Насеља Града Београда

249 коментара

1. 7. март 2013. у 00:45

   Милодан

   Порекло фамиија-презимена села Забрежје, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Бабићи, друга половина 18. века, Лика, Часне вериге.
   -Бајићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан.
   -Белићи, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
   -Блажићи, прва половина 18. века, Јаребице у Јадру, Никољдан.
   -Богдановићи 1 и Срејићи. Видети Срејићи и Богадновићи 1.
   -Богдановићи 2, друга половина 18. века, Врбић у Рађевини, Аранђеловдан.
   -Бугарићи*, прва половина 18. века, Заплање, Ђурђевдан.
   *Бугарићи су пореклом из Заплања и протерани у ове крајеве као хајдучка породица, па су овде око Саве хајдуковали. Ранији представници ове отмене забрешке породице били су чувени јунаци, одважни и неустрашиви борци, необично поверљиви и непомирљиви непријатељи Турака. Од најранијих времена били су интимни пријатељи куће Ненадовића, лично Проте Матије. На молбу Проте Матије примили су у своју кућу његовог другобратунчета Матију Павловића-Лазаревића, и овај је био Проти у његовим политичким, војним и другим пословима десна рука. Матија је по времену постао имућан човек, али је његово потомство у мушкој линији изумрло.
   -Вигњевићи, после 1827. године, Кореница у Лики, Јовањдан.
   -Видаковићи, после 1827. године, Оршава у Банату, Никољдан, посрбљени Румуни.
   -Влашчићи и Глишићи. Видети Глишићи и Влашчићи.
   -Глишићи 1 и Шишићи. Видети Шишићи и Глишићи 1.
   -Глишићи 2 и Влашчићи, друга половина 18. века, Влашић у Подгорини, Никољдан.
   -Голубовићи, после 1827. године, Ашања у Срему, Јовањдан.
   -Димитријевићи, после 1827. године, Кичево, Митровдан.
   -Ђурићи 1, после 1827. године, Врбовац код Смедерева, Ђурђевдан.
   -Ђурићи 2, после 1827. године, Ада у Бачкој, Петровдан.
   -Ешперовићи, после 1827. године, оближњи Уровци, Никољдан. У Уровцима замрли.
   -Живановићи и Јаковљевићи. Видети Јаковљевићи и Живановићи.
   -Живковићи, после 1827. године, Б. Крајина, Ђурђевдан.
   -Живуловићи, после 1827. године, Орашац у околини, не славе, Румуни.
   -Зарићи, после 1827. године, Бољевци у Срему, Св. Екатерина.
   -Јаковљевићи и Живановићи, друга половина 18. века, Добановци у Срему, Св. Петка.
   -Јеладијевци и Марковићи. Видети Марковићи и Јеладијевци.
   -Јовановићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Јовањдан.
   -Јозефовићи, после 1827. године, Земун, не славе, Немци по народности.
   -Капларевићи, прва половина 18. века, Срем, Ђурђевдан.
   -Катанићи*, стара породица, Никољдан.
   *Катанићима се зову од скора по њиховом претку Обраду, који је био катана уз војводу Јакова Ненадовића, с којим је прешао у Бесарабију и умро у Хотину.
   -Косанићи, после 1827. године, Хопово у Срему, Никољдан.
   -Крижани, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни.
   -Крсмановићи, прва половина 18. века, Пива, Јовањдан.
   -Лазићи, друга половина 18. века, Пљевље, Аранђеловдан.
   -Лаудановићи, после 1827. године, Црепаја у Банату, Митровдан.
   -Лаушевићи, после 1827. године, Равње у Мачви, Михољдан.
   -Лесендрићи (од Александрићи), после 1827. године, оближњи Уровци, Ђурђевдан.
   -Марковићи и Јеладијевци*, прва половина 18. века, Гвозденовић, Ђурђиц.
   *Јеладијевци, назвати по свом заслужном претку Јеладију, који је живео пре 100 године и учествовао у борбама за наше ослобођење, пореклом је од гвозденовачких Ђелмаша. Отуда је Јеладије и био у служби кући Ненадовића, почем је његова сестра од стрица родила проту Ненадовића.
   -Мишковићи, друга половина 18. века, Срем, Никољдан.
   -Моцељи, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни.
   -Николићи 1, после 1827. године, Ваљево, Јовањдан, трговачка породица
   -Николићи 2, после 1827. године, Петровчић у Срему, Никољдан.
   -Обадићи, после 1827. године, Т. Кањижа, Јовањдан.
   -Пакашки, после 1827. године, Чортановци у Срему, Јовањдан.
   -Петровићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђиц.
   -Поповићи, после 1827. године, Осат, Лазаревдан.
   -Радули, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.
   -Ракићи, после 1827. године, Осат, Лучиндан.
   -Ратковићи, после 1827. године, Пљевље, Ђурђевдан, сродници са Ратковићима у Радљеву.
   -Рашковићи, после 1827. године, Црепаја у Банату, Лазаревдан
   -Ружичићи*, стара породица, Јовањдан.
   *Ружичићи су до Саве и њихов крај се зове по њима. У селу се зову још: Панићи, Вељићи и Вићентијевићи. Из њихове је средине Пантелија Ружичић, пре 100 година најбогатији забрежанин, лични пријатељ Ппроте Матеје и помагач му у свим његовим политичким пословима.
   -Саси, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.
   -Србиновићи и Каравласи*, прва половина 18. века, Оршава, Никољдан.
   *Каравласи су досељени као грађевински радници на води. У њиховој породици пре 100 година знатно се истакао неки Петар, чувен са свога јунаштва и личне храбрости, због чега је познат као Петар Делија или Петар Србин, те му се потомци зову и Србиновићи.
   -Срејићи и Богдановићи, прва половина 18. века, Бранеговићи у Колубари, Св. Враче.
   -Томићи, после 1827. године, Барич у околини, Благовести.
   -Филиповићи 1, друга половина 18. века, Робаје у Колубари, Илиндан.
   -Филиповићи 2, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђевдан.
   -Цвијановићи, друга половина 18. века, Голубинци у Срему, Ђурђевдан.
   -Шимићи и Глишићи, прва половина 18. века, Призрен, Св. Стефан Дечански.
   Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.

   Одговори

2. 7. март 2013. у 21:29

   Милодан

   Обреновац и околна села, Звечка. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Звечка је на запад од Обреновца, недалеко од Саве, равно село, с кућама поређеним по мачванском начину дуж сеоског пута и Купинца. Северни део села зове се Доњи Крај, а јужни до Стублина Горњи Крај. Звечка је раселица старок савског села Брескве (Бреске) и њеног засеока Мале Звечке, које се налазило око садашње цркве у Ружичиној Међи.
   Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
   Велика Бара у простору од 600 хектара је велико улегнуће, елиптичног облика, чија је велика оса Југо-источног правца, дугачка 5,5 км. Вода у бари је бистра, тиха, обрасла трском, ситом и другим барским биљем, пуна рибе и других животиња, од којих су најинтересантније разне врсте птица, које се нигде не могу видети као у овој бари. По врху Звечке Велика Бара се сужава и отиче широким каналом северног правца, који се зове Купинац.
   Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре, од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом Баром. Нурча је заостатак Велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
   Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати)
   У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
   У области су свега два села насељена по угледу на суседна сремска или наша мачванска села. Куће ових села су по шоровим, где је шор и мала нису једно те исто, даље су поред пута, који иде право кроз село и сматра се као главни и скоро једини сеоски пут. Окућнице су мале, изашле на пут, а куће са зградама мало увучене унутра и путу окренуте лицем. Овакво село има свој горњи и доњи део, а шорови су по улицама управни на главни пут и кратки, те селу дају облик кратког крста, не као у Мачви правог крста. Окућнице ових села су увек од два дела, на првом делу до пута су куће са зградама, а на другом сами шљиваци. Стока се држи изван кућа, или и њиховој непосредној близини, где су и сточна храна и сточне зграде сталне и непокретне. Јавне зграде ових села нису у срединама, него су због других села или државних путева на крајевима. Оваква села су Забрежје и Звечка.
   У Звечкој, до Уроваца и старе Бреске, поље око садашње цркве зове се Ружичина Међа и Мала Звечка. Мала Звечка је у раније доба била је шумско место и служила је као збег за суседна села. Прича се, да су брештани и суседни сељаци због велике поплаве Саве одбегли у Ружичину Међу, и у њој се настанили по земуницама: Некако наиђе на народ нека тешка болештина, сељаци мисле куга, многе помори а остале растера. Растерани народ није се смео враћати, а да би се видело где су се разбегли и на коју страну, заостали нађу некакву клепку, обесе је о крушку и почну се лупом о клепку скушљати. На глас клепке понеки су се вратили и по међи поново настанили, а понеки су остали, где су пре тога били. Због ове клепке, звечке, место су прозвали Мала Звечка и то име пренело се и на горњи део села.
   Стара црква из Бреске, коју помиње и Јоаким Вујић 1827. године пренесена је у Звечку, на Ружичину Међу, где је и данас док је зидине старе брештанске цркве однела Сава пре (тада) 42 године.
   Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Звечка, Уровци, Кртинска и Ратари – раселице старог села Бресква (Бреска).
   Прави Бугари су најновији досељеници, насељени у Обреновцу, Грабовцу и Звечкој и баве се баштованским пословима. Још се упорно држе, не славе, али набавком имања и сталним насељавањем и бављењем земљорадњом мењају се, примају славу, одело и мењају говор.
   Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
   Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродника Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
   У Звечкој су најстарије породице у врху села, до Стублина, па су после поређане млађе дуж сеоског пута.
   Наставиће се…

   Одговори

3. 7. март 2013. у 23:08

   Милодан

   Порекло фамиија-презимена села Звечка, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Аксентијевићи и Петрашевићи. Видети Петрашевићи и Аксентијевићи.
   -Антонијевићи, после 1827. године, Прилеп у Македонији, Лучиндан.
   -Арсенивћи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Аранђеловдан.
   -Бакићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.
   -Бановићи, друга половина 18. века, Банија, Ђурђиц.
   -Борјановићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан.
   -Бралићи, после 1827. године, Босна, Јовањдан, пребегао 1878. године.
   -Вилићи*, стара породица, Никољдан.
   *За Вилиће прича се, да су стара брештанска породица, којих је било на Бресци много кућа, па су неке замрле, а неке се иселиле у околину Темишвара, докле је Вилића у Звечкој само једна кућа, док их се по Хрватима (Рватима) и другим суседним селима око старе Бреске очувало више кућа.
   -Врачарићи, друга половина 18. века, Кремна, Никољдан.
   -Вуковићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
   -Вулетићи, после 1827. године, Ашања у Срему, Стевањдан.
   -Гајићи и Лајићи. Видети Лајићи и Гајићи.
   -Гајићи 2, после 1827. године, Царина у Азбуковици, Аранђеловдан.
   -Грујићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан.
   -Дацковићи и Ристићи. Видети Ристићи и Дацковићи.
   -Драгићевићи и Шајиновићи. Видети Шајиновићи и Драгићевићи.
   -Ђорђевићи, прва половина 18. века, Заовине-Стари Влах, Стевањдан, стара свештеничка породица.
   -Ђурђевићи, после 1827. године, Прогар у Срему, Ђурђевдан.
   -Ерићи*, прва половина 18. века, Јабланица у Старом Влаху, Св. Петка.
   *Ерићи су били пре 100 година најугледнија и набогатија породица у селу а данас су најтањег стања. Из ове породице је честити и јуначки син овог краја Петар Ерић, који је својим јунаштвом и личном храброшћу учинио доста услуга народном ослобођењу. Петар је био буљубаша, потом капетан и умро је 1820. године и сахрањен на свом сеоском гробљу, где има потписану спомен плочу.
   -Злојутровићи, друга половина 18. века, Бијељина, Ђурђевдан
   -Инђићи, после 1827. године, оближња Трстеница, уљези у Ериће.
   -Јеленићи, друга половина 18. века, Босанска Градишка, Ђурђевдан.
   -Јовановићи и Стублинчевићи. Видети Стублинчевићи и Јовановићи.
   -Јовичићи, Лукићи и Павловићи. Видети Павловићи, Лукићи и Јовичићи.
   -Јоксићи, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Никољдан.
   -Ковачевићи, друга половина 18. века, Јабучје у области, Лазаревдан.
   -Крачуновићи, после 1827. године, Панчево, Никољдан и Петровдан, уљези у Вилиће.
   -Лазаревићи, после 1827. године, суседни Грабовац, Никољдан.
   -Лазићи, после 1827. године, Панчево, Јовањдан.
   -Лајићи и Гајићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Ђурђиц.
   -Лаловићи, после 1827. године, Бељина (не зна се која, оп. Милодан), Стевањдан.
   -Лукићи, Јовановићи и Павловићи. Видети Павловићи, Јовановићи и Лукићи.
   -Марковићи, друга половина 18. века, Брезовица у Рађевини, Ђурђевдан, повећа задруга.
   -Милинковићи, после 1827. године, Комирић у Рађевини, Никољдан.
   -Милићевићи, после 1827. године, Банат, Никољдан.
   -Мушицки, после 1827. године, Ада у Бачкој, Аранђеловдан.
   -Нинковићи, прва половина 18. века, Гвозденовић у области, Ђурђиц.
   -Павловићи, Лукићи и Јовановићи, прва половина 18. века, Мостар, Јовањдан.
   -Павловићи 2, после 1827. године, Вуковар, Ђурђевдан.
   -Петрашевићи и Аксентијевићи, прва половина 18. века Бијељина, Јовањдан.
   -Петровићи 1, друга половина, Завлака у Рађевини, Алимпијевдан, велика и имућна задруга.
   -Петровићи 2, после 1827. године, Петровчић у Срему, Јовањдан.
   -Поповићи*, прва половина 18. века, Чајниче, Михољдан.
   *Поповићи су стара свештеничка породица од слатинских Ковачевића.
   -Поповићи 2, друга половина 18. века, Ђурђевдан, стара свештеничка породица.
   -Рамадански, после 1827. године, Бачка, Стевањдан.
   -Риори, после 1827. године, Ердељ, Никољдан, румунског порекла, уљези у Вилиће.
   -Ристићи и дацковићи, стара породица, Јовањдан.
   -Сивачки, после 1827, Бечкерек (Петроград, Зрењенин), Ђуредван.
   -Симићи, друга половина 18. века, Банија, Никољдан.
   -Станојевићи, после 1827. године, Софија, Аранђеловдан, баштованска породица.
   -Стевановићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
   -Степићи, друга половина 18. века, Б. Крајина, Ђурђиц.
   -Стублинчевићи и Јован(ов)ићи, друга половина 18. века, суседне Стублине, Ђурђиц.
   -Танасићи, после 1827. године, суседни Грабовац, од грабовачких Бранковића.
   -Тејићи, после 1827. године, Кртинска у околини, уљези у Стублинчевиће.
   -Тодоровићи 1, друга половина 18. века, Ковин, Ђурђевдан.
   -Тодоровићи 2, после 1827. године, Босна, Стевањдан.
   -Тобџићи, после 1827. године, Барич у околини, Стевањдан доводци.
   -Шајиновићи и Драгићевићи, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан, у сродству са грабовачким Шајиновићима.
   -Шкутуљи, друга половина 18. века, Лика, Јовањдан.

   Одговори

4. 8. март 2013. у 21:43

   Милодан

   Обреновац и околна села, Кртинска. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Кртинска је на Сави, у равници, опкољена Савом и многим барама, с кућама раздељеним и два засебна, атарима одвојена креја, два права засеока: Малу Кртинску и Бргулице. Мала Кртинска је северни део до Саве, а Бргулице су јужни део уз Звечицу и до Ратара. У оба краја куће су разређене по шумадијском начину.
   Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.
   Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. За то су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
   Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
   Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је зједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
   Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља. Кад су баре напуњене водом, тада плаве сва нижа места па и сама села. Кртинска и Уровци мало кад да нису поплављени, када се морају исељавати. Кад се куће плаве, које су на уздигнутијим местима, тада атари ових села готово су цели под водом и у таквим приликама пропадају и ливаде и пашњаци, па и усеви. Мала је корист од бара у хватању рибе. Кад се баре напуне водом, напуне се савском рибом и вешти рибари пти осезању воде затварају очаге и одају се хватању рибе. Рибу продају или сами троше, па је имају преко целе године, почем је врло вешто препарирају и суше. највећа штета од бара је по здравље сељака и њихових подмладака. У августу и септембру месецу после пролетњих поплава маларија и разна запаљења су увек на дневном реду и у великој мери.
   Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоја Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је Сава тиме дубоко ушла у стару Брескву. Још ови старци причају, да су запамтили по причању својих старих, да је село Бресква (Бреска) било око цркве и да од цркве, на 200 метара на север, било корито реке Саве.
   У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, балгуше, мртвуше и полојске земље.
   Полојске земље су тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Оваква земља је око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега су у селима с оваквим земљама подигло коњарство.
   Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
   Бргуле (не односи се на Бргуле у општини Уб, оп. Милодан)или Бргулице, засеок села Кртинска, судским путем тражи право удела уживања у сеоским заједницама. Кад су Уровци и Кртинска делили између себе полоје и вићеве, делили су, као да Бргулице и не постоје као део села, а то је дошло што су Бргулице, иако сеоски засеок, израније имале засебан сеоски атар.
   Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог тима нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској. Бргулице имају засебан атар, одвојене су од села Звечицом, имају засебно становништво и да немају заједнице у кртиначким испустима, шумама, полојима, биле би засебно село.
   По народним традицијама мног данашња села постала су као раселица (углавном) суседних села док су Кртинска, Уровци, Ратари и Звечка настали из старе Бреске.
   У имена села дата по пластичним особинама земљишта, између осталих, спада и Кртинска.
   У Кртинској, део села у коме су Лазићи и куће Бугарских зове се Стара Кртинска, чиме се опет хоће да разликује најстарији део села.
   у села, која су настала као раселице других села пре 200 (сада 300) година спада, између осталих, и Кртинска.
   Арсеновићи из Кртинске знају, да су из београдског Рипња, јер је тако записано на споменику њиховог родоначелника Арсена.

   Одговори

5. 8. март 2013. у 22:56

   Милодан

   Порекло фамиија-презимена села Кртинска, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Арсеновићи*, прва половина 18. века, Рипањ испод Авале, Никољдан.
   *Родоначелник ове породице Арсен прогнан је из Рипња, немирна духа, живе природе, те га палешки (оберновачки) Турци ухвате и свега исеку на Бресци, а ту је и сахрањен. Његов унук осветио га је, ухватио је убицу свога деде пред Београдом и на исти начин исекао.
   -Бугарски*, прва половина 18. века, Прилеп, Св. Стефан Дечански.
   *Предак Бугарских је био занатлија у Прилепу, па на доставу неких неваљалих суседа једва се с породицом склонио у Београд, где га препознају, па и Београд мораде напустити. Из Београда с породицом се склони да ради занат у Палежу (Обреновцу), али га спахија села Кртинска склони да напусти зидарски занат и пресели га у село, дајући му могућност да се задржи, обогати и изађе на глас.
   -Голубовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Стевањдан уљези у Александриће 1.
   -Ђурићи, после 1827. године, Срем, Аранђеловдан.
   -Живковићи*, прва половина 18. века, Стрмна Гора у Подгорини, Никољдан.
   *Живковића претка, као свог сродника, довео је Матија Сандаљац и населио га поред себе у Бргулицама, где су му потомци и данас.
   -Илићи, друга половина 18. века, Осат, Томиндан.
   -Јанковићи, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
   -Јегдићи и Ковачевићи. Видети Ковачевићи и Јегдићи.
   -Јовановићи 1, друга половина 18. века, Рамаћа код Крагујевца, Ђурђевдан.
   -Јовановићи 2, после 1827. године, Срем, Св. Врачи.
   -Ковачевићи и Јегдићи*, прва половина 18. века, Бргуле у околини, Лазаревдан.
   *Ковачевићи-Јегдићи су твроци Бргулица, засеока села Кртинска. Име села одакле су, дали су као име селу (засеоку), у коме су нашли слободе да се населе.
   -Костићи, друга половина 18. века, Пећ, Никољдан.
   -Лазићи*, прва половина 18. века, Бирач, Аранђеловдан.
   *Лазићи из Кртинске су кумови куће Лазаревића из Свилеуве и као њихови сродници увек су се истицали по народним пословима. Из ове породице је Исаило Лазић, прва жртва идеје за народно ослобођење, пао је у боју на Бељину 23. фебруара 1804. године, сахрањен у свом сеоском гробљу.
   -Максимовићи, друга половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Ђурђиц.
   -Маринковићи, друга половина 18. века, суседни Уровци, Аранђеловдан, уљези у Лазиће.
   -Матићи*, прва половина 18. века, Сандањ у Подгорини, Ђурђевдан.
   *Матију, претка ових Матића, довео је са собом сеоски спахија из Ваљева, где је Матија био пекар. Матија је родом из Сандаља изнад Ваљева и са собом је превео целу своју породицу.
   -Миливојевићи, после 1827. године, Мојковићи у Рађевини, Стевањдан.
   -Милосављевићи, друга половина 18. века, Ликодра у Рађевини, Алимпијевдан, повећа задруга.
   -Милошевићи, после 1827. године, Орашац у околини, Ђурђевдан, једна иста породица за бањанским Милошевићима.
   -Мишковићи* 1, прва половина 18. века, Лелић у Подгорини, Ђурђевдан.
   *Мишковића 1 претка је узео Матија себи за слугу, доције га узео под своје и окућио.
   -Мишковићи 2, после 1827. године, суседни Уровци, Михољдан.
   -Ненадовићи, друга половина 18. века, Сремски Карловци, Ђурђевдан.
   -Николићи 1, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Јовањдан.
   -Николићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
   -Новаковићи, друга половина 18. века, Тетово, Ђурђевдан.
   -Стакићи*. стара породица, Никољдан.
   *Иста породица са уровачким Стакићима.
   -Танасићи и Хрвати. Видети Хрвати и Танасићи.
   -Тешићи, после 1827. године, Крајина, Јовањдан.
   -Ђуковићи, после 1827. године, Стублине у околини, Никољдан.
   -Хрвати и Танасићи, друга половина 18. века, Хрватска, Јовањдан, Хрвати по народности и данас.
   Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
   Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве-Бреске, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила.

   Одговори

   • 18. децембар 2017. у 00:34

     Vera Arsenovic

     Postovani
     drago mi je da sam slucajno dosla na ovaj sajt. Vidim da znate dosta o posavini i tamnavskom kraju, ali mene posebo interesuje porodica Arsenovic. Ja jesam od mojih starih cula da je Arsen bio hajduk i da je zlo zarsio ali su njhove price govorile da su ga Turci vezali za konje i tako rastrgli negde na obrenovackom drumu. Ostalo, o njegovom sinu i osveti dobila sam podatke iz iste knjige koju i vi navodite mada mi je to preneo jedan divan covek iz obrenovacke4 biblioteke. Medjutim, iako znam da je dosao iz Ripnja, mislim da ni to nije bilo njegovo rodno mesto vec da se tu naselio on ili njegovi roditelji.Pitam se gde bih jos mogla da nadjem neke podatke o Arsenu. Ako je bio hajduk iz tih krajeva, onda mora da postoji jos neki zapis o njemu, valjda su ga ljudi pasmtili po nekim delima bas zato sto nije bio saradnik vec borac protiv Turaka, Ili mozda da tako nesto potrazim u zapisima iz podavalskog okruga.
     Imate li vi jos neki podatak o Arsenu
     Srdacan pozdrav

     Одговори

6. 9. март 2013. у 23:00

   Милодан

   Обреновац и околна села, Љубинић. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Љубинић је најузвишеније посавско село, одакле се разилазе воде Сави и Тамнави; неравног, али не и брдовитог изгледа. Куће су по равници, дуж сеоских путева и раздељене у три џемата; Вишњак или Старо Село до Јошеве, Дивинац, средњи део села и Липовицу западни део села.
   Правих језера нема у области. Нема ни онаквих, каквих има у горњим ваљевским областима. У брдском делу области има понека вртачица испуњена водом и народ зове језерима. Оваква језера су породична или сеоска својина и како су њихова села три четвртине године без воде (не рачунајући језера), она су им добро дошла за сточна појила и друге домаће потребе. Језера по Орашцу, Липовици, Врелу, Љубинићу и другим суседним селима су изван ограда и поред сеоских путева, да би се и други сељаци, као и путници, могли њима служити и да би могли појити стоку, не појединачно него у групама.
   У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
   Мртвуша је црвена, тврда, хладна водоиздржљива глина, тешка за рад и водом оскудна. На њој успевају и саме расту шуме, а извесних године могу и стрмни усеви, а друго ништа не може. Најлепши примери су мртвуше: Дубрава у Орашцу и Љубинићу, Дубрава у Јабучју, затим безводни делови села: Тулара, Бањана, Баталага, Свилеуве, Трлића и др.
   Села у тамнавској равници или су без мала или са малама, које се зову крајевима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све куће су растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић с воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села превлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић итд…
   Старе шумске целине Дубраве између Орашца, Љубинића, Дрена и других посавских села су нестале, остало је мало појединачних забрана и нешто напуштених места, на којима се сама шума подигла или остала зиратна земља. Тако исто старе шумске целине Дубраве између Паљува и Јабучја и других села нема данас осим појединачних забрана, растурених на све стране и порђаве зиратне земље.
   Селишта има свако село, само се различито зове. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село Старе Куће, Кућерине, Кућишта и Стара Воћа и Паланке. Насељена Стара Села имамо у: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена су у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
   Стара гробља позната су под овим особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Бобија и умки има у сваком селу, а као особна имена су Бобије у: Докмиру, Кршној Глави, Кожуару, Дружетићу и Туларима, Умка има у: Кожуару, Бањанима и Врховинама. Ова имена су дата појединим бреговима, али има бобнија, која се сматрају као гробови некадашњих сеоских становника, као у: Грабовцу, Орашцу, Љубинићу, Јабучју, Лајковцу и др. Нарочито има ових бобија око бара, извора и мањих речица.
   Још се држе старе напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју (на два места), Каменици, Љубинићу, Новацима, Бргулама, Радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку, Стублинама, Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
   Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
   Треба видети село Грабовац и његову околину, треба упознати ма ког сељака и с њиме се пустити у разговор, где се може одмах сазнати, да и у селу и по околини има доста ђулића, кремења и разног каменог и глиненог оруђа. Кад с пролећа и с јесени села: Врело, Љубинић, Јошева и Таково разоравају своју Локву, редак је случај да се не изоре по који ђулић, судић или кремен.
   Села, која су пре 300 (сада 400) година, самостално постала на раније несталим насељима или на местима која су била насељена, била би: Стублине, Љубинић, Рукладе, Гвозденовић, Звиздар, Дружетић, Рубрибреза и др.
   Знаменита ваљевска породица Ненадовића, поред великих родбинских веза са свим угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубунићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота Матија, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, пред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада.
   Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
   Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд. Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукића-Брдарских у Кожуару, Ракића у Стубленици, Тодоровићи у Љубинићу, Мишићи у Бровићу, Поповића у Малом Борку, Циглића у Скобаљу, Бркића у Туларима, беговића у Брезовици, тешићи 1 и 2 у Новацима итд.

   Порекло фамиија-презимена села Љубинић, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Адамовићи, после 1827. године, Срем, Никољдан и Лучиндан, уљези у Тодоровиће.
   -Аћимовићи и Илићи. Видети Илићи и Аћимовићи.
   -Весићи*, прва половина 18. века, Свилеува, Јовањдан
   *Весићи, пре 100 година Велимировићи, данас још и Поповићи, потомци су Гаврила, брата Лазарева, деде поп Луке Лазаревића, насељеног први пут у Дрену. Гаврило је у Дрену убио некаквог Турчина, с тога побегао у Грабовац, па кад су га ту приметили, побегао је у Милорце, одатле прешао у Љубинић, закућио и умро. Гаврило је после смрти оставио четири сина: Велимира, Живана, Николу и попа Михаила. Живан и Никола још за очева живота, по вољи његовој, отишли су у Дрен, где Живан остане на Дренском Брду и од њега су данашњи Живановићи, а Никола, по наредби куће Лазаревића, пређе у Купиново где и данас има потомства. Велимир и поп Михаило, остану у Љубинићу и до данас очували су потомство и свештенички чин у породици. На свим местима ова породица имала је својих виђенијих представника. Велимиров син Веса Велимировић, највиђенији, набогатији и најразборитији Тамнавац крајем 18. века и у почетку 19. века и члан Правитељствујушчег Совета за округ ваљевски. Живанови син Неофит, калуђер манастира Боговђа и први писар Совета, докле је овај заседавао у Боговоађи.
   -Даниловићи, друга половина 18. века, Скупљан у Посавској Тамнави, Никољдан.
   -Ђенићи, после 1827. године, Б. Крајина, Лучиндан.
   -Илићи и Аћимовићи, друга половина 18. века, Грачаница у Азбукоици, Ђурђевдан.
   -Јовичићи, друга половина 18. века, Осат, Јовањдан.
   -Карановићи, после 1827. године, Дубица, Ђурђевдан.
   -Младеновићи, после 1827. године, Бањани у околини, Ђурђевдан.
   -Недељковићи, стара породица, Ђурђиц.
   -Николићи, прва половина 18. века, Крнуле у Посавској Тамнави, Никољдан.
   -Петровићи 1, друга половина 18. века, Б. Крајина, Никољдан.
   -Петровићи 2, друга половина 18. века, Приједор, Ђурђевдан.
   -Симићи, прва половина 18. века, Горња Ораховица у Азбуковици, Јовањдан.
   -Стевановићи, прва половина 18. века, Торник у Азбуковици, Јовањдан.
   -Стојановићи*, прва половина, Бирач, Алимпијевдан.
   *Стојановићи су потомци Стојана Старовлаха, који је крајем 18. века и у почетку 19. века био најбогатији, највиђенији и најотреситији сељак овог села, а потомци му данас спали на једну врло сиромашну кућу.
   -Тодоровићи, прва половина 18. века, Вршић у Азбуковици, Никољдан.

   Одговори

7. 11. март 2013. у 23:27

   Милодан

   Обреновац и околна села, Орашац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Орашац је на обема странама речице Вукићевица. Земљиште, иако по изгледу равно, има пуно неравнина, али који ипак селу не дају нераван изглед. Куће су с обе стране речице и разликују се два краја: Горњи до Вукићевице (села) и Доњи до Дрена.
   Имања старих манастира и цркава, који су данас у рушевинама, прешла су у својину појединих сељака или појединих крајева села. У Орашцу црквено имање је продато, али место и порта црквена остали су као сеоска зеједница.
   У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
   Мртвуша је црвена, тврда, хладна водоиздржљива глина, тешка за рад и водом оскудна. На њој успевају и саме расту шуме, а извесних године могу и стрмни усеви, а друго ништа не може. Најлепши примери мртвуше су: Дубрава у Орашцу и Љубинићу, Дубрава у Јабучју, затим безводни делови села: Тулара, Бањана, Баталага, Свилеуве, Трлића и др.
   Старе шумске целине Дубраве између Орашца, Љубинића и Дрена и других посавских села данас нема, остало је мало појединачних забрана и нешто запуштених места, на којима се сама шума подигла или остала зиратна земља.
   Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су: Вукићевица од Орашца и Козарица од Каменице између 1818. и 1822. године.
   Имена села, која би опомињалана воће су: Орашац, Јабучје, Црвена Јабука, Зукве, Гуњевац и Бреска.
   Имена села, која би опомињала на особине воде су: Врело, Стублине, Стублинеца, Модран (Орашац), Кладница, Ушће и Стубла.
   Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта имају у : Орашцу, Јабучју и Скобаљу.
   У понеким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговишта или Збеговине. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места била би по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претила животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, у Голој Глави и Радуши, Збеговишта у: Руклади, Орашцу, Паљувима и Мургашу. Прота Матија у својим “Мемоарима” помиње овакве збегове на више места у области, нарочито у оном делу, кад описује несрећну 1813. годину.
   Још се држе старе, напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Црниљеву.
   Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду. Новаковићев непознати путник, Рус, у 16. веку прошао је истим путем, где у свом безначајном путопису вели, да је од Карауле до Стублина ишао кроз шумске крајеве. Овај пут у Врелу делио је један крак, одатле ишао преко Орашца и других посавских села право на север, Сави, где је у Скели прелазио у Купиново.
   У повише села у области има циганских породица, који су се потпуно претопиле у праве Србе. Ове су се породице потпуно измениле, изгубиле боју лица, говор, начин живота и занимање. Микићи у Орашцу и по другим селима прави су Срби; говоре српски, раде и земљу и занате, хране се, одевају и крећу као наши сељаци; нико их не зове Циганима, мада је до скоро било сељака у животу, који су памтили, кад су се њихови преци доселили из Ердеља као прави Цигани.

   Порекло фамиија-презимена села Орашац, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Ашковићи, друга половина 18. века, Котешица у Подгорини, Јовањдан.
   -Васиљевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.
   -Васићи*, прва половина 18. века, Својдруг-округ ужички, Андријевдан.
   *Васиће је превео из Стублина њихов деда Васа, стари сеоски ћата, који је због тога зват и Васа Ћатара, те му се потомци зову Ћатарићи. Како се отац Васин доселио из Својдруга, отуда су и Васићи пореклом из тог места.
   -Влајковићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
   -Гавриловићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
   -Граховци, после 1827. века, Бијељина, Јовањдан.
   -Илићи и Ћебићи. Видети Ћебићи и Илићи.
   -Јанковићи и Јовановићи. Видети Јовановићи и Јанковићи.
   -Јовановићи и Јанковићи, прва половина 18. века, Горње Кошље у Азбуковици, Јовањдан.
   -Лазићи, после 1827. године, Горње Кошље у Азбуковици, Јовањдан.
   -Марковићи 1, после 1827. године, Доње Кошље у Азбуковици, Јовањдан.
   -Марковићи 1, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
   -Микићи, друга половина 18. века, Темишвар, Лучиндан, сви Микићи (Грабовац и Ратари) су једна те иста породица и циганског порекла, Румуни.
   -Милошевићи* 1, стара породица, Ђурђевдан.
   *Из ове породице је Милош Милошевић, прво аустријски добровољац, а после и официр, који је на глас побуне у Шумадији, збацио официрску униформу, вратио се у своје село, подигао своје сељаке и с њима се јуначки борио у свиом бојевима, докле није славно пао у боју на Мишару.
   -Милошевићи 2, после 1827. године, Ковиљ у Старом Влаху, Лазаревдан.
   -Миљковићи, прва половина 18. века, Златарић у Подгорини, Јовањдан, доскорашња свештеничка породица.
   -Михаиловићи, друга половина 18. века, Крајина, Јовањдан.
   -Николовићи*, стара породица, Ђурђиц.
   *Ова стара породица зове се у селу још и: Пеладићи, Петровићи и Марковићи и сва је у Горњем Крају села, до Вукићевице.
   -Павловићи, после 1827. године, Лика, Ђурђиц.
   -Перишићи, после 1827. године, Брусник у Старом Влаху, Ђурђевдан, уљези у Милошевиће (не пише које, а по Крсној слави се закључује да су Милошевићи 1).
   -Петровићи 1, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Ђурђевдан.
   -Петровићи 2, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђурђиц.
   -Поповићи, прва половина 18. века, Брезјаци у Јадру, Никољдан, доскорашња свештеничка породица.
   -Радовановићи 1, после 1827. године, оближњи грабовац, Аранђеловдан, доводци.
   -Радовановићи 2, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
   -Рокнићи, после 1827. године, Банија, Никољдан.
   -Сакићи, после 1827. године, Уровци у околини, Лучиндан, доводци.
   -Ћебићи и Илићи, друга половина 18. века, Бабина Лука у Колубари, Пантелијевдан.

   Одговори

8. 13. март 2013. у 00:36

   Милодан

   Обреновац и околна села, Пироман. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Пироман је с обе стране Тамнаве, у равници, с кућама растуреним по целом простору по оцедитијим местима. Сеоске куће су тако распоређене, да се у њиховом распореду, мада су врло измешане, јасно распознају три краја: Ерски испод школе, Јелавски око Тамнаве и до Лисог Поља и Вепровица до Стублина.
   Мочила су јаки и чисти извори, дубљи од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али употребљавају као мочила за лан и конопљу. Оваквих мочила има по Забрежју, Уровцима, Пироману, Бровићу, Лисом Пољу, Брезовици и др.
   Долина тамнавска, од почетка до краја, пуне је живобара, мочила, млакова и ритова. Земљишта су наводњена, али никад потолита, већ се дају лако каналисати и оцедити. Потолитних земљишта и ритова има у Бровићу, Пироману и Лончанику.
   У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
   Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. Најбоље коње гаје поједине породице и чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи и Стублинама итд.
   У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
   По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали од села и стварали нова села: Лајковац (село) је раселица Горњег Лајковца у срезу колубарском, и зато га сваки сељак зове још и Доњи Лајковац; Бровић је раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Кршна Глава Докмира, Милорци Црвене Јабуке, Рвати, Кртинска, Уровци, Звечка и Ратари су настали од старе Брескве, Бело Поље од Звечке итд.
   Када је Сибиљанин Јанко пошао од Београда са војском на Косово, прича се, да је прешао Колубару на броду у Стублинама, да се брод по њему зове Царев Брод, затим, да је дошао у Пироман и улогорио се на потоку, који се по њему зове Царевац. На Царевцу је војска била три дана, очекивала другу војску и пировала, то се по томе село назвало Пироман. Кад је помоћна војска дошла, Јанко је са овом војском отишао у Лисо Поље у мису, ондашњи манастир, причестио војску и с њоме уз Колубару и Љиг отишао на Косово.
   Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Насељена Стара Села имају у: Орашцу, Јабучју и Скобаљу а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
   Стара села, која бу по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година била би ова: Грабовац, Бреска, Забрежје, Скела, Ушће, Дрен, Трстеница, Пироман, Бањани, Врело, Таково, Паљуви, Јабучје, Непричава, Тврдојевац, Докимр, Новаци, Коцељева, Бргуле, Свилеува, Љутице, Букор, Каменица итд.
   Послужили смо се, пише Љуба Павловић, и списком села, чији су виногради и усеви оштећени градом месеца јуна 1719. године. Поред села тадашњег ваљевског дистрикта иста непогода снашла је и ова села из тадашњег палешког дистрикта: Гола Глава, Бањани, Вукона, Звечка, Бреска, Забрежје, Палеж (Обреновац) и Пироман. Ово је списак царског, бечког ратног архива у препису, још необјављен.

   Порекло фамиија-презимена села Пироман, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Алимпићи, прва половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Богојављење и Јовањдан.
   -Бранковићи, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Аранђеловдан.
   -Бровићи, прва половина 18. века, Озринићи, Мала Госпојина.
   -Влајковићи, после 1827. године, Латвица код Ариља, Аранђеловдан.
   -Димитријевићи, друга половина 18. века, Љубовиђа у Азбуковици, Ђурђевдан.
   -Ђорђевићи и Овсенице. Видети Овсенице и Ђорђевићи.
   -Илићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Јовањдан.
   -Карићи*, стара породица, Никољдан.
   *Карићи нису старинци, али како мисле да су досељени пре 300 година у ово село и како су још једини, чије су куће у Старом селу, узети су за старинце.
   -Кесеровићи, сруга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Ђурђиц.
   -Косићи, после 1827. године, Маковиште-округ ужички, Ђурђиц, уљези у Кесеровиће.
   -Лукићи 1, после 1827. године, Бањалука, Марковдан.
   -Лукићи 2, после 1827. године, Степојевац-округ београдски, Стевањдан, уљези у Арсениће(?).
   -Мирковићи и Павловићи. Видети Павловићи и Мирковићи.
   -Митровићи, после 1827. године, Богојевићи код Ариља, Аранђеловдан.
   -Михаиловићи, после 1827. године, Голеши у Македонији, Св. Атанасије, трговачка породица.
   -Овсенице и Ђорђевићи, после 1827. године, Жупањац-округ београдски, Ђурђевдан, данашња свештеничка породица.
   -Павловићи и Мирковићи, прва половина 18. века, Комирић у Рађевини, Јовањдан.
   -Пашићи, друга половина 18. века, Рогача под Космајем, Јовањдан.
   -Тинићи, друга половина 18. века, Седлари у Подгорини, Стевањдан
   -Тривићи, прва половина 18. века, Крајина, Ђурђевдан.

   Одговори

9. 13. март 2013. у 22:10

   Милодан

   Обреновац и околна села, Ратари. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.

   Ратари су савско село између Скеле и Звечке. Земљиште је равно, полојско и без икакве узвишице. Куће су у јужном делу изнад механе и мање више збијене на оцедитијим местима између појединих сеоских бара.
   Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
   Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је заједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
   Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
   У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
   У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
   Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство.
   Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог типа нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској.
   Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
   По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали од села и стварали нова села: Лајковац (село) је раселица Горњег Лајковца у срезу колубарском, и зато га сваки сељак зове још и Доњи Лајковац; Бровић је раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Кршна Глава Докмира, Милорци Црвене Јабуке, Рвати, Кртинска, Уровци, Звечка и Ратари су настали од старе Брескве, Бело Поље од Звечке итд.
   Кртинска и Ратари имају велике заједнице у Полоју и Балуру и преко лета, кад ова места нису потопљена, стока оба села заједнички се напаса уз наплату неке утврђене таксе, коју утврђују сами сељаци на својим сеоским састанцима ради исплате пореза и других трошкова око ових заједница. Тарифа се прописује пре Ђурђевдана и важи до Митровдана и обавезна је за сваког сељака. Наплата је у рукама сеоских кметова и врши се у другој половини године између 8. септембра и Митровдана. Тарифа оба села, која је стална већ неколико година, прописује од коња 1,5 динар, од говечета 1 динар, од овце 0,3 динара и свиљчета 0,2 динара. Ратарци изгоне своју стоку са својим чобанима или више домова имају заједничког чобанина, коме се плаћа готовим новцем или у природи, али по све мало. Кртинци имају нарочите чобане за сваку врсту стоке, осим коња, и ови је изјутра по селу купе, а увече догоне и предају. Коњи за теглење и волови су по пашњацима или шталама.
   Имена села која опомињу на ранија насеља и људске творевине су, између осталих, и Ратари.
   Села која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година, била би: Бровић раселица Пиромана, Баталеге Свилеуве, зукве Новака, Звечка, Кртинска, Уроивци и Ратари старог села Брескве.

   Порекло фамиија-презимена села Ратари, општина Обреновац:
   Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

   -Борјановићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан, сродници са Борјановићима у Звечкој.
   -Васиљевићи и Мићићи. Видети Мићићи и Васиљеввићи.
   -Васићи, после 1827. године, Срем, Св. Петка.
   -Гајићи, после 1827. године, Осат, Томиндан.
   -Ђаковићи, прва половина 18. века, Стара Србија, Ђурђевдан.
   -Ђукановићи и Стевановићи 1. Видети Стевановићи 1 и Ђукановићи.
   -Јовановићи, друга половина 18. века, Завлака у Рађевини, Никољдан, повећа задруга.
   -Крстићи, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Никољдан.
   -Лукићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
   -Микићи, после 1827. године, Орашац, Лучиндан, пореклом румунски Роми као и у Орашцу и Грабовцу.
   -Мићићи и Васиљевићи, друга половина 18. века, Врбић у Рађевини, Никољдан.
   -Николићи, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Стевањдан.
   -Покрајци, друга половина 18. века, Крајина, Јовањдан.
   -Радојичићи*, стара породица, Никољдан.
   *Радојичићи су стара уровачка породица, прешла у суседне Ратаре и населила се. Воде порекло од Росића, раније Вилића, још из Бреске.
   -Симићи, после 1827. године, оближње Стублине, Петровдан.
   -Стевановићи 1 и Ђукановићи*, стара породица, Стевањдан.
   *Ђукоановићи овог села су од Стевановића 1 из Уроваца и до данс су у сродству.
   -Ристићи, друга половина 18. века, Бијељина, Јовањдан.

   Одговори

10. 13. март 2013. у 22:22

    Милодан

    Допуна за село Кртинска, општина Обреновац.
    Укуцавајући у рачунар Стевановиће 1 из Ратара запазио сам пропуст, јер сам видео да нисам написао Стевановиће из Кртинске. Мислио сам да је мој превид али сам провером закључио да код села Кртинска нема странице 599, те овим путем желим да исправим грешку (приређивача) посебно што познајем неке људе из Кртинске, који се презивају Стевановић.

    Порекло фамиија-презимена села Кртинска, општина Обреновац:
    Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:

    -Стевановићи 1, прва половина 18. века, Бијељина, Стевањдан.
    -Стевановићи* 2, друга половина 18. века, Срем, Ђурђиц.
    *Стеван, предак ове породице, био је гајдаш, свирао по селима и застао у овом селу.
    -Стевановићи 3, друга половина 18. века, Лика, Стевањдан уљези у Стевановиуће 1.
    -Стевановићи 4, друга половина 18. века, Петрц у Рађевини, Алимпијевдан.

    Молим модератора да, ако је технички могуће, исправи ову грешку.
    Хвала унапред!

    Одговори

    • 13. март 2013. у 22:50

      Јовица Кртинић

      Поштовани Милодане, унет додатак. Хвала на свему!

      Одговори