Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
17. септембар 2017. у 10:48
vojislav ananić
Парцани
Положај. — Село је на странама три плећата брдашца. На једноме су Шијаци, на другоме Драгачевци, а на трећему је један део Драгачеваца и Лесковац; изнад другог су брда Брђани. Kyha има високо до 350 м., под самим висом (418 м.).
Тип. — Ово је село разбијенога типа са јасно издвојеним крајевима: Шијаци, Поточари, Ерчани, Брђани, Мало-Пољци н Лесковац.
Старине. — Нa Влашком Брду постоји сватовско гробље, где су се, веле, срели и потукли двоји сватови. У Бостаништу постоји гробље са великим положеним плочама, зову га маџарско гробље.
Постанак села и порекло становништва. — Ово је село најпре било на Трешњама, где су биле куће и становници Рипња и Поповића. Одатле су становници овога села за време бежаније ; 1813. год. Бегали “прекои и враћајући се отуда, настанили су се на месту, где је данас село Парцани. Када је село било на Трешњама, имало је 7 кућа, у којима су живеле породице: Живановићu, Мезули, Буковичани, Мирковићи, Клинчевићи, и Бабићи. За прве три породице не зна се одакле су досељене. За Мирковиће и Клинчевиће прича се, да су «од некуд иа Левча“, а Гагићи су били најпре у Болечу, па одатле дошли на Трешњу и по томе прешли у Парцане. Доцније су се доселили; Драгачевци или Јовановићи, Радосављевићи — из Горачића; Мијатовићиu и Радоичићи — из Драгачева, настанили се у крају Лесковцу; Бајићи из Бртишта нишки срез), иста су породица са њима и Томићи ; Брђани — из Белчића око 10 к.; Пантићи — из Орашја, око 7 к.; Црњаковића — отац „доводак“ нз Стојника; и др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
17. септембар 2017. у 15:36
vojislav ananić
Ресник
Положај. — Село је на једној коси, која се од Авале пружа према с.-з. Куће су по темену косе и по њеним благим странама према Раковичком Потоку и Топчидерској реци.
Воде иију са чесама, из бунара и са извора. Познати су: Сикиљевац, Стублина у Орловцу, Рибник, Бунар у Пландиишту извор, Ладна Вода, Брестови, Пашин Бунар, Кадијин Бунар и др.
Село је ово ниже према неким оближњим селима, те се не oceћa толика хладноћа као у њима. Од ветрова Савац запад доноси кишу, устока је најјача, а север најхладнији.
Земља, паша и шума. — Земље за обрађивање имају око кућа и ван ових, а на местима: Орловцу, под-Авали, Пашиним Њивама, Кречанама, поглавито луг, Мариним Пурама и др. Шуме имају мало и то у Орловцу, те већином дрва купују од становника околних села. Општннске земље, утрине, имају по: Орловцу. Гају, под-Авали и Малом Забрану. На тим местима имају u пашу за стоку.
Тип. Село је разређеног типа, подељено у два
Горњи и Доњи. Дели их сокак, који попречно пресеца косу, НАкојој је село, и јаруга управо шира долиница, у којој је стара чесма овога села. Сокак је широк 10—15 корака.
Куће су у крајевима разређене, а све у близини сокака и путева, који воде кроз село, а широки су 10—15 или 15—20 корака. Куће су већином даље од ограде, која је према сокаку, имају обично простране дворове и уз њих су често воћњаци. Растојање је између њих како где 40—60 корака или више. Збијеније су куће само местимице у Доњем Крају ближе чесми и другде. Презимена су становника различита у крајевима села. У селу има око 180 кућа.
Име. — Прича се, да је село Ресником прозвато по чесми, која је старија од свих становника у селу, а звала се Ресник. Градили су је, веле, Римљани, а по некима Маџари,
Старине. — На месту, где је данас »запис“, прича се, да је била црква. Ту је и место звано Манастирине. У селу постоји маџарско гробље, које је у близини Горње Мале, где је сада сеоеко гробље: на њему нема никаквих остатака.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
17. септембар 2017. у 15:50
vojislav ananić
Мали Мокри Луг
Положај. — Ово је село у изворишту Мокролушкога Потока. Горња је Мала око Екмеклука и Лишкове Механе, а Доња је више и мања од Горње У селу се пије бунарска вода. Свака готово кућа има бунар. У средини села постоји јака чесма. У атару села има више извора и две јаке чесме: Екмеклук и Пашина Чесма.
Тип. — Село је подељено у Горњу и Доњу Малу. Kyhe у Доњој Мали збијеније су но у Горњој. У малама се јављају групе кућа раздалеко једна од друге (где где и по 100—200 м.). Неке су групе збијеније, неке растуренвје, те је и растојање иамеђу кућа у тим групама различито. У селу има око 130 кућа. Највећа је задруга Стошића (23 душе). Остале су задруге мање.
Име. — Данашња села Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг најпре су се звала Мокри Лугови и онда су им куће биле у селишту. Туда је било луга, те отуда и име Луг. За време војевања Кара-Ђорђева са Турцима настане се стоновници на данашњим местима и од тада се један прозове Велики, а други Мали Мокри Луг.
Старине. — И данас се познаје траг старога Цариградског Друма, који пређе није ишао данашњим правцем поред Ашикове Механе, већ је обилазио с друге стране Екмеклука и налазио на данашњи пут одмах више Ашикове Механе.
Постанак оела и порекло становнкштва. — Данашње село Мали Мокри Луг постало је за време првога устанка, а дотле је постојало као Мокри Луг на месту, где је данас селиште. Најстарији су досељеници у овом селу: Стошићи — из Житорађе код Прокупља, славе св. Арханђела. Из истог су места Држаљинци и Бакаловићи, који славе св. Николу. Tepзиска породица — досељена пре Кара-Ђорђа, само се не зна откуда. Слави св. Николу. Коцићи 2 к. од Прокупља, славе св. Луку. Од Пpoкупља су дошли и: Јоргаћевићи, славе св. Николу; Момироровићи лр.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
17. септембар 2017. у 15:59
vojislav ananić
Велики Мокри Луг
Положај. — Ово је село по странама долине Мокролушкога Потока.
Име. — Причају неки, да се раније звало Ново Село.
Старине. — Близу села с обе стране Мокролушкога Потока постоји селиште, где су у почетку постојала данашња села Велики и Мали Мокри Луг. На томе се селишту и данас налазе трагови насеља, као и чункови од старог београдског водовода. Село, које је ту постојало до 1813. год. било је врло велико по причаљу неких имало око 300 кућа. Одатле су се становници поместили на данашња места за време Кара-Ђорђа, а по причању неких после бежаније тј. када су се после 1813. год. вратили из бегства. Неки су онда прешли у оближња села, Вишњицу, Бањицу и др. Земљиште, на коме су данас Велики и Мали Мокри Луг, дотле је било под шумом.
Постанак села и порекло становништва. — Ово је село новијег постанка, као и Мали Мокри Луг. Оба су у почетку постојала као Мокри Лугови па се по том издвојили Велики и Мали Мокри Луг. У Великом Мокром Лугу најстарији су: Љубисављевићи — из Топонице, славе св. Арханђела; Ћеваловићи, Маринковићи и Грковићи — од Прокупља из села Житорађе, славе св. Арханђела. Доцније су се доселили: Caвчићu — из Међурова (округ нишки), славе св. Николу; Богдаповићи — од Битоља, предак им се призетио у селу; и др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
17. септембар 2017. у 16:12
vojislav ananić
Мала Иванча
Положај. — Село је на коси између реке Раље и потока Раљића. Брђани су највиши ред кућа на коси. Испод њих је Прњавор, а Бабићu и Зрзуле су према Раљи.
Тип. — Село се дели на крајеве: Брђане, Прњавор, Бабиће и Зрзуле.
Старине. — Село је најпре било у Пустој Иванчи, па је доцније помештено на данашње место. На месту Орашју прича се. да је била нека стара црква.
Постанак села и порекло становништва. — Старе породице у селу, за чије се порекло не зна, јесу: Бабићи, Jaгодићu и Савићu. Досељеници су: Божанићи — из Каменице (крагујевачке); Јеленићи, Кораћичани — из Кораћице; Жмурићи — са Косова, из Добриња, дошао им прадед Мирко, те су се звали Мирковићи; то је највећа породица у селу (око 50 к.) ; Црногорци ;(6 к.) — дошли пре 30 год. и Ђекићи су Црногорци: Пузовићи — дошли од Пријепоља, из Милешева; Петровићи — из Босне; Стојковићи — из околине Софије; Богићевићи — из Малог Пожаревца; Зрзуле — из Драгачева, славе Ђурђевдан; Jepићu — из села Лисица у Драгачеву, славе св. Јована; Јекићи — од Буковика; Cpeћковићu — из Бугарске, славе св Арханђела. Једна је породица пре 25 година досељена са Косова, из с. Милановца близу Гилана, а једна из околине Врања. — Најстарији је крај села око механе.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
17. септембар 2017. у 16:36
vojislav ananić
Мали Пожаревац
Положај. — Село је са десне стране реке Раље, а по северној страни венца, који се, идући од Варовница на с з., завршује местимице стрмо. Потоком Река, који тече кроз село и улива се у Раљу, село је подељено на западни мањи и источни много већи део. Куће су на земљи црници или пескуши. Поток Река само за време кише набуја, али не чини штете селу, као и Раља, која испод села тече, а не плави село и кад највише надође. Извора има неколико: Точак (у реци, Јасик (у Равном Гају) и један у Караули. Слаби су и лети већином пресуше. Вода се из њих не пије. Бунара има доста.
Земља, шума и паша. — Становници имају доста земље за обрађивање. Она је око села. нојдаље до ‘/i сах- Испаше има на месту Кокорину, далеко од села */4 сах. Шуме има ретко. Највише је по Кокорину. Земља је врло родна, а испаше су добре. Једној породици, да може скромно живети, треба 4—5 ланаца.
Тип. — Село је збијеног типа, има ове крајеве: Караулу — источни крај; Реку — око потока Реке; Равни Гај — јужно по билу; Раљу — поред Раље и Старо Селиште — западни Крај. Растојање између крајева није никакво или управо толико, колико чини окућница крајњих кућa; куће су нешто збијеније око механа, у Караули и у Реци. Постоји једна главна улица, која иде средином села, упоредо са Раљом, а остале се одвајају од ње десно и лево. У крају Караули живе: Гајићи 15 к. Савковићи (10 к., Марковићи (6 к.); у Реци: Cимићu 10 к. Петровићu 5 к.; у Селишту: Грујићи (8 к) Петровићи (10 к.; Новаковићи 4 к. Станковићи (3 к.); у Раљи: Савковићи (10 к.); у Равном Гају: Савковићи (10 к.), Павловићи (7 k. Ђорђевићи (4 к.) и још неколико кућа инокосних. Задруга је врло мало. Највећа је задруга од 20 душа. Жеља свакога, да се после деобе настани у близини својих, узрок је, што су куће тако у близу по овоме, доста неравноме земљишту.
Име. — О постанку имена села Малог Пожаревца прича се ово: У старо доба од Раље за l/4 сах. постојало је мађарско село Престолиште, које је за време бојева са Турцима попаљено и остало пусто, док се нису почели досељавати Срби на десну страну долине Раље. Тада је ту био пожар, због чега и место 6и прозвато Пожаревцем, а доцније Малим за разлику од Великог.
Старине. — На северној страни од села постоји селиште. Ту су становали становници, који су побегли, када су Турци попалили Кокорин. Али како су ту често умирали и како су им врачаре казале, да је то отуда, што им је гробље, које се зове шокачко, на источној страни, а требало би да је на западној, то се они помакну ближе Раљи, где се и данас налази село. На гробљу шокачком има трагова од гробова. На месту где је било мађарско село Престолиште и које сељаци зову Столице, налазе се цигле.
Постанах села и порекло становништва. — Најпре су се доселили Симићи из Црне Горе. Пошли су да траже плодну земљу и кад су дошли у Кокорин ‘/i сах западно од данашњег села запева им петао и они се ту населе. После њих су дошли Петровићи — из Белог Потока у Херцеговини. Било их је много. Не зва се зашто су отуда побегли. И др. Симићи, Гајићи, Марковићи, Грујићи, Петровићu, Новаковићи славе св. Николу. Caвковићи, Станковићи, Павловићu и Ђорђевићи — св Јована. Ile- тровићи — св. Луку.
Најстарији је крај Селиште, па Река, Равни Гај и др, За време Турака ово је село било спахилук Jajuћa из Београда. Постоји предање, да је из овога села на Косово отишло 70 копљаника.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
17. септембар 2017. у 16:56
vojislav ananić
Бегаљица
Положај. — Ово је село у изворишту Бегаљичке Реке. Куће су по странама долине и по равни њеној, ближе реци, а велики је део села и по брду. Највиши су Горњи Крај и Брђани. Атар је овога села велики, пола је у Шумадији, ван границе околине Београда према југу.
Тип. — Село је разбијеног типа, дели се у ове крајеве: Горњи Крај, Брђани, Топџиски Крај, Ташински Крај, Прњавор, Hecторовићa, Радосављевића и Палалића Крај. Централни се део села не дели на крајеве. Прњавор је код манастира Рајиновца, зову га још и Шаториште. Куће су у појединим крајевима paздалеко једна од друге. У селу има око 200 кућа.
Име. — Прича се да је село Бегаљицом прозвато због овога. Турци су често ударали на ово село и пленили га, а становници су увек бегали и по одласку Турака опет се враћали у село; због тог честог бегања и село је, веле, добило име Бегаљица.
Старине. — На месту Караули постоји селиште, за које се прича ово: Некада је село Сегаљица било пусто и за 70 година није у селу петао запевао. Када се доцније село засељавало, било је најпре у Милошеву Потоку који је у горњем делу данашњег ceлa, а пo томе се одатле поместило на место Караулу; према селу Врчину за време бежаније становници одатле пређу на данашње место, а на Караули оста селиште.
Постанак села и порекло становништва. — Најстарије породице у селу, за чије се порекло не зна, јееу: Антонијевићи, Цвејићи, Максимовићи, Обреновићи и Caвковићu. Сви славе св. Арханђела, има их око 100 кућа.
Осталим је породицама познато порекло. Бисенићи (11 к. — од Каблара, старији досељеници, славе Св. Јована. Полићи (5 к.) — од Пријепоља, дошао им прадед и призетио се у кући Висенића. Палалићи су пореклом од 4 брата, који су у овом селу служили, али се не зна одакле су били. Презиме су добили по једноме од њих, кога су Турци звали Палалијом, а тако се звао један Турчин, који је био велики зликовац. Славе Св. Николу. Из те је породице свакако био Стеван Андрејевић Палалија (1804), који је познат из народне песме о дахијама. Несторовићи су веле, од „српске границе“, славе Митровдан. Бугарчићи — од Пирота, славе Ваведење. Карамихајловићима је дошао прадед Кара Михајло из Дучине (космајски срез). Пирићи и 3еленковићи — једна породица (око 30 к.) од Пирота; славе Ђурђиц. Mapuнићu — из Лисовића. Љубисављевићи — из Такова, откуда им се доселио предак Љубосав, који је био слуга у селу. Mартиновићu — од Мартина, Влаха, који је дошао из Ердеља. Груичићи, Станковићи, Благојевићи, Paдојевићu — из Белопавлића, дошлу су пре последњег српско-турског рата (1878. год.) Игњатовићи — из Кожинаца у околини Трна у Бугарској, куда им је предак дошао као аргатин.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 05:02
vojislav ananić
Миријево
Подожај. — Село је у залеђу Миријевскога Потока, а по благим странама његове долине. Горња је Мала на левој, а Доња на десној страни Потока.
У селу се пије бунарска вода. Свака скоро кућа има бунар у двору. Бунари су плитки, али им је вода добра. Постоје и две чесме, које никада не пресушују. Са њих становници пију воде, а обично се ту пере рубље.
Око села има иавора, који су удаљени V^Vi од села» а зову се: Водице, Троглав, Чубура и др. Извор Водице сматрају мештани као лековити; на њ долазе и становници из околине.
Село је заклоњено, те је топлије но у околини селима. Кишу довоси Горњак или западни ветар, Маџарац дува „из прека“, а Кошава или Устока никада, веле, не доноси кишу.
Земља и шума. — Земља је за обрађивање око села. Њиве су родне и ва њима најбоље успева пшеница и кукуруа. Шуме немају становници, те је у томе права оскуднца у селу. Дрва набављају куповином и то у Врчину и даље. Црква има мало своје шуме на месту Заградама. Удаљена је од села за */, сах.
Тип. — Село је више абијенога типа, подељено у ове мале Горњу и Доњу, које раздваја Миријевски Поток. Куће су тако поређане да постоје две главне улице, које се скоро под правим углом, у средини села, секу. Највеће је растојање између кућа до 100 м. У селу има око 140 кућа.
Име. — За име овога села постоји прича, да је постало по некоме миру, који је био закључен у доба, када су Турци владали Србијом.
Старине. — У атару овога села постоје двa селишта. Један је више села на месту, где је данас сеоско гробље, и на њему нема никаквих трагова старога насеља. Друго је подаље од села, на месту Смрдану, где има трагова старога села, за које сељаци кажу, да је било маџарско; ту има и развалина цркве. Више села са западне стране преко брда Лешја водио је стари Цариградски Друм.
Постанак села н порекло становништва. — И ово село као да спада у ред оних новијег постанка. Изгледа, да није старије од XVIII века, јер је познато, да је било насељено Немцима. И Богић В. А. помиње, како је то село постало у новије вријеме. Најстарији су досељеници у ово село: Joкићu, Василијевићи н Pucтићu. За њих се не зна откуда су досељени. Сви славе Св. Николу и у селу су били за време Кара-Ђорђа. Од осталих породица зна се, да су: Ђурђићи — из српских крајева под Турцима, славе Св. Николу; Mapковићu — иа Старе Србије; Paдосављевићи — са Косова: Чолићи — ив Боке (пре 30. год.). Аксентијевићu — из Вршца; Димићи (око 10 к.) — из села Катравице код Битоља, славе Св. Танасија; један је из Градишке (Босна, један Маџар из Бечеја и др.
Црква и село славе Св. Илију.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 05:38
vojislav ananić
Кнежевац
Положај. — Ово је село с леве стране Топчидерске Реке а у даљем делу долине Кнежевачког Потока. Куће с десне страве Потока јесу по заравњеној страни Каменцу. Један је део села — Мали Кнежевац (око 17 кућа) — издвојен, на заравни, испод које настаје долина Кнежевачког Потока.
Тип. — Село је разређеног типа, мада су у појединим деловима куће збијене.
Име. — Прича се, да је село Кнежевац прозвато по некоме кнезу, који је био у овоме селу.
Старине. — На месту Муминовцу испод Кречана прича се. да је било маџарско село Муминовац. Ту, нао и у Ћупричином Потоку, први осниваоци данашњег села затекли су «маџарске“ куће. Данас на тим местима ископавају цигле, комаде тестија, лонаца, а у Ћупричином Потоку нађен је жрвањ, чиме се меље со. Трагова старих гробаља има на неколико места: у Великој Мандри, Малој Мандри и др. Ту су били српски гробови из доба, како веле, кад је чума била: где је ко умро од чуме, ту је био и сахрањен. И Богић В. А. помиње, како су на брду Великој Мандри, где је церове шуме «око 100 дана орања“, за време Кара-Ђорђа имали Срби збег са стоком и како ту има неко гробље, где су копани људи, који су умирали од куге прије 50 година.
Постанак оела и порекло отановништва. — Ово село свакако није постало раније од II половине XVIII века. Најстарије су породице у селу Крезићи а по старом презимену Павловићи (3 к.) — славе Св. Јована. Њихов је предак Живко први ударио колац у овоме селу. Пореклом је био из данашње северозападне – Старе Србије („из Арнаутске. Када је дошао, било је свуда шуме. Наишли су само заостале мађарске куће на месту Муминовцу и у Ћупричином Потоку. Онда је ово село било један спахилук, као Жарково, Рушањ и друга села: својина једнога „аге“ — спахије. За Крезићима су се доселили: Лукићи (1 к.) — славе Св. Јована; Вујичићи (5 к.) — Лазареву Суботу; Лазаревићu (2 к.) — Враче; Поповићи (4 к.) — Ђурђев дан. За њих се не зна, откуда су досељени. За Вујичиће и Лукиће мисли се, да су, као и Крезићи, из северозападне Старе Србије. Јамачно се на те породице односи оно, што је Богић В. А. забележио, да је село Кнежевац „постало у позније време а људи су дошли у њ из Арнаутске, Босне и из Драгачева“. Стари су досељеници и Бугарчићи (7 к.) — из Кумодражи, славе Св. Николу. Остале су се породице доселиле после њих и поглавито су новији досељеници. Клашњићи (3 к.) — из «Хрватске“, из Лике славе Ђурђевдан, Дамњановићи (2 к.) —из прека (из села Црње), славе Св. Јовина, Јовановићи (Петар 2 к.) — из Босне, славе Св. Николу. Зарићи (3 к.) — из Земуна, славе Св. Николу. Ивановићu (1 к.) — иа Босне, славе Св. Николу. Ћувић Илија — од Слуња (Хрватска). слави Ђурђевдан. Поповић Алекса — из Кикинде, слави Св. Василија. Латинковић Арса — из Баната. Вукелић Миле — из Босне, слави Св. Симеуна. Душмановић Миле — из Босне слави Ђурђевдан. Завишић — из Кикинде, слави Ђурђевдан. Ристановић — из Босне, слави Ђурђев дан. ФоркаииА Милан — иа Огулина (Хрватска), слави Ђурђевдан. Гајић Милан — на Дојне Бадање (округ подрински), слави Ђурђевдан. Марковић Паја — из Босне, слави Св. Николу. Симићи — из Пиносаве славе Св. Јована. Гајић Димитрије — из Босне. Јовановић Младен — нз Кикинде, слави Св. Саву. Милановић Матија — мз Босне, слави Ђурђев дан. Марић Петар — «Бошњак“. слави Св. Николу, Николић Стеван — «из прека“, слави Св. Јовава и др.
И говори и ношња код свих су становника исти. Само «Рватима“ запажају у говору неке разлвке. На пр. место после употребљују често потље: »Потље друже мој“ и др.
Ово село као да није од почетка на данашњем месту. Богић В. А. забележио је, како је на месту Кијеву у атару села Кнежевца, где је opaћа земља за 200 дана било је најпре »село са 12 кућа, кад су се садашњи Кнежевчани доселили, па се ДОЦНИЈЕ премјестило на садашње мјесто Кнежевац.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА
18. септембар 2017. у 05:55
vojislav ananić
Лештани
Положај. — Главни је део овога села под брдом Забраном с леве стране реке Болечице. Већи је део кућа на страни, а једна је група при дну долине. При свом поводњу село плави река Болечица, која је при надоласку веома бујна, нарочито пошто протиче кроз клисурасти део долине, који је одмах више села. Дотле Болечица прими велику количину воде од својих притока у изворишту, са источне стране Авале и са Торлака. У то терен не пропушта воду, те и због тога Болечица има довољну количину воде и при надоласку често плави село и имања сеоска. У селу се пије бунарска вода, а око села има и доста јаких извора: у Нешиној, Јозиној и Баштинској Јарузи, као и у Кречанама.
Земља, пашa и шума. — Земље је за обрађивање погдавито око села. Шуме имају становници у Малој Липовици и у Кречанама. Ту имају и паше зa стоку. Тип. — Село је подељено у две мале: Горњу и Доњу. Осим њих издваја се као засебна мала група кућa породице Живковића. Она је с десне стране Болечице при ушћу потока Кречане у ову. У селу има око 60 кућа: у Горњој Мали — око 30, у Доњој — око 20 и око 10 кућа Живковића.
Име. — Село је, веле, прозвато по лескама, којих је некада било на месту данашњег села. И сада око села има доста лесковине, а у атару сеоском постоји место Лештар, мада на њему нема ниједне леске.
Старине. — Поред реке Болечице на 1 км. далеко од данашњег села постоји селиште. До пре 5—6 година ту је било много воћа — доказ о ранијем насељу на томе месту, које потврђују и многи други остаци, што ту налазе становници приликом орања. Прича се да су се становници одатле разишли и прешли на данашње место због Турака, који су туда у близини пролазили Цариградским Друмом и често им досађивали.
Постанак села и порекло становнитшва. — Ово село спада у ред села, која нису старија од XVIII века. И Богић В. А. помиње за Лештане, да „није давнашње, а људи су се доселили у њ из више места“. Село је ово постало тиме, што су становници ранијег села, које је било на садашњем селишту, прешли на данашње место, где је сада село. Горња је Мала старија од Доње. Најстарије су поводице: Пејчићи — од Пирота; Рватовићи — из Лике; Paкићu — из старог јагодинског округа. Неке су породице пореклом из Лесковца. Новијих досељеника има из Босне — око 6 кућа, неколико ив Баната, а има доста досељеника и из околних села: из Сланаца око 6 кућа из Великог Мокрог Луга око 7 кућа и др.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА