Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
18. септембар 2017. у 06:04
vojislav ananić
Калуђерица
Подожај. — Село је у изворишту потока Бубња, који се у доњем току зове Бара, лева приточица Болечице. Куће су по благим странама долине.
Тип. — Село је подељено у две мале: Горњу и Доњу. Најзбијеније су куће пo средини села. Растојање неких крајњих кућа с десне стране сеоскога пута износи 40—60 и 70—100 метара. Има неколико кућа, које су издвојене од села и доста растурене. Старине. — Место једно између Кумудражи и Великог Мокрог Луга, где је од прилике пре 100 година било данашње село Калуђерица, становници зову Стара Калуђерица. Постанак села и порекло становништва. — Прича се, да је данашње село, Калуђерица, постало онда. када су ставовници због чуме прешли из Старе Калуђерице на место, где је данас село. И то прво село, а према томе и данашње, није тако старо. Основали су га досељеници из Левча и источне Србије. Од тих првих породица и данас неке постоје у садашњем селу Калуђерици. То су Мусићи и Beceлuновићu. Новији су досељеници: Стојаановић — из српских крајева под Турцима; Анђелковић — од Прилепа; и др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 06:35
vojislav ananić
Бели Поток
Положај. — Село је на североисточној, најблажој страни Авале, по њеним благим косама, које су раздвојене долинама.
Тип. — Подељено је у два краја: Доњи и Горњи, а ван ових има местимице кућа, за које веле, да су «на брду“, а за становнике, да су „с брда”. У крајевима се виде и групе кућа по породицама а поједини делови села (средина) има изглед »друмског“ села.
Име. — Село је прозвато по потоку тако званом Бели Поток јер су, веле, на њему девојке платно белиле. Познато је и предање, да је ту једном добро родило бијело жито, а има више поточића, па се с тога овако прозвало.
Старине. — У црквеном дворишту постоји надгробпи натпис (свештеника) од 1781. год., у други од 1834. год.
Постанак села и порекло становништва. — Ово село не спада у ред данашњих старих села у околини Београда. Богић В. А. забележио је ово: »Кажу, да је ово село у новије вријеме постало, јер зна се кад овуда није имало кућа. Најстарији досељеници у селу јесу Пириватрићи за које се вели, да су први «запирили ватру“. Има их по свима крајевима села, славе Cв. Трифуна; нико не нна, од куда су се доселили.
После њих дошли су Чарапићи из Црне Горе и то из Куча. О њихову презимену и доласку забележио је М. Ђ. Милићевић ово: Чарапића је у Кучима било око тридесет кућа, и сви су били људи доброга стања. Један од њих некако убије пашину кучку, и турски суд пресуди: да плати за кучку кесу новаца (то јест 500 гроша). Чарапићи саставе паре да кучку плате; али, да би се Турцима колико толико осветили, не пошљу им паре у кеси, као што је био ред, него им их пошаљу у чарапи. Турци их, како се прича, од тога случаја провову Чарапићи.
После неког времена, наврзну се Турци да им отму једну одиву те да је потурче. Чарапићи су се неколико пута оружјем бранили од те напасти, али најпосле, видећи да се не могу големој сили турској довека одупирати, оставе своја огњишта, и крену се да траже мирније место. Дошавши у Србију, једни се стане у округу ужичком, други сиђу у Мачву у село Hoћaj (кажу, да је од ових био и Стојан Чупић?), трећи се уставе у селу Ракову (од ових је била жена војводе Ломе), у округу радничком, а четврти се спусте чак у Бели Поток под Авалом.
У Белом Потоку настанили су се Иван и Јован рођена браћа Чapaпићu. Ту су се оженили и децу изродили. Иван је имао синове: Саву, Васу и Танасија, а Јован: Марка и Маринка.
Кад је Васа, син Иванов, дорастао за пушку, баш је био немачки рат (1787—1788). Тада се он упише у добровољце (фрајкоре), те је војевао против Турака”.
И Пириватрићи и Чарапићи настанили су се испод чесмице Каменица, у јарузи — долини, којом тече Бели Поток.
Породица Ерићи, дошла је из Ерске; славе Св. Арханђела. Buћентијевићu. чија је баба од Копљараца, те се зову и Копљарцима, дошли су из Буковика (јасенички срез). Била три брата па сва тројица од прилике пре 130 год. пошла из Буковика: један остане у Влашкој, други у Парцанима, а трећи дође у Бели Поток, где га приме Чарапићи и ожене из куће Копљараца.
Прави Копљарци дошли су из Копљара, а старином су из Црне Горе; највећа је фамилија у селу, има их 17 к., славе Св. Луку. Бугарчићи — Јањићи — (8 к.) дошли су из јужних крајева cpпских; славе Мнтров дан. За Томиће не зна се од куда су дошли, имају кумове у Даросави и у Буковику. И др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 09:02
vojislav ananić
Гроцка
Положај. — Варошица Гроцка је на Дунаву о обе стране Грочанске Реке, десне приточице Дунава. Права је варошица под Циганским Брдом, најближа Дунаву и ту је чаршија, а од ње се издваја остали део Гроцке, који има изглед села и у коме су куће без реда растурене. У томе су делу: Ћулук, Бугарски Крај, Прњавор и Банатска Мала. Кроз Гроцку води пут (Цариградски Друм) из Београда у Смедерево, а из Гроцке један за село Пударце, а други зa село Заклопачу.
Порекло становништва. — Крај Ћулук населили су поглавтo исељеници из варошице, који су прелазили на своја имања. Осим њих у томе крају има досељеника из Босне, »из прека“, Македоније (Ташићи), Градишта и др. Бугарску је Малу населио кнез Михајло досељеницима од Видина и Лом-Паланке, отуда су бегали од Черкеза. Поред њих (8 кућа) у овој мали има насељеника и из осталих српских крајева. Лазаpeeuћu из Омољице Банат), а старина им је из Врчина, откуда су побегли »преко“ за време бежаније (1813. г.), па при повратку заостали у Гроцкој. Huчићu „из прека“, из Брестовца (пре 22 године). Од ове мале насељене су неколике куће Бошњака. Прњавор, који је до Бугарске Мале, насељен је за време првога устанка. Најстарија су породица Tомићu (2 к.), који су дошли из Ресаве (Гложане), а неколико је породица досељено из околине Параћина. Банатска (око 10 к.), која је изнад Прњавора, насељена је пре 10—15 а и то досељеницима из Брестовца, Омољице и из Панчева.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 09:21
vojislav ananić
Мала Моштаница
Положај. — Село је поглавито с десне стране Баричке Реке а по плећатим косама, које се с обе стране према реци спуштају. Има кућа и по равни долине, на подножју коса, између којих уj доста дубоке и простране долине.
Тип. — Село је разбијеног шумадијског типа, а по окрајцима има разбијени старовлашки тип. Дели се у ове главне крајеве: Дрењански, Вилиповића, Николића и Шарчевића Крај.
Неки су крајеви по плећатим косама, дуж којих води широк сеоски пут. С обе стране пута су Kyћe, увучене у двор. Уз село има и раселица, које су ван осталих кућа доста далеко. У селу има око 70 кућа.
Старине. — Испод данашњег сеоског гробља постојало је маџарско гробље, од којег данас нема трагова. Ту је била и нека стара црква, веле маџарска. Код школе су ископане неке плоче. Стари пут, који је из Београда водио, кроз ово село, и данас се познаје — „џада“ више Липика близу кућа Шарчевића. Долина једног потока — десне приточице Баричке Реке, зове се Селина, али се не прича, да је ту икада било село.
Постаник села и порекло становништва. — Када је ово село засељено не може се сазнати. У селу има доста старих породица — старинаца — за чије се порекло не зна. То су: Вилиповићи (8 к.) славе св. Мрату; Николићи, од којих се неки зову Савићu, а раније се звали Heдићu (3 к.) — славе св. Арханђела, зову их и Барјактаревићи; Шарчевићи (13 к.) — св. Стевана; Димитријевићu (3 к.) — св. Стевана; Пантић Марко (1 к.) — Михајловић Димитрије (2 к.) — св. Арханђела; Пантелићи, а по старини Шишаковићи (8 к.) — св. Тому. Остале су породице досељене. Дрењани (13 к.) — из Дрена (колубарски срез), славе св. Јована. Варничићи (9 к.) — из Диваца (ваљевски срез). Шошићи (5 к.) — пореклом из Остружнице, славе св. Арханђела. Веселиновићи (5 к.) — из села Трнова веле близу Делиграда(?); отуда им је дошао отац пре 60—70 год., па се и удомио у селу (у кући Вилиповића). Зову их и вБугарчићи“. Живан Стевановић (1 к.) — из Рудске, а старином Личанин, Лазаревићu (1 к.) — из Босне славе св. Игњатија. Цветковић Раденко (1 к) — из села Врапче (близу Трна у Бугарској, дошао још као дечко да аргатује, па и заостао у селу као доводац. Слави Митров дан. Благојевић Живан (1 к.), слави св. Арханђела и Милојевић Филип (1 к.), слави Ђурђевдан — не зна се одкуда су досељени, као да су старином из овога села. У овоме селу нема много новијих досељеника. Главни део становништва чине старинци и старији досељеници. Прича се, да је било новијих досељеника из Босне и из других земаља, па их становници овога села растерали, јер се, веле, вису владали како треба: хватали их у крађи и у др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 09:59
vojislav ananić
Барајево
Положај. — Село се састоји из два дела: из села и из чаршије, која личи на варошицу, а зове се Багрдан. Село је по странама и површини више коса, које су међу собом растављене потоцима и разривеним јаругама.
Тип. — Веома је разбијено. Дели се у 7 крајева: Равни Гај — први до Лисовића, Караула — до Равног Гаја; Стражарија — од Карауле је раздваја Попово Брдо; Дубраве — северно од Стражарије; Танки Рт — јужно од косе, на којој су Караула и Стражарија, поток Велики Валов одваја другу косу, на којој је Сред-Село, најстарији крај, где је и црква и сеоска школа, Река Барајевица одваја Сред-Село од Глумчева Брда, а поток Мирошевац одваја последњи крај села Ненадовац од Глумчева Брда. Куће су без реда растурене на разним растојањима, а местимице се виде и мање групе кућа.
Станови. — Станове становници овога села имају по Драгановцу, Кременитим Њивама и по Малој Липовици.
Име. — 0 постанку имена Барајева постоји оваква прича. Када су први досељевици дошли у овај крај, тражили су место, где ће се настанити али због оскудице у води ишли су свуда по околини и најпосле се настанили испод једне баре по којој и село, које они основаше, би прозвато Барајево.
Старине. — Има места, где су ископаване римске цигле и гробнице од камена са плочом озго. У селу има и старих цркина. На месту Цераку постоји маџарско гробље. Прича се, да је преко Барајева ишао пут из Београда за Чачак, Јавор, Сјеницу и Призрен. Старим селом зове се место једно под Кременитим Њивама, одакле су становници прешли на данашња места.
Постанак села и порекло становинштва. — И за најстарије породице у овоме селу зна се, откуда су досељене. Јанковићи — од Сјенице. Бушићи (Пантелићи, Урошевићи) — од Сјенице. Ташићи, Ивановићи, Дукатовићи — једна породица пореклом од 4 брата : Ентраша, Пентраша, Секуле и Дракула, који су се пре 150 год. доселили од Сјенице. Ивановићи и Дукатовићи су од Ентраша, Аврамовићи од Дракуле, а Ташићи од Пентраша; Секула је погинуо не оставивши порода.
Петровићи (старо им презиме Muћићu) — дошли пре 30 год. од Сјенице. Прешли на Јавору. Прво су се настанили на месту звавом мајданима и становали у рупама и издубљењима у кречњаку. Петковићи — пореклом од бега, пребегли из Турске па се покрстили. Радовићи — од Сјенице. Бугари — од Лесковца. Поповићи — од Ваљева. Joeaновићu и Соколовићи — уљези, из пиротског округа. Игњатовићи (2 к.) — из Босне пре 40 год. Joвaновићи — из Босне. Црногорци (4 к.) — из Црне Горе. а населили се у Кременитим Њивама. Петровићи (Гајићи) — из Миросаљаца (Драгачево). Субићи — из Херцеговине. Марковићи — из Источне Србије. Николићи — „Из Прека“, воде порекло од уљеза који је дошао у село пре 40 година. Joвanoвuћu — с Косова (веле ив Дрниловића) „Epe“ Mapuнковићu — од Ниша; Обућине с Косова. Станојевићи — из Губеревца. Пре 1б година доселило се неколико кућа из смедеревских села Биновца, Друговца, Бадљевца. У Багрдану су тројица дућанџије: један из Поцерине, један из Грчке, а један из Херцеговине. Најпре су становници живели ближе реци, па у Старом Селу под Кременитим Њивама, а одатле су прешли на садашња места, где су три најстарија краја овога села: Сред-село, Караула и Стражарија.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 10:27
vojislav ananić
Лисовић
Положај. — Село се простире по двама плећатим брдашцима, побрђима, која су растављена Сухом Реком. По њима има доста паше, те су туда растурене и многе колибе.
Суха Река за време кише плави само њиве и ливаде поред ње.
У селу има доста иввора и бунара, а и две чесме. Извори, са којих се пије вода јесу: Иванков, Шојкин, Велики и Мали, Давидов, Ћајин, Врела, Точкови, Јазавник, Трскова Бара, Ћоринац, Хајдучица, Јовчевац, Изворац, Брод, Точак, Полане и др.
Земља, паша и шума. — Земље за обрађивање има доста, а плодности је различне. Нешто је земље око кућа, а остало ван кућа. Пашњака има неколико у селу и ван села. На ¼-1/ села има шуме на местима званим: Пољане, Виногради, Церак. Мајсторски Рт, Шибовити Рт, Вис, Стеааноое Њиве, Каменац Зелена Бара, Велика Бара, Збег, Грабовац, Рт, Луке, Равни Гaj, Јовчевац и др.
Тип. — Лисовић је веома разбијено село, дели се у ове крајеве: Спасовину, Грабовац, Рт и Сред-Село.
Име. — О имену села Лисовића прича се ово: када су први досељеници дошли у ово село, затекли су велику шуму, и, како је бала јесен, беше попадало силно лишће на земљу: они се зачуде и рекну, како је то баш лисовито место, те тако, веле, наста име Лисовито место а од овога доцније поста име Лисовић. Крај Спасовина прозват је по некоме Спасоју, кога је, веле, ту приликом орања ујела змија, те је од уједа и умро.
Старине. — На месту Маџарији, прича се да је било маџарско гробље. Има остатака калдрме од старога пута који је водио из Београда, преко Барајева даље на југ. Доскора је у селу постојао и мост, преко којег је водио тај пут.
Постанак села и порекло становништва. — И у овоме селу има неколико породица, за чије се порекло не ана. То су: Миловановићи, Pистићu.
За остале се породице зна, откуда су досељене. Мијаиловићи, (20 к.}, Пayновићu (12 к.), Сретеновићи и Минићи — из Шарана (таковски срез), Тешићи — из рудничког округа; Савићи — пре 100 год. из Приштине; Bojaнићu — ив Брезове (моравски срез). Ненадовићи — из Гараша. Доцније су се доселили: Михајилови&и ив Гараша; Баричановићи — из Барича (Посавина); Васићи и Вујановићи — вз Босне; Јанковићи — из ужичког округа; Вукосављевићи — из Бијела Поља; Станковићи — из Ћустендила; Величковићи — из Врпчева (?). Радослвљевићи— из Крајковца у Топлици; Иванковићи — из Качера; Ђорђевићи — из Заграђе (качерски срез); Станисављевићи — из Бершића (таковски срез); Кованџићи — из рудничког округа; Нешићи — из рудничког округа; Мијаиловићи — из Врела код Горњег Милановца; Алексићи — из Усораца у Босни; Богдановићи — из Трнаве (руднички округ); Станковићи — из округа ваљевског; Јевтићи и Томићи — из ужичког округа; и др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 10:43
vojislav ananić
Баћевац
Положај. — Село је на странама косе. Око кућа су њиве, којих нема доле у долини, где су паше.
Тип. — Ово се село дели на два краја: Горњи и Доњи Крај, Око кућа има пространих воћњака.
Име. — Прича се, да је село тако прозвала, Баћевцем, Проклета Јерина. Старине. — У овоме селу постоји селиште, и веле, да је ту био турски хан, поред којег је водио пут Београд — Барајево. Ту ископавају римске цигле и камење са римским натписима.
Постанак села и порекло становништва. — Најстарије су породице у селу и не зна се откуда су досељене: Шиндије (Вллјковићи/, Ћурчићи и Јанковићи. За остале се породице зна порекло. Михајловићи се зову и Маџаревићи. Веле, да су у селу били Маџари, па када су дошли Срби, један од њих остане и од њега заоста породица Маџаревићи, која доцније изумре. На њено имање дођу Михајловићи, које по томе што су били на имању Маџаревића, прозову Маџаревићи. Гајићи — из Старе Србије, дошли пре 120 година, славе св. Тому; Jaнковићu — (Топаловићи, Сарићи) — дошли из Старе Србије, славе св. Трифуна (12 к.: Маслари — из Сјенице; Докторовићи (Мојсиловићи) — из Сјенице. славе св. Арханђела Михајла (10 к.); Готовчевићи (Љубинковићи, Ивановићи) — из Старе Србије, славе Ђурђевдан; Димитријевићи — из Баваништа (Банат) пре 80 година, славе Митровдан; Филииовићи — из Кара-Влашке, звали их Кара-Власима, славе св. Николу (2 к.); Бугарчићи или Благојевићи — из Жаркова, дошли на земљу неког „Бугарина“, славе св. Николу; Mapuнковићu — из Црне Горе, од Пипера, звали их “Струкарима», jep су носили струке, славе св. Јована; Mитројевићu — из Бајевца (ваљевски округ); Милановћи — из Хрватске, дошли пре 60 година, славе св. Арханђела; Алексићи — из Старе Србије, славе св. Луку; Петровићи (Синђићи) — из Босне, дошли на имање Виторовића, славе св. Јована (5 к.); и др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 12:19
vojislav ananić
Сенаја
Положај. — Ово је село на потоку Богазу, притоци Раље, а по подножју венца Суварја, који се пружа упоредо са Богазом. На јужној се страни села издиже Осовље, од кога се један онижи огранак спушта доста стрмо над самим селом. Куће на том огранку чине засебан — Цигански Крај.
Поток Богаз при надоласку засипа по мало, али не наноси штете кућама.
Извора има два: Крак, од којег тече поток Крак, који се испод села састаје са потоком Богазом и Препуз изнад села у Суварју. Вода се са тих извора пије и мучно би село без њих постојало, јер су бунари, којих у селу има, плитки и често пресушују; из њих се вода узима већином за другу употребу.
У селу има хладноће као и у околини. Од ветрова је најјачи и најхладнији северац, с које стране село није ничим заклоњено.
Земља, паша и шума. — Земља је за обрађивање око села, на источној и северној страни удаљена до l/A сах. Обично се сеје кукуруз, пшеница, јечам, ређе овас.
По Суварју и Осовљу има испаша, које су у близини села. Шуме има местимице и то врло мало. Обично је цер, граница, лужник и др. По Суварју и Осовљу има и шумарица — изданака од исечене шуме. Земља је осредње плодности. Једвој породици да умерено живи треба 6—8 ланаца земље, бар два вола и нешто друге стоке.
Тип. — Kyћe су у Сенаји много збијеније но у околним селима. Село се дели на два краја: Ђурков — северни и Крупежки — јужни. Осим њих ПОСТОЈИ и Цигански Крај. Растојање је између крајева незнатно, раздваја их поток Богаз. Кућe су растављене окућницама, које су уопште врло мале, те је и растојање између кућа мало. Само има на Суварју неколико кућа које су више удаљене од осталих. Куће су без реда распоређене поред потока Богаза. Свака група кућа, која је деобом задруга постала, зове се по презимену породице, која се ту намножила. Неколике куће на Суварју од скоро cу постале деобом задруга, чији су одељени задругари прешли тамо. Стоновници Ђуркова Краја зову се: Ђурковићи, (5 к.), Поиовићи (3 к.ј, Ђорђевићи (6 к. , Јованоновићи (2 к.). Јоксићи (5 к.), Марковићи 2 к.); Крупежког Краја: Крупежи (10 к.;, Станковићи (4 к.), Ђорђевићи (1 к.), Павловићи (1 к.); а Циганскога Краја: Бошњаковићи (15 к.), Дубонци (5 к.. Дунићи (6 к.), Joвановићu (4 к.), Ђорђевћи (4 к.), Bacuљевићu (3 куће). Куће су збијеније свакако зато, што је село са три стране притешњено брдима, те није било простора остављати велике окућнице или се где даље настањивати.
Име. — Сенаја је прозвата по сену, које је за време Турака из долине Богаза денуто на месту, близу којег је данас ceлo. Место, где је било село, и данас се познаје (до села на северној страни), као и места по венцу Осовљу, где су биле карауле за стражаре који су сено чували.
Старине. — Прича се, да је у Крушаку било маџарско гробље, а свакако и село, где сада изоравају цигље.
Постанак села и порекло становништва. — Најстарија су породица у овоме селу Крупежи пореклом из Груже а по некима од Крупња), откуда им је дошао предак са 4 сина. После њих дошао је Ђурко са 4 сина и 2 синовца — из Груже. То су најстарији досељеници, те су и крајеви, Крупежки и Ђурков, где им живе потомци, најстарији. За њима су се доселили: Јоксићи из Љуљака (Гружа), јер су чули да су неки Гружани амо дошли и нашли пусте земље, те се и они због тога доселе; Ђока из Колашина, где је поубијао неке Турке и због тога побегао; Зора из Лисица (Драгачево), за њим су дошла и његова 6paћа чувши, да има пусте земље; Ђорђевићи — из Липовца Гружа ; и др. Сеоска је слава св. Вартоломеј.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 12:56
vojislav ananić
Михајловац
Положај. — Село је нa једној коси благога нагиба. Куће су на земљи црници. Вода се у селу пије из бунара (дубоки 15—30м.), који лети често пресуше, те се народ и стока доста злопате. Око села нема скоро никакве шуме. Од скоро су сељаци почели садити багрем, али понајвише као ограду око њива.
Тип. — Село је подељено на ове мале: Ерску, Бугар-Малу, Лукићевску, Ракића, Живића, Стевановића, Кондића, Карлића Малу и др. Мале су једна уз другу. Куће су збијене, те око њих су врло мали дворови. Поређане су без икаква реда. Само су дуж друма, који води из Смедерева у Паланку, куће поређане тако да личе на шор. Ту има неколико дућана, механа, школа и црква. Већи део становника једне мале презива се једним презименом и слави исту славу. Овоме селу припада заселак Добри До који има свога кмета.
Име. — Прича се, да је најстарије име овога села Таринац, а потом је било прозвато Коњска. 0 постанку имена Коњска прича се ово: Једном, када су овуда пролазили царски коњи и камиле из Цариграда, наиђу на речицу, која је близу села (притока Језавина), али се у њој коњи подаве, а камиле испливају. Због тога веле, цар нареди, да се речица прозове Коњском, а по њој и ceлo би прозвато Коњска. Доцније је (1859. год.) прозвато данашњну именом Михијловац .
Старине. — У околини oвогa села има неколико селишта. Најстарије је, веле, Доброница, на ј. од села. Ту су сада сеоске њиве и утрина и на простору од 3 сах. налазе стари остаци: комади од цигаља, старих лонаца, црепуља, кућни темељи, ситни сребрни и бакарни новци и др. Како је нестало тог насеља нe зна ce. Једно место на североисточној страни Добронице зове се Варошево. Селиште Јаблоновац је на ј. з од села. И ту се находе комади од цигаља, лонаца, ситан новац и др. Како је нестало тога насеља не зна се. Било је близу друма, те су га Турци често нападали и пљачкали. Зна се, да су се Недељковићи са тога места доселили, а прича се, да је Станоје Главаш долазио у Јаблоновац и узимао од сељака стоку, али се не зна, да ли је тада Јаблоновац био село или не. Кућиште је на и. од Михајловца. И ту има истих остатака старина као и на претходним селиштима. Не зна се, како се то насеље звало и како га је нестало. Помињу се неке породице, да су се одатле доселиле у Михајловац.
Изгледа, да су сва та насеља расељена због турских зулума.
Постанак села и порекло свановништва. — Најстарија су породица у селу Недељковићи (3 к.). Прича се, да су се доселили са Јаблоновца, који је (селиште) ½ сах на ј. з. од Михајловца. Славе Врачеве. За њима по старини долазе: Лукићи, Ракићи, Стевановићи, Тарићи, Кондићи и др. Лукићи (велика породица, од којих су Ђорђевићи (Црњаци), доселили се са данашњег места Кућишта, које је на 1 1/2 сах. источно од Михајловца. Славе са. Стевана. И за Ракиће се прича, да су дошли са Кућишта. Славе Ђурђев дан. Стевановћи (доста велка породица, воде порекло од некога Стевана из Матејевца код Ниша. Он je у Матејевцу убио Турчина, па побегао овамо и окућио се. Славе св. Николу. Тарићи и Кондићи старином су из Старе Србије. Славе св. Арханђела. Васићи су из Врбовца смедеревски срез. Јеремићи (доста велика породица; — воде порекло од неког Цинцарина који се окућио у овоме селу; славе Ђурђиц. Крај у коме су Васићи, зове се Ерска Мала. Прича се, да је Васо Книћанин са неким Сретеном из рудничког округа дочекивао и убијао Турке на Цариградскоме Друму код места Гургајевца северозападно од Михајловца. Али по наредби кнеза Милоша они буду приморани, да се настане у Коњској. Од Васе постадоше Bacићu. који славе св. Арханђела, а од Сретена Сретеновићи, који славе Спасовдан. Живићи u и Heшићu чине Бугар-Махалу, доселили су се из Старе Србије, славе св. Јована. Пешовићu су из округа крагујевачког, славе св. Николу. Преци Петра Радовановића, Брдардца дошли су из Тамника (округ руднички). Остале породице воде порекло или од појединаца, који су сами заснивали своју кућу, или су постали у селу као доводци. У новије доба има доста досељеника из српских земаља преко Саве и Дунава.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 13:11
vojislav ananić
Шепшин
Положај. — Село је са три стране опкољено брдима, изузев према с., куда тече Шепшиница. Kyћe су поред потока и по косама с лепе и с десне стране потока нарочито с десне стране где је блажи нагиб; има их на глинуши и пескуши. У селу има бунара и извора, већином запуштених.
Тип. — Село се дели на ове крајеве: Језеро, Бугарски Крај, Јаношевски, Вуковски Кекићски Крај. Крајеви су раздалеко 300 до 400 м а средње је растојање између кућа 50—60 м. У једном крају има највише 28 к. (у Вуковском), а најмање 11 (у Кекићском.
Име. — Прича се само, да је село прозвато по потоку Шепшиници.
Постанак села и порекло становништва. — Најстарије породице у овоме селу јесу Крњићи или Muлушићu, од којих је сада свега три куће, и Тинугићи од којих је последњи потомак отишао у Селевац. Остале су се породице доселиле после њих. Ратковићи — из Лисица (округ руднички); Вуковићи — дошли после Ратковића, само се не зна откуда. Јаношевци — од Новог Пазара. Најпре су се настанили у ужичком округу и тамо променили славу, па их отуда раселио кнез Милош, јер су пљачкали Турке. Гајићи — из села Црнућа (руднички округ). Отуда је побегао Гаја због крађе црквених пара. Јеремијићи — из лесквачког среза, откуда се доселио Јеремија. Ристићи »Бугари“ – из тимочког округа. Ђерго — из Тетова. Стеван Колар — дошао међу последњима, али се се не зна откуда. И др.
Прича се, да је при досељивању било маџарских кућа и изгледа, да данашње село није постало раније од пре 120—150 година.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА