лети не пресушује. Има неколико незнатних и безимених извора од који је значајнији само извор Маринац у крају Околцу. Ту је подигнут камени споменик изгинулим ратницима од 1914. до 1918. године. На овај извор долазе болесници “младим данима”, тј. прве седмице после месечеве мене (његова пуњења), да се умију водом ради оздрављења. Речице Оњег и Липовица као и потоцим Гујара, Ђурђића Поток и Поломчића Поток утичу у Љиг.
Земље и шуме.
-Њиве су у долинама Љига и Оњега, а по странама брда су измешане са ливадама и воћњацима. Места на којима су њиве и ливаде назвају се: Велика Стража, Мала Стража, Савинац, Предор, Оњег, Бело Поље, Симекинац, Ракинац, Љиг, Липовица, Бабин Гроб, Ђурђића Поток, Гујара и Парлог.
Заједничка сеоска шума је у Оњегу до Брајковца, а остала је издељена.
Старине у селу.
-На месту Црквинама позанју се темељи од неке старе цркве у старом гробљу. Ту је и данашње гробље. Друго старо “маџарско” гробље било је на брду Малој Стражи. Од њега има још по неки надгробни споменик без натписа.
Кроз село је водио стари пут из турског времена преко Мале Страже и код данашњег друмског насеља Јаза је прелазио Оњег.
Подаци о селу.
-Данашња црква подигнута је код старе цркве пре стотину година. Она слави Ђурђевдан. Литија се носи Првога дана Духова а заветина се држи у недељу пред Св. Илију.
Као насеље Дудовица се помиње 1664. године а по архивским подацима забележена је тек 1811. године. Године 1818. Дудовица је имала 41 кућу. Данас има 18 родова са 115 кућа.
Порекло становништва.
Пре Карађорђевог устанка доселила су се четири рода:
-Сарићи, Ивановићи, Милинковићи су један род, дошли су “озго”, по свој прилици из Качера после одласка Маџара. Имају крве сроднике Мијаиловиће у Трудељу – Качер, Благојевиће у Трбушници, Стевановиће у Брајковцу, Мандиће и Пољаницама – Качер, који су се тамо одселили пре стотину година, славе Аранђеловдан.
-Илинчићи, Станишићи, Станошевићи, Марјановићи, Ђуришићи, Вукашиновићи и Матићи су из Босне, чукундед им је на овдашњемм гробљу сахрањен а за даље претке не знају. Вукашиновићи имају одсељенике у Липље – Качер, славе Ђурђевдан.
-Маркићевићи, Марковићи, Весићи, Павловићи, Матковићи, Смиљаницћи, Гајићи, Јовићи и Нинковићи су били један род, али су се већ одавно разродили; не знају за своју старину, славе Аранђеловдан.
-Живковићи и Пантићи не знају за своју старину, имају одсељенике у Јабучју у Тамнави, славе Св. Димитрија.
У прошломм веку доселило се осам родова:
-Ђурђићи су из Трудеља у Качеру; овамо су се доселили пре стотину година, славе Јовањдан.
-Стевановићи, предак Марко доселио се однекуд, а од њега је данас пето колено, Никољдан.
-Перићи су из Баната, Ђурђиц.
-Вемићи су из Срема, Ђурђиц.
-Крчмарци су се доселили око 1840. године из Крчмара у ваљевској Подгорини, Никољдан.
-Ђорђевићи су Рудничани, Никољдан.
-Сајићи су из Дића у Качеру, доселили су се после рата 1878. године, Томиндан.
-Антонијевићи су се доселили 1897. године из Липља у Качеру а даљом старином су из Теочина код Горњег Милановца, Никољдан.
-Стевовићи (Глишвићи) доселили су се из качерског Бранетића 1900. године, Ђурђевдан.
-Маћићи (Поповићи) су из Барзиловице, Симеундан.
-Митровићи су из Озрема код Горњег Милановца, Аранђеловдан.
-Ђукићи су из Мораваца у Качеру, доселили се 1910. годне, Ђурђевдан.
-Павловић је поткивач, дошао из Босуте у Качеру 1930. године, Никољдан.
-Николић, абаџија, доселио се из Рипња код Београда, Никољдан.
14. септембар 2013. у 21:03
Милодан
Лазаревац и околна села, Жупањац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Жупањац је на десној страни долине Љига, недалеко од његовог ушћа у Колубару. Куће су по “жупним” странама брда Човке и Чота, па је по овом положају добило име. Сеоски потес граничи се до Чибутковице речицом Грабовицом. Кроз село теку Лошев Поток, који раздваја Горњи Крај села од Доњег Краја и утиче у Љиг. Од Обренове Ливаде почие потес села Петка, а границу чини сеоски пут који се спушта од брда Човке и води у село Ћелије, које припада ваљевској Колубари. Река Љиг је на граници према Прњавору (Боговађи). Он чини штете њивама, али само после већих киша и отапања снега. Казује се да се раније чешће изливао него данас. Циганско насеље је у Горњем Крају, у долини речице Грабовице.
Воде.
По селу има малих и безимених извора, који лети пресушују. Најбоља вода је на Великом Бунару (природном извору) у Буквару. Водом се мештани служе са бунара а стока се напаја на потоцима и реци Љигу. У долини Грабовице је Кисела Вода, која извире час на левој а час на десној обали речице.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Луг, Просине, Ледињак, Иве, Косово и Кључеви – поред Љига, Зољевац, Парлошчић и Салашина. Сеоска утрина је у Парлогама. Испаше и шуме су слабе: Лички Јаз, Јеремина Коса, Дуга Коса и Слатинска Коса.
Старине у селу.
-У Луговима се налазе печене земљане коцке величине 6 са 4 сантиментра. Ту се понекад ископавају оловне полуге. Стари Николин Гроб је поред пута за Лазаревац, о коме се данас ништа не зна. Ипод Бране, на Љигу, пролазио је неки стари пут.
Подаци о селу.
-Данашње гробље је ипод брда Чота. Литија се носила на мали Спасовдан а сада се носи на Трећи дан Ускрса. У селу има доста кречана у којима се пече креч као и у суседном селу Ћелијама.
Као насеље Жупањац је унет у Ебшелвицову карту. У архивским актима помиње се 1811. и 1818. године, када је имао 21 кућу, а 1844. године је имао 30 кућа са 202 становника. Данас у њему има 13 родова са 92 куће и један цигански род са 13 кућа.
Порекло становништва.
Најстаријих седам родова доселили су се вреоватно у другој половини 18. века:
-Лазаревићи, Илићи, Лукићи и Беговићи су један род, сви славе Никољдан а Лукићи славе још и Апостола Јована; доселили су се од Сјенице. Од Лазаревића има једна кућа у Лазаревцу.
-Лазићи, Сретеновићи и Недељковићи су један род, доселили су се из Црне Горе, славе Лучиндан.
У Најстарије родове убрајамо и оне који не знају своју старину:
-Адамовићи, славе Аранђеловдан.
-Радојичићи, славе Симеундан, имају одсељенике у Јабучју у Тамнави.
-Јанковићи, Никољдан.
-Митровићи, Савиндан.
-Видаковићи су из Старог Влаха, били су у Срему па су се отуда населили овде, славе Аранђеловдан.
У прошлом веку доселило се девет родова:
-Радовановићи су од Сјенице, славе Ђурђевдан.
-Ђорђевићи други су из Босне, Јовањдан.
-Илићи други, прадед дошао из Босне, Аранђеловдан.
-Каменице су из ваљевске Каменице а старином су из Црне Горе, Никољдан.
-Радивојевићи су однекуда од Ужица, славе Ђурђиц.
-Ракићи су од чачанске(?) Лознице, вероватније из Лознице код Вишеграда, дошли 1885. године, Никољдан.
-Ристивојевићи су изумрли по мушкој линији, славили су Ђурђевдан
-Јовићи су се одселили у ваљевски Вртиглав и тамо изумрли, славили су Никољдан.
-Кујунџићи (Марковићи) су изумрли.
Цигански родови су гурбети, не каже се одакле су досељени, сви славе Никољдан:
-Стевановићи се баве земљорадњом и свирачином.
-Петровићи су земљорадници и накупци.
-Мојсиловић је ковач и земљорадник.