Насеља Града Београда

11. фебруар 2012.

коментара: 249

Градска општина Барајево:

Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.

Градска општина Вождовац:

Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.

Градска општина Врачар:

Градска општина Гроцка:

Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.

Градска општина Звездара:

Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.

Градска општина Земун:

Батајницa и Угриновци.

Градска општина Лазаревац:

Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.

Градска општина Младеновац:

Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.

Градска општина Нови Београд:

(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).

Градска општина Обреновац:

Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.

Градска општина Палилула:

Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.

Градска општина Раковица:

Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.

Градска општина Савски Венац:

Градска општина Сопот:

Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.

Градска општина Стари Град:

Градска општина Сурчин:

Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.

Градска општина Чукарица:

Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.

 

 

Коментари (249)

Одговорите

249 коментара

  1. vojislav ananić

    Рогача

    Положај. — Ово је село југозападно од Космаја, а по косама с обе стане Рогачке Реке, која се у изворишту зове Tpecuја (поток), а даље испод села Турија. С десне стране у реку утичу потоци Тројинац и Симеуновац, а с леве Мале Тресије, Кошарник, Самац, Радовац, Лалинац, Лучне Јаруге, Господски Потез и Глоговац.
    Земља, паша и шума — Земље за обрађивање има на местима званим: Пландиште, Брваница, Лом, Дрење, Таванчић, Самац, Лупоглав, Родовац, Дрењак, Ковијона, Спахијина Граница, Јендек, Глоговац, Турија, Кујановац, Мешетин, Јапунџиница, Дубраве, Ровине, Дучинско Брдо. Мујница, Крушик, Тресије, Бегључара, Ртови, Пољана, Анђеликуша, Милошевица, Велико Поље, Мекоте, Парлози, Међугорје, Велика Ливада, Мађарско Гробље, Мијајловац, Maндраћ, Ковчица, Табаковица, Котлин, Пауново Брдо, Развршине, Орнице, Селиште, Брод, Ћавице и др. На некима од тих места има шуме и паше. Космај и Лупоглав према Рогачи били су сеоска својина до пре неколико година, али су сада државни.
    Tип. — Село се дели на ове крајеве: Арнаутски, Павића Kpaj, Кандића, Шијачки, Јарински и Дебљачки Крај.
    У Арнаутском Крају живе: Жујевићи, Обреновићи, Окетићи, Paдовићu, Санковићи — сви су од једне породице; Михајло Милић; Гаја Срећковић; Kaтићu; Радојковић; Милоје Савић (ковач); Васа Поповић („Шваба); Радован Радовановић (ковач); Чеда Huколић и др. У крају Павића су: Павићи, Моричићи — једна породица; Катићи; Тимотијевићи; Богосављевићи; Попадићи ; Борикићu: Павловићи — Гегићи; Дачић; Ракић и др. У крају Кандића су: Кандићи, Вуица Блажић и Дача Милосављевић и др. У Шијачком су Крају: Милосављевићи, Швабић—Јовановић, Сељанчевићи, Бујагићи, Блажић, Ивковићи. Стојковићи, Сугарчићи, Цветковићи, Чекићи, Чамџићи (Павловићи), Милоје Павловић — Џеврљић и др. У Јаранском су Крају: Платонићи, Toдopoвић, Јарановићи, Aћимовићи и др. У Дебљаку су: Јарановићи, Антонијевићи, Mишићи, Окетићи, Бложић, Петар Радосављевић — Крнић и други.
    Школа и црква су на сред села између Шијачког и Јаранског Краја.
    Име. — Не прича се ништа о имену села, а крајеви су, изузев Дебљачки, прозвати по презименима породица у њима.
    Старине. — У селу постоји назив маџарско гробље и селиште. За селиште се прича, да су ту некада становали Цигани, па се одатле разишли и од тада остало име селиште.
    У крају села под самим Космајем има развалина од манастира Тресија.
    Постанак села и порекло становништва. — Прича се, да су у селу старинци ове породице: Чекићи, Катићи, Милосављевићи,Павићи, Антонијевићи, Стојковићи, Јарановићи, Старинчевићи (Павловићи,) Платонићи и Тодоровићи, За остале се поролице зна, откуда су досељене. Жујовићи, Окетић,. Обреновићи и Мишићu — пореклом су од Сјенице из села Корита. Катићи су их настанили на месту, где су им данас куће — под Космајем а с обе стране потока Мале Тресије. Преци су њихови, доселивши се у ово село у почетку чували Катићима овце, а Антонијевићима свиње. Зову их „Арнаутима“. И породица Банковићи пореклом је од Сјенице, из села Шароње. Кандићи су досељени из југоисточне Србије (од Ниша). Отуда су и: Цветковићи, „Бугари“, Бугарчићu и Ивковићи. Алексић („Цинцарин) — од Призрена, Павловићи („ Швабић“) — „из прека”. Отуда су и Васа Пoповић („Шва6а); и Стошић Милан, и др.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  2. vojislav ananić

    Дрлупа

    Положај. — Ово је село по неколико коса између Турије и Сибничке Реке.
    Тип. — Село је врло разбијено, разбијеније но Рогача.
    Старине. — У атару овога села постоји селиште, где је бидо село, које је по причању »ћecap“ уништио. На месту Слатини прича се, да је била за време Маџара варош Занога. Онда је, веле, на реци било 9 ваљавица. У селу постоји маџарско гробље.
    Постанак села и порекло становништва. — Најстарије су породице (старинци) у Дрлупи ове: Сирковићи, Љубичићи, Савићи и Благојевићи (иста породица), Пауновићи и Гачићи. Ocтaлe су породице досељеници. Драговићи — из Драгана (качерски срез) Матићи — из Бихора, откуда им се доселио предак Милован, који је, веле, имао 12 синова и био кнез у селу, а када се доселио. Наишао је на Сирковиће и остале старе породице, чије су куће биле на даиашњем селишту. Прича се, да је од породице њихова претка Милована, када је Ћесар уништио ово село, остало само једно дете Костадин, који се склони у Неменикуће, где је одрастао и доцније, оженивши се, имао сина Стојадина, а овај Мату. Из Неменикућа Мата оде у Рогачу, а из Рогаче, дознавши за своју старину, оде у село Дрлупу, где је чувао говеда и тек, када је био у 40. години, ожени се девојком из породице Драговића и роди 4 сина. Од њега су, веле, данашњи Матићи. Слава им је св. Трифун. Познији су досељеници: Лазићи (2 к.) — из села Понора (нишавски срез); Антоније „Бугарин“ — свакако из новоослобођених крајева; неки су се доселили из Пиносаве и др. места.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  3. vojislav ananić

    Велико Село

    Положај. — Село је с обе стране Велико-селско: Поток где овај почиње тећи равницом Кључ. Главни је део села с леве стране Потока. Неке су куће поред и близу сеоскога пута који води дуж Потока, неке су даље од пута под брдом Вукојевим Валогом и под Белом Стеном, а највише их је с леве стране Потока на равници Кључу. Куће с десне стране Потока јесу у подножју Tpaпиног Брда, а према Потоку и равници Кључу.
    Дунав при надоласку плави сва сеоска имања, која су поред Дунава, а испод села. За време поплаве вода допире и до КРАЈЊИх сеоских кућа према Дунаву.
    Становници у селу пију воде из бунара и са два извора Кладанац (најстарија вода) и Бунарче. Пo пољу су познати извори Ладна Вода, Чагљанска Вода (прва вода), Водица и др. Последњи извор становници сматрају за лековит.
    Клима је као и у околним селима, али веле није тако здрава јамачно због многих баруштина поред Дунава.
    Земља, паша и шума. — Земље за обрађивање ставовници имају по мало између мала и појединих група кућа у малама али је већином ван кућа, око села, а на местима званим: Лап, Чагљане, Никино Брдо, Самар, Сеиновац, Вукојева ?, Бела Стена, Виногради, Сланачко Брдо, Трапино Брдо, Камариште, Велико Брдо, Велики Луг, Локва, Ошљане, Млачка Греда (ливаде) и др.
    Утрине ово село нема. Мало сеоске испаше имају становници на месту Лапу. Шуме нема. Дрва набављају куповином са Чагљанца
    Tип. – Селo се дели на Горњу, Доњу и Петранску Малу. Горња је Мала прва одозго када се иде низ Поток. Она је са стране Потока до кућа око механе и школе. У њој се налазе групе кућа, које се именују по презименима у њима. То су ове групе кућа: Тодоровића. — с десне стране Потока, а на подножју Трапиног Брда; Маринковића — с леве стране Потока, дуж пута до механе; Вукојевића — на подножју орда Вукојеве Валоге; Гобељића и Марића — близу кућа Вукојевића, према школи; и Paдојевића око механе. Доња је Мала испод Горње Мале, с обе стране Потока, одакле овај тече равницом. У њој се издвајају доста незнатне групе кућа : Шкодрићa и Ђурђевића раздваја их сокак, Pucтићa (Назлуновића), Белчевићa, Димића и Поповићa. Петранска је Мала на подножју Трапиног Брда, а према Дунаву. Куће су дуж сеоскога пута, већином у близу.
    Групе су кућа раздвојене имањима — њивама оних становника, чије су ту куће. Растојање је између тих група, као и где где између кућа при окрајцима села (према Сланцима) 150—250 корака. Растојање између кућа обично је 20—30. где где 30—60 корака. У селу има око 200 кућа, а пре бежаније (1813 г.) било је око 10 к. Задруга је раније било много, а сада их и нема. Има само 2 — 3 породице са од прилике 20 људи у кући.
    Село ово спада у ред села збијенога типа. У Доњој Мали готово све су куће збијене, а у осталим двема распоређене су већином по групама. Доња је Мала сва у равници, а Горња и на подножју поменутих брда, где није права равница, те је та разлика у положају узрок, да и село није у свима деловима истога типа.
    Име. — Када је село било поред Дунава на месту Чагљанима звало се Чагљанац, а од када је на данашњем месту звало се најпре Hoвo Село, па потом Велико Село.
    Старине. — На месту Чагљавина, у равници поред Дунава, прича се, да је било маџарско село Чагљане, по причању неких онда када је Вишњица била град — када Београд није постојао. Прича се u о маџарском гробљу, које је било на Чагљанима а и код данашњих сеоских кућа ископавали су костуре и вадили камење, те веле, да је и ту било маџарско гробље. — Данашње је село било најпре у Чагљанима и авало се Чагљанац. Неки то место називају селиште, али ређе, обично се чује назив Чагљане, те неки и не знају зa селиште у атару овога села.
    Постанак села и порекло становништва. — Најстарија породица у овоме селу јесу Негини, по старом преаимену, а сада Недељковићи, славе Св. Арханђела Гаврила. Они су били у Чагљанцу и зa њих се не зна, да су дошли: веле, да су »староседиоци. Старе су породице и: Мишајловићи, по староме презимену Пауновићи, славе Св. Јована; Mapuћи (4 к.) и Јовичићи, славе Враче; Узуновићи по староме презимену, а сада Алексићи; Црнкићи — Св. Николу; Латинкићи (3 к.) — Св. Николу ; Шалавардићu (1 к.) — славе Св. Јована; Коларовићи (2 к. — Св. Илију: Димићи (4 к.) — Св. Вартоломија.
    Сви су остали становници придошли. За многе се не зна. одакле су досељени. Живићи, сада Јаблановићи (5 к.) — са Косова, славе Св. Илију. Од њих су и Карамучићи или Ђорђевићи. Перишићи — из Селевца (округ смедеревски), дошли им прадедови. Гобељићи — из Мутнице (близу Параћина), славе Св. Николу. Николићи (6 к.) —од Прокупља славе Св. Стевана. Шкодрићи (11 к.)
    — славе Св. Луку, не зна се, откуда су: неки мисле, да су пореклом из Старе Србије а неки из околине Скадра. Петранићи или Лазаревићи од Ниша, дошли у доба Кара-Ћорђа; славе Св. Јована. Милошевићи (4 к.) — из Ритопека, славе Св. Николу. Белчевићи (3 к.
    — из Липа (округ смедеревски), славе Ђурђиц. Toдоровићu (6)к. из Старе Србије, славе Св. Јована. Вукојевићи (4 — 5 к. — из Велике Плане, славе Св. Николу. Бело-Ђорци (4 к. — славе Петковачу, пореклом из Старе Србије. Pucтићu — Назлуновићи (5 к.) од Прилепа, славе Св. Николу. 3дpaвковићu 3 к — преци им војевали уз Кара-Ђорђа, славе Св. Арханђела. Маринковићи („Бивољарски”) — од Битоља, славе Св. Стевана. Aвpaмовићu (2 к.) — из Гроцке, славе Св. Пантелију. Paдојевићu (3 к. — славе Св. Арханђела, не зна се откуда су. Јовановићи ,5 к. — од Ниша славе Св. Николу. Отуда се доселио деда Јован, који је оставио синове Анту и Стојана; Антин је син старац Тома Јовановић (76 година). Реџићи (4 к.), славе Митров Дан — пореклом из среза грочанског. Ђокићu (3 к.) — од Ниша, из села Мерошине. Славе Ђурђиц. Ђурђевићи (3 к.) — од Ниша, славе Св. Николу. Костићи (2 к.), славе Св. Атанасија, не зна се откуда су пореклом. Крстићu (2 к.) — од Ниша, славе Св. Арханђела. Радосавављевићи (Сима, 2 к.) — из Ресаве, славе Ђурђиц. Маринковићи или Ђоpuћu 3 к.) — од Ниша, из Малче, славе Св. Николу. Марковићи (2 к.) — славе Св. Николу: тешко да нису од Ниша. Ивановићи (3 к. ) — славе Св. Алимпија, не зна се, откуда су: веле, да су »из близа“. Цветковићи (1 к.) — од Видина, славе Митров Дан. Pистићевu или Нићиворови (2 к.) — славе Ђурђев Дан, мисле, да су из Баната. Тадлејићи (3 к.)— „из прека“, славе Ђурђиц. Цвејићи или Драгини (3 к.) — из Бегаљице, откуда им је дошао предак у ово село жени у кућу. Мојсиловићи — Петровићи („Свирачеви”, 2 к.) — из околине Панчева, славе Св. Николу. Матићи (3 к.) — од Ниша, славе Св. Алимпија. Павловићи ,“Вранцузови“( 3 к.) — славе Ђурђиц, не зна се откуда су: предак им Илија „Вранцуз“ био у Француској, те се зову и Вранцузови. Петровићи (1 k.) — из Лугавчине (округ смедеревски), славе Св. Арханђела, зову их и Дугалије. Стојановићи (2 к.) — из вБугарске, славе Св. Николу. Aнастасијевићu (3 к.) — из Миријева, славе Св. Арханђела. Живановићи или Дунђерски (1 к.) — од Ниша, славе Св. Алимпија. Пауновићu (1 к.) — не зна се откуда су („домородци” . Милетићи (1 к.) — славе Св. Арханђела Гаврила, воде порекло од доводца у једну од кућа Петранића. Ранковић Стеван — из Иванче, слави Св. Илију (1 к.) Антоновић Јефта (2 к.) — из Срема, славе Ђурђевдан. Живановић Ђурђе (1 K.) — из прека, славе Св. Арханђела. Давидовићи — из округа крушевачког, славе Митровдан. Мидосављевић Живан — из Панчева, слави Св. Стевана. Маринковић Милан — пореклом из Лике, откуда му је дошао отац Мита, који се призетио у Маринковиће, примивши њихово презиме и славу Св. Стевана. Лукићи (1 к.) — Банаћани, славе Ђурђиц. Милошевићи (6 к.) — од Тетова, откуда се доселио (пре 50 година) Трико, довевши отуда четири сина; славе Митровдан. Тuмић — из Баната (Панчево). Cy6oтићu — из Баната, славе Св. Николу. Димовић Мицко — од Прилепа, из села Латова, слави Митровдан. Живановићи — из Баната славе Петровдан. Петтковић Димитрије — дошао пре 20 година из Шапранца (Врање , где је био ужар. Mapuћ Мијајло — из Тиквеша, био дунђерин. Деспот Стојковић — из Пореча (Македонија , слави Св. Николу; заостао као дунђерин. Досељене су, али се не зна откуда, и ове породице: Костићи (3 к.) — Св. Николу; Hajдићu 3 к.) — Св. Николу; Byjuчићu (2 к.) — Св. Николу; Toмићu (2 к.) — Св. Арханђела; Стојковићи (2 K.) — Св. Луку; Танацковићи 1 к. — Св. Танасија; Радивојевићи (1 к.) — Ђурђиц; Марковићи (1к.) Св. Николу; Kpcтић (1 к.) — Св. Стевана; Рајковић Благоје Св. Николу.
    Сви су се становници у говору и ношњи изједначили: говор је правилан, а ношња је (женска; шумадијска носе се конђе и др.). Прича се само, да је раније било разлике у говору и ношњи. Досељеници из источних, јужних, а нарочито југоисточних српских земаља издвајали су се по говору и ношњи од осталих, као што се и данас у Вишњици опажа код старије генерације: »пола села један рувет, а пола други“. Што данас тога нема у овоме селу јамачно је главни узрок тај, што су овде били у већини досељеници из јужних, југозападних, северних и северозападних српских земаља те су се са њима остали досељеници, који су у мањини, брзо изједначили. По томе изгледа, да старинци и свакако већи део породица непознатог порекла, нису из источних и југоисточних српских крајева, јер тек с њима главни део становништва овога села чине досељеници из ј.-з., с. u с.-з. српских земаља.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  4. vojislav ananić

    Рушањ

    Положај. — Ово је село с леве стране Топчидерске Реке и по положају је слично са Ресником и Пиносавом, која су села по косама, што се од Авале према с.и. пружају.
    Становници воде пију са бунара и извора од којих су познати: Шарени Изворац, Зобњак, Деларов Изворац, Старчева Boдa, Боља, Рњаковац и др.
    Земља, шума и паша. — Земља је за обрађивање око села, а местимице и око Kyћa.
    Око села има доста и шуме, нарочито по странама долина. Утрина је сеоска пространа и по њој има шуме (ситнеј и паше. На овим је местима: Отавици, Голом Брду, Курјаковцу, Јоксимовицu, Голетној Пољани, Равном Гају, Шеварицама и др.
    Тип. — Село је разређеног типа. Издваја се средњи део села и крајеви: Хрватски и Бошњачки.
    У средњем делу села жпве; Ружићи (17 к.), Врцићи (14 к.), Caacojeeuћu (20 к.), Милићевићи (7 к.), Tодоровићu (15 к.), Маринковићu (2 к.), Живковићи (1 к.). Стефановићи (1 к.). Милорадовићи (8 к.). У Хрватском су крају: Томићи (13 к.) Дробњаци (4 к.) Деларовићи (9 к.), Петровићи — „Хрвати“ (4 к.), Ружићи (3 к.. У Бошњачком су кроју до школе): Врцићи (1 к.), Ђаковићи (1 к.), Давидовићu (1 к.), Вукићевци (4 к.), Петровић (1 к.), Paдовић Стева. Byjaновић (1 к.), Малбашић Стојан (1 к.), Урошевићи (I к.), Ctojковићи (1 к.), Кодићи (од Врцића), Петровић (1 к.ј.
    У селу има око 140 кућа: у средњем делу села око 86, у Хрватском Крају око 34 и у Бошњачком око 1б кућа.
    Име. — Село, које је постојало пре данашњег села Рушња звало се Велико Село а име селу Рушањ по причању неких постало је по томе, што је земљиште, где се село, због кише јако обурвава, руши. Неки опет веле, да је село прозвато Рушањ због рушења кућа, што је било за време неке бежаније под Турцима. Крајеви су прозвати по називу земаља откуда су досељени становници у њима: Бошњачки — по Босни, а Хрватски — по Лици која је јужно од Хрватске.
    Постанак овла и порекло становништва. — Hajстарији су у овоме селу Вукићевци, који су пореклом са Косова, од Вучитрна, откуда им се још прандед доселио. Тамо су, веле, имала много стоке, око 700 оваца, које су чували у планини где су имали 7 чобана. Кад је један од Вукићеваца пошао кући, да донесе „заиру” у планину, салете га пси арнаутски, те овај уби једног пса, на што појуре за њим Арнаути. Овај убије двојицу па са женом и петоро браће, побегне. На Јавору пређу v долину Мораве и настане се у селу Курилову, (сада Градац, у старом карановачком срезу), где су кратко време (2—3 месеца) пробавили Одатле их, веле, претерају Немци у Немачку. откуда се доцније врате и населе на данашњем селишту села Рушња. Ту су живели у кућама „бусарама” и „лубарицама“. Тих је кућа било 7 у њима су живели само »Косовци« — све „Арнаути“ — КОЈИ су доцније прешли на данашње место. То је данас једна од највећих породица у Рушњу. У њу спадају сем Вукићеваца, Милићевићи- Чучулићи (око 20 к.), Тодоровићи, Јоцићи (3 к.), Урошевићи, Миpковићи, али су се већ изродили. Сви славе Ђурђиц.
    Остале су се породице доселиле после њих. Ружићи су — од Новог Пазара (деда им био сеиз уз Лаудана, а доселио им се прадед), славе Митровдан. Врцићu (око 20 к.), а по старом презимену Миловановићи — дошли са Косова, готово у исто време , кад и први Косовци, славе св. Тодора. Петровићи — „Epe“ пореклом од Новог Пазара („из Арнауске“ , а овде дошли (дедови им) из Мораве; предак им служио у Вукићеваца па потом довео жену и начинио кућу; има их око 5 кућа, славе св. Николу. Најпре су, веле славили Петковачу, па су због убиства неког Турчина променили славу. Caacojевићu (око 20 к.) — од Сјенице, откуда им се доселпо прадед (човеку од 70 год. славе св. Николу. Деларовићи (6 к.) из Босне, откуда су им се доселили дедови (Делар Филиповић, Јован Филиповић, славе св. Алемпија. Toмићu или Милосављевићи (око 10 кућа) — из Бара (околина Крагујевца), те их зову „Баралије“, славе св. Василија. Митровићи (5 до 6 к.) — из Далмације »Далматинци“, дошли им прадедови; преци им били познати са свога јунаштва, славе св. Алемпија. Летровићu (око 3 к. — из „крваве“ Лике („Хрвати“), славе св. Јована. Ђаковићи 2 к. из Босне, дошли пре 40 год. славе Ђурђевдан. Станковић Милан — из Босне пре 40 година где се и родио ( Подриње ), слави св. Трифуна. Дробњаци (4 к.) — из Вукосаваца, откуда им се деда доселио пре 70 година, те нису били за време бежаније 1813. г. славе Ђурђев дан. Маринковић (1 к.) доселио се пре 50 година, слави Ђурђевдан. Живковић, дошао пре 50—60 година из Мораве, славе св. Николу. Петровић Стеван — из Пиносаве; дошао жени на имање пре 40 година, слави св. Алемпија. Стевановић Радивоје — из Далмације пpe 40 година , слави Митровдан. Пантелић Стеван — из Сремчице дошао на имање (пре 30 година , слави св. Николу. Ђорђевић Лазар — од Битоља, био дунђерин пре 30 година: у селу, па ту заостао, слави св. Николу. Докић Јелесије — из Пиносаве из породице Радосављевића, дошао на имање Ранковића, слави Митровдан. Давидовић — из Босне, слави св. Николу. Малбашић Стојан — из Босне, славе Ђурђиц. Живковић — из Сребрнице Босна, слави Ђурђев дан. Ђорђевић Лазар — дошао пре 7—8 година, сдавв Ђурђевдан. Стојковић Димитрије — из Бугарске пре 30 година, слави св. Николу. Ђура Фак — „Рват“, скоро дошао, слави св. Тодора. Ристић Милан — од Пирота (из села испод Дешчаног Кладанца), скоро дошао, славе Тодорову Суботу. Вукадиновић Милан — из Пиносаве, дошао пре 5—6 година; слави св. Николу. Механџија је — од Битоља.
    Атар је овога села према осталима доста велики, али ипак нема много новијих досељеника (земљорадника, јер — веле — земља није тако плодна као у неким оближњим селима.
    Село је ово било најпре на месту селишту или старом селу. Ту су биле куће најстаријих породица овога села: оних 7 бусара, у којима су живели Косовци. Одатле су их доцније поместили Турци на место, где je данас село.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  5. vojislav ananić

    Зуце

    Положај. — И према и. Авала се пружа благо, има дуге косе, између којих теку потоци, од којих су три најзнатнија: Глеђевац, Врановац и Конопљиште. По косама између долина тих потока растурене су куће села Зуца.
    Тип. — Село је разбијено, у главноме подељено на два краја: Брђане и Репницу. У Репници се издвајају још два мања краја: Дрењаци и Доња Мала. У селу има око 80 кућа.
    Име. — 0 постанку имена Зуца, као и Врчина и Рипња, у народу постоји овакво домишљање. За време Турака села су се, веле, често помештала с једнога места на друго. Једном дође спахија и упита: „0вде је било село?“ На то му одговоре : »И на оном брду зуцау, онамо врчау, а тамо рипау“. Од тога „зуцау“, „врчау” и „рипау“ и села су прозвата: Зуце, Врчин и Рипањ.
    Старине. — У атару овог села на два места постоји маџарско гробље. У овоме селу постоји и место, звано старо село, где, веле, није било стално село, но само збег за време Турака. Близу села познају се трагови старог Крагујевачког Друма. На месту Глеђевцу изоравају старине: ралице и др.
    Постанак села и порекло становништва — У овом селу има неколико старих породица, за чије се порекло данас не зна. То су: Дорчићи, по старом презимену, а сада се зову u Бугарски по томе, што се у њих призетио неко из Бугарске. славе св. Јована; Тривуновићи (8 к.), који се зову и Марковићи, славе Ђурђев дан ; Рајковићи (6 кућа) који се звали Провиџаловићи — славе св. Арханђела; Нешковићи (2 к.) — славе Ђурђев дан; Банковићи (1 к.) Ђурђев дан. Остале су се породице доселиле. Први су, веле, досељеници Дрењаци (6 кућа; — од Дрења ? , дошли пре Кара-Ђорђа, славе св. Алимпија. Антонијевићи (7 кућа) — „Ере“, пореклом из Бихора, предак им нajпpe био у Горачићима где се оженио, па одатле дошао у Степашиновац, а одавде у Зуце. Онда је у овом селу било око 14 кућа, које су биле у потоку Врановцу, одакле су доцније помештене на данашња места. Слава им је св. Арханђел. Радосавчевићи (1 к.) — из Горачића; предак им најпре служио у селу код Нешковића, па потом довео своју 6paћy. Вукашиновћu (4 к.ј — из Губереваца, славе св. Арханђела. Стевановићи а по старом презимену Матејићи — воде порекло од доводца из неког космајског села; прави се Стевановићи изгубили; славе св. Николу. Петровићи (1 к.) — воде порекло од неког Петра Барке који је био хајдук, славе св. Николу. Muлueojeвић Илија — из Груже, била најпре три брата и код њих био хајдук Петар Барка; досељени још пре Кара-Ђорђа; прича се да су били чувени јунаци. Cпacojeвић Павле (1 к.)— од Ужица, били у селу још за време бежаније 1813. год. , славе св. Јована. Joвановићu 3 куће из Барајева, дошли пре бежаније 1813. год. славе св. Николу. Hешићu (3 куће, — из „нишевачко“, дошли пре бежаније (Неша »Бугарин“,славе св. Николу. Вукашиновићи — из Губереваца, славе св. Арханђела. Сакуљани или Ивановићu (3 к.) — из Сакуље смедеревски округ, славе св. Арханђела. Владисављевићи 2 куће из Босне, славе св. Николу. Кузмановић Иван — из Врчина, слави св. Николу. Милосављевићи (1 кућа) — из Горачића (пре 60 година), славе св. Николу. Cтевановић (Милутин) — из Горачића (пре 50 година), славе св. Николу. Матић Владислав (2 к.) из Босне (преко Дрине), дошли пре 40—50 година, славе св. Николу. Ђурић Василије (2 куће) — из Босне (пре 40 година), славе св. Алимпија. Караклајић Глиша (3 к.) — из Шареника пpe 40 година), славе св. Николу. Нешковић Тодор — из ваљевске нахије, дошао пре 40 година, слави св. Арханђела. Михајловић (1 кућа) — од Ивањице (пре 30—40 година), славе св. Лазара. Игњатовић Стеван — из села Капељевца (пре 30 година), био је најпре дунђерин у селу, слави св. Николу. Стојановић Богдан — доселио се за време другог рата 1878. год., слави св. Николу. Стефановић, по старом Митрићи (1 к) – из Атенице; предак је најпре био у Реснику, па одатле прешао у Зуце; славе св. Арханђела. Коларовићи по старом, а сада Михајловићи Радојица – дошли из Рипња пpe 50 година , а старина им је из Копривнице близу Ниша, славе св. Николу. Николић Крста — из Крчимира (пре 40 година), био колар у селу, слави Петковачу. Oбрадовић Ђура — од Сења у Далмацији (пре 40 година , слави св. Јована. Шкорић Никола — војни бегунац (из оточке регнменте, дошао пре 20 година, слави св. Николу. Станић Петар — из Чегровца срез лужнички , доселио се пре 50 година, он је механџија у селу. Милуновић Петар — од Дубице до Сења; слави св. Арханђела. Caвић Илија — из Бруснице до Горњег Милановца, слави св. Тому; дошао npe 20 година. Богдановић Стојадин — из Великог Боњинца близу Власотинаца , слави Петковачу, дошао пре 10 година као занатлија, Трајковић Вељко — од Битоља, био каменорезац, слави св. Алимпија. Од Битоља је и Китановић Стојан, слави Ваведење. Вучковић Живота — из Ресника, слави Ђурђиц. Марковић Станко — из Рипња из породице Чарапића, слави Ђурђиц. Голубовић Аранђел — из Црвене Јабуке пиротски округ , пре 10 година, слави Ђурђевдан. Најновији досељеници из Македоније и југоисточне Србије дошли су као дечаци са мајсторима, па се у селу призетили, кло и сви остали из околних села. То су нагонице, како их овде зову.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  6. vojislav ananić

    Ритопек

    Положај. — Село је поред Дунава. Kyћe су између омањнх главичастих узвишења, којих ту има, а и даље од Дунава уз косу.
    Земља и паша. — Земље за обрађивање становници овога села имају на местима званим: Пољана, Мајдан, Пурине Појате, Ристин 0бор, Татин Прокоп, Суво Пландиште, Пасуљиште, Жежница. Сајиновац ту били виногради, Ливадице, Кал, Церје, Мостине, Плавинце, Маклица и др.
    На некима од тих места има и по мало паше, а у шуми становници овога села оскудевају, мада је раније било мвого шуме. Липовица је била некада сва под шумом. То је била утрина села Ритопека.
    Тип. — Село се дели у три дела: Сред-село, Горњу и Доњу Малу. Сред-село je између две главице око цркве и механе. Kyћe су збијене као у селима правога збијенога типа, али нема правилних улица. По странама косе налазе се Доња и Горња Мала. Доња је Мала разређеног типа, а Горња се у многоме приближује селима разбијеног типа. Старине. — У атару овога села постоји Црквиште. Стари новац и др. налазе на месту Водицама, у Плавинцу и др. Данашње је село променило неколико положаја: по причању неких три. Прича се, да је било на месту званом Дугачке Њиве, затим код Водица, па код Плавиначког Потока.
    Постанак села и порекло становништва. — Ово је једно од најстаријих села у околини Београда. Има у њему старијих породица, за чије се порекло не зна, те се сматрају за старинце, мада у ствари то нису, јер се поред тога прича, како у овом селу нема домородаца — како су сви досељени.
    Најстарији су по причању Путниковићи (7 кућа), за које се не зна, откуда су досељени; причају неки, како су их дирали, да су „Латини“; слава им је св. Алимпије. Стара је породица била и Joвe Паламиге, од које данас нема никога. Прича се да су у селу живели, а данас их нема, Челиковићи, чији је предак био Црни Живан. Затим старе су породице: Милошевићu — славе св. Николу, Урошевићи — св. Алимпија, Калдишићи, Шиљини и други.
    За све остале породице у селу зна се откуда су досељене. Марковићи — са Kocoва откуда се због зулума кренуо Марко Марковић отац старцу од 100 год. најпре дођу у Дражањ, где нису дуго остали јер ту убију спахију пa дођу у Ритопек; славе св. Мрату. Петровићи су такође са Косова, славе св. Николy. Maтејићu (2 куће) — из Ропочева (код Koсмaja) славе св. Арханђела. Вучковићи 4 куће; из Иванче, славе Ђурћевдан. Баштовановићu 5 к.) — из »Шоплука“ славе св. Николу. Пантићu 6 к.) — „Шумадинци”, из Барајева, неки за њих веле, да су први колац побили у селу; славе св. Николу. Живановићи 4 к. — од Лесковца Живан Торлак , славе св. Арханђела. Сапунџићи — пореклом из Херцеговине, а пре но што су дошли у Ритопек, били су у Брчину и у Заклопачи. Стевановићи — од Прокупља, славе Петровдан, Николићи 5 кућа — из Шумадије из села Стојника, славе св. Тому.Младеновићu 2 куће — од Лесковца, славе св. Николу. Пејчићи механџије — Нишлије, славе cв. Јована. Богојевић Никола механџија, — од Кичева. Из Македоније је и поп-Трајко, који попује у овом селу, Станисављевићи (3 к.) — из Малог Пожаревца, славе св. Николу. Јанковићи — из Бегаљице Јанко Влах , предак им је био тувегџија, славе св. Алимпија. Tpajиловићu — „из прека“, славе Велику Госпојину. Лукићu (5 к.) — из Бегаљице, славе св. Тривуна. Muрићu — из Ландола (у округу смедеревском:, славе Ђурђиц. Мошићи (1 кућа) — из Губереваца (срез космајски), славе св. Јована. Јовановићи Cтoјанацј — од Прилепа, славе св. Николу. Joвановић Јефта 1 Kyћa — из Бељине славе св. Николу. Muтановићu — из Старе Србије (ча-Сима), славе св. Николу. Павловићи — из Старчева, славе Ђурђиц. Maтејићu (Живота — из Долова (Банат) славе Велику Госпојину. Toдоровићu, а сад Глишићи — из Опова, славе см. Сергија. Muрићu (2 к.) — из Сланаца, славе св. Стевана. Стефановићu (1 к.) — из Бела Потока од породице Чарапића, славе Ђурђиц. Димовић (1 к. — из Баваништа (Банат), слави св. Вapтоломија. Byjuћ — из Старчева, слави Малу Госпојину. Стојановићu — воде порекло од Адама (Адолфа), који се као ковач доселио из Војводине, па се овде и покрстио, славе св. Илију. Ћирковићи (1 к.) — не зна се, одакле је старином. Павловићи 2 к. — из Војводине (биће из Црепаје, славе св. Николу. Ђурић — из Болеча, слави Петковачу. Богдановић Младен (1 к.) — „Бугарнн“ из округа врањског, дошао 1878. год. Cuмић — из Великог Села, слави св. Јована. Taнасковић — из Велика Села, дошао као терзија, слави св. Арханђела. Toдоровићи (1 к.) — из Гроцке слави св. Стевана. Аврамовић — из Велика Села, дошао жени у кућу слави св. Пантелију. Петровић Обрад — из Миријева. Muшић Цветан (овчар) — из Коћине. Kyћe новијих досељеника и издељених задругара јесу no окрајцима села. За време бежаније (1813. год.), када је у селу било око З6 кућа, становници су бегали ”пpeко, ишли су до Томашевца, па се потом вратили. Кад су понова дошли, све су куће у селу биле изгореле. Онда су, веле, по ади у Дунаву сејали пасуљ.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  7. vojislav ananić

    Болеч

    Положај. — Ово је село с обе стране Гурбет Дола, чијв je поток десна притока Болечице. У горњем је делу овог дола Горњи Крај села, а у доњем Доњи, који је испод овога, раздваја их пут. Kyћe су дуж путева, који кроз село воде.
    Воде пију поглавито из бунара, а од извора познати су: Стублина, Ајдучка Воба, Дубока Јаруга и др. Као лековита вода познат је извор Клење. Земља, паша и шума. — Оралије, ливада и шуме имају по: Лозовику (њиве), Грабовцу (њиве), Церју (њиве и ливаде) Деоницама њиве), Великој и Малој Липовици и општинске шуме, Орашћу; њиве, Броду њиве и по који забран, Забрану општинске шуме , Buноградима (њиве), Клењу (ливаде) , Гробљу (њиве), Великом Лугу ливаде; Голом Брду (њиве) Збеговишту њиве, Пољани њиве, Зеленој Бари (државна шума), Тороманову Гробу општинска шума, Дољачи (њиве). Шуме би имали много, да им је држава није одузела. Остало им 50—60 хектара. Утрина им је: Ивова Бара, Пољана, Забран, Крак, Bup, Мали и Велики Камен, Велика и Мала Липовица. Тип. — И ово село има тип као и остала подунавска села даље од Дунава. Kyћe по средини села, ближе потоку и путу, који кроз село води, збијеније су, а по окрајцима је село разбијеније. Дуж пута у селу куће су раздалеко 20—30 корака, а при крајевима села 100—150 корака (крајње куће према изворишту потока Гурбет Дола. У селу има око 160 кућа. Подељено је на Горњи и Доњи Крај које раздваја пут сеоски. Горњи је крај већи од Доњег. Име. — Прича се, да је ово село прозвато Болечом по реци Болечици. Старине. — На месту Орашчићима било је, веле, маџарско село; ту има данас ћерамидина. Поред пута (друма) близу механе постоји Бећарско Гробље, а близу пута била је за време Турака и џамија, као и једна паланчица, која је служила као станица за Татаре. Од старога пута познаје се и данас калдрма идући из Болеча у Гроцку. Између Болеча и Гроцке на томе је путу била караула. Онда је у Болечу било, веле, више механа но данас, јер су путници из Београда поглавито ту падали на конак. Од тада је и заостало ово, што народ каже: „Бог да прости болечку механу; јесмо, писмо и кусур добисмо — кад је један добио кусур више, но што је потрошио. Селиштем зове се место на десној страни Болечице до данашњег гробља. Ту је било у почетку садашње село Болеч. Постанак села и порекло становништва. — И ово село спада у ред старијих села околине београдске. У њему има неколико породица, за које се данас не ана, одакле су досељене. Прича се, да су били најстарији Абазовићи, који су водили порекло од неког Србина Абаза, некадашњег спахије у селу; данас од њих нема потомака; Певаличићи и Николићи наследили су њихово имање а неки веле, да они и порекло воде од тог Абаза али је то вевероватно, јер Певаличићи славе св. Мрату, а Николићи Ђурђевдан. То су данас и најстарије породице у селу. Причају, да некада било све сеоско имање њихово. Не зна се, одакле су досељени и: Гагићи (1 к.) — славе св. Николу, Ђурићи и Аћимовићu једна породица; — славе Петковачу, Јекићи — Ђурђевдан. Љубинковићи — св. Арханђела, неки од њих воде порекло од доводца; Стевановићи и Трифуновићи — св. Јована, Вићентијевићи — славе Петковачу, Милутиновићи, а сад Jeвтићu — славе св. Јована. За остале се породице зна, одакле су досељене. Toдopoвићu а сада Joвановићu — од Пирота, дошли око 1813. год., славе св. Јована. Рајковићи — од Поповића, предак им био посечен на Делиграду, славе Ђурђевдан. Koвачевићu — из Војводине, деда им био ковач; звали их Маџарима, а и сада их тако зову; славе св. Арханђела. Лукићи — из Заклопаче, откуда им је деда Лука дошао, славе Ђурђиц. Марковић Милисав — од Кичева из села Патеца. Од Кичева из села Ce. Врача јесте и механџија овога села — Kpcтићu, а у Кичеву се зову Сазановски, славе св. Николу. Смиљанићи, сада Николићи и Mapuћu — из Гроцке, славе Петковачу. Ђурић Обрен — из Босне, слави св. Трифуна. Koвачевић Стеван — из Босне, дошао жени у кућу слави св. Јована. Jeвтовић Јован — из Херцеговине, слави св. Николу. Паун — из Стрмостена срез деспотовачки, дошао жени у кућу слави св. Николу. Петровић Максим — из Сланаца, слави св. Луку. Марковићu — из Сланаца, славе св. Николу. Јевтић Спасоје — из Вишњице славе Митров дан. Huколић Живан — „Банаћанин“ пз Старчева. Недељковић Милан — из Бегаљице, слави Ђурђиц. Caвић Тривун — из Бегаљице, слави св. Николу. Рајковић— из села Маковца на Косову, дошао у аргаштину, па се призетпо. слави Ђурђиц. Јовановић Димитрије — из Чечине нишки срез . Ђукић Живан — из Бечеја, дошао за време маџарске буне, слави св. Николу. Милошевић Мирко — из Влашке, слави св. Николу. БВујичићи 2 к. — из Велика Села, славе св. Николу. Јованчевић Танасије — из Врчина, слави Ђурђев дан. Грочићи — били у Гроцкој, славе св. Николу. Стевановић Адам и Милосављевић Паун — из Пожаревца. Досељеници из новоослобођених крајева и из Македоније раније су дошли у ово село, те су се већ у сваком погледу изједначили са осталим становницима. Код свих је говор исти и правилан, те и опажају неправилност у говору код становника оближњих села Великог и Малог Мокрог Луга и др. Уз то је и женска ношња шумадијска, а по селу се вију на кућама шумадијски димњаци са капићем. Све то може с једне стране доказивати, да су и старе породице у овом селу, за чије се порекло не зна, досељене из Шумадије или из српских западних и југозападних крајева. Пре бежаније (1813. год.) ово је село било на селишту, које је на десној страни Болечице испод данашњег гробља, где је било и старо гробље. Ту су данас њиве и шљиве од старијих шљивака. Ту је, веле, био бунар и подрум, па је све данас затрпано. Близу тог села водио је друм у турско доба, а и данашњи друм туда иде, само му није свуда исти правац са ранијим. За време бежаније 1813. сви су становници тог села, где је данас селиште побегли у Банат. Онда је у селу било око 10 кућа, а све су оне старе породице биле онда у селу. При повратку нису се хтели настанити на месту — селишту — где су дотле били, јер су им Турци „сејмени“ много досађивали; сви пређу у Гурбет До, где је данашње село Болеч, а то је даље од селишта 1/4—1/2 сахата. Онда је, веле, »овдекана« у Гурбет Долу) била густа шума: од једног стабла градили су 4 греде. Туда су боравили Цигани — Гурбети — који су правили корита и по којима је до прозват, као и поток Гурбетски Поток.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  8. vojislav ananić

    Заклопача

    Положај. — Ово је село на левој страни Гавран Реке, а у изворишту потока Селишта и Ћелија који се после става уливају у Гавран Реку. Са свих је страна окружена брдима.
    Тип. — Село је разбијеног типа. У њему има око 180 кућа
    Име. — Село је, веле, прозвато Заклопача по томе, што је са свих страна брдима окружено, управо затворено — заклопљено.
    Старине. — У селу има два селишта, на којима је раније бивала Заклопача. Једно место до села, где је била нека стара црква, зове се Ћелије као и поток, који туда тече. Ту су налазили немачке парице.
    Постанак села и порекло становништва. — Најпре су се доселили али се не зна од куда, Узберовићи, који се данас зову Maкcuмовићи, славе св. Николу. После њих дошли су Пејаковићи.
    Старине. — На три места у атару овога села постоји назиз маџарско гробље. Једно је код воде тзв. Велики Бунар који jе усантрачен и веле, да је из маџарског времена. Ту, неки кажу да постоји и селиште. На месту Клењу близу некадашње цркве било је некада село, а сада је ту неколико кућа. Где је сала црква, био је раније Прњавор. Постоји и Манастириште или Намастирина на Завојицама. У Белој Земљи постоји Црквиште. На месту, званом Грабље у горњем делу данашњега села, било је најпре садашње село Врчин. Постоји и селиште, где има остатака старога воћњака (шљиве, а ту су биле куће Крантића још кад је село имало спахију. Ту је био и хан, те и место једно данас има тај назив.
    Постанак села и порекло становништва. — Прича се да су Косанићи први дошли и да су најстарији у овоме селу; има их 2 куће, славе св. Николу. За њима веле по старини долазе Бугарчића (5 к.), чији се предак доселио из „Бугарске“, славе св. Николу. У ред старијих породица, за чије се порекло не зна, долазе и: Старчевићи (2 к.) — славе св. Николу, од њих као да су и Bacuћи (2 k.) Пуровићи (6 к.)— славе св. Стевана, од њих су Исидоровићu и 06paдовићu ; Бајићu 5 k.i — св. Јована; Јованчевићи 2 к.) — славе Ђурђев дан; Pajuћu — славе св. Николу; Коцићи (3 к.) — св. Јована, а један слави Ђурђев дан; Максимовићи (3 к.) — св. Николу. За остале породице познато је, откуда су досељене. Једна од старих породииа Baгићu — пореклом је из призренске околине, откуда је њихов чукун дед дошао у Врчин. Тамо су, живели у великој задрузи, па им се предак наљутно на браћу и доселио у ово село, где је наишао на Дамњановиће, који славе св. Симеона. Ови су били отуда и кад је дошао предак Вагића, познаду га и ожене: пошто је био „алчак“, даду му и девојку „алчак“ ћораву , те он остане у селу. Од њега воде порекло Baгићu, Вујићи, Kyзмановићu, Mapuнковићu. Онда су били у селу и Кнежевићи, које зову и Белопољци — дошли из Бела Поља, а зову их, управо „укоревају“ као Арнауте, јер су љути а Вагиће као Грке — тврди на пазар као Грци. Од Кнежевића су и Сгекићи, славе св. Симеона. Алекса Кнежевић — зове се по презимену породице Кнежевића, код којих се призетио, а пореклом је из Мајеваца код Дервенте, дошао пре од прилике 50 година; звао се Богојевић, славио Ђурђев дан, а сада св. Симеона. Кнежевићи славе св. Симеона. За овима пo старини долазе Крантићи, чији се предак доселио сa Косова из села Колова (постоји и данас). Слава им је Митров дан. Стеван и Лазар Крантић зову се Крантићи по поочиму, а воде порекло од неког Филипа, који се за време мађарске буне доселио у Врчин из села Сакуле у Војводини. Лазар Крантић, који се зове и Филиповић слави славу свога оца — св. Николу, а Стеван Крантић поочимову — св. Димитрија.
    Теофиловићи Товиловићи — а неки их зову и Швабићи — „Ере“, дошли „одозго“, од Чачка, а старином су из данашње Старе Србије. Најпре су дошли у Завојице код манастира и одатле прешли у Врчин. Данашњи су Товиловићи пето колено. Предак им је имао 4 сина, од којих су данас ове породице : од једног Muћићu и Јовичићи од другог Синђелићи и Миле Теофиловић, од трећег Теофиловићи, Апостоловићи и Грујићи, од четвртог Лалићи, Лазаревићu и Kojuћu, Товиловићи су и Живанкићи, Muтрићu, Грујићu (2 к.). То је највећа породица у овоме селу: Треба, веле, још 18, па читав батаљон. Има их, веле, преко 100 кућа, а око 20 посебних породица. Већина живи у горњем делу ceлa, у Грабљу, где је било прво село. Слава им је св. Никола.
    Bлаховићи (Влаовићи, 7—8 кућа) — пореклом су Власи, из Кара Влашке; предак им је био слуга у селу, па ту и заостао. Има их и у Панчеву. Славе св. Николу.
    Capићu или Heнадовићu (4—5 кућа) — из данашње Старе Србије из „Арнаутске“; славе св.Николу. Jaшићu — из Болеча, где и данас постоји Јашићева воденица, дошао им прадед због неког убиства. Максимовићи — из Бугарске, предак им био терзија у селу, па ту и заостао, пошто је купио имање. Пајићима (5—6 к.) — дошао деда, не знају откуда, славе Ђурђиц.
    Hecторовићu (4 к.) — славе св. Николу и св. Симеона, једнима (2 k.) је отац из Параћина од Несторовића, а други (2 к.) су исти са Дамњановићима у овоме селу.
    Јеремићи 10 к. — воде порекло од Станка Станковића кога је Јеремија довео из Београда, пошто се оженио његовом мајком; Станко је био старином са Косова, славе св. Јована, а двојица св Николу.
    Мијатовићu 3 к. — доведени из Парцана у Стекића породицу, славе Ђурђев дан.
    Јањићи 4 к. — воде порекло од доводца у Старчевиће; славе св. Јована.
    Кљајић Владимир — пореклом из Бања Луке (Боа), откуда му се отац доселио; слави св. Николу. Паскијић — из Војводине, откуда му се отац доселио. Ђорићи у Горњој Мали — воде порекло од Ђоре Бугарина, који је служио у селу, па се по том и оженио. Деспотовићu — воде порекло од Деспота „Бугарина“, који се доселио пре 100 година; славе св. Ћирила. Тај је Деспот. веле, био први дошљак у овоме селу; већина од осталих досељеника, јесу новији дошљаци.
    Михајловић Вељко — из Пoповићa, дошао пре 30 година. Грбић Јован — „Рват“, из Лике, откуда је дошао пре 20 година: служио у селу, па потом и заостао, слави св. Арханђела. Петровић Михајло — од Скопља, слави Митровдан. Јефтићи 3 к. — из Пудараца (грочански срез), дошли пре 25 година, славе Ђурђевдан. Кузмановићи (10 к.), од којих су и Mapковићu — дошли су из Друговца (смедеревски срез) пре 25 година, славе св. Лазара; отуда су и Илићu. Стојановић (Величко) — од Врања, дошао пре 25 година. Соколовић — из Црвене Јабуке, откуда им је предак дошао пре 20 година као дунђерин, славе св. Арханђела. Kocтић Васа — из Крушева, доселио се пре 25 година. Toдоровић— уљез из Бања Луке. Ивановић Стојан — пореклом са Косова, слави св. Николу. Маринковићu — воде порекло од Маринка доводца у Рајиће , који је дошао из Баћевца слави ce. Николу, а права му је слава Ђурђиц. Матеја 3opuћ— пореклом Маџар, из Баје, доселио се пре 16 година; дотле био у Пожаревцу u Смедереву ћурчија ; слави св. Николу. Kocтић Аврам — из Куманова, дошао пре 10 година. слави св. Николу. Tабаковић Милорад ковач — из Војводине; слави св. Арханђела. Херман Селеш колар) — из Хомољице. Станко Бугарин — из Камбелевца срез лужнички; земљорадник је а уз то и мајстор и циглар. Благојевић Живојин — из Гроцке, слави Ђурђиц. Васиљевић Павле ковач — из Војводине, дошао дететом; слави св. Николу. Петровићu (механџије, петоро браће) — из Маврова; Македонија. Дошао им отац пре 50 година. Данас се већ по ничему не познаје, да су отуда. Један се пастир доселио још 1859. г. из села Кочине (Кумановска Пчиња) и у селу стално живи.
    За време бежаније (1813. год.) сви су становници овога села бегали преко Саве и Дунава. За Товиловиће се зна, да су се настанили били у селу Јарковцу околина Панчева , где је дошао деда им са 7 синова. Отуда су се вратили неки ускоро, неки после 2—3 године, а неки су тамо и сасвим заостали.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  9. vojislav ananić

    Рипањ

    Положај. — Ево како М. Ђ. Милићевић описује положај свог места рођења: »На југ од Београда, четири сата обичног пута, а железничком пругом око 22 километра, на старом крагујевачком друму, насељено је село Рипањ. Село се то пружило по једној коси, која се одваја од оног била, на ком су висови: Космај, Ковиона и Авала. Од Авалиног присоја ту косу, на којој је село Рипањ, одваја вода, која се на свом утоку у Саву зове Топчидерска Река.
    Куће су по теменима неколиких широких коса, које су између речице Паланке и горњег тока Топчидерске Реке, где се ова зове Пречица.
    Страна косе, на којој је Брђански Крај, према потоку Шутиловцу врло је стрма, пење се сa 40 м и тек горе почињу прве брђанске куће, које су с почетка само с једне стране пута, а потом, идући ка средини села, куће су с обе стране пута.
    „Сваки крај (мала) села Рипња има своје њиве и ливаде и држи своју стоку на оној страни сеоског хатара, која је њему ближа и наручнија. Зато се Рипањци готово никад не могу сви састати ни на раду, нити за стоком. Докле се Брђанин Рипањац пре састане и позна с Барајевцима нли Парцанцима него са својим сељацима Муселинчанима, дотле се опет ови пре виде и познаду с Рушањцима и Пиносавцима, него са својим сељацима из других мала.
    Тип. — Рипањ је подељен на ове крајеве или мале: Муселимце — западно од цркве и механе рипањске, Хере — источно и североисточно од цркве и школе, Белоземљане — на Бедој Земљи, а с десне стране потока, који тече на исток од чесме сеоске, Рамаћане — западно од пута, што води од сеоских механа у Брђане, и Брђане — „на коси, која се пружа на југ од Белоземљена и Рамаћана чак до Шутиловца и до Боташине; а поглавито с леве стране пута Рипањ — Барајево. Кроз крај Брђане води пут читав сах. хода.
    Село је заузело велики простор, мале прелазе једна у другу. Куће су у малама доста у близу, много ближе но у осталим шумадијским селима, те је отуда оно село више друмско, куће су редовно раздалеко 50—10U к., мада их има сасвим близу као у вароши а по нека од тих кућа има и врата са улице, иначе су увучене у двор и једна од друге раздалеко 100—200 к. Местимице између кућа има мањих остатака старе храстове шуме и ту је размак између кућа много већи 250—300 м. У крају Брђанима пут је широк око 30 корака, а куће су раздалеко како где: 40—50, 50—80. 100—120, а ближе су, 10—30 корака, куће издељених задругара.
    Групе се кућа виђају поглавито код издељеннх породица.
    Под Високом у Баташима пре 4—5 година из Брђана су досељене на имање 2 куће Станисављевића/ Марића. Таких одсељеника на имања има и на другим местима.
    Рипањ је једно од највећих села у овоме крају Шумадије. Године 1863. у њему је било 1839 душа са 378 пореских глава: године 1883. самих пореских глава било је 538, а године 1886. тај је број скочио на 700. Старци су ми причали да је Рипањ 1813. године имао само 40 кућа, па се и онда бројао у велика села у Шумадији. У старије време било је око Рипња неколико заселака, које је све Турчин, рипањски спахија, саселио у Рипањ. Отуда је Рипњу дошао онако велики хатар да му данас завиде сва околна села.
    Засеоци који су у Рипањ сасељени поименце ово су:
    1. Трешња, заселак, који је био онде где је сада Механн на Трешњи;
    2. Степашиновац, на северној страни од данашњег Рипња, идући под Авалу;
    3. Паланка, на запад од села Рипња;
    4. Чаршија, под Авалом;
    На местима где су били ти засеоци, сада су њиве и ливаде.
    Име. — 0 постанку имена Рипња М. Ђ Милићевић забележио је ово: »Селу на истоку, поред реке, има стена, која се зове Puпa. Неки сељаци веле, да је од те Рипе и селу дошло име Рипањ. Али ваља уз то поменути, да се и она сама чесма у селу, која је на југоисток од цркве и школе, под самим брдом зове Рипањ. Неки опет овако домишљају о постанку имена Рипањ: кад је на месту Паланци постојала Паланка насеље, ту су биле топионнце и ради њих мехови ; када се са тим меховима радило, чуло се далеко, и по томе, што су се ти мехови дизали и спуштали — „рипали“ — и село је, веле, добило име Рипањ. Постоји и друго једно домишљање о постанку имена овога села (види Зуце).
    Крај Муселимци прозват је по некоме Муселиму који је ту седео, Ере — по Игњату Ери који је дошао жени у кућу, Рамаћани — по селу Рамаћи, а Белоземљани — по месту, званом Беда Земља, као и Брђани — што су на брду.
    Старине. — У овоме селу место једно под Авалом зове се Чаршије. Прича се, да је ту некада била турска варошица. По том месту, као и изнад њега уз Авалу има удубљења (пингова), која су постала тиме, што се земља сурвала над старим поткопима. Један се део села зове Паланком, где су ,у старо време биле неке рудокопње, а и данас онамо има много трагова од рударских радова.
    Постанак села и порекло становништва. — И у селу Рипњу има старих породица, за чије се порекло не зна. То су : Јоксимовићu; Станојловићи; Цивићи; Милићевићи (у крају Муселимцима); Hecторовићu; Стевановићи по старом презимену, а сада Станичићи и Петровићи; Чардаклићи и још неке породице, гране поменутих породица.
    Досељеници су ове породице: Mapuћu, од којих су и Милићевићu — из Старог Влаха. Кад су њихови преци дошли, у Рипњу, на Трешњи, је по причању било 6 кућа (Станојловићи, Милићевићи у Муселимцима, Јоксимовићи, Цивићи; а у Отавицама 9 к. (Несторовићи, Кобасичићи, Милановићи, Гавриловићи и др.). О доласку ових Марића ево шта вели М. Ђ. Милићевић, који је из те породице.
    »Од прилике пре триста година, крену се озго из Старог Влаха (не зна се одакле местимице три брата: Цветоје, Радак и Вук, са својим породицама, да траже боље место за живљење.
    Спустивши се у нахију београдску, уставе се сва тројица на десној страни реке Колубаре, близу данашњег села Врелаца, мислећи да се ту настане за свагда.
    Ту, на том месту, прича се даље, једном су за неку своју потребу хтели обалити један стари грм: дванаест људи радило је цео летљи дан секирама својим, докле су грм посекли и оборили на земљу.
    Кад други дан дођу на то место, затекну дванаест коза да угодно леже и преживљу на пању оборена грма: толико му je стабло било дебело.
    Радак и Вук, видећи то рекоше:
    — Ово je место тако горовито да га ми не можемо никад окрчити за њиве и ливаде, него да идемо тражити какво повољније насеље!
    — А мени је овде лепо, одговори Цветоје: — ја боље нећу да тражим !
    И одиста остане онде; изроди синове, дочека унуке и праунуке, те тако насели читаво село, које се, по његову имену прозове Цветојевац — данас Цветовац.
    Радак и Вук пак, оделивши се од Цветоја, пређу у Барајево и онде се населе. После неког времена Радаку ни Барајево не буде по вољи. За то се одели од брата Вука и, са својом пopoдицом, пређе у Стари Рипањ (где је сад механа Трешња .
    Ту је са својим синовима и унуцима живео до своје смрти.
    Пошто Радак умре, удари једном помор у његове потомке те затре све мушке главе, осим једног јединог детета, ком је било име Нестор.
    Мати овога детета, оставши удовица, преуда се у село Кнежевац за некога Анђелка Маснобраду. У овај свој други дом одведе она и нејаког Нестора, својега сина из првог дома.
    А како јој је у првом дому, у Рипњу, било све замрло, она је и сву живу стоку и све кретно имање, колико га је било превела у Кнежевац другом мужу свом Маснобради.
    Доцније стицајем неприлика, које задесише Нестора овај се врати у Рипањ на своју очевину; али како сам није могао куће кућити, Барајевци се повежу и даду му дванаест динарчића ондашњих те се ожени.
    Оженивши се, Нестор не хтене дуго остати у Старом Рипњу на Трешњи, него се пресели у Рипањ садашњи. Ту је доцније изродио пород, оженио синове, дочекао унуке и — умро.
    Од тога Нестора остали су Несторовићи: Влајко, Милић и Мија.
    Од Влајка су данашњи Mapuћu, Некићи, Ицићи, Jeвтuћu и Bojuновићu.
    Од Милића су: Muлићевићu, Степићи и Манојловићи, а од Мије су данашњи Бранковићи.
    Сви пак они, као потомци Несторови, славе св. Николу. 6 декембра, и посте Аранђеловицу од болести кратеља (колера).
    Кузмановићи, Станимировићи, Стајићи, Лазићи и Toдоровићu — воде порекло од једног детета, које су, веле, још кад је Мађар владао, а за време неког бегства, нашли Стлнојловићи, старинци у селу. Они су дете покрстили и дали му име Милован, па га и очували. Сви славе св. Арханђела, као и Станојловићи.
    Cкадрићu (у Ерској Мали) — дошли из Ерске (пре 100 г). За њих веле, да су били катранџије, да су прави Ерови. Славе св. Арханђела.
    Чарапићи данашњи нису прави Чарапићи. Ови су изумрли, а њихово су име примили Николићи, чији се предак као слуга пре бежаније доселио од Трстеника и дошао у Kућy жени из породице Чарапића. Славе Ђурђиц — славу Николића, а Чарапићи су славилп Ђурђевдан. Прави су Чарапићи били од Васе и Танасија Чарапића, који су после 1804. год. прешли из Бела Потока у Рипањ, где су начинили куће и засадили воћњаке, од којих и сад траје по која трешња или који opax.
    Taнасијевићu — из Баната, славе Митровдан.
    Ђукановићи — из Баната, славе св. Јована.
    Joвaновићu — из ј.источне Србије (од Пирота или од Лесковца) откуда им је деда дошао; носили су, веле, вране гуње. Славе св. Николу.
    Качаревићи — из места Куле у Лици. Од њих су Богдановићu u Рoдићu. Славе св. Луку.
    Cтојановићu (Јован) — од Зајечара (од Ртња). Предак им је још пре бежаније (1813. год. био слуга код Чарапића. Славе Ђурђиц.
    Hенадовићu — пореклом из Босанске Крајине. Њихов се предак још за време бежаније (1813) оженио из куће Чардаклића; био „привук«. Славе св. Николу.
    Исајловићи, који се зову и Филиповићи, Лукићи (око 10 к.)—дошли из Лике пре бежаније (1813). Причају (Пантелија Марић) како су их звали Хрватима, како им је ношња, нарочито женска, била друкчија, како су играли и певали: »У Филипа црвен пас, пандрули, пандрули . …« Славе св. Јована. И они су за време бежаније (1813) бегали „преко“ и веле, да су неки тамо заостали, где и сада живе.
    Maндићu (10 к.) старији досељеници, али се не зна од куда су. Славе св. Арханђела. Тако се исто не зна и за: Бакаловиће у Прњавору, који славе Ђурђевдан и Арнаутовиће (4 к.), који славе св. Саву. Сви су они били у бежанији. Арнаутовићи су добили то презиме пo томе, што је један од њихових предака био убојица те га прозвали Арнаутин, а отуда и презиме Арнаутовићи.
    Тукићи — дошлпи пре бежаније из Немачке. Славе св. Арханђела.
    Блажићи — од Црне Реке, пре 90 година предак им био слуга у селу. Славе св. Јована.
    Познији су досељеници:
    Петковићu — од Ниша, славе св. Јована. Зову их “Бугарима“.
    Дробњаци — воде порекло од 3 брата, који су дошли из Левча, јамачно из Рековца, откуда су као хајдуци прогнати пре од прилике 70 год. Сад их је око 10 кућа. За њих веле, да им је кнез Милош давао земље на Теразијама у Београду, али они нису пристали, хтели да буду у шуми и зато заостали у Рипњу.
    Петровићu — од Ивањице, „где се прави катран”. Били веле, хајдуци, па их отуда прогнали. Славе Ђурђев дан.
    Илићu и Maнојловићu — дошли „из прека“. Зову их „Шокци“. Славе св. Арханђела.
    Бабовићи — од Ивањице, предак им пре 30 год. служио у селу и ту као уљез заостао.
    Галовић Јован (Галоња) — доселио се пре 40 год. из Лике из места Куле код Госпића. Дошао због сиротиње. Слави Ђурђевдан. Од исте породице има 3—4 куће у с. Моштаници.
    Давидовић Сима. — дошао пре 30 г. из Високог у Босни. Чуо да је овде добро и зато се доселио. У селу се оженио и тако заостао. Слави св. Стевана.
    Toмићu — од Модре Стене Лужнички срез. Славе св. Николу.
    Aндрејићu — пре 40 год. предак им Јова наднично у селу и ту заостао. Зову га Јова Бугарин, пореклом из села Раковца које је у Турској на путу из Врања у Прешево. Славе Петковачу.
    Јањићи — заостали у селу као мајстори пре 20 год. Пореклом су из Турске, зову их Бугарима. Славе Митровдан.
    Ђорђевић (Илија) — из Клисуре близу Трна, дошао пре 30 год. у кућу жени из породице Костића, који су старинци. Тадић Панта — из Босне, славе св. Стевана. Терзићи или Алексићи — из Перлеза ‘“из прека“, славе Велику Госпоину. Осим њих има још неколико досељених породица „из прека“; двојицу — занатлије, који су се скоро доселили, зову „Швабе” и и др.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

  10. vojislav ananić

    Остружница

    Положај. — Село је с обе стране, у доњем и средњем току Остружничке Реке, десне притоке Савине. Један је део села у Дољи — у равници с обе стране Остружничке Реке, а и по страни долине — по Вису. Други је крај села Брђани — на брду, управо на коси, с леве стране Остружничке Реке. Куће у Дољи јесу већином у равници, поред реке. У крају Брђанина куће су поглавито дуж пута, који води косом.
    Остружничка Река при надоласку плави по који пут баште и њиве, које су поред Реке, а тако исто наноси штете и кућама поред ње, те се ове измештају.
    У делу села ближе Сави становници пију воде са Саве, а остали се служе водом из бунара (3—4, у Брђанима само 1 бунар), чесама и извора као што су: Скелеџина (нзвор) Селска Чесма, Бунар (извор) и др. Ван села постоји извор Точак и др.
    Земља, шума и паша. — Земља је за обрађивање око села, а по: Макишу, Брду, Вису, Дрењку, Николчиној Греди и др. На некима од тих места становници имају по мало шуме и паше. Заједничка им је утрина, где имају шуме, паше и земље за обрађивање, на местима: Дреновачи (њиве), Браничеву (шума и паша), Витковици, Церју и у Вићином Потоку. Земље за обрађивање даје општина становницима под закуп.
    Тип. — Село је подељено у два краја: Брђане и Дољу, које раставља лева у многоме стрма страна долине Остружничке Реке. Део села у Дољи збијеног је типа, а у Брђанима разбијеног. Kyћe у Дољи јесу поред пута, који кроз село дуж Реке води као и поред сокака, који на пут с обе стране излазе. Куће у Дољи раздалеко су 10—40 корака а према Вису и уз реку растојање је веће и око 100 корака. Куће у крају Брђанима поглавито су дуж пута, који води косом, а и дуж сокака, који се одвајају од пута ка Дољи или према Сави на пр. сокак Утвића, Божића и др. Kyћe су раздалеко 40—120 корака, а има и група кућа на растојању 20—40 корака; ове обично припадају једној породици, чији су се задругари изделили. При окрајцима села има група кућа раздалеко и по 250—300 корака. Оне као и куће у Брђанима и према Вису чиие, да ово село има у појединим деловима изглед разбијеног типа. У селу има око 180 кућа: у Дољи око 140, а у Брђанима око 40.
    Имена. — Не зна се, откуда је име селу, а крајеви су прозвати: Брђани — вбог брда, управо косе, на којој je село, а Доља — због долине, »доље“, у којој је село.
    Старине. — С десне стране Остружничке Реке, где су данас њиве, постоји старо селишите на коме при орању наилазе главе, гвожђурине цигле и др.
    У селу постоје два стара моста на Остружничкој Реци, оба од тесаног камена: један близу општине, а други близу приватве сеоске механе. На месту Рту постоји маџарско гробље, а код данашње цркве старо гробље овога села. У Дољи, недалеко од општинске механе постоји конак Кнеза Михаила — једноспратна зграда, покривева ћерамидом са зиданим и бело окреченим димњацима. Данас је напуштена и у њој су ковачнице. Код овог села била је раније једна од главних скела на Сави и обично се прича, како је ово село раније играло важну улогу — било знатније но данас. Више села прича се, да је раније водио пут из Умке и Пећана за Железник и даље. Тај је пут пролазио испод данашњег маџарског гробља.
    Постанак села и пореклo становништва. — За прве досељенике у ономе селу не зна се, откуда су досељени. То су : Станковићu (19 к.) — славе Св. Николу; Сушићи (12 к.) — Св. Игњата; Бранковићи (4 к) — Св. Стевана; Мишићи (3 к.) — воде порекло од Петра Гузоњића из Железника кога је мајка довела у Остружницу, удавши се за неког у старој породици Мишића, чије се порекло не зна, славе Св. Николу; Јаблановићи или Милетићи — Св. Јована; Тали&и или Т&насковипи (4 к.) Св. Ђур- ђиц; Бранковићu или Алимпићи, по старом Јоцићи (4 к.) — Св. Стевана; Плочићи (1 к.) — Св. Николу; Аксентијевићи — Св. Луку; Јанковићи — Св. Николу; Драгићевићи (1 к.) — Св. Јована; Станимировићu или Утвићи — Св. Јована: Ђурићи (4 к.) — Св. Арханђела.
    За остале се зна, откуда су досељени. Дољанчевићи — нз села Дољана које је постајало близу овога села, славе Св. Игњата. Joвићu, Митровићи и Kocтићu (једна породица) — из села Лесковца (посавски срез). Милошевићи — од Зворника на Дрнни славе Ђурђевдан. Јањићи — „Цинцари“ — из Македоиије. Aћимовићи — из Босне, славе Св. Јована. Лазаревићи — нз рудничког округа, славе Св. Аранђела. Ристићи (Крста) — из „Арнаутлука“ славе Св. Стевана. Вукосављевићи (Ђока) — из Кикинде славе Св. Игњата. Петровићи — из дубичке нахије у Крајини (Босна), славе Ђурђевдан. Јовановићи — из „Арнаутлука“, славе Св. Јована. Глишићи (»Роса“) — из Лике, славе Св. Николу. Буквићи (Панта) — из Куле (Банат), славе Ђурђевдан. Рељићи из села Красаве (подрински округ), славе Св. Стевана. Миловановићи (Живан) — из Баната, славе Св. Арханђела. Комленски (Никола) — из околине Новог Сада, слави Св. Николу. Станковићи (Ђока) — из Сасе (Банат), славе Св. Јовава. Баћаковићи (Тоша) — »из прека“, славе Св. Мрату, Алексићи (Јован) — од Невесиња (Херцеговина), славе Св. Стевана. Ђурђе Илић — u Ресника, откуда га мајка довела, пошто се у селу преудала, славе Св. Николу, Лукић — из Кнежевца (доведен), Ђукић Ђурђе „из прека“. Манићи (Вељко) — из Ђале (Банат), славе Св. Николу. Ђорђевићи (Илија) — из Срема, пореклом Циганин, ковач је у селу, слави Ђурђевдан. Ристић (Миле) — из Босне. Изузев прве 3—4 породице све су се остале доселиле од пре 50 година.
    За време бежаније (1813. год.) сви су становници бегали преко Саве, а неки су се склонили у шуму, које је било свуда око села. Вративши се из бегства, живели су бедно: место кућа имали су привремене „бурдеље“, а толико су били сиромашни, да су по две куће куповале једнога вола и тако се служиле.
    Распоред кућа у неколико одговора старини породица. Многи су први досељеници у Дољи, изузев Лазаревића, Аксентијевића и др., а најскорији су досељеници по окрајцима села, изузев занатлија.

    Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА