Порекло презимена, село Руцка (Чукарица, Београд)

Порекло становништва села Руцка (по књизи Рудска), градска општина Чукарица – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Село је на заравњеној коси између Великодубочког и потока Степашница. Куће су са обе стране сеоског пута, који косом води, као и дуж сокака, који се од тог пута одвајају.

Воде.

Потоци су незнатни, а нарочито поток Степашница, који већ с пролећа пресуши. Куће су далеко од потока, који им при надоласку не наноси никакве штете. Извора („живих“) у овоме селу нема. Прича се да их је било, па су сада затворени*. Воде се већином користе са Саве а само су неки ископали бунаре, колико за своју употребу.

*Верује се да су их Мађари сланином затварали.

Земља, паша и шуме.

Атар овог села био је раније већи него данас. Према Умци је допирао као и данас до потока Степашница, а даље према изворишту тог потока до поточића Мале Степашнице, па до Капија (са супротне стране Виса) и Орова Потока, затим (према Малој Моштаници) повише Самара до Клења, па на Гробове близу Саве. Онда је Велико-Дубочка Долина спадала у атар Руцке а сада припада Малој Моштаници, а пола Руцкој. Земље за обрађивање има на местима званим: Степашница, Вис, Самар, Дубоко, Караула и др. Шуме и паше има у Велико-Дубочкој Долини. То је својина целог села.

Тип села.

Руцка је село разбијеног типа. Куће су дуж сеоског пута, који води косом. Пут је широк, куће негде близу пута а већином увучене у двор. Око кућа су омањи воћњаци. У доњем делу села куће су местимично ближе једна другој, а што се више иде уз косу све су разређеније, готово растурене као у селима разбијеног шумадијског типа. У селу има око 45 кућа.

Име селу.

О имену Руцка (Рудска) не прича се ништа, а име Степашница, како се данас зове поточић и долине између Руцке и Умке, веле, да је постало по неком Степану, који је владао Београдом.

Старине у селу.

На месту Караули постојало је Маџарско гробље, од којег данас нема никаквих трагова; сав је камен разнет, нарочито када је зидана оближња црква. На том месту су данас њиве.

Испод брда Самаре при орању наилази се на вериге, саџаке, секирице, цигле и др. Наилазили су и на жрвњеве за млевење жита. Све то као да опомиње поглавитро на некадашње збегове.

По шуми се познају складови некадашњих њива, где је доцније нарасла шума.

У доњем делу долине потока Степашнице постоји старо село, где је у почетку било данашње село Руцка (Рудска). Онда је само око тога села било мало земље за обрађивање а сва остала земља је била под шумом. Одатле су се становници пре 50 година, због болештина, преместили на место данашњег села*.

*Први се преместио из старог села Петар Алимпић.

 

Постанак села и порекло становништва.

Данашње село Руцка (Рудска) постало је за време владе кнеза Милоша. На великој савској ади Циганлији према Чукарици постојало је Хрватско Село, чијих је кућа било и поред Саве (код Чукарице). Становници тог села били су поглавито пореклом Личани („Рвати“) због чега је и село названо „Рватским“, а пре но што су се ту настанили, живели су, како неки веле, у Савамали у Београду, јер је онда Сава-Мала била село, које помиње Јоаким Вујић 1826. године. Када је кнез Милош уређивао Савамалу (подигао чаршију и др.), пресели на велику савску аду код Чукарице. Ту село није остало дуго посте тога. Кнез Милош присвоји аду и становници су се морали одатле одселити. Дознавши да у близини Умке има доста незаузете земље, кнез Милош нареди, да се становници аде преселе у долину Степашнице на место које се данас зове Старо Село, где је најпре било данашње село Руцка (Рудска). Ту је било онда 10-15 кућа, крвињара и плетара. Становници, који су тада живели у селу и били досељени са аде су:

–Матешићи по старом Вид, пореклом Личани, Никољдан

–Зарић Андреја није имао потомака.

–Радовић Илија није имао потомака.

–Илић Ђурђе, од кога води порекло Радиоица Илић – Личани.

–Корица Тома од кога има потомака по женској линији – био пореклом из Немачке.

–Милинковићи су потомци од Јове – Личанина, Ђурђевдан.

–Крстић Милош је био из Срема, нема потомака.

–Радусиновић Андрија, пореклом Личанин од кога данас има женских потомака.

–Алимпићи потичу од Алимпија – пореклом из Купинова у Срему***.

–Марковићи су потомци Марка за кога веле да је пореклом из Балатуна у Семберији***.

–Брковићи су потомци Личанина Марка Брковића, Јовањдан.

–Цимешићи или Стевановићи су Личани, задруга од 20 душа, Ђурђевдан.

–Симићи (Живко и Мија) од којих нема потомака.

–Ђурађ Бели, који није имао потомака.

Остале су се породице доселиле после ових, пошто је било насељено место Руцка (Рудска):

–Марковићи су од Бијељине у Босни, одакле им је дошао деда садашњем Марку***.

–Марковићи су из Бољеваца у Срему одакле им се доселио деда, Никољдан.

–Васиљевићи су из југозападних крајева данашње Србије (од Чачка или Ужица) одакле им је дошао предак пре 50 година, најпре служио у селу, потом се удомио, Јовањдан.

–Дамњановићи су из Кнежевца, старином из Босне, Ђурђевдан.

–Јовановићи су од Бања Луке у Босни, одакле је дошао предак Ђурађ, који се овде оженио, Јовањдан.

–Николићи су од Ужица, предак им Јован „Ера“, Томиндан.

–Томашевићи су из Шамца у Босни поред Саве, Стевањдан.

–Антоновић Живан је дошао жени у кућу из Великог Села а старином је из Крчедина у Срему, Ђурђевдан.

–Радовић Јован је из Босне, Јовањдан.

–Симић Михајло је из Рвата код Обреновца***.

–Симић Милош је из Беодре(?), Св. Василије.

–Павловић Милан је из Мале Моштанице, Томиндан.

–Вулетић Ђока је из Бољеваца, дошао пре 10-15 година, Аранђеловдан.

Сеоска слава је Спасовдан.

 

***не каже се коју славу славе.

 

ИЗВОР: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.