Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
13. март 2013. у 23:01
Милодан
Браво мајсторе, администратору!
14. март 2013. у 22:00
Милодан
Обреновац и околна села, Скела. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
Скела је на Сави, са земљиштем поптуно равним и са свих страна опкољена барама. Куће су сеоским барама разрњђене на три велика краја: Горњи до Грабовца, Доњи поред Саве и Врхове до Ратара.
Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је заједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
Кад би турске власти осудиле неку породицу на прогонство или сургун, њихова би имања прелазила у друга руке. Ако би се повратили у село, могли би добити иста имања или би им се дала друга у близини или нова да се крче. Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Уграску, па су неки остајали, а неки се враћали и при повратку нису никад могли добити исте земље, које су пре тога имали. Марковићи-Поповићи из Такова, кад су прелазили у Аустрију и отуда се враћали, неки су се населили на иста места а неки отишли у друга села. Ђурићи-Јевтићи из Црвене Јабуке при повратску нису се могли вратити сви на исто место, већ једни остали на Ушћу. Зазићи из Скеле нису могли да се врате у своје Попучке, већ остали у Скели. Лелићани из Трлића вратили су се опет на исто имање.
У Скели, прича се да је био читлук-сахибија Неки Џеладин-бег, који је имао своју кулу и живео у средини села. Читлук сахибије из тог доба живеле су само у селима поред Саве, ређе у удаљенијим селима, може бити ради своје личне безбедности. У народу читлук сахибије нису остале у најцрњој успомени, што се види из тога, што Тамнавци нису најрадије пристали да дижу устанак у 1804. години. Спахије су десетак наплаћивале по селима, а прича се да су га продавале појединим убским и палешким Турцима, па га ови наплаћивали. Десетак у друге дажбине Тамнавци су одавно давали у новцу и прича се да су плаћали одсеком (ђутуре), по погодби и два пута годишње, о Ђуревдану и Михољдану.
У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог тима нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској. Бргулице имају засебан атар, одвојене су од села Звечицом, имају засебно становништво и да немају заједнице у кртиначким испустима, шумама, полојима, биле би засебно село.
У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу, и Јаутина у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда, па ни данас, јер их нико тим именом од њихових сељака не зове, Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену, Грачица у Новацима, Ратковац у Свилеуви и Криваја у Љутицама јесу веће мале (махале), које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могла назвати засеоцима, а временом и селима.
Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
Сви задружни и имућнији домови имају поред ове две куће још по једну или две друге; задруга Јовичића у Дрену, Нешићи у Скели и Беговићи у Брезовици по три куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Црниљеву и Ђапићи у Букору и четири куће.
Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.
Имена села или делова села, која опомињу на ранија насеља и људске творевине: Грачаница, Грац (Скела), Градац (Звечка и Забрежје), Бобија (Докмир), Поповица (Гола Глава и Црниљево), Старо Село и Требеж (Јабучје), Градојевићи, Кожуар, Ратари, Козарица, Трлина (Бајевац), Трлић, Рубрибреза, Лончаник, Свилеува и др. Неспорно је зашто је Скела добила ово име будући да је преко Саве Купиново и да се одлазило у Купиново и долазило у Скелу скелом, бар када се ради о масовнијем прелазу људи, стоке и робе.
Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у : Скели, Вукони, Свилеуви, Звечкој, Каменици и Букору. Насељена Стара села имају: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
Ворбиз (Ворбис) у Скели и једним делом на Ушћу по народном предању био је велики римски град, на самој обали Саве, опкољен са свих страна, осим Саве антом, отоком ушћанских и скељанских бара. За град се прича да је био велики, насељен Римљанима. Ворбиз се и данас сав не зирати, по њему се изоравају, а по потреби ваде саркофази, новац, цигле, камење, разно бронзано оруђе и оружје. Већ сам рекао да је на овој локацији изграђена Термоелектрана Обреновац “Б” и да се службено место железничке станице ТЕНТ-а “Б”, што нисам рекао, назива ВОРБИС, оп. Милодан.
У Скели, позади села, у правцу према средини села, налази се једно ошанчено место, још и данас циглом подзицано, назвато Грац, за који се мисли, да је још у римско доба била војничка караула са посадом, која је обезбеђивала превоз преко Саве.
Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду. Овај пут се у Врелу делио на два крака од који је један крак ишао преко Орашца и других посавских села правио на север, Сави, где је у Скели прелазио у Купиново.
Ханишта су особна имена појединих места, на којима су били путнички ханови: Оваквих ханишта има у: Бргулама, Паљувима, Непричави, Такову, Јошеви, Љубинићу и Скели. И прота Матија помиње, да је било оваквих хановиа у почетку устанка, да су били турски и да су их Срби у првој побуни одмах отпочели палити, као што је био случај са орашачким ханом у Шумадији.
Свуда по области изорава се или ископава и стари новац. Новаца има разног доба и од разног метала, налази се или појединачно или у већој мери, уза шта се надовезују приче о брзом богатству појединих породица. Највише новца нађено је по старим градским местима, око кулина, шанчева и по бојиштима. До данас се највише налазило оваквог новца у Скели, при ушћу Вукодраже у Саву, где је био по предању стари град Бељин и по Ворбису, у Скели, где је редак сељак, који не би имао по какав старински новац.
Изоравање старих ватришта, огњишта и пепелишта по Букору, Јабучју, Скели, Трлићу, Тврдојевцу, Стублинама и Голочелу опет су докази ранијег живота. Трагови ранијег живота ограничени су на појединачна места, налазе се на узвишеним равнијим местима, око језера, извора, река и потока. По местима налажења изгледа, да је становништво ранијег доба живело у збијеним местима.
У списку ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села тога доба помињу се Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, каменица, Свилеува, Непричава, Палеж, Скела и Новаци.
Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Скела.
Стеван Негић из Радуше оставио је у рукопису своме сину Михаилу биографију своје породице.
По Стевановим белешкама, које је преписао и по усменим исказима Стевановим још и допунио његов отресити син Михаило, Негићи су од 2 брата Караџића: Милића и Угљеше, а Дабићи од трећег Дабаше. Сва три су први пут населили у Радуши, на левој обали Уба, па кад једног зимског дана падну на конака Милићу некаква четворица Турака, нагнају Милића и Угљешу да боси по снегу водају њихове опанке. Кад су као озебли обратили се својим млађим, да им изнесу зубуне да се огрну, Турци им не дадну. Онако озебли и љути обојица упадну у кућу, нападну на Турке и побију их. Још зором Милић и Угљеша с укућанима изнесу мртве Турке и однесу у некакву звекару и затрпају. Дабиша једног дана побегне у Јаутину, у планину, где су им биле колибе и тамо остане, а њих обојица при повратку изведу народ из кућа, зграде испразне, запале и преселе и преселе се на десну страну Уба, која је била шумовита, пограде земунице и склоне народ.
Кад је после неколико месеци муселим ваљевски сазнао за ову погибију Турака, нареди двојици заптија да оду у Радушу, да ухвате у вежу Милића и Угљешу и да их стражарно спроведу. Кад су заптије требале стићи у Радушу, неко је проказао Милићу, те овај с братом пред њих изађе и из заседе побије их. На глас да су заптије погинуле, мусалим пошаље читав одред. Кад су Милића известили о овоме, видећи очигледну пропаст, скупи сав народ, кућу и ограде попали и с народом сиђе у Скелу и ту се настани. Али га заптије ни ту не оставе на миру, те пређе у Купиново и тамо се настани. При овом гоњењу и сељењу један од чланова његове породице погине, те Милић љут, врати се из Купинова и одметне се у хајдуке. Није дуго хајдуковао, почем га намами неки Турчин на заседу и ова га убије.
Његов најстарији син Негослав, кад је сазнао ко му је оца на превару убио и да је очев убица у Београду, пређе из Купинова у Београд и код убице погоди се у службу, да га после неколико недеља закоље усред његове куће. Негослав се после одметне у хајдуке и хајдуковао је срећно подужи низ година. Кад су се прилике око њега мало стишале, остави се хајдуковања, пређе у Купиново, кад му је стриц Угљеша већ био умро, па два брата остану у Купинову, два у СКЕЛИ а с још петорицом врати се у Радушу и насели на старом месту, на десној стране Уба. Још и данас Михаило, Негослављев унук, чува шешану својих предака, с којом су хајдуковали и Турке тукли.
Све досељене породице у ову област нису српске народности. Међу њима има; Румуна, Маџара, Немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна породица у Забрежју а од свих сталих нејвише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. У Скели су породице румуског порекла: Брзаци, Кумпани и Калваци.
Дабићи из Голе Главе и Радуше населили су своје сроднике у Скели и Купинову, где их и данас има.
Радљевои се због куге раселило и од садашње цркве растурило на све стране. Из истих разлога покретала су се и села: Скела, Ушће, Трлић и др.
У Скели су настарије породице даље од Саве, иза сеоског Пољица и око Караџине баре, а млађе на север од њих, идући Сави.
Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.
Јаче задруге без особина су: Јовичићи и Јаношевићи у Дрену, Нешићи у Скели, Антонићи у Вукони, Лукићи-Брдарских у Кожуару, Ракићи у Стубленици, Тодоровћи у Љубинићу, Мишићи у Бровићу, Поповићи у малом Борку, Циглићи у Скобаљу, Бркићи у Туларима, Беговићи у Брезовици, Тешићи 1 и 2 у Новацима итд.
Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.
Наставиће се…
14. март 2013. у 23:30
Милодан
Порекло фамиија-презимена села Скела, општина Обреновац:
Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:
-Аврамовићи, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
-Адамовићи, после 1827. године, Стублине у околини, Алимпијевдан, доводац уз матер.
-Арсеновићи, после 1827. године, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.
-Бабићи, после 1827. године, Чаково, Аранђеловдан.
-Бајини, после 1827. године, Т. Бечеј, Никољдан.
-Баћићи, после 1827. године, Цуце, Никољдан.
-Бељинци, прва половина 18. века, Бијељина, Ђурђевдан.
-Благојевићи, после 1827. године, Часне Вериге, досељен као радник са дугом, сродник Благојевићима из Скеле.
-Бранковићи, после 1827. године, Крнић у шабачкој Посавини, Никољдан, занатлијске куће.
-Брзаци, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан, по народности Румуни.
-Васићи 2, после 1827. године, Градишка у Босни, Ђурђевдан, не помињу се Васићи 1.
-Вукадиновићи, после 1827. године, Приједор, Аранђеловдан.
-Вукосављевићи, после 1827. године, Моштаница (не зна се да ли је Мала или Велика)-округ београдски, Никољдан.
-Дошићи, друга половина 18. века, Бранковина у Колубари, Стевањдан.
-Драгојловићи и Милинковићи. Видети Милинковићи и Драгојловићи.
-Ђокићи, после 1827. године, Босанска Градишка, Лучиндан.
-Ђорђевићи, после 1827. године, Б. Крајина, Андријевдан
-Ђурковићи, после 1827. године, Т. Бечеј у Банату, Ђурђевдан.
-Ерићи, после 1827. године, Осат, Аранђеловдан, уљез у Ериће 1(?).
-Живановићи и Савићи. Видети Савићи и Живановићи.
-Зазићи*, прва половина 18. века, Попучке у Колубари, Стевањдан.
*Породица Зазића увек је била од највиђенијих породица у округу. Из њихове породице су знаменити Ваљевци прошлог и предпрошлог века: Јанко и Милован Зазић.
Јанко је био трговац и велики родољуб, због чега је 1803. године морао напустити кућу и бежати под заштиту аустроугарских власти. А то је онај исти Јанко, који се помиње у оном знаменитом писму из 1803. године, послано аустријском мајору Митезару у Земун, и због тога су писма платили својим главама његови највећи пријатељи: Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и Хаџи Рувим.
-Змијанци, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
-Исаковићи 1, друга половина 18. године, Осат, Стевањдан.
-Исаковићи 2, после 1827. године, Бањани у области, Јовањдан, уљези у Исаковиће.
-Јагодићи, после 1827. године, Зарожје-округ ужички, Ђурђевдан.
-Јанковићи, после 1827. године, Ђурђево у Банату (ја бих рекао у Бачкој, оп. Милодан), Никољдан.
-Јовановићи, после 1827. године, Доброселица-Стари Влах, Јовањдан, дошао као занатлија.
-Калваци, после 1827. године, Банат, Никољдан, посрбљени Румуни.
-Капетановићи, после 1827. године, Београд, Никољдан, купили имање, живе у Београду.
-Катићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.
-Ковачевићи, после 1827. године, Дервента, Илиндан.
-Кокићи, после 1827. године, Банат, Ђурђевдан.
-Котури, после 1827. године, Јабланица у Крајини, Никољдан.
-Кушпани, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан посрбљени Румуни.
-Лазаревићи, после 1827. године, Босансдка Градишка, Ђурђевдан.
-Лешићи, после 1827. године, Босанска Градишка, Св. Василије.
-Манојловићи, после 1827. године, Доња Буковица у Азбуковици, Никољдан, велика и угледна задруга.
-Марићи, после 1827. године, Јабланица у Крајини, Ђурђевдан.
-Марјановићи, после 1827. године, Седлари у Подгорини, Стевањдан.
-Марковићи, друга половина 18. века, Јошева у Подгорини, Никољдан.
-Мијићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Стевањдан.
-Микше, после 1827. године, Прогари у Срему, Аранђеловдан.
-Милинковићи и Драгојловићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Никољдан.
-Митровићи 1, после 1827. године, Б. Крајина, Игњатијевдан.
-Митровићи 2, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.
-Мићановићи, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
-Нешићи 1, стара породица, Никољдан.
-Нешићи 2, друга половина 18. века, Врело у области, Јовањдан, уљези у Нешиће 1.
-Николићи 1, после 1827. године, суседно Ушће, Никољдан, занатлије.
-Николићи 2, после 1827. године, суседни Ратари, Никољдан, од ратарских Крстића.
-Нинковићи, друга половиина 18. века, Бијељина, Никољдан.
-Панићи, после 1827. године, Бељин у Посавској Тамнави, Јовањдан.
-Петровићи 1, прва половина 18. века, Обреж у Срему, Никољдан.
-Петровићи 2, после 1827. године, Лика, Лучиндан.
-Петровићи 3, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан.
-Радовановићи, после 1827. године, Тузла, Јовањдан.
-Радојичићи, друга половина 18. века, Дробњаци, Ђурђевдан.
-Радушки* 1, прва половина 18. века, Радуша, Јовањдан.
*Радушки 1 у Скели су од Негића и очували су презимена: Божанићи, Митровићи, Мирчетићи, Ковачевићи и Софронићи, а између себе и Караџићи.
-Радушки 2, друга половина 18. века, Стара Гора у Подгорини, Св. Стефан Дечански, уљези у Радушке 1.
-Рајковићи, после 1827. године, Добринци у Срему, Јовањдан.
-Ракићи, после 1827. године, Дубица, Св. Василије Острошки.
-Роксићи 1, друга половина 18. века, Моштаница у Крајини, Никољдан.
-Роксићи 2, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Ђурђевдан.
-Савићи 1 и Живановићи, друга половина 18. века, Лелић у Подгорини, Никољдан.
-Савићи 2, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Никољдан.
-Симићи, после 1827. године, Свилеова у области, Лазаревдан.
-Танасићи, прва половина 18. века, Босанска Градишка, Ђурђевдан.
-Томићи, после 1827. године, Седлари у Подгорини, Јовањдан.
-Тубићи, после 1827. године, Срем, Стевањдан.
-Џевабџићи, после 1827. године, Купиново у Срему, Ђурђевдан.
15. март 2013. у 21:19
Милодан
Обреновац и околна села, Стублине и Велико Поље. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
Стублине су на Тамнави и Колубари, земљишта мање више равног. Западни део села је издигнутији и неравнији, а источни чиста равница. Издигнутији део села зове се Стублине, а равнији Велико Поље. Куће су у оба краја и размештене у џемате великог пространства. Стублински су џемати: Грчки Крај до Трстенице, Перићи средина села, Јадрани на север од Перића и Ново Село до Грабовца. Џемати Великог Поља су: Вепровица до Пиромана, Сланбара око угљо-киселог извора и Велико Поље до Белог Поља.
НАПОМИЊЕМ ДА ЈЕ ВЕЛИКО ПОЉЕ ОДАВНО ОДВОЈЕНО ОД СТУБЛИНА И ДА ЈЕ ДАНАС ПОСЕБНО СЕЛО ТЕ СЕ У ТОМ СМИСЛУ ОВАЈ ТЕКСТ МОЖЕ СМАТРАТИ КАО ОПИС ДВА СЕЛА, СТУБЛИНА И ВЕЛИКОГ ПОЉА, оп. Милодан
Тамнавска равница је једноликог изгледа и посматрана с Карауле или врховљанског Виса има изглед праве равнице, без икакве ма и најмање приметне узвишице и захвата највећи део области. Јужна и западна граница је овој равници пруга (линија), која полази с Пресада на исток и на северозапад драгињском вису Стублу, а северна је права пруга повучена од кожуарског виса Годље у североисточном правцу и завршава на Колубари, на Царевом Броду, у Стублинама, докле је источна граница река Колубара.
Додирна зона равни и Пљоштаре је најбогатији тамнавски крај са водом. Целом линијом, пошав од Кожуара, па све до Колубаре, на сваком кораку, има по један јак извор, који је богат водом и стално у Пљоштару преко целе године, отиче у једну или више бара. У Грабовцу и Стублинама нема куће, која нема по један овакав извор пред самим кућним вратима и ови извори су увек на вишој тераси, никад на овој, која се спушта у раван Пљоштаре.
У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.
Од минералних извора је Сланбара у Стублинама. На десној обали Тамнаве, у углу између Тамнаве и Колубаре, усред равнице, избија из земље најјачи извор у области, од кога постаје двапут јачи поток од Тамнаве. Сланбара је на додирној зони терасасте равнице и колубарског дилувијума, избацује у клобуцима тамнавски песак с муљем и сумпор-водоник, ради чега има барутљив мириси осећа се на неколико десетина метара около. Извор је округлог облика, дубок 3-5 дм. с као кристал бистром водом накиселог укуса, која отиче каналом од метра у пресеку и после 60 м пада у Тамнаву. Сељаци причају да се извор не мути, али да с пролећа, кад се отпочну по планинама снегови топити и кад отпочну јаче кише падати, да се и Сланбара повишава и избацује борове шишарке, по чему закључују да је њен зачетак, далеко, у некој планини.
Стара напуњена или затворена корита, којима је река Колубара некада текла, било насута, било шумом обрасла, зову се Стараче, например Старача у Јабучју и Лајковцу, Стара Колубара у Белом Пољу и Обреновцу. Одвојени кракови реке су очаге: очаге у Јабучју, Лисом Пољу, Стублинама и др.
Колубара је због велике количине воде небродна река (не може се прегазити), оп. Милодан). Кад би стање воде спало на најмању меру, онда се може бродити по извесним местима. Такви су бродови: Бели Брод у Лајковцу, Дабин Брод у Јабучју, Скобаљски у Скобаљу, Протин Брод у Лисом Пољу и Царев Брод у Стублинама. На Колубари су данас два гвоздена моста, један на Белом Броду а други код Обреновца.
У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. Најбоље коње гаје поједине породице и чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи и Стублинама итд.
Некад је цела област била сва у шуму обрасла; долине Тамнаве и Колубаре биле су покривене густим и непроходним шумама. Помиње се да је Тамнава била права шумска област, тако је непознати путник, по народности Рус, прошао кроз ову област из Ваљева за Београд, свуда је на целом путу, Од Карауле до Царевог Брода у Стублинама, где је прешао Колубару, пролазио кроз саме шуме.
Села у тамнавској равници или су без мала или са малама, које се зову крајевима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све куће су растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић с воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села превлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић итд…
У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
У речнику К. Јовановића од 1872. године Јабучје се помиње као Доње и Горње. Мало је Јабучана да би знали које би породице и домове ставили у Горње, а које у Доње, јер је увек ова подела била због тога да имају у селу по два кмета, који су често били из истог краја. Стога у овом раду Јабучје не узимамо као два села, него као једно, где и Стублине и Велико Поље не сматрамо као два села него као једно, иако Стублине имају свога, а Велико Поље опет свога кмета. Имања Горњег и Доњег Јабучја, Стублина и Великог Поља су у заједници, породице после деоба прелазе из једног краја у други, сеоске заједнице су оба краја у подједнакој мери и сељаци се подједнако служе сеоским рекама и изворима.
Имена села, која би опомињала на особине воде су, између соталих, и Стублине. Име Стублине дошло је од многих стублина, које су биле поред старог пута, којим се некада ишло преко овог села за Београд и бродила Колубара на царевом Броду. Од тих старих стублина и данас их има испред горње сеоске механе и око Шарене Чесме.
Трагови старих кула или тврђавица поред старих путева сасвим су добро очуване. налазе се на уздигнутијим местима, рововима ограђеним, које су биле на старим путевима. У Стублинама, према Царевом Броду, у долини Колубаре, налази се “Кулина”, место, на коме се мисли, да је била у најраније доба караула с посадоом за безбедност превоза преко Колубаре.
Још се држе старе напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју (на два места), Каменици, Љубинићу, Новацима, Бргулама, Радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку, Стублинама (на два места), Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.
Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
Када је Сибиљанин Јанко пошао од Београда са војском на Косово, прича се, да је прешао Колубару на броду у Стублинама, да се брод по њему зове Царев Брод, затим, да је дошао у Пироман и улогорио се на потоку, који се по њему зове Царевац. На Царевцу је војска била три дана, очекивала другу војску и пировала, то се по томе село назвало Пироман. Кад је помоћна војска дошла, Јанко је са овом војском отишао у Лисо Поље у мису, ондашњи манастир, причестио војску и с њоме уз Колубару и Љиг отишао на Косово.
Изоравање старих ватришта, огњишта и пепелишта по Букору, Јабучју, Скели, Трлићу, Тврдојевцу, Стублинама и Голочелу опет су докази ранијег живота. Трагови ранијег живота ограничени су на појединачна места, налазе се на узвишеним равнијим местима, око језера, извора, река и потока. По местима налажења изгледа, да је становништво ранијег доба живело у збијеним местима.
У списку ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села тога доба помињу се Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, Бањани, Докмир, Радуша, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж, Скела и Новаци.
Села која су пре 300 (сада 400) година самостално постала на раније несталим насељима или местима која су била насељена су, између осталих и Стублине.
У повише села у области има циганских породица, који су се потпуно претопиле у праве Србе. Ове су се породице потпуно измениле, изгубиле боју лица, говор, начин живота и занимање. Микићи у Орашцу и по другим селима прави су Срби; говоре српски, раде и земљу и занате, хране се, одевају и крећу као наши сељаци; нико их не зове Циганима, мада је до скоро било сељака у животу, који су памтили, кад су се њихови преци доселили из Ердеља као прави Цигани. Рафаиловићи и Матићи у Стублинама, Костићи и Илићи у Трлићу, Миловановићи у Трњацима, Милосаввљевићи у Руклади итд. опет циганског порекла, али се код свих, као и код Микића, сваки цигански траг изгубио.
Македонци и Шопови слични су и никога није теже испитати као њих, јер су битно изменили и своје карактерне и етничке особине погубили, само ако су се раније доселили. Код стублинских Македонаца истиче се у јакој мери поштење и карактер, с тога су највиђенији у селу.
Наставиће се..
15. март 2013. у 23:55
Милодан
Порекло фамиија-презимена села Стублине и Велико Поље, општина Обреновац:
Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:
-Агочевићи, после 1827. године, Банат, Аранђеловдан, покрштени Маџари.
-Адамовићи, после 1827. године, Вукићевица, Алимпијевдан, предак доводац уз матер.
-Анђелићи, Аничићи и Тијосавићи. Видети Тијосавићи, Анђелићи и Аничићи.
-Бабићи*, после 1827. године, Бањалука, Јовањдан.
*Бабиће је доселио њихов сродник војвода Голуб Бабић на купљено имање после 1878. године па се и поред њих населио, неко време живео и после вратио у Босну. Бабићи по другим селима опет су сродници војводе Голуба.
-Бајићи, после 1827. године, Брајићи у рудничком округу, Ђурђевдан.
-Баранци, после 1827. године, Дубица, Стевањдан.
-Бођани, после 1827. године, Ердељ, Никољдан, посрбљени Румуни.
-Бурсаћи, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
-Велимировићи, после 1827. године, Грабовац у суседству, Аранђеловдан, уљези у Колаковиће.
-Владисављевићи, после 1827. године, Паљуви у области, Ђурђиц.
-Врачаревићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.
-Вујковићи, друга половина 18. века, Коњуша у Рађевини, Ђурђевдан.
-Вучковићи, друга половина 18. века, Јања у Босни, Аранђеловдан.
-Гавриловићи 1, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Ђурђевдан.
-Гавриловићи* 2, друга половина 18. века, Банат, Стевањдан.
*Предак ових Гавриловића је Румун и дошао за чувара оваца у ово село, па су га његове газде ожениле и окућиле.
-Гавриловићи 3, после 1827. године, Ваљево, Ђурђевдан, уљези у Грчиће.
-Гајићи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Стевањдан.
-Годићи, после 1827. године, Лесковице у Подгорини, иста породица у Грабовцу, досељени као слуге.
-Грчићи*, прва половина 18. века, Македонија, Никољдан.
*Грчића предак је говорио грчки и цинцарски, иако је био по народности Србин, прозвали су га Грком. Његови потомци су око старог хана и тај крај и данс се зове Грчки Крај.
-Давидовићи 1, друга половина 18. века, Драгачево, Игњатијевдан.
-Давидовићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Духовски понедељак.
-Давидовићи 3, после 1827. године, Богатић у Подгорини, Јовањдан.
-Дамњановићи и Кремићи 1. Видети Кремићи 1 и Дамњановићи.
-Дамњановићи 2, после 1827. године, Осат, Јовањдан.
-Ђукићи, после 1827. године, Лозница у Колубари, Ђурђевдан, уљези у Ђуковиће.
-Ђурђевићи, после 1827. године, Попинци у Срему, нововерци.
-Ђурићи и Рашковићи. Видети Рашковићи и Ђурићи. Нема у књизи Рашковића, изузев Рашковића у Забрежју, оп. Милодан.
-Жикићи, друга половина 18. века, Добановци у Срему, Ђурђевдан, уљези у Пајиће.
-Жујићи, после 1827. године, Б. Крајина, Св. Јован Претеча.
-Игњатовићи, друга половина 18. године, Комирић у Рађевини, Никољдан.
-Илићи, после 1827. године, Сијеча река-округ ужички, Никољдан, уљези.
-Исаиловићи, после 1827. године, Семберија у Босни, Јовањдан.
-Јадрани (Јадранини), прва половина 18. века, Лиценовић (?) у Рађевини, Аранђеловдан.
-Јевтићи 1, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
-Јевтићи 2, после 1827. године, Миокус у Поцерини, Никољдан.
-Јелићи, друга половина 18. века, Мокра Гора у Старом Влаху, Јовањдан.
-Јеремићи, друга половина 18. века, Стари Влах, Јовањдан.
-Јеротићи, прва половина 18. века, Македонија, Никољдан.
-Јовановићи и Ранковићи 2. Видети Ранковићи 2 и Јовановићи.
-Јосиповићи, друга половина 18. века, Бобова у Подгорини, Аранђеловдан.
-Кесићи, после 1827. године, Семберија, Ђурђевдан.
-Колаковићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
*Колаци стублински су из Врховина, од тамошњих Иконића, сишли су у ово село и данас се зову још: Недељковићи, Зарићи, Јаковљевићи и Петровићи, сви у Грчком и Перића крају.
-Коларевићи, после 1827. године, Банат, Савиндан.
-Кремићи и Дамњановићи, друга половина 18. века, Осат, Јовањдан.
-Кузмићи, друга половина 18. века, Купиново у Срему, Лучиндан.
-Кумбарићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.
-Лазићи и Томићи. Видети Томићи и Лазићи.
-Лукићи 1, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.
-Лукићи 2, после 1827. године, Лика, 23. август/5 септембар.
-Малетићи, после 1827. године, Срем, Петровдан.
-Малешевићи*, прва половина 18. века, Дружетић, Ђурђиц.
*Малешевићи су из Дружетића од тамошњих Малешевића, раније од Раснице из Старог Влаха, насељени око Сланобаре и зову се још: Давидовићи 1, Ранковићи 2 и Јеремићи.
-Марковићи, после 1827. године, Пљевље, Матијевдан.
-Матићи, друга половина 18. века, Срем, Никољдан, посрбљени Роми.
-Меденице, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.
-Милићевићи, после 1827. године, Т. Хођош-Банат, Никољдан.
-Миловановићи 1, друга половина 18. века, Крива Река-Стари Влах, Св. Кирило.
-Миловановићи 2, после 1827. године, Брадарци-округ пожаревачки, Стевањдан, трговачка и занатлијска породица.
-Милошевићи 1, после 1827. године, Т. Хођош у Банату, Св. Петка.
-Милошевићи 2, после 1827. године, Жлне-округ тимочки, Никољдан.
-Михаиловићи, после 1827. године, Осат, Јовањдан.
-Младеновићи, после 1827. године, Куклин код Ниша, Аранђеловдан.
-Николићи*, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан.
*Николића предак славио је Св. Арханђела, па како се у зидарском послу десио неки несрећан случај, променио је славу и узео славити Ђурђевдан.
-Нинчићи, после 1827. године, Банат, Јовањдан.
-Ожеговићи, друга половина 18. века, Славонија, Ђурђевдан.
-Павићи, друга половина 18. века, Бранковина у Колубари, Стевањдан, свештеничка породица.
-Павловићи, после 1827. године, Комирић у Рађевини, Ђурђевдан.
-Пајићи, прва половина 18. века, Косјерић-округ ужички, Стевањдан.
-Пантелићи, друга половина 18. века, Каона у Драгачеву, Св. Врачи.
-Пејићи, друга половина 18. века, Сибница-округ београдски, Ђурђиц.
-Перићи*, друга половина 18. века, Осат, Лазервдан.
*Стублински Перићи су од гвозденовачких Живковића и новачких Лазаревића, велике и врло имућне задруга, из чије је средине г. Живојин Перић, професор Универзитета и признати правник.
-Петковићи, после 1827. године, Грабовица у Колубари, Св. Стефан Дечански.
-Петровићи 1, после 1827. године, Лика, Лучиндан.
-Петровићи 2, после 1827. године, Брезовица у Подгорини, Михољдан.
-Петровићи 3, после 1827. године, Бесеровина-округ ужички, Јовањдан уљези у Крстиће.
-Пољарци, после 1827. године, Дубица, Ђурђевдан.
-Поповићи 1, после 1827. године, Темишвар, Јовањдан, уљези.
-Поповићи 2, после 1827. године, Паљуви у области, Ђурђиц.
-Пушићи, после 1827. године, суседни Грабовац, прешли уз матер.
-Радивојевићи, после 1827. године, Бријежђе у Колубари, Алимпијевдан.
-Рајковићи, после 1827. године Футог у Срему (ја бих рекао у Бачкој), Јовањдан.
-Ракићи, после 1827. године, суседни грабовац, Ђурђиц, доводци.
-Ранковићи* 1, прва половина 18. века, Бањани у Црној Гори, Ђурђевдан.
*Ранковићи су заостали од бријежђанских Урошевића, који су се некад прво били населили у овом селу, па се вратили преко Јабучја у Бријежђе.
-Ранковићи 2 и Јовановићи, друга половина 18. века, Шљивовица-Стари Влах, Никољдан.
-Рафаиловићи, друга половина 18. века, Мачва, Св. Петка, ромског порекла.
-Ристићи 1, после 1827. године, Ратари у околини, Ђурђевдан и Јовањдан, уљези у Ћуковиће.
-Ристићи 2. после 1827. године, суседна Звечка, Ђурђевдан, уљези у Рајковиће.
-Саџаковићи, прва половина 18. века, Осат, Аранђеловдан.
-Симеуновићи и Томићи. Видети Томићи и Симеуновићи.
-Сремчевићи, друга половина 18. века, Срем, Ђурђиц.
-Стаменићи 1, прва половина 18. века, Равње у Колубари, Никољдан.
-Стаменићи 2, после 1827. године, Доња Љубовиђа у Азбуковици, Ђурђевдан и Никољдан, уљези у Стамениће 1.
-Станковићи, друга половина 18. века, Прилеп, Никољдан.
-Станковци, друга половина 18. века, Охрид у Македонији, Ваведење Пресвете Богородице.
-Стевановићи 1, после 1827. године, Дубица, Игњатијевдан.
-Стевановићи 2, после 1827. године, Љубиш, Аранђеловдан.
-Степићи, после 1827. године, суседна Звечка, Ђурђиц, доводци.
-Сујићи, после 1827. године, Хођош у Банату, Петровдан.
-Тијосавићи и Аничићи, прва половина 18. века, Бела Црква у Рађевини, Алимпијевдан.
-Тодоровићи 1, дуга половина 18. века, Комирић и Рађевини, Ђурђевдан.
-Тодоровићи 2, после 1827. године, Крајина, Св. Великомученик Климент.
-Томићи, Симеуновићи и Лазићи, прва половина 18. века, Гласинац, Петровдан.
-Ћатићи, друга половина 18. века, Петровчић у Срему, Аранђеловдан.
-Ћуковићи*, прва половина 18. века, Бељина, Ђурђевдан.
*Ћуковићи су раније из Хрецеговине и из овога села растурили су се по многим местима по ваљевском округу. У селу се зову још и: Алексићи, Јеремићи, Симићи, Добросављевићи и Радовановићи и први насељеници Великог Поља и љеговог североисточног дела.
-Ференчевићи, после 1827. године, Београд, Јовањдан уљези у Тодоровиће.
-Чавићи, после 1827. године, Крајина, Јовањдан.
-Чолићи, друга половина 18. века, Комирић у Рађевини, Јовањдан.
-Шпановићи, друга половина 18. века, Славонија, Никољдан.
16. март 2013. у 22:37
Милодан
Обреновац и околна села, Уровци. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
Уровци су дуж Саве, на запад од Обреновца, са земљиштем препуним бара и полојског земљишта. Сеоске куће су збијене око бара у џемате и проткате с лртиначким. У селу су три већа краја: Уровци до Кртниске и нераздвојни од ње, Бресква (Бреска) поред Саве и Уровачки, цигански крај уза сами Обреновац.
Знаменита ваљевска породица Ненадовића, поред великих родбинских веза са свим угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубунићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота Матија, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, пред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада.
Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.
Извори поред река, по Пљоштари и око бара су: живобаре, мочила, млакве и ритови и нису ни за било какву употребу, почем их ни сама стока неће да употребљава. Мочила су јаки и чисти извори, дубља од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за („кисељење“) лан и конопљу. Оваквих мочила има у Забрежју, Уровцима, Пироману, Лисом Пољу, Брезовици и др.
Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.
Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.
Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је зједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.
Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља. Кад су баре напуњене водом, тада плаве сва нижа места па и сама села. Кртинска и Уровци мало кад да нису поплављени, када се морају исељавати. Кад се куће плаве, које су на уздигнутијим местима, тада атари ових села готово су цели под водом и у таквим приликама пропадају и ливаде и пашњаци, па и усеви. Мала је корист од бара у хватању рибе. Кад се баре напуне водом, напуне се савском рибом и вешти рибари пти осезању воде затварају очаге и одају се хватању рибе. Рибу продају или сами троше, па је имају преко целе године, почем је врло вешто препарирају и суше. највећа штета од бара је по здравље сељака и њихових подмладака. У августу и септембру месецу после пролетњих поплава маларија и разна запаљења су увек на дневном реду и у великој мери.
У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари и Кртинска имају своје заједнице у Полоју; Кртинска има своју заједницу у Вићу, а са Уровцима у балуру, јазмаку и Јасенки; Уровци и Звечка имају заједнице у Нурчи; Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари.
По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали од села и стварали нова села: Лајковац (село) је раселица Горњег Лајковца у срезу колубарском, и зато га сваки сељак зове још и Доњи Лајковац; Бровић је раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Кршна Глава Докмира, Милорци Црвене Јабуке, Рвати, Кртинска, Уровци, Звечка и Ратари су настали од старе Брескве, Бело Поље од Звечке итд.
Имена села дата по пластичним особинама земљишта су, између осталих, и Уровци.
Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Уровци који су, уз Звечку, Ратаре и Кртинску, настали из Бреске.
Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.
Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју а од осталих села највише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. Давидовићи други у Гвозденовићу румунског су порекла, али се толико изменили, да о њима као Румунима и не може бити ни речи. Каравласи или Србиновићи у Забрежју изменили су се у јачој меери, да своје суседе Румуне више мрзе него прави Срби. Моцељи, Радуљи, Лришпани, Видаковићи (Видули) на Забрежју, Крачуни и Риори у Звечкој, Молодовани и Николићи у Уровцима, Брзаци, Кумпани и Калваци у Скели, Неграми на Ушћу су поред других прави Румуни, па су или још задржали свој говор и обичаје или се потпуно претопили у Србе.
Кртинска с Уровцима су од старе Бреске, коју је прво начела Сава да расељава, а куга довршила.
Наставиће се..
17. март 2013. у 00:15
Милодан
Порекло фамиија-презимена села Уровци, општина Обреновац:
Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:
-Александрићи* 1, прва половина 18. века, Дробњаци, Св. Стефан Дечански.
*Александрићи су прави Дробњаци, али се однекуда из Старог Влаха спустили у ово село и род су гвозденовачким Курепима и Радовићима у Ђурђевцу. У селу се зову још и: Миловановићи, Милановићи 2, Јовановићи 2 и Живковићи. Сељаци у селу зову их Лесендрићима, што се Александар изговара (као) Лесендра.
-Александрићи 2, друга половина 18. века, Завлака, Ђурђевдан.
-Александрићи 3, друга половина 18. века, Леовићи, Михољдан, уљези у Александриће 1.
-Божићи, после 1827. године, Б. Крајина, Аранђеловдан, радници са дугом.
-Бранковићи 2, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Лазаревдан.
-Вилићи и Росићи. Видети Росићи и Вилићи.
-Врељански, друга половина 18. века, Срем, Јовањдан.
-Гајићи и Лукићи. Видети Лукићи и Гајићи.
-Грађански, после 1827. године, Бачка, Преподобни Данило, уљези у Александриће 1.
-Дилберовићи, после 1827. године, Огар у Срему, Јовањдан.
-Егедушки, после 1827. године, Бачка, Никољдан.
-Иванићи*, прва половина 18. века, Стара Србија, Ђурђевдан.
*Иванићи у Уровцима и Ђаковићи у Ратарима су једна иста породица, код којих су до скора чуване родбинске везе.
-Јевтићи *, стара породица, Јовањдан.
*Јевтиће у Уровцима представљају данас још и: Аврамовићи и Миланковићи и растурили су се по селу. А Јевтића има и у Кртинској, оп. Милодан.
-Јеленићи, друга половина 18. века, Шимановци у Срему, Аранђеловдан.
-Кнежевићи, друга половина 18. века, Ашања у Срему, Никољдан.
-Лукићи и Гајићи, прва половина 18. века, Прогари у Срему, Никољдан.
-Марковићи и Поповићи. Видети Поповићи и Марковићи.
-Милановићи и Севдићи. Видети Севдићи и Милановићи.
-Мојсиловићи, друга половина 18. века, Вршац, Томиндан.
-Молдоваковићи, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан, посрбљени Румуни.
-Ненадовићи, после 1827. године, Гола Глава, Никољдан.
-Николићи, после 1827. године, Влашка, посрбљени Румуни, уљези у Гајиће.
-Поповићи и Марковићи, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
-Ранковићи, после 1827. године, Милорци у околини, Стевањдан, уљези у Стевановиће 1.
-Рељићи, друга половина 18. века, Бачка, Никољдан.
-Росићи* и Вилићи, стара породица, Никољдан.
*Росићи, раније Вилићи, стару брештанску породицу, представљају данас: Росићи, Бранковићи 1 и Јовановићи у Уровцима, Вилићи у Звечкој, Стакићи у Кртинској, Радојичићи у Ратарима и Берићи у (Х)Рватима.
-Севдићи и Милановићи*, прва половина 18. века, Бирач, Аранђеловдан.
*Милановићи су од кртичанских Лазића и прешли у Уровце, где су и данас у близини Лазића.
-Станковићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.
*Станковићи овог села су од грабовачких и звечанских Шајиновића, досељени у ово село кад и горњи, где се зову још и: Димитријевићи и Максимовићи.
-Стевановићи 1 (и Ђукановићи), стара породица, Стевањдан.
-Стевановићи 2, друга половина 18. века, Стублине у околини, Петровдан, од стублинских Симеуновића.
-Стевановићи 3, после 1827. године, Попова у Босни, Стевањдан, уљези у Стевановиће 1.
**Напомена. На неколико назначених страница и поред великог труда нисам успео да пронађем презиме-фамилију у Уровцима.
18. март 2013. у 00:09
Милодан
Обреновац и околна села, Трстеница. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
Трстеница је на запад од Стублина, с обе стране истоимене речице. Земљиште је мање више равно, куће у горњем делу села збијене су по џематима, који су спојени и с обе стране речице, а у доњемм делу су растурене. Главни џемати су: Калински, с леве стране речице, Карићки с десне стране, Николићки, на југ од ова два и Суводање, растурени џемат испред Пиромана дуж Царевца.
Кад је између српског деспота Стевана и угарског краља Жигмунда закључен знаменити уговор о предаји Стевану и његовим непосредним потомцима, ако их буде имао, Мачве с Београдом и градом Голупцем, већ из тога доба помињу се нека села ове области, која је краљ Жигмунд дао у правију челнику Радичу, које наследник Стеванов Ђурађ утврђује и одобрава. У истом хрисовиљу датираном 31. августа 1429. годин помињу ова села из данашње Тамнаве: Љутице, Забрежје, Бошњаци и Трстеница, поред других, која су по суседним областима.
Села у долинама река и по полојима служе се бунарима, који се врло лако копају и дају доста добру и чисту воду, која није на великој дубини. Извори поред река, по Пљоштари и око бара су: живобаре, мочила, млакве и ритови и нису низакакву употребу, почем их ни сама стока неће да употребљује.
Живобаре су извори поред самих река и потока, у непосредној близини, отичу, с водом исте температуре као и околни ваздух, плитке, обрасле барским биљем, које временом ствара мале тресаве, као у : Трстеници, Скобаљу, Зуквама, Новацима и Бајевцу.
У тамнави имамо неколико вреста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, благуше, мртвуше и полојске земље.
Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство.
У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.
Имена села дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Трстеница.
Стари ваљевски пут није ишао данашњим путем. У област је улазио на Караули, одатле венцем силазио у варошицу Уб, одакле је у Совљаку прелазио Тамнаву, па преко Врела, Такова, Љубинића, Јошеве, Лончаника, Трстенице и Стублина прелазио Колубару, на Царевом Броду.
У години 1429. у христовуљу деспота Ђурђа Бранковића, којим одобрава свом челнику радичу, да може примити подарени поклон од угарског краља Жигмунда, помињу се поред неких села из суседних мачванских области и села ових области: Трстеница, Бошњаци, Љутице, Забрежје и Медојева река (Бањани).
Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Трстеница.
Порекло фамиија-презимена села Трстеница, општина Обреновац:
Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:
-Антонићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Ђурђевдан.
-Арсеновићи*, после 1827. године, Срем, Духовски Понедељак, уљези у Којиће.
*Родоначелник ове породице Арсен прогнан је из Рипња, немирна духа, живе природе, те га палешки (оберновачки) Турци ухвате и свега исеку на Бресци, а ту је и сахрањен. Његов унук осветио га је, ухватио је убицу свога деде пред Београдом и на исти начин исекао.
-Ашковићи, друга половина 18. века, Горња Буковица у Подгорини, Аранђеловдан.
-Бабићи, друга половина 18. века, Градишка, Никољдан.
-Баћукићи, друга половина 18. века, Дружетић у области, Ђурђевдан.
-Бирчани, друга половина 18. века, Суводањ у Подгорини, Ђурђевдан.
-Војиновићи 1, прва половина 18. века, Бобова у Подгорини, Аранђеловдан.
-Војиновићи 2, после 1827. године, Петница у Колубари, Аранђеловдан и Ђурђевдан, уљези у Војиновиће 1.
-Вукосављевићи, стара породица, Јовањдан.
-Гавриловићи, после 1827. године, Суводањ у Подгорини, Алимпијевдан.
-Ђурашиновићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђурђевдан, у блиском сродству са Ђурашиновићима у Јошеви.
-Живановићи, прва половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Алимпијевдан.
-Илићи, после 1827. године, Слатина код Чачка, Никољдан, уљези у Кариће.
-Јевтићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
-Карићи, стара породица, Никољдан. Нема “њихове” странице али познајем многе из те, иначе, велике фамилије, оп. Милодан.
-Кованџићи и Николићи. Видети Николићи и Кованџићи.
-Којићи, друга половина 18. века, Дервента, Духовски Понедељак.
-Крстићи, прва половина 18. века, Бобова у Подгорини, Часне Вериге.
-Лазићи, друга половина 18. века, Суводање у Подгорини, Лучиндан.
-Миловановићи, друга половина 18. века, Суводање у Подгорини, Томиндан.
-Мирковићи, после 1827. године, Лончаник у околини, Јовањдан, доводци.
-Михаиловићи, друга половина 18. века, Лозница у Колубари, Св. Великомученик Артемије.
-Мојсиловићи, друга половина 18. века, Дегурић у Колубари, Аранђеловдан, уљези у Војиновиће.
-Николићи 1, стара породица, Ђурђевдан.
-Николићи 2 и Кованџићи, прва половина 18. века, Сипић у Старој Србији, Ђурђевдан.
-Новаковићи, друга половина 18. века, Грачаница у Азбуковици, Јовањдан.
-Обрадовићи, после 1827. године, Мрчић у Колубари, Никољдан, уљези у Кариће.
-Пакашки, после 1827. године, Чортановци у Срему, Јовањдан.
-Пајићи, после 1827. године, оближње Стублине, Стевањдан, уљези у Томиће.
-Перићи, после 1827. године, Кржава у Рађевини, Јовањдан.
-Петровићи 1, друга половина 18. века, Осат, Ђурђевдан, уљези у Николиће.
-Петровићи 2, после 1827. године, Суводање у Подгорини, Аранђеловдан.
-Стојнићи, друга половина 18. века, Бихаћ, Никољдан.
-Томићи, прва половина 18. века, Ситарице у Подгорини, Стевањдан.
18. март 2013. у 23:52
Милодан
Обреновац и околна села, Рвати. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
Рвати су уз Обреновац са северозападне стране, равно село без и најмање узвишице, с кућама збијеним у круг око сеоског испуста Влашка Међа. Рвати су раселица старе Бреске.
Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
У равнијим селима поред Саве постоје заједнице једног или по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огроман простор око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Бело Поље, Рвати и Обреновац имају своје заједнице у Вићу поред Тамнаве, пред Обреновцем са западне стране, поред тога што свако село има и своје засебне заједнице. Заједнице ових села служе за испаше и горосечу. Шуме се не смеју без реда сећи.
Нека тамнавска села збијена су, али не дуж главног сеоског пута или дуж побочних сеоских путева, који су управног правца него дуж сеоских путева, који се зракасто разилазе од неке главне тачке у селу, школе, механе или нечега другога. По кућама, окућницама, распореду зграда слажу се са ушореним селима, али по облику путева и општем изгледу личе на јасеничка села. Ова села су кружног изгледа, чији су крајеви празнији од средине. Оваквог су изгледа: Ушће, Рвати и Рубрибреза.
У Вуковим харачким тефтерима од 80 данашњих села ове области помињу се 76 насељених места уз две варошице, које Вук назива касабама. Код Вука је у списку села Бресква, које данас нема, и недостају још села: Вукућевица, Гуњевац, Милорци, Степање, Стубленица, Трњаци и Рвати.
По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главних села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали из села и стварали нова села. Рвати, Кртинска, Звечка, Уровци и Ратари настали су од старе Бреске.
Још се држе старе напуштене цркве у Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушених цркава или црквина има у многим местима па и у Рватима.
Старих шанчева или шарампова има очуваних у области или у особним именима или у неким остацима од ровова. Шанчева има у: Црниљеву, Чучугама, Свилеуви, Непричави, Уровцима, Рватима и Забрежју.
Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Рвати од Бреске.
Порекло фамиија-презимена села Рвати, општина Обреновац:
Презиме-када су досељени-одакле су досељени-Крсна слава-напомена:
-Берићи*, стара породица, Никољдан.
*Берићи су стара брештанска породица (потомци од Росића, раније Вилића) која се после помора насељених Хрвата населила у овом селу и они су од исте породице, од које су и звечански Вилићи.
-Видићи, после 1827. године, Бело Поље у суседству, Никољдан, дошао жени на имање.
-Десанчићи, после 1827. године, Дубица, Ђурђевдан, занатлијска породица, блиски Десанчићима у Пироману.
-Дотлићи, после 1827. године, Бачка, Илиндан.
-Јаковљевићи, друга половина 18. века, Текериш у Јадру, Лучиндан.
-Јоксићи, после 1827. године, Вранић-округ београдски, Никољдан, блиски са Јоксићима у Звечкој.
-Карићи, после 1827. године, Трстеница у околини, Никољдан.
-Мирковићи, после 1827. године, Богатић у Мачви, Јовањдан.
-Мишковићи, после 1827. године, Шибеник у Далмацији, Никољдан, велика задруга.
-Сирчевићи, после 1827. године, Петровац у Срему, Никољдан.
-Станчићи и Томанићи. Видети Томанићи и Станчићи.
-Стевановићи, после 1827. године, Прогар у Срему, Никољдан.
-Стијаци*, друга половина 18. века, Лика, Св. Спиродон Чудотворац.
*Стијаци су из Лике, с обале морске, досељени као лађари и насељени близу брештанских Берића. Мислим да од њих потичу Стијовићи, фамилија у Рватима, оп. Милодан.
-Тамбурићи, после 1827. године, Петровац у Срему, Стевањдан.
-Тешићи, после 1827. године, Прогар у Срему, Ђурђевдан, доводци.
-Томанићи и Станчићи, друга половина 18. века, Фрушка Гора, Андријевдан.
19. март 2013. у 20:53
Милодан
Обреновац и околна села, Ушће. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антопогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године.
Ушће је у близини става Вукодраже и Саве и у равници. Куће су збијене око главне сеоске баре Ћиринке у концентричним круговима, али има их дуж савског пута и тај део села зове се Пољаци.
Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа.
Центар ушћанских бара је Гола Бара. Гола Бара, у простору 35 ха, је у средини ушћанског атара; у њу се очагама сливају западне скељанске и северне дренске, и она се очагом северног правца слива се у Ворбису у реку Саву. Ушћанске баре, у средини самог села: Чункара, Окно, Чапљара и Башинска стичу се у главну сеоску каналисану бару Ћиринку, која очагом с источне стране села улази у анту Голе Баре и с њом у Саву. И ове баре пуни река Сава кад надође, али се оне одмах и испражњавају, када Сава отпочне опадати, а преко лета осим Голе Баре ретко која да има воде.
Велика дренска и ушћанска бара Међедњача и само ушћанска Спужара, на западном крају села очагама улази у Вукодраж и њима се пуне, кад Сава надође. И оне, као и друга ушћанске баре, кад Сава опада, брзо се празне и преко лета оне су ритови или као праве тресаве.
Старији људи, како у брдским тако и по равнијим селима, доживели су у данашњим својим осамдесетим година оба снега. Први је пао крајем фебруара 1831. године а други на Беле Покладе 1864. године, оба су била више од 1,5 метра висине, трајала по пет дана, па се отопила. Кад се узме да је и 1907. године био висок и дуготрајан снег, онда отприлике на сваке 34 године Тамнаву покрију повећи снегови и зиме трају дуже времена.
Старци Косан Лелићанин из Трлића, Јован Ђотуновић са Ушћа и Беља Ружичић са Забрежја, поред других, причају да су ови снегови били тако високи, да су њихови стари били принуђени крчити и отварати путеве, где се по три дана нија могло изаћи из куће и куда на страну ићи.
Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).
Кад би турске власти осудиле неку породицу на прогонство или сургун, њихова би имања прелазила у друга руке. Ако би се повратили у село, могли би добити иста имања или би им се дала друга у близини или нова да се крче. Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Уграску, па су неки остајали, а неки се враћали и при повратку нису никад могли добити исте земље, које су пре тога имали. Марковићи-Поповићи из Такова, кад су прелазили у Аустрију и отуда се враћали, неки су се населили на иста места а неки отишли у друга села. Ђурићи-Јевтићи из Црвене Јабуке при повратску нису се могли вратити сви на исто место, већ једни остали на Ушћу. Зазићи из Скеле нису могли да се врате у своје Попучке, већ остали у Скели. Лелићани из Трлића вратили су се опет на исто имање.
Од веће вредности су заједнице у воденицама и каменоломима у Букору, Свилеуви, Ђуковинама и др. У Грабовцу, Скели, Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породнчне заједнице, која кад се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.
Нека тамнавска села збијена су, али не дуж главног сеоског пута или дуж побочних сеоских путева, који су управног правца него дуж сеоских путева, који се зракасто разилазе од неке главне тачке у селу, школе, механе или нечега другога. По кућама, окућницама, распореду зграда слажу се са ушореним селима, али по облику путева и општем изгледу личе на јасеничка села. Ова села су кружног изгледа, чији су крајеви празнији од средине. Оваквог су изгледа: Ушће, Рвати и Рубрибреза.
Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.
Имена села која би опомоњала на особине воде су: Врело, Стублине, Стубленица, Модран (Орашац), Кладница, Ушће и Стубла.
Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у : Скели, Вукони, Свилеуви, Звечкој, Каменици и Букору. Насељена Стара села имају: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.
Ворбиз (Ворбис) у Скели и једним делом на Ушћу по народном предању био је велики римски град, на самој обали Саве, опкољен са свих страна, осим Саве антом, отоком ушћанских и скељанских бара. За град се прича да је био велики, насељен Римљанима. Ворбиз се и данас сав не зирати, по њему се изоравају, а по потреби ваде саркофази, новац, цигле, камење, разно бронзано оруђе и оружје. Већ сам рекао да је на овој локацији изграђена Термоелектрана Обреновац „Б“ и да се службено место железничке станице ТЕНТ-а „Б“, што нисам рекао, назива ВОРБИС, оп. Милодан.
Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) године је, између осталих, и село Ушће.
Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спадају фамилије Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, Пушићи у Грабовцу, Ђурићи у Црвеној Јабуци и Милорцима, Ђотуновићи на Ушћу, Пејићи у Докмиру и Тврдојевцу, Нешовићи у Врховинама, Вукомановићи у Мургашу и Гуњевцу, Милаковићи у Црниљеву и Петровићи (Товаревићи) у Букору, поред других, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.
Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју а од осталих села највише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. Давидовићи други у Гвозденовићу румунског су порекла, али се толико изменили, да о њима као Румунима и не може бити ни речи. Каравласи или Србиновићи у Забрежју изменили су се у јачој меери, да своје суседе Румуне више мрзе него прави Срби. Моцељи, Радуљи, Лришпани, Видаковићи (Видули) на Забрежју, Крачуни и Риори у Звечкој, Молодовани и Николићи у Уровцима, Брзаци, Кумпани и Калваци у Скели, Неграми (сада Негрени, оп. Милодан) на Ушћу су поред других прави Румуни, па су или још задржали свој говор и обичаје или се потпуно претопили у Србе.
Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве-Бреске, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила. Радљево је због куге раселило се и од садашње цркве растурило се на све стране. Из истих разлога покретала су се и села: Скела, Ушће, Трлић (Добрић) и др.
На Ушћу су најстарије породице с источне стране сеоске средње баре, ближе Голој Бари, како су раније биле, а позније су улазиле или у средину или се ређале по периферији старог насеља, па су тиме створили од Ушћа кружно насеље.
Наставиће се…