Насеља Града Београда

249 коментара

1. 20. септембар 2017. у 06:16

   vojislav ananić

   Пиносава

   Положај. — Ово је село на благој и заравњеној коси, која се пружа од Авале према с.в.
   Воде становници пију са извора, чесама (2) и бунара. Познатији су извори овога села: Ладна Вода, Паригуљ, Секулинац и др.
   Земље за обрађивање имају по: Селишту, Деловима, Ладној Води, Паригузу, Гају, Мајданима, Таборишту, Стублини, Орловцу (њиве и лугове), Миљновици (њиве и лугови) и др. Нa свима тим местима појединци имају и бранике.
   Утрина им је на местима званим: Равни Гај. Млађине, Пландиште, Осредак, Коларница, Животин Забран, Попова Њива и др.
   Тип. — Ово је село разређеног типа, као и околна села Ресник и Рушан. Што се из средине села иде према крајевима, куће су све више разређене, нарочито у правцу према Авали. Прве куће кад се од Авале низ Гај у село уђе, раздалеко су 60 до 70 корака, неке 100—130 корака, неке око 3 мин., а што се иде даље у село све су ближе, 20—30 корака или још збијеније. У селу се издвајају два дела главни део села права Пиносава и други тзв. Табориште. Неки село деле у три краја: Арнауташе, Горњокрајце и Табориште, али је подела села у два дела најобичнија.
   У Пиносави станују: Пешићи („Арнаути“), Радисављевићи, Јовановићи, Алабаковићи, Оскорушићи, Војиновићи, Белиловићи. Вукадиновићи, Качаровићи, Дамњановић (Јова), Живковић (Игњат). Kojuћ (Драгутин), Павловић, Танасковић, Мијајловићи. У Таборишту: Николићи, Аћимовићи, Петровићи, Црљенци, Филиповићи, Стојанчевићи, Дамњановићи, Јовичићи, Пењевићи, Новковићи. У селу има око 126 кућа: у Пиносави — око 86 к., а у Таборишту — око 40 кућа.
   Старине. — У атару овога села постоји селиште, где навлазе трагове ранијег насеља. Ту су давно њиве. О селу које је било на томе селишту, причају, да га је чума уннштила. О маџарским гробљима прича се, да су била на местима: Мајданимa (више Пајине воденице), на Орловцу и Секулинцу. Постанак села и порекдо становништва. — Ово село није ранијег постанка свакако није старије од XVIII века. Прича се, да су први дошли и населили данашње село Пиносаву Оскорушићи, којих данас има око 20 кућа, славе Св. Арханђела. За њима по старини долазе Bojuновићu (4 куће), који воде порекло од Кара-Војина, зa кога се зна да је хајдуковао, па се по том населио у овоме селу, само се и за њега не зна, одакле се доселио; славе Митровдан. После ових дошли су Туфегџићи (3 к.) од Краљева, откуда су утекли (прандедови пре бежаније 1813 г.) због убистава; тамо су веле хајдуковали; славе Митров дан. После звих дошлн су Пешићu, — из Битоља (округ крушевачки, срез расински), где и данас имају родове; отуда се доселио пре 6ежаније (1813 г.) њихов предак Пеша; има их око 35 к. из те су продице Цветићи, Cтошићu и др. све их скупа зову „Арнаути“, јер им је старина јамачно из данашње северозападне Старе Србије. После ових доселио се црни Здравко, од кога воде порекло Нилићи, Аћимовићи и Петровићи (свега око 9 кућа); он је био пореклом Шоп — „горео“ ћумур у селу, па се ту и настанио; зову их и „Бугари“, славе Св. Николу. Пре бежаније се доселили, само се не ана откуда и Пењевићи (9 кућа), који славе Св. Алимпија. Филиповићи (11 к.) — пореклом из Ирига, дошли пре бежаније (1813 г.), славе Св. Тому. За време Кара-Ђорђа су дошли Новковићи (1 к.) — из Сланкамена, славе Св. Јована. Белиловићи (око 5 к.) воде порекло ол белог Стојана, који је био Шоп горео ћумyp у селу, па ту и заостао имао 3 сина Вучка, Ки? и Миленка слава им је Св. Никола. Вукадиновићи (2 к.) , из југозападних крајева данашње Србије, имају своје у Аранђеловцу, славе Св. Николу. Петровић Сава (1 к.) — пореклом из Жабара, (у Босни између Брчка и Градачца), доселио пре бомбардовања Београда; слави Св. Николу. Црљенци (колубарски срез), откуда се доселио (пре бежаније 1813), са синовима Јовицом, Груицом и Радоицом; били веле, у Жарково да раде, па их неки Црни Стојан позове у Пиносаву, где они и остану; има их око 20 кућa, славе св. Јована. Алабаковићи или Мијајловићи — пореклом од Солуна; њихов је предак после бежаније доведен у Пиносаву; прича се да га је један од овдашњих становника још онда за време нереда нашао у Београду, где је био залутао из града, и довео га у Пиносаву, да му чува стоку; веле ни једну српску реч није звао. био пореклом Турчин те га још на путу онај крсти — само му да име Михајло, а доцније га и ожене; има их 2 куће, славе Св. Николу. Стојановићи (3 к.) — дошли пре бежаније, само се не зна откуда, славе Св. Николу. Јовановићи (3 к.) — порекла нз пиротског округа; предак им у селу правио ћумур, па и заостао: славе Св. Јована. Качаревићи (3 к.\ — из пиротског округа; овде им је предак правио ћумур, па и заостао: слава им је Св. Никола, Павловићи (1 к.) — из данашњих новоослобођених крајева, славе Ђурђиц. Стојковићи (1 к.) — из Житорађе, откуда је дошао још npe 60 година; аргатовао и радио у селу, па ту заостао. Илић Таса — пРват“, доселио се поодавна, слави Св. Јована. Дамњановић Јова — из Раковице, дошао пре 40 година, славв Ђурђиц. Трајковић Здравко — из села Зекља (?), дошао пре српско бугарског рата (1885 год.), слави Св. Николу. Живковић Игњат — пореклом пз Херцеговине, откуда му се пре 30 година отац доселио и био „паор“ у селу; славе Св. Луку. Kojuћ Драгутин — »Epa“, дошао пре од прилике 20 година од Ужица, а пореклом од Новог Пазара, слави Св. Андреју. Бојановић Риста — из Ивањице, дошао пре од прилике 20 година жени у кућу, слави Св. Луку. Кочевић Стојан (1 к.) — од Велеса (пре 20 година, дошао као дунђерин, па се у селу удомио, слави Св. Алимпија. Дробњак Илија — из Рипња, дошао пре 15 година. Paдивојевић Јоца — „Шојкаи, из Перлеза (у Банату), копач је, слави Св. Николу. Радичевић Марко — пореклом из Лике, био слуга у Кумодражу, па пре 3 године приведен у овом селу у кућу, слави Св. Јована.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

2. 20. септембар 2017. у 10:04

   vojislav ananić

   Велика Моштаница

   Подлжај. — Село се налази по плећатој коси, која је с леве Дољакског Потока. Куће су по површини и благим странама а неке су и по самој равни долине. Воде становници већином из бунара, којих има у селу доста, а и са извора. Познат је извор Радичевац (чесма), где је вода некада истурала борове шишарке, а ван села су ови знатнији извори: Велико и Мало Врело, Буквић, Велики Бунар, Витковица, Точак, Ајдуковац и др.
   Земља, паша и шума. — Земље за обрађивање стаиоввици имају око кућа, а већином ван кућа на местима, званимм: Гњuвана, Витковица, Поље, Селиште, Забрђе, Коренац. Гомилице, Opoв Поток, Трска, Баре, Божина и др. Паше и шуме има ва местима, званим : Горица, Стране, Павлов Луг и др. Шума је сва од лиснатог дрвећа: граница, цер u др.
   Тип. — Ово је село равбијеног шумадијског типа, а у појединим деловима има изглед села разбијеног старовлашког типа. Подељено је у 4 мале: Јаретњак, Витковица, Брдо и Поточани. Око кућа су пространи воћњаци, који су са осталим имањем (њивама и др.) ограђени поглавито врљикама и чине, да су куће раздалеко једна од друге, те је и село разбијено. У селу има око 227 кућа, а пре бежаније (1813. год.) прича се. да је било око 17 кућа. Има и неколико вадруга у овоме селу: Благојевића — од 28 душа (4 брата, од којих је најстарији старешина залруге. Митрова — од 22 душе, једна од 26 душа и др.
   Име. — Прича се, да је ово село прозвато по некоме спахији, који се звао Моштаница, као овај у Сремчици Лознића- Крај Јаретњак прозват је по јарићима, које су ту становници чували.
   Старине. — У атару овога села на два места постoje два маџарска гробља, где је раније било камења, а сада нема никаквих знакова од некадашњег гробља. Испод данашњег сеоског гробља има гробова и крстача старога сеоског гробља. На једној је крстачи, највишој (близу 2 м.), урезана година 1826., а испод тога: зде ПОЧИВАТ раб Божи: Павле Миаило. У ДОЛИНИ Дољанскога Потока постоји место, звано Прњавор, где је, по причању, некада била варош за време Maђapa. Данас ту становници ископавају четвртасте цигле и др. На месту Аништу нађен је бно савдук мртвачки од олова. У атару овога села, идући ка Мељаку, 1/2 сах. далеко од механе постоји селиште. Ту данас наилазе кремене, комаде од лонаца, ситне парице и др. Прича се, да је ту био збег, а раније и стално насеље. Постанак селa и пореклo стмовништва. — Прича се, да су једна од најстаријих породица у селу били Всилцјићи, који се затрли. Од данашњих породица старе су и давно досељене: Јеремијићи (12 к.) — славе св. Николу; Маркелићи (8 к.) и Јанићијевићu (5 к.) — св. Николу; Радосављевићи — Ђурђиц; Шарчевићи (6 к.) — Ђурђиц; Ристићи (3 к.) — Малу Госпојину; Cтаношевићu (4 к.) — св. Николу, има их и на Умци; Стевановићи (10 к.) — св. Николу; Живковићи (4 к.) — св. Николу; Јоксимовићи (1 к.) — Ђурђиц; Митровићи (2 к.) — св. Арханђела; Остојићu (1 к.) — св. Стевана; Радовановићи (4 к.) — св. Арханђела; Cuмићи(1 к.) — Ђурђиц; Петровићи (2 к.) — св. Јована; Стевановићu (1 к.) — св. Николу. За остале породице зна се, откуда су доселиле. Маринковићи (6 к.), од којих су Чолићи (1 к.), Богићевићu (2 к.), Taбаковићu (6 к.) и Пакићu (2 к.) — из рудничке нахије; славе св. Николу. Благојевићи (11 к.), а по староме презимену Станојевићи, од којих су Јаковљевићи (9 к.) и Влајковићи (4 к.) — из Груже, откуда су им дошли прадедови; славе св. Јована. Од њих су по причању неких, и Кузмановићи (16 к.), славе св. Јована. Лукићи (5 к.) — од Ужица (Ера Милутин), дошли им дедови, славе св. Луку. Максимовићи (4 к.) — из Маслашева (крагујевачки округ), славе св. Николу, од њих је и Ђурђевић Петар. Миловановићи (2 к.) — славе Митров дан, предак им служио у селу, па ту и заостао. Јовановићи (6 к.) — славе св. Арханђела, предак им, звани »дошљак“, не зна се откуда се доселио. Ђурђевићи (6 к.) — славе Ђурђев дан, мати им била »Рватуша“. Милојевићи — дошли (давно) од Врања, славе св. Николу. Стевановићи (4 к.) — »Бугари“, од Врања, славе Митров дан; предак им Стеван служио у селу код Ристића, који га и оженили. Мијатовићи (4 к.) — „Арнаутин“, од Приштине; предак им дошао жени у кућу, славе Ђурђиц. Милутиновићи (5 к.) — из Саранова (у лепеничком срезу), славе Ђурђиц. Ђурђевићи (4 к) из Баћеваца, славе Ђурђиц. Бошковићи (2 к.) — ив Лике, славе св. Николу. Apceновићu (2 к.) — „из прека«, предак им служио код Шарчевића. Суботићи (2 к.) — из Босне, славе св. Николу. Марковићи (I к.) — из Босне, славе св. Јована. Joвановић Стеван из Крчадина (преко)), славе св. Јована. Бранковићи [2 к.) — из Свилеуве, славе св. Јована. Петровићи (2 к.) — из Босне, славе св. Стевана. Павловић Радован — „из прека”, св. Николу. Mладеновићи (1 к.) — из новоослобођених крајева, славе с. Hиколу. Станковић Јован — „Цинцарин“, од Охрида, срави св. Арханђела, Павловић Јован (1 к.) — слави св. Пантелија, доселио се међ последњима. Жигић Петар и Ракић — „Рвати“, дошли заједно, из Куле у Лици; славе св. Николу. Милосавлевићи — из Лике славе св. Николу (пре 25 год.). Јанковићи (1 к.) — из Босне пре 20 год.), славе св. Николу. Механџије су од Крушева.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

3. 20. септембар 2017. у 10:35

   vojislav ananić

   Пећани

   Положај. — Ово је село на коси између долине Стајковачког и потока Сибовика. Куће су с обе стране пута, који косом води.
   Тип. — Село је разбијеног шумадијског типа. Није подељено у крајеве. У селу има око 35—40 кућа.
   Име. — Село је добило име Пећани јамачно по пећинu на десној страни Стајковачког Потока, где je поред ње и једна затрпана.
   Постанак села и порекло становништва. — Пре данашњега села Пећана постојало је село истога имена још за време Кара- Ђорђа. У ондашњем је селу била и скупштина 1. маја 1805. год. У њему су онда живели досељеници из Левча, Груже и др. Њих због крађе оптуже становници околних села Кара-Ђорђу, који их за то расели. Онда су, веле, из Пећана у Умку дошли преци данашњих породица Радивојевића, Милисављевића и Алимпића. Изгледа да Кара-Ђорђе све становнике села Пећана није раселио, јер има данас у Пећанима старих породица, које су досељене у почетку XIX века. После је кнез Милош понова населио Пећане јамачно зато, што није било довољпо становника. Свакако нису били настањени тако да су образовали село, већ су можда били као по збеговима па их је кнез Милош прибрао и друге населио.
   Онда је све земљиште било под густом шумом. На свима данашњим потоцима, чије су стране долина биле шумовите, било је млинова, јер је вода била већа, што се и данас познаје.
   Најстарије су породице данас у селу пореклом Личани, који су у Пећанима, веле још пре 100 година. Пре но што су се настанили овде, били су у Кораћици. То су: Илићи (4 к.) и Гигићu (3 к.) — једна породица, од које је и Аврамовић, славе св. Николу: Гајићu [2 к.) — славе Михољдан. Кад су се доселиле те породице, прича се, да у Пећанима није било никога. Пореклом су Личани „Рвати“ и ове породице: Симић (1 к.) — славе Враче: Ћувићu (2 к.)—славе Ђурђевдан, дошли на позив свога стрица, који се још пре њих доселио у Пећане; Живковићи (3 к.) — славе св. Николу (пpe 80—90 година); Ранковићи (1 к.) — славе св. Тривуна (из Брестаче); Милосављевић Стеван (1 к.) — славе св. Николу (од Госпића), ковач. Пантићи (4 к.) су нз Херцеговине, славе св. Луку. Отуда је пошло некодико њих (браћа). Неки од њих заостали у Дивцима (подгорски срез), где их зову Epuћи. 0д њих су и Ђуpuћu (1 к.), који славе св. Луку. Стеван Јовановић (1 к.) — из Рудске, уљез, а старином из Босне, откуда му се отац доселио у Рудску, слави св. Јована. Радошевић (1 к.) — „Бошњак“, од Бања Луке, откуда му се доселио отац пре 35 год. Урошевићи (1 к.) из Фенека (Срем) дошли пре од прилике 70 година; славе св. Николу. Ваљевци или Ваљевчићи, који се презивају Михајловићи в Живановићи (2 к.) — из Врховина (Тамнавски срез), дошли им дедови пре од придике 80 година, славе св. Јована. Петровићи (2 к.) — „Рудничани«, доселио им се деда, славе Ђурђиц. Алимпијевић (1 к.) — из Јакова (Срем), слави св. Стевана. Пешићи (1 к.) — из Кобиља (Банат), славе Ђурђиц. Muja Протић (1 к.) — из Товариша (Банат), слави св. Јована. Мојсиловић (1 к.) — „из прека“ старином, а овде га довела мајка из Остружнице, пошто се преудала у Пећане, слави св. Арханђела. Петровић Риста, звани „Арнаути (1 к.) — из Башиног Села (близу Велеса), откуда је још као дечко дошао у печалбу па се u удомuo овде, слави Петковачу. Марко Бабић (1 к.) — из Баћеваца, слави Ђурђиц. Apceнић Васа (1 к.) пореклом из Велеса, а овде дошao ив Страгара, слави св. Илију.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

4. 20. септембар 2017. у 11:33

   vojislav ananić

   Рудска

   Положај. — Село је на заравњеној коси између Великодубоког и потока Степашнице. Куће су с обе стране сеоскога пута, и косом води, као и дуж сокака, који се са пута одвајају. Потоци су незватни, а нарочито поток Степашница, који већ спролећа пресуши. Куће су све далеко од потока, који им при доласку не наноси никакве штете. Извора („живих) у овоме селу нема. Прича се, да их је било, па су сада затворени. Воде носе већином са Саве, а само су неки ископали бунар колико за употребу.
   Земља, паша и шума. — Атар је овога села раније био много већи но давас. Према Умки је допирао као и данас до потока Сте?це и даље према изворишту тога потока до поточића MaлeСтеапшнице, па до Kaпuja (са супротне стране Виса) и Opoвa Потока, затим (према Малој Моштаници) по више Самара до Клењa па на Гробове близу Саве. Онда је Велико Дубочка Долина спадала у атар Рудске, а сада пола припада Малој Моштаници, а пола Рудској. Земље за обрађивање има на местима, званим: Степашница, Вuc, Самар, Дубоко, Караула и др. Шуме и паше има у Велико Дубочкој Долини. То је својина целога села.
   Тип. — Ово је село равбијеног типа. Куће су дуж сеоскога пута, који води косом. Пут је широк, куће су негде ближе путу, а већином увучене у двор. Око кућа су омањи воћњаци. У доњеи делу села куће су местимице ближе једна другој, а што се иде уз косу све су разређеније, готово разбијене као у селима разбијеног шумадијског типа. У селу има око 45 кућа.
   Име. — 0 имену Рудска не прича се ништа, а име Степашница, како се данас зове поточић и долина између Рудске и Умке, веле, да је постало по некоме Степану, који је владао Београдом.
   Старине. — На месту Караули постојало је маџарско гробље, од којег данас нема никаквих трагова: сав је камен разнет, нарочито када je озидана оближња црква. На том су месту сада њиве. Испод брда Самара при орању наилазе вериге, саџаке, секирице, циглице и др. Наилазили су и жрвњеве за млевење жита. Све то као да опомиње поглавито на некадашње збегове. По шуми се пак познају складови некадашњих њива, где је доцније нарасла шума. У доњем делу долине потока Степашнице постоји старо село, где је у почетку било данашње село Рудска. Онда је само око тога села било земље за обрађивање, а сва је остала земља била под шумом. Одатле су се становници пре 50 година због болештина, јер је место нездраво, поместили на место, где је данас село.
   Постанак села н порекло становништва. — Данашње село Рудска постало је зa владе кнеза Милоша. На великој савској ади Циганлији према Чукарици постојало је Хрватско Село, чијих је кућа било и поред Саве (код Чукарице). Становници тога седа били су пореклом поглавито Личани („Рвати“ због чега је и село прозвато »Рватским“), а пре но што су се настанили, живели су, како веле, у Савамали у Београду, јер је онда Сава-Мала била село, које помиње и Јоаким Вујић (1826. год.). Када је кнез Милош уређивао Савамалу (подигао чаршију и др), пресели их на велику савску аду код Чукарице. Ту село није дуго остало после тога. Кнез Милош присвоји аду и ставовници су се морали одатле кренути. Дознавши на Умци, да има у близини доста незаувете земље, кнез Милош нареди, те се становници са аде преселе у долину Ствпашницу на место, које се данас зове старо село, где је најпре било данашње село Рудска. Ту је било онда око 10—15 кућа, кровињара и плетара. Становници, који су тада живели у селу и били досељени са аде, звали су се: Вид од кога су данас Матешићи (1 к.) — славе Никољдан (Личани); Андреја 3apuћ, од кога није остало потомака; Илија Радовић — такође нема потомака; Ђурђе Илић, од кога води порекло Радоица Илић (Личани); Тома Корица, од кога има потомака по женској линији (био пореклом из Немачке); Joвa Милинковић, од кога су Милинковићи (5 к.) — славе св. Ђурђа (Личани); Милош Kpстић, од кога нема данас потомака (био из Срема); Андрија Paдусиновић (Личанин), од кога има потомака по женској линији; Алимпија (старином из Купинова у Срему), од кога су Алимпићи (2 к.); Марко (старином, веле, на Балатуна), од кога су Марковићu (2 к.); и Марко Брковић (Личанин), од кога су Брковићu (2 к.), славе Св. Јована; Цимешићи или Стевановићи (1 к., задруга од 20 душа), славе Ђурђевдан (Личани); Симићи (Живко); Мија, од кога нема потомака; Ђурађ Бели, од кога нема потомака.
   Остале су се породице доселиле после ових, пошто је било засељено село Рудска. Марковићи (2 к.) — од Бијељине у Босни, откуда им је дошао деда (Марко). Марковићи (6 к.) — из Бољеваца у Срему откуда им ce деда доселио; славе св. Николу. Васиљевићи — из југозападних крајева данашње Србије (од Чачка или од Ужица) откуда им је дошао предак пре 50 година; најпре је служио у селу, па се потом и удомио, има их 3 к., славе св. Јована. Дамњановићи (2 к.) — из Кнежевца, а старином из Босне; слове св. Ђурђа. Јовановићи (2 к.) — од Бања Луке у Босни, откуда им је дошао предак Ђурађ, који се овде и ожонио, славе св. Јована. Николићи (2 к. — од Ужица (предак им Јован „Ера“), славе св. Тому. Томашевићи (1 к.) — из Шамца (поред Саве у Босни), славе св. Стевана. Антоновић Живан (1 к). — дошао жени у кућу из Великог Села, а родом ив Крчадина („преко“); славе Ђурђевдан. Paдовић Јован (1к.) — из Босне слави св. Јована. Симић Михајло (2 к.) — из Хрвата близу Обреновца. Cuмић Милош (1 к.) — из Беодре, слави св. Василија. Павловић Милан (1 к.) — из Мале Моштанице, слава св. Тому, Вулетић Ђока — из Бољеваца, дошао пре 10—15 година, слави св. Арханђела.
   Сеоска је слава мали Спасовдан.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

5. 20. септембар 2017. у 12:23

   vojislav ananić

   Умка

   Положај. — Главни је део Умке по левој страни долине потока Сибовика, а мањи (чаршија) ближе Сави налази се на широкој тераси с обе стране друма, који њоме дуж Саве води. Неколико је кућа (3—4) и на десној страни долине Степашнице, а неке су и на страни косе између Степашнице и Сибовика, окренутој према Сави.
   Становници воде пију махом са Саве. Извора и нема, позаната су само два: Мали и Велики Извор. У Сибовику постојм један бунар.
   Земља, паша и шума. — Земље зa обрађивање има по долинама потока Сибовика и Степашнице, по коси оба та потом, затим поред Саве и др. Утрине (паше), има по Вису, који је на коси између Степашнице и Сибовика. Паша је добра. Ливада има поред Саве по Дућевцу и на другим местима. Шуме нема у атару Умке. Становници за употребу набављају шуму куповином и то у Барајеву.
   Тип. — Већи део Умке, који је по левој страни долине Сибовика, има разбијени, шумадијски тип, дели се у Доњи и Горњн Kpаj. Куће доњег Краја јесу ближе потоку Сибовику, а Горљег даље од потока по страни долине. Око кућа су простране oкућнице са воћњацима, ограђеним врљикама. Део Умке ближе Сави јесте чаршија. Ту је поред кућа школа, дућани, механе и др. Све су зграде с обе стране друма, који води дуж Саве. Део села (3—4 к.) с десне стране Степашнице јесте раселица Умке. Ту су становници од скоро прешли на своја имања. У Умци има око 75 кућа. Име. — Прича се, да се насеље, које је раније постојало на месту данашње Умке, звало Моравци, а да је Умком прозвата по Умчици поред Саве како се зове равница испод механе, где су данас кошеви, а поред друма који води дуж Саве у Београд. То je, веле, било због овога. Погинуо у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да 6и иабегли плаћање крвнине променe име селу, назвавши га Умком место Моравци. Данас се само једио брдашце према Сави зове Морачко Брдо, по некадашњем имену села Моравци; ту се данас копају Јагићи. Име Умка можда је од околних облих главичастих узвишица, која се често виђају око Умке. Једно се од њих зове Оглавак.
   Старине. — На Умчици при копању наилазе гробове, кости, цреп (веле са римским натписима) и др. Идући ка Пећанима ближе Сави постоји маџарско гродље на коме данас нема ништа. На месту званом Кудељаци постоји Црквина. Близу Саве њиве једне зову се Маџарски Виногради, од којих данас нема ни трага.
   Данашње село (главни део у Сибовику) на том је месту од бежаније (1813. год.). До 1813. год. село је било ближе Сави и друму, испод данашњег сеоског гробља, а на месту, где је данас село, била је густа шума (бука). За време бежаније (1813. год.) сви су становници побегли „преко“, али ce при повратку нису због друма хтели настанити на старом месту, но се склоне у долину потока Сибовика, где су им данас куће. На месту, где је у почетку било село и сада знају, где је чије имање било, а познају се огорелишта и др.
   Постанак села и порекло становништва. — Нe зна се, када је данашња Умка први пут засељена. У селу има старих породица старинаца, за чије се порекло не зна као што су: Muлутиновићи сада Пантићи (1 к.) — славе св. Луку; њих је, веле, и куга била, у селу су од како је света; Ба6ићи сада Tpuвуновићи 3 к.) — славе св. Николу; Жутобрадићи (4 к.) — св. Николу; Станојловићи (12 к.) — св. Николу; Богдановићи (5 к.) — св. Алимпија. За Станојловиће, који се рачунају да су старинци, прича се, да им је старина стално место из Велике Моштанице. Била веле три брата: Станош, Станојло и Манојло. Станош остао у Великој Моштаници и од њега су у том селу Станошевићи (3 к.), славе св. Николу, Станојло остао на Умци и од њега су Станојловићи, а Манојло отишао у Забрежје.
   За остале се породице зна откуда су досељене. Музикравићи (4 к.) — из Мораве, откуда им је дошао прандед када је у селу било око 10 кућа. Славе св. Арханђела. Јагићи (око 11 к.) а по старом презимену Митровићи из Баћеваца (посавски срез), славе Ђурђевдан. Поједине издељене породице Јагића зову се: Миловановићи, Живковићи, Станимировићи и др. Сремчевићи, сада Лазаревићu (око 7 кућа) из Земуна, славе Ђурђевдан. Милосављевићи и Радивојевићи (8 к.) — из Курилова (сада Грачац, у округу чачанском), откуда су им дошли дедови за време Кара-Ђорђа; славе Петковачу. За њих (Милосављевиће и Радивојевиће) веле, да су најпре живели у Пећанима, па их отуда раселио Кара-Ђорђе и онда се они доселили у Умку. Poксићu (1к.) — из Левча, дошли за време Кара-Ђорђа; славе Ваведење. Алимпићи (око 5 к.) пореклом „из прека« (из Бежаније или Сурчина), где и сада имају своје родове, а овде су досељени зз Пећана, када их је отуда раселио Кара-Ђорђе; славе Ђурђевдан. Стојковићи (1 к.) — од Врања из села Моштанице, откуда им је дошао предак Стојко када је, веле, Кара-Ђорђе пострадао на Дрини; славе св. Николу. Он је заостао као доводац у породицу Пантића. Николићи (механџије) — из Корче (јужна Арбанија), славе св. Николу. Божићи (3 к.), — од Врања, откуда је дошао Божа пре 70 година; славе св. Николу. Стојадиновићu (1 к. ) — од Ниша (пре 70 год.), славе св. Николу. Ивановићu или Црногорчевићи (2 к.) — из Црне Горе, откуда им је дошао дед Лазар; славе св. Јована. Петар Солтировић Шунда (1 к.), слави Трнову Петку Арсовићи (1 к.), славе св. Илију — механџије, пореклом Цинцари. Младен Ђаконић — из Кикинде, дошао (пре 30 год.) девојци у кућу, слави св. Јована. Новак Павловић (1 к.) — од Бечеја (пре 30 год.), слави св. Николу.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

6. 20. септембар 2017. у 17:20

   vojislav ananić

   Дубона

   Положај. — Доња Дубона ‘старо ceло’ је по падинама косе Стрменца, која је део косе Медведњака, што је на ј. од Доње Дубоне, и по источној падини косе Варовница. Горња је Дубона на источној страни од Доње, на брду. По падини косе, на којој је Горња Дубона, има неколико кућа (Глишићки Крај) на средо- краби између Горње и Доње Дубоне; од доњега села одељене су потоком. Од Медведњака па и. је коса, на којој је један део села нова Дубона), који се свршава под брдом Слатином. Зато, што је Горња Дубона на брду, а Доња у јарузи. Дубонци једни друге зову „дољанима” и »брђанима«. И Горња и Доња Дубона су већином на земљи глинуши. Кроз Доњу Дубону протиче поток Си? који постаје од воде са извора Матејине Boдe и Хладне Воде. Сред селом у равни Реци састаје се са потоком Видарицом и теку ?аљи.
   Оба су потока бујна, када су јаке кише, и онда наносе штете дољем селу. Због тога се неки помештају у горње село. Доње село није оскудно водом. Осим Матејине и Хладне Воде постоје и ови извори око доњег села: Тонурак, Видарица и Трајчац, а у селу има и бунара (6). Горње село има изворе: Дошковац и Водице, и бунаре: Стублине, Цигановац, Брајинац и ?чицу, али сви лети ослабе. Бунари су копани на више места, без успеха. Шуме, забрана појединаца, има свуда око села. Засада је било много више.
   Тип. — Село се дели на Горње и Доње а између њих је ?тенићкu Крај. Има 2—3 куће Голубовића, далеко од крајних неких кућа 100—150 м. Горње је село од Доњег удаљеног за сах. Kyћe су у оба села у близу. Задруга има и данас, али мањих. Највећа је задруга од 20—25 душа.
   Старине. — Западно од свла на крајњим падинама косе Ваца постоји селиште. Близу њега су била два маџарска гробља, ?их је камење однето за манастир Рајиновац у срезу ?гром. У доњем селу у дворишту Маринка Арсинога прича се, била црква, али се не зна чија. Северозападно од Слатине место Камење, где има рупа, за које неки веле, да су ту подруми, а по причању неких дућани. Ниже је место Па? за које мисле, да је ту било село или варош. На месту Стручглце, северно од горњег села, налазили су неки златан новац, а и данас има по томе месту комада од цигле и црепа. На северној страни од Слатине постоји место Ћелије, где је по причању био неки манастир. На јужној страни Слатине познаје се неки шанац, који је био два хвата широк и дубок. Неки веле, да је то био пут, а једноме старцу (Маринку) причали су стари, како су ту „синорили џидови земљу“. По Слатини познаје се још један пут од камења.
   Постанак седа и порекло отановништва. — Према причању старијих људи постанак села пада у време после Кочине Крајине. За време бежаније (1813. год ), када је село било попаљено, у Дубони је било можда 9—11 кyћa. Први су досељеници Бјелуишани (на 30 кућа), јамачно из села Бјелуша у ужичкоме округу. Од њих су: Cuмићи, Прокићи, Ивковићи, Разуменкићи, Maшићи и Марићевићи. Доцније је дошао старац Јанко из Забојнице у крагујевачком округу и од њега су Петронићu, Павловићи, Јованоновићu и Илићи; има их преко 20 кућа. Јанков син Петроније ожени се по други пут неком удовицом из Липа (срез смедеревски) и она доведе два пасторка: Аврама и Дамњана. Од Аврама су Аврамовићи (8 кућа) а од Дамњана је једна задружна кућа. Онда се доселио и Глиша из Љуљака (крагујевачки округ). Од њега су Глишићи (4 к.). За Јанка и Глишу кажу, да су привремено живели у Забојници и у Љуљацима, а да су дошли од некуда с југа. За Јанка веле, да је дошао из »Оташе“, те су зато његове потомке до скоро звали „Оташевићи. Неки старац Mилија није имао деце, те посини неког из Влашке. Од тога његова посинка су три задружне куће Петровића у доњем селу. Доцније када је Хајдук Вељко закрајинио у Црној Реци, доселио је овамо и своје рођаке, од којих су се неки вратили, када се тамо умирило, а остали су: жена му Марија „Чарапара“ и од њева сина Раке су две куће Хајдук Вељковића, даље два тетка Вељкова Радuвoje и Радован, синовац Радојко, стриц Ранђел и зет Сгојан, звани „Лавара“. Од њих има на 30 кућa. Блажићи (10—12 к., — дошли из северозападне Старе Србије из „Арнаутлука“. Доцније су дошли: Павле, звани Шушка из села Чокота код Ниша и Михаило опет отуда од Ниша; служили овде и оженили се. Од првога су Павловићи—Шушкићи (5 кућа), од другога Костићи 4 к. Један од Симића — Јован — ожени се по други пут удовицом из Јагњила (срез јасенички, која му је довела два пасторка: Новака и Радивоја. Од првога су Новаковипи (2 к.), а од другогa Радивојевићи (1 к.). Пpe 40 година дошли су из новоослобођених крајева два брата и два им сестрића. Од њих су 3 куће. У новије време још неки из тих крајева дошли као слуге и сада иx има 5—6 кућа. До пре 50 година није било горњег села. Онда се прво исели Аврам, па старац Маринко (и сада у животу) и још 2—3 куће. За њима су и други налазили тако да данас у горњој Дубоини има близу 100 кућа а у доњој 60. Исељавали су се због незгодна положаја, због тескобе и тешкоћа, које имају и данас приликом довоза и извоза. Сеоска је слава — заветина — на Спасов дан, а преслава на Мали Спасов дан (четвртак пред Свету Тројицу и то једне године доње село слави славу, а горње преславу, а друге обрнуто, али и у једном и у другом сви сељани учествују.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

7. 20. септембар 2017. у 17:49

   vojislav ananić

   Сибница

   Положај. — Село је с обе стране Сибничке Реке, десне притоке реке Турије.
   Тип. — Подељено је у три краја: Горњи, Доњи и Брђански Крај.
   Име. — Име Сибница је, веле, по томе, што је у селу постојала кула, у коју је сипато благо, те отуда Сипница, а затим Сибница.
   Старине. — У селу постоји маџарско гробље. На њему је било камења, које је употребљено зa градњy цркве, а ту су ископавали кости, главуџе и др. Код Сеоне у атару овога села причају, да је било село Сеоница, којег је доцније нестало. Ту је близу манастирина, где је постојао манастир. Прича се, да су калуђери тога манастира заклали дете, које су ту хајдуци склонили. Због тога ови поубијају калуђере, те манастир пропаде, а онда би и село Сеоница уништено. У атару овога села постоји селиилте, где је најпре било данашње село Сибница па се одатле због турског зулума изместило на данашње место. Онда су, веле, у селу биле 4 куће. Ту су данас ливадв и њиве. На селишту су при орању становвици наилазили вериге, ватраље, тестије и др. Хан, где су за време првог устанка, поубијани Турци, био је поред друма, који води кроз село, а близу данашњег дућана према чесми.
   Постакак села и порекло отановништва. — Најстарије су породице у селу: Иванковићи, Поа-Лазићu или Обрадовићи. Славе св. Николу. Мандићи и Милијановићи (једна породица славе св. Николу. Скорупановићи, славе св. Николу. Марковићи или Павловићu св. Николу.
   За остале се породице зна, откуда су досељене. Митровићи од Сјенице. Црњаковићи или Радојковићи не зна се, откуда су, прадед им је дошао у Горњи Крај села, по причању неких личе, да су од Сјенице. Станојевићи или Радовановићи по старом презимену, а сада Милосављевићи или Muлићu пореклом су из неког села близу Јелице (чачански округ); отуда је дошао њихов прадед Станоје. Тамо су, веле, „око заранака“ убили Турчина и најпре дошли у ceлo Влашку и ту летовали. За време неке 6ежаније долазили су до села Жаркова, па се понова вратили не прешавши „преко“ — и настанили до данашњег гробља у селу Сибници; одатле доцније пређу на место где су им данас куће. За време бежаније бегали су у Срем и тамо били за неко време близу Новог Сада. Данас их зову и „Арнаутима“. Ристивојевићu — дошли из Овчина (срез рачански). Кујунуићи — из Рековца, славе св. Николу, дошао им прадед. Миладиновићи „од пиротско“ пре 80—100 год. Тодоровићи — од Јагодине, дошли када су Катићи владали у селу Рогачи, зову их »Бугарима”, славе св. Арханђела. Станисављевићи (4 к.) — дошли (2 брата пре 60 година са Косова, из некога села близу Вучитрна, зову их и Косовцима; станују у Брђанском Крају; славе Никољдан. Cтевићu из Присјака (нишки округ), дошао им предак пре 50—60 год. као занаџија (колар) у село; зову их „Бугарима”; славе св. Стевана. Маринковићи из Завидинаца (нишки округ) дошао им дед Миладин, и њих зову „Бугарима“; славе Ђурђев дан. Ранковићи досељени, али се не зна откуда, они у Горњем Крају славе св. Јована, а у Доњем св. Стевана. Јоксимовићи, Caacojeвићu или Пајчићи (Једна породица) — преселили се из Гараша, Сганковићи из села Кошарња на путу између Врања и Куманова; предак им пре 50 година дошао као дунђерин и ту заостао; славе св.Арханђела. Павловићи (Златко) од Зајечара. Милосављевић Владислав („пинтер“) из Солотуше (ужички округ). Аксентијевићи Петар из Баната („Шваба“). Младен вТишлер“„из прека“ („Шваба“). Драгутин „терзија“ Ужичанин, дошао пре 10 година. Дамњановић (Риста) дошао око 1866. год. из Велеса (вЦинцарин“).
   За старе породице и старије досељенике прича се, да су 1813. год. бегали у Срем и у Купинову пробавили 3 године.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

8. 20. септембар 2017. у 19:50

   vojislav ananić

   Кораћица

   Положај. — Село је на југоисточним огранцима КОСМАЈА који се благо спуштају, а између њих су потоци, који извир под Космајем. Тих коса — огранака — има у главноме три. Изузев њихове врлетне стране и камењаке, куће су са осталим зградама по свима тим огранцима и то већином поређане по грбини коса.
   Земљиште, на коме су куће, или је смоница. илн иловача, или глина као на средњој коси Павловцу. Негде је, као у Петковићском крају, умњача, песак, где где камен. Kyћe у ЈОВИЋЕВСКОМ Крају налазе се или на иловачи, или на песку, шљунку и др.
   Потоци, који надолазе за време бујних киша и отапања снега, сносе камење, шљунак, песак и кад се ослободе, уских долина, засипају поља и ливаде, али до кyћa и не допиру. То бујно надолажење потока дешава се сваке пете или седме године. Редовно сваке године поплави су изложене ливаде на местима : Реци, Алузи, Друмини, Коларници, Каменици, Гуњевцу. Сва су та места најнижа у атару сеоском.
   Извора, са којих становници пију воде, има јаких, већи број од њих не пресуши. Такви су: Змајевац, Точкић, Точак, Гр?, Стублина, Станке и Чешма. Сви су ти извори у селу, а око села су ови: Водице, Врело, Тијановац, Ерин Точак, Чешмица, Вода, Доња Вода, Каменица и Локва. И ти извори никад не пресушују. Поред свих тих извора, који у главноме снабдевају cтановништво водом, и без којих не може опстати село — нарочито његов крај Павловац — има у селу и ђермова (бунарај. Највише их је у Јовићском Крају, једва их може бити у Петковићском Крају, а у Павловцу никако не могу бити. Најстарији и уједно најважнији ђермови јесу Ћеримовића и Гајића. Већина их лети пресуши, сем 4—5, који никада не пресушују. Шума. — До пре 20—50 год. велика је била шума на страни Космаја према Кораћици. Данас те крупне шуме нема, а што је има, то је ситна; старе, крупне шуме има само на страни Космаја. окренутој Рогачи. Неки од сељака имају засебне забране на местима: Беличју, Оглавцима, Станкама, Водицама, Врелу, Честама, Друмини, Гуњевцу, Каменици, Турчићу и др. Та су места далеко од села 5 мин. до 1 сах.
   Тип. — Село је подељено у три краја: Павловац, Јовински Крај, који се по каткад Старом Кораћицом назива, и Петковнћски Крај. Сваки од тих крајева заузима по једну од поменутих коса и, као косе, тако су и крајеви један од другог раздвојени долинама потока.
   Поред та три краја има до 15 кућа, одвојених пре десетак година од села: неке због деобе задруга, а неке због размене или куповине имања. Све су на имању тих становника, за које се обично каже, како се тај одселио у Честу, онај у Алиницу и т д. по називу места, где су куће.
   И ако од једнога краја рачунајући од центра његова до другога има 15—20 мн. ипак, обично при блажем нагибу коса, дворишта и окућнице појединих кућа између два краја тако су близу, да их раздваја или пут или поток. У средини крајева, по грбини коса куће су збијеније, а спуштајући се на странама коса и при прелазу једног краја у други, куће су у већем размаку. Најближе су куће у Павловцу, готово су истог растојања и у Петковићском Крају, само се већа раздаљина опажа у Јовићском Крају где се обичпо чује, како је овоме кућа код Грудобрана, ономе код Горње Мишевице или код Дрења, али сва та места скупа носе име Јовићски Крај.
   Само за оно 15 кућа може се рећи, да су растурене. Изгледа да ће и од њих деобом задруга постати засебан крај, јер се већ у раселицама Пустој Кораћици и Честама налазе по двојица у суседству. То стварање раселица креће се према истоку и има кућа, удаљених од села по 10—40 мин., а међу собом по 10 — 30 мин.
   Име. — О постанку имена Кораћице постоји у народу овакво домишљање. Деспота Стефана Високог, који пође ка Космају »здрмуши« грозница на путу, затресе се, те се то место прозва Тресаје, како се и данас зове. Продужив пут даље, пође бржим кораком кроз село, које због његова брзог корака би прозвато Кораћица. Затим „опружи брже путовање“ и село се назвл Опружница. Прошав кроз Стојник потражи, да би му ко помагао, али не нашав никога, прокле га и назва га Пустим Стојником. Дошавши на место Главицу цркне и то се место прозва Црквине. Мисли ce да је село прозвато и по томе, што су се први досељеници, упутивши се Космају, населили ву сам корак по коме је и село прозвато. За имена крајева Павловца, Јовићског и Петковићског Краја прича се да су прозвати по именима три брата Павла, Јована н Петка, који су, доселивши се у ово село, заузели места, где су данас ти крајеви. За име Павловац прича се да је прознато оо Апостолу Павлу који је — веле — саградио стару цркву, која је у овоме крају. Старине. — У селу постоји селиште или Стара Кираћица. Ту је некада било село, па је запустило и понова се доцвнје НАселило. Постанак села и порекло отановништва. — Најстарије пoродице овога села јесу од Сјенице. То су; Чулићи по надимку лЧула“ сада: Mapковићu и Пазарчевићи (у Јовићском Крају и ван крајева, славе Ђурђиц; Ђуричићи, сада Живојновићи у Павловцу, Јанковићи (у Јовићском Крају), Кузмићи у Павловцу, Стејићu (у Јовићском Крајуј, Дакићи (у Јовићском Крају), славћ Ђурђиц; и Петковић (из места Пештера у сјеничком крају), сада: Пивловићи (у Петковићском Крају), Петровићи или Ћеримовићи у Павловцу, Дачићи или Ивановићи (у Петковићском Kpаjv, Ивковићи или Џуџићи (у Петковићском Крају), Миленићи или Лазаревићu (у Петковићском Крају), Ђурићи (у Пааловцу , Бранковићu (у Петковићском Крају), Радосављвићи или Урошевићи у Петковићском Крају, Cepдаровићu (у Петковићском Крају). Бакаловићи (у Петковићском Крају), Чокићи (у Петковнћском Крају), Живановићи или Миланчевићи (у Јовићском Крају, Милошичићи у Павловцу сви славе Ђурђиц. Старе су породице и Јовићани — дошли из околине Ђаковице Стара Србија, од њих су Мирјанићи (у Јовићском Крају). MU.IUHU/IU (у Јовићском Крају), Радојеви/lu у ЈовиКском Крају), Heuiufiu (у Јовићском Крају), Милићевићи (у Јовићском Крају), Живојиновићи (у Јовићском Крају), Ђурковићu (у Павловцу), Ђаковићu (у Павловцу), Милошевићи (у Павловцу и у Петковићском Крају), Станкићи (у Павловцу и у Јовићском Крају), сви славе Ђурђиц; Симеуновићи — из околине Ђаковице, од њих су Миловановићи (у Павловцу, Muлојевићu (у Павловцу), Радојичићи (у Јовићском Крају), Радојковићu [у Јовићском Крају), сви славе Ђурђиц; Давидовићu — из околине Ђаковице (живе у Јовићском Крају, Павловцу и ван крајева), славе Ђурђиц; Макетићu — не зна се, откуда су досељени, од њих су Ђушићu (у Јовићском Крају — Прњавор), Максимовићи (у Петковићском Крају), Радојевићu (у Јовићском Крају и ван крајева), Илићи (у Петковићском Крају), Гајићu (у Павловцу и ван крајева), Милованчевићu (у Павловцу и ван крајева, сви славе св. Вартоломеја; Вилиманци — не зна се, откуда су досељени, од њих су Стаменићu (у Павловцу), Дабићи (у Павловцу), Жарковићи (у Павловцу), Лукичићи (у Павловцу), Ђорђевићu или Робовићu (у Павловцу), Ђорђевићu или Јањићu (у Павловцу), Поповићu или Живковићu (у Павловцу), Аврамовићи (у Павловцу), Поповићu (у Павловцу), Ивановићu или Бркићи (ван крајева), Cuмићu или Чкаљићu (у Јовићском Крају), Војинчевићи (v Павловцу и ван крајева), сви славе св. Николу. За те породице постоји предање, да су се доселиле пре 200 — 300 година: Чулићи, Ђуричићи и Петковићи — пре 300 година, а Јовићани, Симеуновићи, Давидовидовићи, Макетићи и Вилиманци — пре 200 година. Остале су се породице по причању доселиле пре 20—180 година. Неке од њих воде порекло од доводаца. Кијачари из Рајковца (пре 180 година), а старином из Високих Дечана. Из Рајковца су доведени на имање Гојко и Теофило. Од њих су: Лукићи (у Павловцу), Живковићu (у Павловцу), Стевановићи (у Павловцу), Миливојевићи (у Јовићском Крају), Радојковићи или Гојковићи (у Цетковићском Крају), Милетићи (у Павловцу и у Јовићском Крају, сви славе св. Стевана, Heшићu — из Баната (пре 160 година), од њих су Црњићи (у Петковићском Крају), Ивановићи (у Петковићском Крају), Ивковићи (у Петковићском Крају), сви славе св. Јована. Muлошевићu — из ужичког округа (пре 150 година);предак им се оженио у селу и ту заостао; од њих су Степанчевићи (у Павловцу, Марковићи (у Павловцу), Николићи у Павловцу и у Јовиском Крају), Спасојевићи (у Павловцу и ван крајева), Muлановићu (у Павловцу и у Јовићском Крају); сви славе Ђурђевдан, Mujaтовићu — од Сјенице (пре 140 година), откула су Чулићи доселили њихова претка Мијата као свог сродника. Од њих су: Милојкићи, Милојевићи, Ниџићи (Бутонићu), Антонијевићu, Шкодрићи, сви у Петковићском Крају, а славе св. Јована, Epићевићu из Сибнице (пре 100 година), од њих су Muxajлoвићu Шаиновићи и Фишеклини (у Јовићском Крају и ван крајева), славе cв. Јована. Munuћu или Милутиновићи (у Петкувићском Крају) и Pucтићu (у Павловцу) — од доводаца у Гојковиће, славе св. Николу. Ђорђевићи (у Павловцу из Maвpoвa (Македонија), откуда им је предак дошао и оженио се у селу; славе св. Илију. Петровић у Павловцу из Трнова (пре 50 година), слави св. Јована. Жујовић (У Петковићском Крају) из рудничког округа, славе св. Арханђела. Зубуњаковићи или Лазићu (у Јовићском Крају) Црквине воде порекло од доводаца у Гојковиће. Најстарији крај у селу јесте Јовићски Крај или Стара Кораћица. У том су крају Прњавор северни део Јовићског Kpaјa гдe се овај додирује са Папловцем и Кошутицом и селиште (cpeдина Јовићског Краја). Пре првог устанка под Кара-Ђорђем првча се да је у овоме селу била чума, те се сви становници разишли у Благојевицу, на с. и. од Кораћице на путу у Младеновац. Онда је, веле, у селу било 20—30 кућа. Али када су се сељаци Велике Иванче почели ширити и заузимати њихова имања, ови се врате и понова се настане на истоме месту, где су и дотле били: данашњем Јовићском Крају и у Павловцу. Петковићски је Крај доцније постао већином од досељеника доводаца.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

9. 20. новембар 2017. у 10:58

   Војислав Ананић

   Milan Kujundžić Aberdar

   Doktor filozofskih nauka deo života je proveo kao vojnik, a deo kao političar. Kao ministar znatno je unapredio školstvo
   Milan Kujundžić Aberdar je jedan od prvih srpskih filozofa, a bio je i vrlo svestran intelektualac, političar i državni službenik. Rođen je 1842. u Beogradu u brojnoj, imućnoj i obrazovanoj građanskoj porodici.
   Pravni odsek
   U rodnom gradu se upisuje na pravni odsek beogradskog Liceja. Tursko bombardovanje Beograda 1862. godine, posle čuvenog događaja na Čukur česmi, prekida njegove studije. On postaje desetar u srpskoj konjici, a po odlasku Turaka, zahvaljujući stipendiji koju je vlada dodeljivala omladini za studije na strani, prvu godinu studija filozofskih nauka završio je u Beču, drugu u Minhenu, treću u Parizu, da bi diplomirao na Oksfordskom univerzitetu. U Srbiju se vraća 1865. s diplomom i znanjem nekoliko svetskih jezika.
   Odmah dobija državnu službu u u Ministarstvu prosvete, a već sledeće, 1866. godine, preuzima katedru filozofije na Velikoj školi. Pored profesorskog poziva, aktivno se uključio i u politiku, zbog koje već 1867. ostaje bez posla. U to vreme postaje poznat i kao pesnik: objavljuje nekoliko knjiga, a izuzev nekoliko ljubavnih i vinskih pesama, sva mu je poezija rodoljubiva.
   Na katedru za filozofiju Velike škole vraća se 1873, a već sledeće godine postaje i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Ratne 1876-1877. godine provodi aktivno u vojsci kao komandant baterije. U Upravu Srpske kraljevske akademije ulazi 1878, a njen redovni član postaje 1886. Bio je potpredsednik Narodne skupštine 1881-1882. godine, a odmah zatim imenovan je za poslanika Kraljevine Srbije u Rimu. Po povratku iz Italije nakon tri godine, postaje ministar prosvete. Na ovom položaju, 1886. i 1887. godine, bio je vrlo aktivan.
   Predškolski rad s decom
   Uveo je predškolski rad s decom, osnovao devojačke škole i devojačke radne škole, podigao je rang gimnazije na osam razreda, a Bogosloviju na rang više škole i učestvovao u donošenju Zakona o Srpskoj kraljevskoj akademiji. Spadao je u red boljih govornika kod Srba. Zbog bolesti je rano penzionisan, a umro je 14. novembra 1893. Dve godine pre smrti, testamentom je Srpskoj kraljevskoj akademiji zaveštao letnjikovac Zvezda na Topčideru i 1.500 dukata za njegovu opravku i održavanje.
   Posle smrti su, međutim, njegovi srodnici, u nameri da ospore testament, pokrenuli sudski spor, koji se razvlačio decenijama, pa je Zadužbina Milana Kujundžića Aberdara, formirana od novca dobijenog prodajom placa i letnjikovca, otpočela rad tek 1931. godine. Od 1931. do 1940. Srpska kraljevska akademija je dodeljivala godišnju nagradu iz ovog fonda za naučno delo, a takođe je iz sredstava Zadužbine pomagano pri izdavanju 117 knjiga biblioteke Posebna izdanja.
   Rodbina
   Dve godine pre smrti, Aberdar je testamentom Srpskoj kraljevskoj akademiji zaveštao letnjikovac Zvezda na Topčideru i sumu od 1.500 dukata za njegovu opravku i održavanje. Posle smrti su, međutim, njegovi srodnici, u nameri da ospore testament, pokrenuli sudski spor, koji se razvlačio decenijama, pa je Zadužbina Milana Kujundžića Aberdara, formirana od novca dobijenog prodajom placa i letnjikovca, otpočela rad tek 1931. godine

   Одговори

10. 8. април 2019. у 11:20

    Војислав Ананић

    БОРЧА

    По jeдном недатираном домовном протоколу становника Борче с краја XVIII века били су становници:

    Павле Несторов, Димитрије Маленов, Прокопије Берић, Миладин Николајев, Мојсеј Томић, Емануил Прешић, Лазар Стојков, Павел Рижић, Петар Иванов, Косман Ристић, Лазар Орловић, Адам Милин, Максим Петков, Лазар Дадић, Василије Поповић, Михаил Маринков, Шама Животић, Радивој Срданов, Константин Гроза, Теодор Лунг, Захарије Михајлов, Павел Лудован, Максим Лалић, Стојан Цветков, Илија Весић; Григорије Роман, Григорије Петровић, Григорије Мишков, Мартин Паскуљ, Игњатије Стефанов, Василије Молфован, Koсман Станков, Павел Даљин, Филип Радомиров, Тома Фишћан, Павел Максин, Иван Јанков, Василије Брад, Леонтије Перић, Сава Арсић, Живко Чокован, Пана Турков, Иван Драган, Илија Крекић, Паул Секешан, Живко Стојановић, Михаило Ђурчин, Груја Карунц, Јанов Живанов, Косман Пејачки, Петар Црвенков, Максим Чукур, Иван Маркуц, Иван Никодимов, Христифор Аиндреић, Аврам Недељков, Григорије Крстић, Матија Каначки, Дамјан Папкић, Димитрије Јосифов.

    (Архив Срп. прав. парохиског звања у Борчи. По препису протонамесника Ђорђа Јовановића).

    Извор: СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, др Душан Поповић, Београд, 1955.

    Одговори

    • 21. мај 2023. у 18:12

      Чокован

      Становници Борче већином су православни Срби који су дошли из данашње Румуније и Молдавије и носе презиме углавном по граду или општини одакле су се доселили. Тако и моји преци који су дошли из места Чаково одакле је и Доситеј Обрадовић. Временом се некима презиме променило из Чакован у Чокован. Како и зашто нисам сазнао. Пробао сам да сазнам које су презиме носили пре досељавања у Борчу али ми је свештеник из Темишварске епархије рекао да није могуће. Знао је да ми каже да су место Чаково насељавали Срби из Куршумлије. Иначе Борча по неким историјским изворима постоји више од пет векова и једно је од старијих села у Банату.

      Одговори