Насеља Града Београда

249 коментара

1. 9. фебруар 2013. у 20:59

   Tomic

   Dobro vece svima.Dali neko zna poreklo sela,Калуђерица,Градска општина Гроцка

   Одговори

2. 9. фебруар 2013. у 21:37

   Александар Маринковић

   За Томића:
   По предању, у средњем веку је у околини постојао женски манастир. Током турске владавине било је забележено као мало насеље од свега неколико кућа. Интезивније се насељава у време Велике сеобе и то становништвом из Левача те источне Србије и Македоније.

   Одговори

   • 10. фебруар 2013. у 10:32

     Tomic

     Aleksandre hvala na odgovoru.ako nisam dosadan hteo bi date upitam za to tursko zabelezenje dali su tu zabelezeni i imena stanovnika,i gde bi mogao da ga nadem.pozdrav od tomica

     Одговори

     • 10. фебруар 2013. у 14:57

       Александар Маринковић

       Што се тиче турских пописа, приметио сам да су они често записивали само личне име и име оца.
       Од ових каснијих досељеника, мислим да се помињу породице Мусић и Веселиновић, али нисам 100% сигуран, с обзиром да још немам Етнографски зборник који покрива околину Београда.

       Одговори

       • 10. фебруар 2013. у 18:41

         Tomic

         Aleksandre, sto se tice porodice Veselinovic oni i danas postoje u Kaluderici. Cudi me da se ne pominje Tomic familija. Moj otac je Tomic Milivoje – rodjen 1928-1985 njegov otac Dragomir-rodjen 1903. njegov otac Mihailo poginuo u Prvom svetskom ratu 14-18? negov otac Gaja nasa slava sveti Joakim i Ana 22. septembar. Familiji Tomic kumovao obor knez grocanski Marko Carapic koga su Turci uhvatili na kumstvu u Tomic familiji u Kaluderici moji stari su pricali da je ugusen u dvoristu na stolici gajtanom, da su morale zene i deca da gledaju. A svuda citam da je posecen. Koliko je sta istina ne znam.

         Одговори

3. 1. март 2013. у 22:23

   Милодан

   Обреновац и околна села, Бело Поље. Према књизи Љубомира Љубе Павловића “Антопогеографија ваљевске Тамнаве”, издање 1912. године.

   Бело Поље је уз Обреновац, одмах преко Тамнаве и поред Колубаре. Земљиште је равно и без иједне приметне узвишице, али препуно бара, које при поводњима пуне обе реке, потпомогнуте реком Савом. Сеоске кућа су збијене око сеоских бара и поред сеоског пута, с једне и друга стране.
   Млакве су или барске или речне отоке с изворима са стране, отичу стално преко зиме, не мрзну се, већ се пуше, а како је у коритима река, оне их при поводњима кваре и премештају. Оваквих извора има у Лајковцу, Јабучју, Белом Пољу, Коцељеви, Совљаку, Новацима и др.
   Стара напуњена или затворена корита, којима је река Колубара некада текла, било насута, било шумом обрасла, зову се Стараче, например Старача у Јабучју и Лајковцу, Стара Колубара у Белом Пољу и Обреновцу. Одвојени кракови реке су очаге: очаге у Јабучју, Лисом Пољу, Стублинама и др.
   При ушћу Колубаре у Саву и Тамнаве у Колубару налазе се: забрешке, обреновачке и белопољске баре: Баре, саме по себи, нису великог обима, али кад Сава надође и успори колубарску и тамнавску воду, онда се спајају и захватају више од 2000 хектара у простору, јер се протежу дубоко уз обе реке. И ове се баре испражњавају брзо када се Колубара и Тамнава повуку у своја корита. Баре и потопљена земљишта и овде се зову полој. И овај полој је издељен, само обреновачки полој сматра се као општинска својина. Баре по Белом Пољу су породичне заједнице, а потолита земљишта су или сеоске или обреновачке општинске заједнице. Кад се баре оцеде и ограниче на мање проторе, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или више села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су и ливадске земље. Кад су баре пуне водом, тада плаве сва нижа места па и сама села.
   Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати). Имања су изван села по потесима, који су сви заједнички и на све стране око села. Мале и џемати постоје, али немају вредности као брдска села. Путеви су по распореду сеоских кућа, где се увек морају знати главни и споредни путеви.
   У равнијим селима поред Саве постоје заједнице једног или по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огроман простор око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Бело Поље, Рвати и Обреновац имају своје заједнице у Вићу поред Тамнаве, пред Обреновцем са западне стране, поред тога што свако село има и своје засебне заједнице. Заједнице ових села служе за испаше и горосечу. Шуме се не смеју без реда сећи.
   Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. Бело Поље је раселица Звечке.
   Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
   Имена села дата по пластичним особинама зенљишта је, између осталих, и Бело Поље.
   Села, која су постала као засеоци других села пре 200 (сада 300) година је и Бело Поље, одвојено од Звечке.

   Порекло фамиија-презимена села Бело Поље, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Богићевићи и Бошковићи. Видети Бошковићи и Богићевићи.
   -Бошковићи и Богићевићи, друга половина 18. века, Срем, Ђурђиц.
   -Ваљевчићи, друга половина 18. века, Козличић у Колубари, Ђурђиц.
   -Доцићи*, прва половина 18. века, Бело Поље у Старој Србији, Никољдан.
   *Доцићи се сматрају да су оснивачи овог села и да су дали име селу, по селу, из кога су се доселили.
   -Драгачевци, друга половина 18. века, Каона у Драгачеву, Св. Врачи.
   -Илићи и Кузмановићи. Видети Кузмановићи и Илићи.
   -Карићи, друга половина 18. века, Бањалука у Крајини, Св. Стефан Дечански.
   -Кузмановићи* и Илићи, друга половина 18. века, Бањалука, Јовањдан.
   *Предак Кузман доселио се као воденичар прво на Сави, а после и на Колубари где га Карићи из овог села, као свог сељака (земљака), довели у село на своју одиву и окућили.
   -Ранковићи, после 1827. године, Срем, Никољдан, уљези у Доциће.
   -Савићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђиц, уљези у Бошковиће.
   -Селенићи, друга половина 18. века, Стари Влах, Лучиндан, повећа и угледна задруга.
   -Томићи, после 1827. године, Бела Крајина, Лучиндан, уљези у Селениће.
   -Филиманићи, после 1827. године, Лончаник у околини, Ђурђиц, доводци.
   -Шуваковићи, после 1827. године, Орашће у Босни, Ђурђевдан.

   Одговори

4. 2. март 2013. у 22:07

   Милодан

   Обреновац и околна села, некадашња Бресква (сада засеок Уроваца Бреска). Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. За то су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
   Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре (о којој ће бити речи у наредним наставцима), од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом баром. Нурча је заостатак велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве.. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
   Сеоске спахије од турске народности нису живеле по селима него по суседним градовима, као и спахије села горњих ваљевских области. Турци с Уба и Палежа (Обреновца) нису били спахије већ од трговачког и занатлијског рода, живели су измешани са Србима и бавили су се узгред и земљорадњом. Многи су имали по селима своје дућане, радње или ханове и уз њих и непокретна добра, на којима су насељавали сељаке српске народности. И у Коцељеви поред старе цркве, и у Црниљеву, где је данашње друмско насеље, и у Непричави испод Остреша, и у Брескви поред старе цркве, било је помешаних и српских и турских породица, које су биле на тим имањима.
   Имање старе брештанске цркве прешло је у руке данашњих уровчана, а црквене зидине, које су биле ограђене, докле их Сава није однела биле су сеоска својина, као и старо гробље у њеној близини.
   Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоја Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је Сава тиме дубоко ушла у стару Брескву. Још ови старци причају, да су запамтили по причању својих старих, да је село Бресква (Бреска) било око цркве и да од цркве, на 200 метара на север, било корито реке Саве.
   Звечка је раселица старог савског села Брескве и њеног засеока Мале Звечке, која је била око садашње цркве у Ружичиној Међи. Бресква (Бреска) је данас а и у време када је ово писано заселак села Уровци – од које су (Уровци) раселица Брескве. Хрвати (данас Рвати) су, такође раселица старе Бреске као и села Ратари и Кртинска.
   У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих села ове области помињу се 76 насељених места уз две варошице, које Вук назива касабама (УБ и Палеж-Обреновац). Код Вука је у списку село Бресква, које данас не постоји и засеок је Уроваца.
   Подразумева се да је Бресква добила назив по истоименом воћу.
   И Звечкој, до Уроваца и старе Брескве, поље око садашње (и данашње, оп. Милодан) цркве зове се Ружичина Међа или Мала Звечка (опширније – код села Звечка).
   Од Грабовца, поред Велике Баре, низ Купинац, ишао је у касније доба овај исти пут, силазио Сави на Брескви, па низ Саву спуштао и Палежу и Забрежју. Овај пут се отворио тек у оно доба, од када се Палеж подигао и од када се пронашло, да и Забрежјем осим Брескве, може бити подесна тачка за прелаз у Срем.
   У списку ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села тога доба помиње се, између осталих старих села, и Бреска (тако и у књизи пише, оп. Милодан).
   Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих старих села, и село Бресква.
   Родоначелник ове породице Арсен (Арсеновић из Кртинске, оп. Милодан) прогнат је из Рипња под Авалом, немирна духа, живе природе, те га палешки Турци ухвате и свега исеку на Бресци, а ту је и сахрањен. Његов унук осветио га је, ухватио је убицу свога деде пред Београдом и на исти начин исекао.
   За Вилиће (стара звечанска породица) прича се су стара брештанска породица, којих су били на Бресци мнного кућа, па су неке замрле, а неке се иселиле у околину Темишвара. Докле је у Звечкој само једна кућа, дотле их се по Хрватима и другим суседним селима око старе Бреске очувало више кућа.
   Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својиг братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавањ веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
   Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила.
   П. С. Линковати на село Уровци.

   Одговори

5. 2. март 2013. у 23:38

   Милодан

   Обреновац и околна села, Бровић. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Бровић је равно тамнавско село на левој страни Тамнаве, чије су куће размештене по оцедитијим местима сеоске непресушне речице Јелава, која долази из Лончаника. Иако су куће доста растурене, ипак се распознају два краја: Станковачки, западни крај и Бугарски, источни, до става Уба и Тамнаве.
   Мочила су јаки и чисти извори, дубљи од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али употребљавају као мочила за лан и конопљу. Оваквих мочила има по Забрежју, Уровцима, Пироману, БРОВИЋУ, Лисом Пољу, Брезовици и др.
   Долина тамнавска, од почетка до краја, пуне је живобара, мочила, млакова и ритова. Земљишта су наводњена, али никад потолита, већ се дају лако каналисати и оцедити. Потолитних земљишта и ритова има у Бровићу, Пироману и Лончанику.
   Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. Најбоље коње гаје поједине породице у чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи у Стублинама итд.
   У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од Старог Гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
   Бровић је раселица суседног Пиромана.
   Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица, или од мушких и женских имена и надимака је, између осталих, и Бровић. Бровић је име од презимена прве породице овог села из Пиромана, чије презиме је било Бровић.
   Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година је, између осталих, и Бровић – раселица Пиромана.
   Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
   Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукићи-Брдарских у Кожуару, Ракићи у Стубленици, Тодоровћи у Љубинићу, МИШИЋИ у БРОВИЋУ, Поповићи у малом Борку, Циглићи у Скобаљу, Бркићи у Туларима, Беговићи у Брезовици, Тешићи 1 и 2 у Новацима итд.
   Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.
   У току штампања овог издања (1912, године, оп. Милодан) многе су се велике тамнавске задруге изделиле, те данас и не могу се узети као задруге у овом смислу. Задруге: Станковића, Ашковића, Јовановића, Петрића, Јовичића, Нешића, Антонића, Тодоровића, МИШИЋА, Поповића и Милошевића изделиле су се.

   Порекло фамиија-презимена села Бровић, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Бровићи*, прва половина 18. века, Озринићи, Мала Госпојина.
   *Бровићи у Бровићу и Пироману су једна иста породица и главни творци оба села. Кад су се Бровићи с пироманског Старог Села помакли на југ и североисток, тиме су поставили темељ оснивању двају различитих села. Пореклом су из Озринића и прво су дошли у Градац, изнад Ваљева, па су једног брата оставили, а тројица сишла у Пироман и тиме створили два села. Пиромански Бровићи зову се: Гачићи и Павловићи, а бровићевски: Ђурђевићи, Павловићи и Станишићи.
   -Ђурђевићи и Јовановићи. Видети Јовановићи и Ђурђевићи.
   -Јовановићи и Ђурђевићи, друга половина 18. века, Заграде на Руднику, Јовањдан.
   -Ковачевићи, друга половина 18. века, Мајиновић у Подгорини, Алимпијевдан.
   -Лазаревићи, после 1827. године, Шуме-Стари Влах, Лучиндан, доселио се као занатлија.
   -Милутиновићи, после 1827. године, Јабучје у области, Јовањдан, велика и угледна задруга.
   -Мишићи, друга половина 18. века, Струганик у Колубари, Никољдан.
   -Муњићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Никољдан.
   -Павловићи, друга половина 18. века, Совач у Подгорини, Јовањдан.
   -Ристивојевићи, друга половина 18. века, Суводање у Подгорини, Јовањдан.
   -Симићи, после 1827. године, оближњи Лончаник, Ђурђиц.
   -Станковци* и Станковићи, прва половина 18. века, Видин, Никољдан.
   *Станковци овог села дошли су од Видина у великој давнини и у селу се зову још: Бугарчићи, Петровићи и Пешићи.

   Одговори

6. 4. март 2013. у 00:45

   Милодан

   Обреновац и околна села, Вукићевица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Вукићевица је на север од Бањана, до речице Вукодражи, по неравном и стрмовитом, али не и брдовитом земљишту и с кућама растуреним с обе стране непресушне речице Вукићевица, чији је извор у селу. Речица дели село на два повећа краја: Павловиће с леве стране и Стрмногорију с десне стране.
   На тамнавској равници налазе се местимична улегнућа округлог или елиптичног облика, која су некада била или су данас испуњена атмосферском бистром водом и народ их зове језерима. Ова језера треба разликовати од омањих водених базена, назватим барама. Језерска дна су блатњава и при крају прелазе у праве тресаве, којих има на доста места у области. Језера ове врсте су Вукићево Језеро у Вукићевици, Станаревића Језеро у Лончанику, Језеро у Орашцу, у Дубрави, Језера у Паљувима, Трлићу, Совљаку итд.
   У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих села ове области помињу се 76 насељених места уз две варошице, које Вук назива касабама. Код Вука је у списку села Бресква, које данас нема, и недостају још села: Вукућевица, Гуњевац, Милорци, Степање, Стубленица, Трњаци и Хрвати.
   Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су: Вукићевица од Орашца и Козарице од Каменице између 1818. и 1822. године.
   Вукићевица је име од творца села Вукића Павловића, чије је име остало још у имену реке и извора код садашњег заједничког гробља овог села и горњег дела Орашца.
   Стара гробља позната су под особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Бобије постоје у Докмиру, Кршној Глави, Кожухару, Дружетићу и Туларима. У Туларима, на Марковцу, налази се некакво старо гробље, које народ зове Незнано Гробље; гробље са поломљеним стећцима, неправилног облика, велике тежине, доста разнето и по изгледу је хришћанско гробље. У Бањанима до Вукићевице, је неко старо гробље, које се зове Циганско Гробље, за које се мисли да су се у њему сахрањивали скитачи Цигани-Роми, кад би их куга задесила.
   Села, која су постала као засеоци од других села у новије доба је, између осталих, и Вукићевица – раселица Орашца.

   Порекло фамиија-презимена села Вукићевица, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Арсенијевићи и Мићиновци. Видети Мићиновци и Арсенијевићи.
   -Бабићи, после 1827. године, Осат, Јовањдан.
   -Бељићи, прва половина 18. века, Причевић у Подгорини, Никољдан.
   -Богдановићи, после 1827. године, Сипуља у Јадру, Никољдан, дошао на женино имање, уљез у Бељиће.
   -Деспотовићи, после 1827. године, Толисавац у Рађевини, Алимпијевдан.
   -Живановићи, прва половина 18. века, Причевић у Подгорини, Алимпијевдан.
   -Јаковљевићи, после 1827. године, Лопатањ у Подгорини, Алимпијевдан и Ђурђиц, уљези у Живановиће.
   -Јанковићи, после 1827. године, Јадар, Никољдан и Алимпијевдан, уљез у Живановиће.
   -Лазићи, друга половина 18. века, Завлака у Рађевини, Ђурђевдан.
   -Марковићи, после 1827. године, Белотић у Рађевини, Аранђеловдан.
   -Мићиновци и Арсенијевићи, друга половина 18. века, Осечина у Подгорини, Никољдан.
   -Нинковићи, после 1827. године, Словац у Колубари, Св. Василије.
   -Павловићи*, стара изумрла породица.
   *Сељаци овог села мисле да је Вукићевицу основао некакав Вукић Павловић, за кога се не зна да ли се, када и одакле доселио. Име Вукићево остало као име селу, реци и на најглавнијем, скоро једином извору – Вукићева Чесма. Његова врло велика и разграната породица изумрла је, последњи мушки потомак изумро је пре 36 година, докле женских потомака има и данас.
   -Петровићи, после 1827. године, Бела Крајина, Никољдан, уљези у Бељиће.
   -Радојкићи, стара изумрла породица.
   -Спасојевићи, после 1827. године, Осат, Никољдан.
   -Ставановићи 1, после 1827. године, Бељин у посавској Тамнави, Аранђеловдан, доводци.
   -Стевановићи 2, после 1827. године, Брезовица у околини, Аранђеловдан, доводци.
   -Стрмногорци*, прва половина 18. века, Стара Гора у Подгорини, Ђурђевдан.
   *Стрмногорци, назвати по селу из кога су дошли, чине засебни део села и у селу сову се још и: Марковићи, Вилотићи, Тајићи, Павловићи и др.
   -Тадићи, друга половина 18. века, Плужац у Подгорини, Никољдан.

   Одговори

7. 4. март 2013. у 21:29

   Милодан

   Обреновац и околна села, Грабовац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Грабовац је на запад од Стублина, на ободу тамнавске равнице и у посавској равници, где по тамнавској плици има и неравнина, докле је посавска равница једнолика. Куће су по ободу и по равници и поређане у три велика краја: Брдо, западни део до Дрена, Видански Крај, источни део до Стублина и Доњи Крај, око Велике Баре и других сеоских бара.
   Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
   Додирна зона равни и Пљоштаре је најбогатији тамнавски крај са водом. Целом линијом, пошав од Кожуара, па све до Колубаре, на сваком кораку, има по један јак извор, који је богат водом и стално у Пљоштару преко целе године, отиче у једну или више бара. У Грабовцу и Стублинама нема куће, која нема по један овакав извор пред самим кућним вратима и ови извори су увек на вишој тераси, никад на овој, која се спушта у раван Пљоштаре.
   У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
   Јединствена и најлепша врста ових бара је Велика Бара (Голема Бара) у Грабовцу, која је постала на други начин. Велика Бара је проширено корито непресушне речице Вукићевице. Вукићевица извире у истоименом селу, на граници овог села и Бањана, постаје од два непресушна потока, тече проширеном долином, чије су обале доста стрме, али је десна стрмија од леве. Долина речице је потолита, пуна живобара, млакова, мочила и ритова; на сваком месту не може се газити него само на нарочитим коловозима прелазити. Вукићевица има увек воде, а кад дође на Дренско Брдо и грабовачко Мојсиње, онда је појачавају дренски и грабовачки извори и чесме. На речици има и млинова, који раде преко целе године на уставу, а када сиђе у грабовачку Пљоштару њено се корито нагло проширује и гради Велику Бару. Велика Бара у простору од 600 хектара је велико улегнуће, елиптичног облика, чија је велика оса Југо-источног правца, дугачка 5,5 км. Вода у бари је бистра, тиха, обрасла трском, ситом и другим барским биљем, пуна рибе и других животиња, од којих су најинтересантније разне врсте птица, које се нигде не могу видети као у овој бари. По врху Звечке Велика Бара се сужава и отиче широким каналом северног правца, који се зове Купинац.
   Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре, од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом баром. Нурча је заостатак велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
   У области се данас налазе ови облици својине: црквене, општинске, сеоске, џематске и породичне заједице, поред личне својине. Црквене заједнице или црквена имања новијих или старијих манастирских цркава, али које се ни при једној цркви нису очувале у овој целини, какву су је у почетку имале. У новије време кад су старе манастирске цркве у Новацима, Докмиру и Грабовцу прешле у световне цркве, њихова су имања постала црквена добра, која су се у знатној мери окрњила ради одржавања својих цркава. Црква грабовачка има данас 130 хектара шуме и зиратне земље првог квалитета. Зиратн земља се даје у закуп, а шуме се чувају и правилно одржавају и дају под испашу и жировницу. Закупне цене иду у црквену касу.
   У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
   Најбоље коње гаје поједине породице у чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи у Стублинама итд.
   Села у тамнавској равници или су без мала или са малама, које се зову крајевима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све куће су растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић с воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села превлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић итд…
   У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
   Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увулене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
   Имена, која би опомињала на шумско дрвеће је, између осталих, и Грабовац.
   Стара гробља позната су под особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Ова су имена дата појединим бреговима, али има бобија, која се сматрају као гробови некадашњих сеоских становника као у: Грабовцу, Орашцу, Љубинићу, Јабучју, Лајковци итд. Нарочито има ових бобија око бара, извора и мањих речица.
   Код степањске цркве сахрањени су сви свештеници из Ђелмашке и Поповића породица, а уз њих и кнез Васиљ Павловић из Бајевца. Поред јабучке цркве сахрањене су сеоске спахије 18. века и свештеници, поред докмирске виђенији калуђери, свештеници и Дабићи из Голе Главе. Код убске цркве сахрањен је Павле Даниловић, а поред грабовачке његов сродник игуман Јеремија*, поред неких још заслужних сељака из истог села и околине.
   *Игуман Јеремија је вредни старешина манастира Грабовац, рођени синовац кнеза Васиља из Бајевца, рођен 1768. године, замонашио се 6. јуча 1793. године а умро 30 децембра 1838. година у Грабовцу, где је и сахрањен и где му је подигао споменик његов сродник Павле Даниловић. Игуман је у нашим ратовима учинио знатних услуга и манастиру обезбедио велику имовину.
   Од Грабовца, поред велике баре, низ Купинац, ишао је у позније доба пут, силазио Сави на Брески, па низ Саву спуштао се и Палежу (Обреновцу) и Забрежју. Овај се
   пут отворио тек од оно доба, од кад се Палеж подигао и од кад се пронашло, да и Забрежје може бити подесна тачка за прелаз у Срем.
   Треба видети село Грабовац и његову околину, треба упознати ма ког сељака и с њиме се пустити у разговор, где се може одмах сазнати, да и у селу и по околини има доста ђулића, кремења и разног каменог и глиненог оруђа. Кад с пролећа и с јесени села: Врело, Љубинић, Јошева и Таково разоравају своју Локву, редак је случај да се не изоре по који ђулић, судић или кремен.
   У Грабовцу старац Јуриша Бабић прича да је Грабовчанин Никола Куга, предак данашњих Кужића, пошто је на својим леђима пренео кугу из Дрена до изван свога села, у то заразно и опасно доба, живео на бари са својом породицом.
   у списку села ваљевске епархије од 1735. године од тамнавских села, између осталих, помииње се и Грабовац
   Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Грабовац.
   Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.
   Прави Бугари су најновији досељеници, насељени у Обреновцу, Грабовцу и Звечкој и баве се баштованским пословима. Још се упорно држе, не славе, али набавком имања и сталним насељавањем и бављењем земљорадњом мењају се, примају славу, одело и мењају говор.
   Наставиће се…

   Одговори

8. 5. март 2013. у 00:03

   Милодан

   Порекло фамиија-презимена села Грабовац, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Аћимовићи 1, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан, уљези.
   -Аћимовићи 2, после 1827. године, Велико Село у Јадру, Јовањдан, уљези у Илиће 1.
   -Бабићи 1, друга половина 18. века, Козјак у Јадру, Никољдан.
   -Бабићи 2, после 1827. године, Баљалука, Никољдан.
   -Божићи, после 1827. године, Драксин у ужичком округу, Никољдан, уљези.
   -Бранковићи и Николићи. Видети Николићи и Бранковићи.
   -Буљубашићи и Филимоновићи. Видети Филимоновићи и Буљубашићи.
   -Бурмази, друга половина 18. века, Цикоте у Јадру, Аранђеловдан.
   -Васићи 1 и Нешићи. Видети Нешићи и Васићи.
   -Васићи 2, друга половина 18. века, Козјак у Јадру, Ђурђиц.
   -Веселиновићи, прва половина 18. века, Петровчић у Срему, Ђурђиц.
   -Видојевићи, друга половина 18. века, Бела Крајина, Ђурђиц.
   -Војскићи, прва половина 18. века, Војска у Ресави, Ђурђиц (или Аранђеловдан).
   -Вукојчићи*, стара породица, Јовањдан.
   *Вукојчића кућа је у Виданском Крају и на умору. Из ове породице је капетан Вукојица, капетан у добровољачкохј аустријској војсци, а у нашим устанцима и прост војник, који је умро код своје кућа и сахрањен у свом сеоском гробљу.
   -Гајићи, после 1827. године, Меховине у Посавској Тамнави, Ђурђиц, уљез у Бурмазе.
   -Гердијани, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
   -Глишићи, после 1827. године, Бугарска, Ђурђевдан, доселили се као баштовани.
   -Годићи, после 1827. године, Лесковице у Подгорини, Ђурђедан, иста породица са Годићима у Стублинама.
   -Голићи (Гољићи), друга половина 18. века, Брдарица у Посавској Тамнави, Никољдан. Данас у Грабовцу постоје ГОЉИЋИ, отуда ова дилема, оп. Милодан.
   -Деспотовићи, друга половина 18. века, Велико Село у Јадру, Ђурђевдан.
   -Ђорђевићи, после 1827. године, Бугарска, Никољдан, дошао као баштован.
   -Жуњићи, после 1827. године, Стари Влах, Никољдан и Аранђеловдан, блиски са Жуњићима у Село Лајковцу.
   -Илићи 1, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
   -Илићи 2, после 1827. године, Дубица, Никољдан.
   -Јањићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.
   -Јевтићи, после 1827. године, Звечка у суседству, Лучиндан, уљез у Пушиће.
   -Јеличићи и Максимовићи. Видети Максимовићи и Јеличићи.
   -Јовановићи 1, после 1827. године, Каменица у Подгорини, Јовањдан.
   -Јовновићи 2, после 1827. године, Срем, Митровдан.
   -Јордановићи, после 1827. године, Бугарска, Богојављење, дошао на Јуришића имање.
   -Ковачевићи 1, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Никољдан, велика и угледна задруга.
   -Ковачевићи 2, друга половина 18. века, Бела Крајина, Јовањдан.
   -Комановићи (Комани) друга половина 18. века, Куманово, Јовањдан.
   -Коњевићи, друга половина 18. века, Бела Крајина, Ђурђиц.
   -Кричковићи, после 1827. године, Колашин, Ђурђевдан.
   -Лазићи, друга половина 18. века, Бајевац код Уба, Никољдан.
   -Љубојевићи, друга половина 18. века, Кленовац у Белој Крајини, Ђурђевдан.
   -Максимовићи и Јеличићи, друга половина 18. века, Велико Село у Јадру, Стевањдан.
   -Марићи и Петковићи. Видети Петковићи и Марићи.
   -Маринковићи 1, друга половина 18. века, Уб, Ђурђевдан, предак дошао као терзија.
   -Маринковићи 2, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, велика задруга.
   -Марјановићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Јовањдан, повећа задруга на Јуришића имању.
   -Мартићи 1, после 1827. године, Каменица шабачка, Аранђеловдан.
   -Мартићи 2, после 1827. године, Бањалука, Ваведење Пресвете Богородице и Аранђеловдан, уљези у Мартиће 1.
   -Матијевићи и Филиповићи. Видети Филиповићи и Матијевићи.
   -Матићи*, друга половина 18. века, Гола Глава, Никољдан.
   *Предак ове необично угледне породице звао се Добривоје Дулић, који је оставио после ссебе синове: Матију, Стевана и Радослава. Стеван је погинуо на Засавици, Радослав на Београду. Марко, Матијин син, био је на Ражњу, Братачићу, Пожаревцу и Дубљу (у устаничким борбама, оп. Милодан) и код њега је конаковао Јоаким Вујић 1887. године. Стеванов син призетио се у Синђелиће у селу и од њега има две кућа Синђелића.
   -Мијатовићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Ђурђевдан.
   -Микићи, после 1827. године, оближњи Орашац, Лучиндан. Сви Микићи у околини су иста породица и циганског порекла, Румуни.
   -Милетићи, после 1827. године, Осат, Томиндан.
   -Милутиновићи, друга половина 18. века, Коњуша у Рађевини, Јовањдан.
   -Мирићићи 1, после 1827. године, Босна, Ђурђевдан.
   -Мирићићи 2, после 1827. године, оближње Ушће, уљез у Мирићиће 1.
   -Михаиловићи, стара изумрла породица.
   -Неговановићи, друга половина 18. века, Брезовица у Рађевини, Аранђеловдан.
   -Нешићи и Васићи, прва половина 18. века, Осат, Никољдан.
   -Николићи 1 и Бранковићи*, прва половина 18. века, Дробњаци, Ђурђевдан.
   *Николићи старином, данас Бранковићи, најугледније грабовачке породице су од таковских Марковића и из њихове породице је Бранко Николић, буљубаша кнеза Алексе Ненадовића. У селу се зову још: Чолићи, Танкосићи и Бранковићи.
   -Николићи 2, после 1827. године, Бањалука, Стевањдан.
   -Обрадовићи, друга половина 18. века, Вршац, Св. Аврамије, повећа задруга румунског порекла.
   -Обрићи, после 1827. године, Војска у Ресави, Јовањдан.
   -Пантићи, друга половина 18. века, Белотић у Рађевини, Лазаревдан.
   -Петковићи и Марићи, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
   -Петровићи 1, после 1827. године, Никшићка Жупа, Лучиндан.
   -Петровићи 2, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Ђурђевдан, уљези у Михајловића имању.
   -Прелићи (или Предићи), друга половина 18. века, Варна код Шапца, Лучиндан, протерана хајдучка породица.
   -Рајковићи, после 1827. године, Бугарска, Никољдан, бугарске народности доводци.
   -Ракићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Ђурђиц.
   -Рашићи, друга половина 18. века, Босанска Крајина, Лучиндан.
   -Сердаревићи, после 1827. године, Маковиште у ужичком округу, Срђевдан и Никољдан, уљези.
   -Симићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Св. Стефан Дечански.
   -Синђелићи, прва половина 18. века, Војска у Ресави, Ђурђевдан, свештеничка породица.
   -Сремчевићи и Топаловићи. Видети Топаловићи и Сремчевићи.
   -Станковићи 1, после 1827. године, Бугарска, Никољдан.
   -Станковићи 2, после 1827. године, Бањалука, Аранђеловдан, уљези у Мартиће.
   -Станковићи 3, после 1827. године, Лика, Ђурђиц.
   -Станојевићи, друга половина 18. века, Радаљ у Рађевини, Лучиндан.
   -Степановићи, после 1827. године, Дубица, Св. Петка.
   -Стојановићи, друга половина 18. века, осат, Ђурђевдан.
   -Топаловићи и Сремчевићи, прва половина 18. века, Карловчић у Срему, Св. Трифун.
   -Угриновићи, друга половина 18. века, бела Крајина, Јовањдан.
   -Филимоновићи и Буљубашићи*, друга половина 18. века, Опленић у Гружи, Никољдан.
   *Филимоновића претка довео је као свога буљубашу и кабадахију Господар Јеврем Обреновић и населио у Дрену и Грабовцу, где су и данас једни поред других. Предак им је последњих година представљао власт и завршио као царински чиновник а умро у овом селу и сахрањен код своје цркве.
   -Филиповићи и Матијевићи, друга половина 18. века, Бујачић у Колубари, Св. Трифун.
   -Чанићи*, стара породица, Јовањдан.
   *Чанићи су познати по некаквој прабаби Чани, чија су два сина били аустријски добровољци и оба погинула у француско-аустријским ратовима. Чанића је породица до скорашњих година била и свештеничка породица, те се потомци зову још и Поповићи, који су у доњем крају. Чанићи се зову још и: Вилотићи, Димитријевићи, Ђурићи и Кужићи.
   -Шајиновићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
   *Шајиновиће, као своје сроднике, населили су у овом селу Грбовићи и Даниловићи, они су од некакве Шајин-Куле у Жупи и сви су у Грабовцу у доњем Крају, а одмах на исток велике Баре су звечански Шајиновићи и Драгићевићи. У селу се зову још: Гајићи, Којићи, Пушићи и Мојићи, и они су око Видана.

   Одговори

9. 5. март 2013. у 22:39

   Милодан

   Обреновац и околна села, Дрен. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Дрен је посавско село на речици Вукићевици на ободу тамнавске равнице, а и по посавској равници. Сеоске куће су по ободу и по равници и збијене око сеоских бара. У селу су три краја: Горњи Крај, западни део до Орашца, Доњи Крај, на исток до Грабовца и Пљоштара, део села по равници.
   У селима Дрену и Грабовцу сеоске заједнице у Дубрави издељене су па онда у селу затекла се живе, пунолетне мушке главе и свакој указат је сразмерно једнак део и дат на уживање, макар појединци живели у задругама и највећем богатству. Ове заједнице нису дате сељацима за вечите времена; дато им је да га уживају докле хоће или докле постоји њихово мушко потомство. Сваки се може одрећи права уживања, кад год буде нашао за потребно, када његов део прелази у својину села, и оно га даје оскудноме. Умре ли уживалац овог имања прелази на његове непосредне потомке. Право уживања може се и на другог пренети и другоме уступити, али тај пренос и уступљење може се само једанпут учинити и више не. Нико не може уживати више од два дела, а право уживања нема онај, који се после деобе ових заједница доселио у село. Досељеници стичу право на уживање оних делова, који су или напуштени или су им уживаоци замрли без потомства и село им дало. Ако се једна задруга подели, онда право уживања дели на равне части. Приновљени задругари, као и новији досељеници, до ових имања долазе преким путем. Уз уживања скончане су и ове дужности: плаћање пореза са свим трошковима, незадуживање истог имања и одржавање у стању, каквом је примљено. Имање се зирати, али се шума, ако би је било, не сме дизати, њу је власно само село дизати и своје потребе њиме подмиривати. Нико не сме овакво имање залагати ни порезом нити каквим другим дуговима.
   Старих планина или шума нема, исечене су и на њиховим местима су зиратне земље. Старе шумске целине Дубраве између Орашца, Љубинића и Дрена и других посавских села данас нема, остало је мало појединачних забрана и нешто запуштених места, на којима се сама шума подигла или остала зиратна земља.
   Сви задружни и имућнији домови имају поред ове две куће још по једну или две друге; задруга Јовичића у Дрену, Нешићи у Скели и Беговићи у Брезовици по три куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Црниљеву и Ђапићи у Букору и четири куће.
   Имена, која би опомињала на шумско дрвеће је, између осталих, и село Дрен.
   Још се држе старе, напуштене цркве у Дрену, Орашцу и Црниљеву.
   Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Дрен.
   Породица Лазаревићи су пореклом из Бирча и од три брата, па се један населио у Свилеуви, други у Баталагама, а трећи спустио се Сави, у Дрен, и тиме обезбедио прелаз преко реке у случају потребе. А да би имали склониште у прекосавским областима, они су првог сина, свога брата у Дрену, пребацили у Купиново, од кога и данас има потомака.
   Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
   Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукићи-Брдарских у Кожуару, Ракићи у Стубленици, Тодоровћи у Љубинићу, Мишићи у Бровићу, Поповићи у малом Борку, Циглићи у Скобаљу, Бркићи у Туларима, Беговићи у Брезовици, Тешићи 1 и 2 у Новацима итд.
   Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.
   Јаношевића (Јовичића) задруга у Дрену је из Крајине. Овог презимена (Јаношевић) нема у књизи Љубе Павловића и списку породица мада постоји породица Јаношевић у Обреновцу, оп. Милодан.

   Порекло фамиија-презимена села Дрен, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Алимпићи и Илићи. Видети Илићи и Алимпићи.
   -Аћимовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Ђурђевдан, доводци уз матер.
   -Бањци, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
   -Барусани*, стара породица, Никољдан.
   *Барусани су у Горњем Крају и познатипо презименима: Мирковићи, Живановићи и Јовановићи.
   -Батићи и Симићи. Видети Симићи и Батићи.
   -Бранковићи, друга половина 18. века, Бобова у Подгорини, Никољдан.
   -Букури, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.
   -Васиљевићи и Илићи. Видети Илићи и Васиљевићи.
   -Васићи, после 1827, Осат, Лучиндан.
   -Вићентићи, прва половина 18. века, Милина у Јадру, Никољдан.
   -Вучковићи, прва половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Никољдан.
   -Гаврићи*, прва половина 18 века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
   *Гаврићи, како сами своје презиме изговарају, јесу најмногобројнија дренска породица, позната још код презимена: Спасићи, Ђокићи, Јанковићи, Мијаиловићи и Марковићи у Горњем Крају и Живковићи у Пљоштари.
   -Грујући, после 1827. године, Карловчић у Срему, Св. Петка.
   -Деспотовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Св. Василије.
   -Дошени, после 1827. године, Равни Котари, Јовањдан.
   -Драгојловићи и Чулићи. Видети Чулићи и Драгојловићи.
   -Живановићи 1, друга половина 18. века, оближњи Љубинић, Јовањдан, од Васића из Љубинића.
   -Живановићи 2, друга половина 18. века, Бељин у Посавској Тамнави, Никољдан.
   -Живановићи 3, друга половина 18. века, Лукавац у Колубари, Јовањдан, задруга и уљези у Живановиће 1.
   -Живановићи 4, после 1827. године, Рача у ужичком округу, Аранђеловдан.
   -Илићи 1, Алимпићи и Васиљевићи, прва половина 18. века, Клинци у Колубори, Аранђеловдан.
   -Илићи 2, друга половина 18. века, Сушица у Подгорини, Јовањдан, уљези у Гавриће.
   -Јанковићи, после 1827. године, Бела Крајина, Јовањдан, уљези у Младеновиће.
   -Јовановићи, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.
   -Јовичићи, прва половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Никољдан.
   -Карићи, стара породица, Св. Враче.
   -Којићи, друга половина 18. века, Лелић у Подгорини, Никољдан.
   -Лазаревићи 1, после 1827. године, Јаково у Срему, Јовањдан.
   -Лазаревићи 2, полсе 1827. године Шимановци у Срему, Јовањдан.
   -Магудовићи, после 1827. године, Осат, Аранђеловдан, велика и имућна задруга.
   -Мандићи, друга половина 18. века, Дубица, Часне Вериге,
   -Марићи, друга половина 18. века, Јевовац у Б. Крајини, Никољдан, Св. Роман.
   -Марјановићи, друга половина 18. века, Стр. Гора у Подгорини, Никољдан.
   -Марковићи, друга половина 18. века, Варна у Бугарској, Алимпијевдан, уљез у Радулиће.
   -Мијатовићи, после 1827. године, Бела Крајина, Јовањдан уљези у Младеновиће.
   -Милановићи, после 1827. године, Плужац у Подгорини, Никољдан.
   -Милојевићи, после 1827. године, Б. Крајина, Св. мученик Калиник.
   -Миросављевићи, друга половина 18. века, Крајина, Јовањдан и Игњатијевдан, повећа задруга и уљези у Гавриће.
   -Мишљеновићи, после 1827. године, Моравица у Хрватској Крајини, Игњатијевдан.
   -Младеновићи, друга половина 18. века, Кланица у Колубари, Јовањдан, уљези у Гавриће.
   -Ненадовићи, после 1827. године, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц.
   -Николићи 1, после 1827. године, Бачка, Мала Госпојина.
   -Николићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
   -Обрадовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
   -Павловићи 1, после 1827. године, Карловчић у Срему, Св. Петка.
   -Павловићи 2, после 1827. године, Крајина, Никољдан.
   -Радулићи*, стара породица, Алимпијевдан.
   *Радулићи су већ на умору, представљени су само једном кућом без мушких потомака.
   -Ракићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Никољдан.
   -Ранитовићи, после 1827. године, Банат, Никољдан.
   -Ранковићи, после 1827. године, Црвена Јабука у околини, Ђурђиц.
   -Савићи, прва половина 18. века, Леовић у Азбуковици, Михољдан.
   -Симићи и Батићи, прва половина 18. века, Доња Буковица у Подгорини, Ђурђевдан.
   -Станојевићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Аранђеловдан.
   -Тодоровићи, друга половина 18. века, Равни Котари, Никољдан и Аранђеловдан, уљез у Николиће 1.
   -Филимоновићи, друга половина 18. века, суседни Грабовац, Никољдан.
   -Чулићи и Драгојловићи, друга половина 18. века, Свилеува, Јовањдан.
   -Шарчевићи, после 1827. године, Б. Крајина, Стевањдан.

   Одговори

10. 6. март 2013. у 22:40

    Милодан

    Обреновац и околна села, Забрежје. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

    Забрежје је на обали Саве, северно од Обреновца, равно село без и најмање узвишице с кућама распоређеним по мачванском или сремском типу. Иако је село мачванско, ипак се у њему јасно распознају три краја: Град, западни део села, Брдо, новији део села поред окружног друма и Ружичићи, источни део села, а у исто доба и најстарији.
    Ни пројектована железничка пруга, која је последњих године изграђена и пуштена у саобраћај (1908. године) неће кроз дуги низ времена моћи привући тамнавска села својој полазној тачци Обреновцу или његовом пристаништу Забрежју, почем иде левом колубарском обалом и кроз целу област врло мало удаљава од реке и тиме средиште области и већи број села оставља изван свога домашаја.
    Кад је између српског деспота Стевана и угарског крађа Жигмунда закључен знаменити уговор о предаји Стевану и његовим непосредним потомцима, ако их буде имао, Мачве с Београдом и градом Голупцем, већ из тога доба помињу се нека села ове области, која је краљ Жигмунд дао у правију челнику Радичу, које наследник Стеванов Ђурађ утврђује и одобрава. У истом хрисовиљу датираном 31. августа 1429. годин помињу ова села из данашње Тамнаве: Љутице, Забрежје, Бошњаци и Трстеница, поред других, која су по суседним областима.
    А када Аустријанци и по четврти пут заратише са Турцима у 1788. години и када своју добровољачку војску, састављену од доброваљаца наше народности, избацише на Забрежје, село ове области, под заповедништвом пуковника Михаљевића, тада је Тамнава, и по трећи пут потпала под Аустро-Угарску. Али, иако је Михаљевић, на Забрежју, направио велике опкопе и узео га за главну тачку својих даљих операција, ипак је све Свиштовским Миром од 24. јула 1792. године пропало и остало по старом, као и пре 1788. године, што даде повода да кроз мирну Тамнаву прохује бесне хорде Махмуд-паше Бушатлије.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство.
    Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа.
    Мочила су јаки и чисти извори, дубља од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за („кисељење“) лан и конопљу. Оваквих мочила има у Забрежју, Уровцима, Пироману, Лисом Пољу, Брезовици и др.
    При ушћу Колубаре у Саву и Тамнаве у Колубару налазе се: забрешке, обреновачке и белопољске баре: Баре, саме по себи, нису великог обима, али кад Сава надође и успори колубарску и тамнавску воду, онда се спајају и захватају више од 2000 хектара у простору, јер се протежу дубоко уз обе реке. И ове се баре испражњавају брзо када се Колубара и Тамнава повуку у своја корита. Баре и потопљена земљишта и овде се зову полој.
    Кад се Сава на Забрежју и око Обреновца изађе из свога корита и потопи околину, тада Купинцем пуни Великуу Бару, те се и она разлива у северном правцу два пута већи простор, него што га има.
    Испод села Забрежја, према сремском селу Бољевцу, су забрешка Кључ и Вић потолита земљишта, која Сава плави и на њима оставља местимичне баре, које нису особите вредности.
    Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља.
    Старији људи, како у брдским тако и по равнијим селима, доживели су у данашњим својим осамдесетим година оба снега. Први је пао крајем фебруара 1831. године а други на Беле Покладе 1864. године, оба су била више од 1,5 метра висине, трајала по пет дана, па се отопила. Кад се узме да је и 1907. године био висок и дуготрајан снег, онда отприлике на сваке 34 године Тамнаву покрију повећи снегови и зиме трају дуже времена.
    Старци Косан Лелићанин из Трлића, Јован Ђотуновић са Ушћа и Беља Ружичић са Забрежја, поред других, причају да су ови снегови били тако високи, да су њихови стари били принуђени крчити и отварати путеве, где се по три дана нија могло изаћи из куће и куда на страну ићи
    Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати)
    Имања старе брештанске цркве прешло је у руке данашњих уровчана, а црквене зидине, које су биле ограђене, докле их Сава није однела биле су сеоска својина, као и старо сеоско гробље у њеној близини. Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоје Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је тиме Сава ушла дубоко у стару Бреску, 200 метара.
    Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. У полојским селима њиве су у потесима: Сваки потес има опште име, а њиве немајуњиве немају и сваки је одређен за одређену врсту усева или је под шумом, или под ливадама и пашњацима. Забрежје има своје сталне зиратне потесе: Стари Ћумрук, Град, Шумарице, Ћелије, Бреску и Брдо, ливадске и за пашу: Полој и Баре и сеоске заједнице за испашу: Кључку и Вић.
    Пчеларство је споредно занимање више од једне половине домова у области, нарочито задружних домова: Гајење пчела је примитивно, а има трагова рационалнијег пчеларства у Букору, Свилеуви и Забрежју.
    Стока се држи изван кућа или у њиховој непосредноој близини, где су и сточна храна и сточне зграде сталне и непокретне. Оваква села су Забрежје и Звечка. Забрежје почиње од пристаништа и простире се право на исток реци Сави.
    Никола Мандић из Каменице и Јован Бабић из Забрежја сами су са својим синовима, па имају по три куће. Једна од ових кућа је главна и у њој су гостинске собе и стан старешине задруге, у другој, која је приближна њој, општа трпезарија, једна гостинска соба и стан најстаријег задругара, трећа је је општи стан свих задругара, а четврта, ако је има, је кућа за кување.
    Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
    Имена села дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Забрежје.
    На Забрежју, западни, уздигнутији део села зове се Град, а тако се зове и насељени део села у њему. Град је остатак од старог Михаљевића шанца, који је заостао као издугнитије место у селу.
    Од Грабовца, поред Велике Баре, низ Купинац, ишао је у позније доба пут, силазио Сави на Брески, па низ Саву спуштао се и Палежу (Обреновцу) и Забрежју. Овај се
    пут отворио тек од оно доба, од кад се Палеж подигао и од кад се пронашло, да и Забрежје може бити подесна тачка за прелаз у Срем.
    У стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година спада, измњђу осталих, и Забрежје.
    Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју.
    Наставиће се..

    Одговори