Порекло презимена, село Сибница (Сопот, Београд)

Порекло становништва села Сибница, Градска општина Сопот – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Положај села.

Село је са обе стране Сибничке Реке, десне притоке реке Турије.

Тип села.

Село је подељено у три краја, Горњи, Доњи и Брђански Крај.

Име селу.

Име Сибница је, веле, по томе, што је у селу постојала кула у коју је, приликом градње, сипано блато, те отуда Сипница а затим Сибница.

Старине у селу.

У селу постоји Маџарско Гробље. На њему је било камења, које је употебљено за градњу цркве, а ту су ископаване људске кости, лобање и др. Код Сеоне у атару овог села причају да је било село Сеоница, које је доцније нестало. Ту је близу Манастирина, где је постојао манастир. Прича се, да су калуђери тога манастира заклали дете, које су ту хајдуци склонили. Због тога хајдуци поубијају калуђере, те манастир поропадне а затим је и село Сеоница уништено. У атару овог села (Сибнице) постоји Селиште, где је најпре било данашње село Сибница, па је одатле, због турског зулума, измештено на садашње место. Онда су, веле, у селу биле 4 куће. Ту су данас ливаде и њиве. На Селишту су при орању становници налазили вериге, тестије и др. Хан, где су за време Првог устанка, поубијани Турци, био је поре д рума, који је водио кроз село а близу данашњег дућана према чесми.

 

Постанак села и порекло становништва.

У селу су најстарије породице:

–Иванковићи*, Поп-Лазићи или Обрадовићи, славе Никољдан.

*За њих се прича да су први у селу на кући озидали оџак (димњак), дотле се све куће биле лубаре.

–Мандићи и Милијановићи су једна породица, Никољдан.

–Скорупановићи, Никољдан.

–Марковићи или Павловићи, Никољдан.

За остале породице се зна одакле су досељене:

–Митровићи су од Сјенице***.

–Црњаковићи или Радојковићи, за њих се не зна одакле су досељени, прадед име је дошао у Горњи Крај села, по причању неких, личе да су од Сјенице***.

–Станојевићи и Радовановићи по старом презимену а сада:

–Милосављевићи или Милићи пореклом су из неког села близу планине Јелице, Чачански округ; одкуда је дошао њихов прадед Станоје. Тамо су, веле, „око заранака“ убили Турчина и најпре дошли у село Влашку и ту провели лето. За време неке бежаније долазили су до села Жаркова, па се портом вратили, не прелазивши „преко“, и настанили до данашњег гробља у селу Сибница; одатле касније пређу на место где су им данас куће. За време бежаније бежали су и у Срем и тамо неко време били близу Новог Сада. Данас их зову „Арнаутима“***.

–Ристивојевићи су дошли из Овчина, Рачански срез***.

–Кујунџићи су из Рековца, одакле им је дошао прадед, Никољдан.

–Миладиновићи су дошли из околине Пирота пре 80-100 година***.

–Тодоровићи су из Јагодине, дошли су када су Катићи владали у Рогачи, зову их „Бугарима“, Аранђеловдан.

–Станисављевићи су са Косова, из околине Вучитрна, дошла су два брата пре око 60 година, зову их Косовцима, станују у Брђанском Крају, Никољдан.

–Стевићи су из сел Присјака, Нишки округ одакле им је дошао предак пре 50-60 година као занатлија – колар; зову их „Бугарима“, Стевањдан.

–Маринковићи су из Заладинаца, Нишки округ, дошао им дед Миладин, и њих зову „Бугарима“, Ђурђевдан.

–Ранковићи, за њих се не зна одакле су, живе у Горњем Крају, Јовањдан док они што живе у Доњем Крају славе Стевањдан.

–Јоксимовићи, Спасојевићи или Пајчићи су једна породица, преселили су се из Гараша***.

–Станковићи су из села Кошарња на путу између Врања и Куманова, предак им пре 50 година дошао као дунђер и ту остао, Аранђеловдан.

–Павловићи (Златко) су од Зајечара***.

–Милосављевић Владислав је из Солотуше, Ужички округ, по занимању пинтер***.

–Аксентијевић (Петар) је из Баната („Шваба“)***.

–Младен (не каже се презиме) „Тишлер“ је из „прека“ („Шваба“)***.

–Драгутин је дошао од Ужица пре 10 година, занатлија – терзија***.

–Дамњановић (Риста) је дошао око 1866. године из Велеса у Македонији („Цинцарин“)***.

За старе породице и старије досељенике, прича се, да су 1813. године бежали у Срем и у Купинову пробавили 3 године.

 

***Не каже се коју славу славе.

 

ИЗВОР: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.