Насеља Града Београда

249 коментара

1. 14. септембар 2017. у 10:48

   vojislav ananić

   Вишњица

   Положај. — Вишњица је на Дунаву с обе стране пута, који води десном страном Дунава. Само су куће неколицине баштована изван села, даље око ’/4 сах.
   Дунав сваке године плави њиве и баште, које су већином поред Дунава.
   У селу воде пију са чесама, из бунара (око 10), а неки и са Дунава. Чесме су две, једва у средини села поред пута, а друга близу цркве, зову је Градац. Обе су зидане за време Турака и вода је у њих спроведена олуцима. Никада не пресушују. Изван села постоји извор код Ороспи-Ћуприје, затим Дрварска Чесма и др.
   Земља, шума и паша — Земља им је за обрађивање поглавито у равници поред Дунава и око села. Шуме немају. Дрва набављају куповином са оближњих, аустријских ада на Дуваву. Општинска им се утрина зове: Комарево, Мали Липак и Блра. По Маломе Липаку, који је луг, и по Бари пасу стоку.
   Тип. — Село је подељено у Горњу и Доњу Малу, које су с обе стране пута, што иде десном страном Дувава. Тај је пут главни шop, дуж кога су поређане куће сеоске.
   Од механа, које су готово на средини села и близу старог гробља, низ Дунав је Доња, а уз Дунав Горња Мала. Обе се при крајевима рачвају, Горња у два шора — Горњи и Доњи, а Доња у: сокак за цркву и сокак аа гробље.
   Све је село „на шор“. Куће су поређане дуж главног и споредних шорова, као и поред сокака, који управно излазе на главни шор. Куће поред главног шора већином су у близу, удаљене 5—10 корака, ивузев оне, које имају већe дворове и воћњаке, те ови чине да је и растојање веће. При крајевима главнога шора, односно мала, и у споредним шоровима и сокацима. куће су више проређене, раздалеко 50—70 корака. Ту су већином куће познијих досељеника. Само су куће неколицине баштована издвојене даље од села око V4—V, сах. Томе су узрок баште, које су ван села. У селу има око 150 кућа: у Доњој Мали око 70, а у Горњој око 80 кућа.
   Старине. — У селу постоји селиште око садашње цркве, где су данас њиве. Радећи по тим њивама мештани наилазе цигле и друге остатке старина. Један део косе која је према данашњој цркви, а пружа се ка Дунаву, зове се Градина. Ту има зидина и постоји предање, да се тај град звао Вишњица и да је био град познатог у народним песмама Филипа Маџарина. Далеко је од села */4 сах- Испод Градине до Дунава постоји маџарско гробље. Постоји и друго старо гробље, до садашњег села више механе, али је оно српско и свакако је било гробље данашњег села. На њему су заостале две крстаче: на једној је урезана 1844. год. У селу постоји један стари мост (близу куће Љубе Вогдановића) и за њ се не зна, када је грађен. Други је на путу из Вишњице у Београд, а на Миријевском Потоку. За тај мост, који зову „Ороспи- Ћуприја“ неки веле, да га је подигла проклета Јерина, а неки опет, да је остао још од Римљана.
   Постанак села и порекло становништва. — Прича се, да је у селу било једном седам кућа и потомци оних породица, које су у тим кућама живеле, сматрају се за најстарије у селу — за старинце. То су: Поповићи, по староме презимену, а сада Јовановићи и Богдановићи; Кузмановићи а зову се и Максимовићи; Мицићи; Ћирићи, од којих су Лазићи, а зову их и Кнежеви, јер су њихови преци у селу били кнезови; Кордићи; Марковићи. Неке су се од тих породица сада умножиле и има их око 20 к. као нпр. Поповића.
   Иако се те породице сматрају за старинце у селу, ипак се о њихову пореклу нешто зна само не тако поуздано. Старац Љуба Богдановић из породице Поновића прича, да је у свих оних 7 кућа била једна породица и да је она пореклом ив Грчке. Уз то вели, да им је до скора кумовала једна Гркиња, која је до пре 50 година живела у Београду; то им је кумство, вели, од старине, још из Грчке, само је та Гркиња живела у Београду, а ови у Вишњици. Дошли су, веле, бегајући од Турака, и овде их вода зауставила. Пре но што су дошли у Вишњицу, били су у Лештанима. Данас се та породица изродила, потомци су, веле, даље од 10 колена. И слава им није иста : Поповићи славе св. Арханђела, а сви остали св. Николу. Сви они правилно говоре, а веле, да су им и стари правилно — „шумадијски“ — говорили а и ношња им таква била.
   За све остале зна се, да су досељеници. Према времену, када су дошли у Вишњицу, могу се поделити у старије („одавнашње дошљаке“) и новије досељенике.
   У старије спадају сви они, који су се доселили пре и за време Кара Ђорђа. То су : Поаовићи, Живковићи, Гајићи, Маринковићu, Дунђеровићи, Швабићи.
   Поповићи се сада зову и Станковићи — Крстићи. Њихов је предак Рада (деда данашњем човеку од 60 год.) пореклом од Врања. Отуда је добегао заједно са својом женом — „баба Тонком“ — за коју веле, да је знала арнаутски. Побегао је због Турака. Кад је он дошао, село је имало свога спахију, који је насељавао село и делио земљу досељеницима.
   Живковићи (2 к.) — пореклом од Ниша („Нишлије“), Славе св. Николу.
   Гајићи (Шалавардини) — од Ниша, Славе св. Јована.
   Маринковићи — пореклом од Ниша, славе св. Арханђела.
   Те су три породице биле најпре у Бањици, па отуда прешле у Вишњицу.
   Дунђеровићи — пореклом из „Арнаутлука“. Предак им Стоша Дунђерин побио неке Арнауте и због тога морао побећи. Не ана се из кога је места, само се прича, да је, бегајући, ударио на Јанкову Клисуру и тек овде га зауставио Дунав. Причају, да су га Арнаути ради освете чак у овом селу тражили.
   Швабићи (Јовановићи, 2 к.) — из Маслошева (јасевачки ср… И њима је спахија делио земљу. Станко Врањанлија (син поменутог Раде) био је много земље заузео, те му спахија одузме нешто земље и преда је Швабићима, пошто их ту насели. Швабићи су били најпре у Остружници, па отуда прешли у Вишњицу. Швабићима их прозвали зато, што је њихов дед учио школу „преко“ и тамо научио говорити немачки, због чега му надену нме Швабо, те отуда Швабићи. Славе св. Николу.
   У новије досељенике спадају:
   Костићи — »из прека«, славе Ђурђиц. Цветко Косовлија — са Косова. Ристићи (2 к.) — од Прилепа; предак им чувао пре 60 год. сеоска говеда, па се ту оженио и заостао; славе св. Ннколу. Heдељковићu — такође „од кај Прилеп“. Предак им дошао пре 40 год. као дунђерин и у селу се оженио и заостао; славе Велику Госпојину. Јоксимовићи — „из прека“, славе Петковачу. Jaнковићu (2 к.) — од Битоља (Битољци), дошли пре 30 год. због зулума турских; најпре чували овце и од тога живели, а потом »окренули паорски“. Tpajковићu и Joвaновићu (3 к., Гроздан и Рисим) — „Maheдонци“; из Маћедоније дошли са породицом вбог зулума турских. Цветковићи (1 к.) — предак им, пореклом од Прилепа, био у селу слуга, па се ту оженио и остао. Славе св. Николу. Манојловићи — пореклом од Пирота а предак им (Коста) пре 30 год. дошао у село као слуга, ту се оженио и заостао. Славе св. Арханђела. Станисављевићи — из с. Тибужда (округ врањски, срез пчински). Предак им због сиромаштва дошао у село Вишњицу, где је био слуга, па се ту оженио и остао. 1876 г. био добровољац. Славе св. Арханђела. Ђорђе Ђорић— „из кумановско“, дошао у село као момак, ту се оженио и остао. Бековци — »Бошњаци«, дошли пре 20 год. из западног дела Босне. Toдоровићu — пореклом из Бајине Баште. Toдоровићu — „из прека“, дошли пре 15 год., славе св. Јована.
   Пеја и Мија Стајковић (6paћa, 2 к.) — пре 40 год. дошли из Бугарске, они су прави баштовани. Из Бугарске (од Трна и од Трнова) и из југоисточних српских крајева воде порекло и ови: Ламба Стојановић — дошао на имање, слави св. Арханђела; Ранђел Поповић — слави св. Николу; Јованча Николић — св. Јована; Златан, Нешa, дошли пре 40 год. са породицама; пре 20 година дошао је и Цветко Бугарин — слави св. Николу.
   Перишићи (3 к.) — „из прека“, мати им из Панчева, а отац из неког села близу Панчева. Славе Ђурђевдан.
   Црњаковићи, по староме презимену Петровићи — „из прека“, пореклом Власи, славе Малу Госпојину. Њихов је дед Петар дошао из Кара-Влашке са женом, чијег је мужа убио и за то побегао. Најпре је био рабаџија код Турака на Дорћолу, потом је дошао у Вишњицу и ту се настанио. То је било по причању за време кнеза Милоша. Био је вредан и једном га зa то похвалио кнез Милош. Знао је влашки, јер је био прави Влах као и његови синови Никола, Танасије и Мита, али се Никола и Танасије ожене Српкињама, те већ њихови потомци нису прави Власи а Мита се ожени Влахињон из с. Овче (,преко’), но он није имао порода и у скоро је умро. Садашњи потомци Николе и Танасија ни по чему не личе на Влахе, нити пак знају влашки.
   Heшићu — «из прека“, из с. Врањева. Отац им пре 40—50 год. служио у селу и ту заостао.
   Пешић Никола —“из прека“, Слави Ђурђевдан.
   Петровићи — од Пирота , славе св. Николу.
   Paшићu — пореклом од Ниша („Нишдије“). Спадали су у ред оних старих досељеника, само су ти прави Рашићи изумрли. Данас презиме Рашићи носи породица, чије је право презиме Анђелковићи, а из села је Великог Мокрог Луга. Њиховог је претка (Ђоку) довела мајка као пасторка, пошто се из Великог М. Луга преудала у Рашиће у Вишњици. По смрти Рашића остао је на имању сам тај пасторак, који са имањем и име наследи. Прави Рашићи славили су св. Николу, а ови Анђелковићи Ђурђиц. Садашњи Рашићи славе обе те славе. Зову их још и Цревареви.
   За време бежаније (1813. г.) сви су становници овога села, који су се онда затекли у Вишњици, бегали „преко“. Тамо су се задржали, веле, три?) године, па се онда вратили, пошто их Турци позвали да раде своја имања. Кад су дошли у село нашли су од кућа само пепео: очувале се само вериге, које су остале у пепелу на месту, где је било огњиште. Спахија је свакоме допустио да се настани на истоме месту, где је и дотле живео. Многи су при повратку захватили много више имаља, но што су дотле имали. Многи су онда и заостали у Банату.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

2. 14. септембар 2017. у 11:42

   vojislav ananić

   Кумодраж

   Подожај. — Село је у изворишту Кумодрашке Реке, која постаје од Староселског и потока Тополе. Састоји се из четири краја: Тополе, Липака, Беле Земље и Старог Села. У крају Тополи куће су по коси с леве стране потока Тополе, као и по странама долине, која је прострапа, једнолика и обрађена; само је по нека кућа у равни долине. Између долине Тополе и Староселског Потока коса је пространа и по њој има местимице остатака старе шуме; од Малог Забрана, како се зове један део те шуме, па према развођу Кумодрашке Реке и Болечице ув косу налазе се куће краја Липака; куће су с обе стране сокака и путева сеоских, има их и по самоме развођу Кумодрашке Реке Болечице и Раковичког Потока, а у 6лизини Крагујевачког Друма који туда води. Крај Бела Земља налази се у једној валози, која је у почетку Староселског Потока, где је долина проширена и доста пространа. Куће су по равни долине, местимице на странама и ивицом њевом према развођу Кумодрашке Реке и Болечице. Испод Липака и Беле Земље налазе се куће краја Старог Села.
   Река и потоци нису тако велики при надоласку и не засипају нити односе њиве и имања у потесу.
   Становници воде пију поглавито са иввора, од којих су познати: Водица, Бегбунар (сада чесма), Извори, Буква и др., а у потесу Чешмица, Аџинац, Вишињац, Папкова Вода, Чавин До и др. Становници у селу пију воде и из бунара, али је ових мало.
   У овоме је селу хладније но у околним блиским селима, јер је на већој висини. Највише дувају исток и север, који је најхладнији и најјачи.
   Земља, паша и шума. — Оралије становници имају на местима, званим: Дренова Међа, Девојкин Гроб, Чавин До, Читлук (има и ливада), Гуњак, Крушик, Дугачке Њиве, Одмор, Бунар, Стражара и др. Земља је плоднија но у неким оближњим селима на пр. у Вишњици. Паше — утрине — становници имају довољно и то на местима, званим: Равни Луг, Јемирова Ливада, Клен-вода, Рајина Коларница, Курјачке Рупе, Разбојиште, Стари Виногради, Њиве код Старог Друма и др. Тако исто и шуме становници овога села имају довољно и то на местима, званим: Торлак, Пањеви, Белоисточко Брдо, Пречице, Бубањ, Гумништа, Ђоричина Мандра, Јадна Вода, Дуго Било и др. Сва је та шума заједничка — сеоска, а уз то та места служе и за пашу стоке. Шума је храстова, букова, церова, а има и «смрекве“ (вење) (на месту званом Ђорђин Гроб.) На многим је местима шума стара као на пр. с леве стране долине Тополе, по Липаку, Торлаку итд. Шуму употребљују за грађу и гориво.
   Тип. — Село је разређеног типа. Дели се у четири краја, који један у други прелазе; то су: Топола, Липак ИЛИ Горњи Крај, Бела Земља и Старо Село или Доњи (Дојни) Крај. Куће су у њима разређене, јер су између њих воћњаци и њиве; раздалеко Живановићи (7 к.) — славе св. Николу, зову се и Рибићи; за њих веле, да су најстарији и да су у овоме селу још »од Косова“ тј. од времена косовске битке 1389.; у читуљи, коју има та породица, означено је име њиховог најстаријег претка, који се звао Лауш; Тодорановићи (око 10 к.) — славе св. Николу; од њих су Костићu, Mapuнковићu и др.; Живојиновићи (око 5 к.) — славе св. Арханђела; Бабићи (око 10 к.) — славе св. Николу; неки се зову Петровићи; Јанковићи (4. к.) — славе св. Николу; неки се од њнх (2 к.) зову Бранковићи; Матићи (3 к.) — славе св. Мрату; Mapmuновићu (10 —15 к.) — св. Арханђела. За остале се породице зна да су досељене. Бркићu (око 25 кућа) — као да су од Косова; отуд им се прадед доселио; зову се и Стојковићи, Ивковићи, Маринковићи, Живковићи, Николићи и др., славе Ђурђевдан. Животићи (око 8 к.) — из Старог Влаха, славе св. Јована. Митровићи (око 10 к.), по староме презимену Гутешевићи — из Лике, откуда им се доселио дед Гутеш, зову се и Радаковићи, славе св. Николу. Сремчевићи или Јовановићu (око 13 к.) — предак им као „Влах“ дошао од Пожаревца пpe бежаније (1813); славе св. Ђурђиц. Неки се од њих зову и Марковићи. Toмићu (6 к.), no староме презимену Давидовићи — „Личани“, славе св. Јована. Овде су дошли из Степашиновца код Рипња, откуда су били расељени. Ристићи (3 к.) — из данашњих новоослобођених крајева; дошли после бежаније (1813. год. Славе св. Николу. Пауновићи (7 к.) — из Бела Потока, откуда их је довела мајка, пошто се преудала у ово село ; славе св. Стевана. Живадиновићи (2 к.) — од Крушевца, откуда им је дошао предак Живадин, који се потом оженио из Пиносаве. Славе св. Јована. Стеаановићи (3 к.) — из Сремчице, откуда их је довела мајка, преудавши се за неког Степана у овоме селу ; славе св. Јована. Muлићевићu 3 к.) — од Карановца (Краљева), откуда се доселио са породицом дед им Милић; славе св. Арахнђела. Стојановић Сима (l к.) — од Ужица, откуда му се отац доселио, па се потом и удомио у селу; слави св. Арханђела. Toдоровићu (1 к.) — из Босне; отац им радио у селу, па се и удомио , славе Михољ Дан. Косовац Димитрије (1 к.) — од Ивањице; служио upe 25 година у селу, па заостао као доводац ; слави св. Николу. Поповић Благоје (1 к.) — из Босне; отац му Јован радио по мајданима, па заоотао у овоме селу; слави св. Јована. Поповић Зарије (1 к.) — из Маврова (Македонија); предак им служио у селу пре 25 до 30 година, па се и удомио; слави св. Илију. Јовановић Милутин (1 к.) — од Прилепа; отац му пре 30 година био мајстор у селу, па и заостао; слави Врачеве. Петровић Саасоје (1 к.) — из Ресника, слави св. Ђурђа. Барјактаровић Живота (1 к.) — из једног од околних села; призетио се у Животиће; слави св. Николу. Kpcтићu (1 к.) — из Кнежевца, откуда им претка довела мајка. пошто се преудала у селу; славе св. Николу. Живојиновић Марко (1к.) пореклом Личанин („Рват“); отац му радио у селу, па заостао као доводац у Живојиновиће; слави св. Николу.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

3. 16. септембар 2017. у 10:05

   vojislav ananić

   Сремчица

   Положај. — Село је на платоу, који је изрешетан многобројним вртачама. Куће се находе на заравањцима између тих вртача, а има их и по самим вртачама тако, да се у по некој вртачи нађе читаво једво имање са кућом. Ти су заравањци, као u саме вртаче, покривени дебелим слојем глинуше, те се сеоске куће находе на њој.
   Воде пију са извора, којих има много, а и из бунара. Доста су јаки и познати извори: Дебела Вода, Турски Точак (пећина и др. По веровању сељака вода у извору Дебеле Воде долази подземно иа Ракине Баре, а у Турски Точак из Језера.
   Земља, шума и паша. — Земља је за обрађивање око кућа и ван села. Вртаче су култивисане и у њима су где где воћњаци. Близу села за l/A сах. постоји Липовачка шума која је на јужној и шума Рт на северној страни од села. На тим местима има и паше. У туроко доба ово је село као и остала, имало спахију, који је имао кулу, где је данас школа. Он је давао народу земљу и наплаћивао десетак. Кад је кнез Милош почео владати Србијом, заповедио је свакоме, да заузме онолико земље, колико ко може искрчити. Спахија је, веле, и даље имао права на своју ранију земљу и наплаћивао је жировницу од шуме, али је седео у граду. Тип. — У селу се издвајају два краја: Горњи и Доњи Крај које не раздваја никакав природни објекат, раздалеко су један од другога колико и куће међу собом. Централни је део села груписанији, а у осталим деловима кyhe су раздалеко једна од друге, те је у целини ово село разређеног типа. Село је таквога типа и абог вртача, којих има на земљншту, где је село. Kyhe су по заравњеним местима, а по вртачама су сеоска имања: њиве, воћњаци v др.
   Име. — Ово се село пређе звало Провалија и било је на месту, које и данас носи тај назив. То је име постало због многих вртача, којих ту има. 0 имену Сремчица не прича се ништа. Постало је јамачно од имена Срем.
   Поотанак села и порекло отановништва. — Село ово, када се звало Провалија, постојало је на данашњем месту, званом Провалија. Прича се да је за време „Лаудана“ имало 13 кућа и да су сви становници тога села пребегли у Срем за време рата између Турака и Аустријанаца. Када је цар Леополд ратовао с Турцима, његова војска пређе код Кленка у Шабац, где цар остане, а војска пође даље ка Београду, где отпоче градити »Лауданов, шанац”. У томе су Леополдовој војсци помагали становници Провалије, због чега Турци попале Провалију, те се становништво одсели у Срем, а Провалија оста пуста »за 9 година.“
   Отуда се најпре врате Марковићи и настане се на месту, где је оада село Сремчица ; куће су им биле близу садашње школе. Од њих су Милићи и Cuмuћu. Са Марковићима дођу Сapuћu који се настане код Ракине Баре. Онда се врате и Стекићи.
   То су најстарије породице у селу. За њих се не зна, одакле су се доселиле још у старо село Провалију.
   И за Влајиће, Пантелиће и Тодоровиће не зна се, одакле су се доселили, али се за њих не каже да спадају у ред старих породица.
   После њих доселиле су се ове породице: Миљковићи — из Јелашнице (близу Ниша); Нешићи — из Крчимира (у Заплању); Крстићи (качарска породица, правили каце, ведрице итд.) — из Крчимира; Јелчићи — из Заплања; Никшићи — из Никшића (у Црној Гори), дошли после Лаудана а пре оних породица из Заплања; Живановићи или Мapuћu — из ужичког округа (5 к.); Bаcuhu — из Босне; Cтojaнoвuhu (2 к.) — ив Буштрења (срез пчињски); Бајићu — из Босне ; Дамњановићи су рускога порекла (заостао један од Руса, који су под Кара-Ђорђем ратовали, па се у селу призетио ; Пејићи — из Ужица, дошли пре 100 год, Стоjaнoвuhu — из Тиквеша призетио ce пре 41 год; Давидовићи— дошли пре бомбардовања из босанске Крајине; Петровићи — из Бугарске; Панчевци — пореклом из Новосадског салаша одакле им је отац дошао; . Лукићи — на Хрватске пре 80 ГОД. Најстарије су породице у Доњем Крају, а новији досељеници су поглавито у Горњем Крају села. Село је до скоро имало заветину на Усековање 29. августа.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

4. 16. септембар 2017. у 11:00

   vojislav ananić

   Сланци

   Подожај. — Село је с обе страве Сланачкога Потока на месту, где се долина проширила, те је село као на равни, КОЈА се од потока према странама, нарочито десној, поступно диже. Куће с леве стране потока јесу поглавито дуж сеоскога пута као и дуж искривуданих и неправилних сокака, који на тај пут излазе. Куће на десној страни јесу без реда распоређене, мада има и ту сокака. Село је са свих страна, изузев према ушћу и пзвору потока, окружено косама, које су голе и обрађене.
   Поред потока су баште, а и кућа има ближе потоку, али је овај незнатан, те не наноси никакве штете, кад надође.
   Воде становници пију са извора и бунара. Од извора су познати: Точакч Врућа Boда служи за пиће, Вреле, Балабановац, Обрадова Boдa, Савина Водат Capuћевa Водач Бубања и др. Бунари готово сви за време суше пресушују изузев један стари бунар за који веле да је још од Римљана.
   У овоме је селу, веле, хладније но у оближњам селима као у Великоме Селу или Вишњици, где снег увек раније копни но у Сланцима. Од ветрова горњак доноси кишу, а кошава је најјача.
   Земља, паша и шума. — Становннци овога села немају довољно земље за обрађивање. Око кућа ретко има њива, само су где где до куће баште или мали воћњаци. Сва је земља за обрађивање око села у равници и по косама, а на местима званим: Било, Buноградu, Тацино Брдо били ту виногради Балабановац, Брестићи, Ча-Пајино Броо и ту били виногради, Пајстовица, Лешће, Вреле, Гочак, Ocoвљe, Градиште. Bucлe, Оџин Забран нема шуме. Гај њиве, баште и луг. (Брешће. Деонице, Мала Утрина има ту њива појединаца) и др. Баште су поред потока и то више села, местимице у селу а највише испод села. Паше има мало, само по Пајстовици. Шуме нема осим неколико забрана, један на Балабановцу. Тип. — Ово је село збијенога типа, мада је местимице и доста разређено. Куће с леве стране Сланачкога Потока јесу дуж сеоскога пута и дуж сокака, који излазе на тај пут. Ти су сокаци обично искривудани и неправилни. Kyћe с десне стране Потока местимице су више разређене а нарочито по окрајцима, где су куће издељених задругара и где око кућа има већих дворова и шљивака. У селу постоје три мале; Ћуковац, Рибошка и Масларова Мала. У Ћуковцу живе: Казанџићи, Capuhu, Бугармићи, Перичићи (Мишићи — Томићи), Давидовићu u Марковићи; у Рибошкој Мали: Рибошки, Павловићи (већ се изгубила и стара породица), Врајкорци, Јовановићи; у Масларовој Мали: Масларовићи, Ђурђевићи, Софронијевићи, Кузмановићи. У селу има око 130 кућа.
   Имена. — Осим имена села Сланаца постоји и Мало Сланце, где је, веле, било слане воде, те причају, да је по томе и село прозвато. Мале су прозвате: Рибошка и Масларова — по презимену породица у њима, а Ћуковац — по називу места, на коме је. Старине. — На месту Маломе Сланцу било је некада село, од којега је, веле, остало маџарско гробље, које је ту у близини, а зна се и за старије српско гробље у Маломе Сланцу. На месту Лешћу прича се, да је било маџарско село Лешћe. Ту налазе темеље од кућа, а ту је и чесма Вреле, где налазе старе чункове. Близу Лешћа је место Жежница, где је — веле — било казана, у којима се топило олово, а и данас се може наћи „бронза“. У селу постоји и један стари бунар (Николе Риствћа), за који веле, да је ту још од Римљана. Близу села је постојао манастир Св. Стевана, који је доцније порушен. Постанак села и порекдо становништва. — Прича се, да је у овоме селу било некада 7 кућа и породице, чији су преци онда живели у селу, најстарије су и о њихову се пореклу не зна ништа. То су: Рибошки — славе Св. Јована; Ча-Пајини, Јазавчевићи или Павловићи — славе Св. Николу; Јевтићи (Јефтовићи) Св. Јована; Capuћu — Св. Тому; Давидовићи — Св. Николу; Мишићu, по старом а сада и Taпићu — Ђурђиц; и Кузмановићи. Старе су породице и: Масларови или Петровићи (око 15 к.: дошли са Косова, славе Св. Николу; и Казанџићи (око 20 к.) — пореклом из Врчина, славе Св. Николу. Остале су cе породице доселиле после њих. Илићи илн Кумрићи, по староме презиме Миловански, пореклом су из Маслошева (јасенички срез;. Отуд су њих шест брата за време бежаније (1813. год.) пребегли »преко“! Када су се за време II устанка под кнезом Милошем понова вратили да војују у Србији, само један од њих — Тривун — оде у Маслошево, а остали заостану по селима у Подунављу и Посављу. Један оста у Сланцима и од њега воде порекло Илићи, један Вишњици (Јован Шваба), један у Остружници, а један у Моштаници. Стојковићи или Рнстићи (око 10 к.) — пореклом су из Боке одакле су им дошли прадедови. Од њих су и Врајкорци_ Славе Михољ Дан. Бугарчићи — од Ниша, откуда им је предак деда човеку од 70 год.) побегао, убивши тамо девојку. Побегао је c братом, који се одселио у Панчево, славе Митров Дан. Марјановићu, а по староме Јовановићи — дошли „из прека“ (на Сурдука или из Венека. За њих веле да су најпре живели у овоме ceлу па затим пребегли „преко“ и по том се вратили у Сланце. Славе Св. Николу. Бранковићи — из Бегаљице. Марковићи, по старом Joвановићu — од Свилајнца (из Стропоња?, откуда им је дошао деда због зулума. Неки веле, да су пореклом Власи. Ђурђевићи (OKO 20 к.), а по староме Вићентијевићи — »из прека«, откуда им је деда дошао. Славе Св. Николу. Софронијевићи — „из прека“ славе Св. Нвколу. Muшићu — из Ковиља код Карловаца , славе Св. Јована. Најновијих досељеника има само неколико u то: Нихолл Павловић— од Прилепа, пре 40 година чувао стоку, пa се оженио у селу — доводац у породицу Казанџића, славе Св. Николу; Павлe Cпacojeић— из Велика Села, доводац; Јосифооић ковач — „из прека“ из Срепаја, а старином нз Смедерева, Која Стевков — „из прека* из Долова , слави Петковачу. Ово село расте искључиво прираштајем. Нема вовијих досељеннка, јер није било земље незаузете, где би се ови насељавали. Сеоска је слава Младенци, а трећег дана Ускрса носе литије. За време бежаније 1813. год. становници овога села бегади су »преко“ где су се, веле, задржали по године.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

5. 16. септембар 2017. у 13:44

   vojislav ananić

   Железник

   Подожај. — Село је по благим странама долине Железничке Реке, која се з0ве Река, и једнога потока, који полази од Читачке Воде. Куће су по осојним и присојним странама долина.
   Воде пију са извора Бруснина, сада чесма, а највише из бунара. Извор је средње јачине и не пресушује. У околини познати су извори: Читачка Вода — на источној страни, */4 сах. далеко од села; поток, који одатле полази и тече кров село, састаје се с Реком при иалазу из самога села; Стублина — на јужној страни од села, испод места Логоришта, одакле полази поточић истог имена, лева притока Реке; Изворац — на југозападној страни и 1/г сах. далеко од села, некада доста јак извор, а сада се само види, како из муља и блата вода на више места извире као да ври у каквоме суду; Дреновача или Света Петка, по веровању мештана »света вода“ — од Изворца удаљена на западној страни 500—600 корака, некада обичан извор, а сада чесма; становници овога села и околни сељаци сматрају је за лековиту; Ђериз — поред потока Дреноване, који је постао од Изворца и Дреноваче, од села је далеко l/A сах.; некада је ту била чесма, сада разваљена.
   Клима је обична и готово блажија но у околини. Кишу доноси најчешће запад, најјачи је исток. а најхладнији север. Земља, шума и паша. — Земља је за обрађивање око села, далеко */4—1*/4 сах., а на местима званим : Алуге (некада је ту била шума лужњакова, по којој је и место прозвато), Манастирине, Дреновача (некада била шума, највише дреновина, Ораси (било доста орахова дрвећа, а и сада има по који орах), Црквине, Бела Земља, Рупчине (ту има рупчага, које су биле пуне водом, кад је ту била шума), Велика Пољана, Брестове Алуге (било некада шуме брестове), Вис (сада њиве, а била густа шума још за време кнеза Михајла), Липак (некада липова шума, а сада њиве) и др. По Макишу имају њиве, баште а највише ливада. Поједини делови Макиша имају ове називе: Џајине Баре, Фатови, Шатор, Умчица (њиве), Греде, Јасенова Бара некада било много јасеновог дрвећа), Топољак (било много тополе), Велике Ливаде прокрчили за ливаде у Макишу), Рудманово, Млаке ту је на много места пиштољина и бара. Највише сеју пшеницу, кукуруз и јечам. Шуме има на местима званим: Орловача општинска шума, била велика и густа шума, Равнице (општинска шума, Рт (општинска шума у којој је било највише храстове шуме). Шума им служи за oгрев и грађу. Паше имају у шуми, у Макишу по ливадама а имају и утрине.
   Паша је добра. Земља је родна. Да породица од ње осредње живи треба: 6—8 хектара земље, 2 вола, 1 крава, 10 оваца, 5—10 свиња.
   Тип. — Село је збијеног типа, ушорено (без реда), кyhe близу једна другој. Село се дели на три краја: Бугарскич Прајски и Тарајиш. У селу има 175 кућа. Задруга је раније било. Сада их има 2 — 3 од по 20—30 душа.
   Станови. — Ради стоке становници имају колибе, у којима чувају овце: зими у Макишу по ливадама, а лети у општинској шуми, оба места ближе селу. Колиба има 10—15. Граде их сељаци који имају више стоке или се удруже неколико њих и заједнички саграде колибу, па заједнички и чобана плаћају и хране. На Макишу стоку чувају до половине марта или најдаље до Благовести, па се селе у шуму, јер општинска власт онда не допушта да се тамо стока чува.
   Имена. — Село је, веле, прозвато по томе, што се ту, где је сада село Железник, доносило на воловским колима железо, које је давно у Провалији (Сремчица) још за време Римљана. Бугарски је крај прозват по томе, што у њему станују досељеници из крајева источне Србије према Бугарској. Прајски је крај прозват по презимену Прајзовића, који су у том крају, а за Тарајиш се не прича по чему је прозват.
   Старине. — Први осниваоци данашњег села најпре су стали у Макишу L/A—5/А сах. западно од села, где је данас селиште. Ту је песак и нема никаквих трагова од насеља. Село је на узвишевијем месту, близу воде, где су стајале лађе. Мисли се да су се одатле преселили због воде, а неки веле, да је то учињено по наредби кнеза Милоша.
   Близу села постоји место Кућерине, поред потока истог имена. Ту су се становници преселили, када су се поместили из именутог села у Макишу, али пошто им Турци попале куће у томе месту, они се одатле крену и населе, где je данас село. Ту су били близу извора и реке, а уз то и поред пута. На месту у кућеринама налазе клинце, гвожђе, српове, види се црвена земља и др.
   Близу извора Читачке Воде постоје Манастирине. Ту је био манастир. Старији људи памте, да су ту до пре 70 год. стајали : зидови, само није било крова. У том су манастиру била два брата
   калуђери, који су побегли у Срем, када су Турци манастир попалили. Тај је манастир славио Св. Тројицу, те и данас становници Железника носе литију тога дана. Близу места званог Ораси постоје Црквине. Прича се, да је ту била црква пре првог устанка „за време некога мира“, па је доцније разорена. Ту су наилазили плоче са крстовима и др. На западној страни села постоји маџарско гробље где су сада њиве. Ту су находили велике плоче које су данас разнете. И у сред села близу школе зна се за једно старо гробље, где су се сарањивали овдашњи становници пре 40 година. Место, где је једно од данашњих гробаља, звало се Виноградине, јер су ту некада били виногради. Поред овога села водио је пут из Београда у Шабац. Близу извора Ђериза, где је пут пролазио, била је механа од које се и данас познају темељи, а ту су у близини налазили гробове и костуре људске.
   Постанак села и порекло отановништва. — Прича се, да је у овоме селу најпре било 7 кућа и породице, чији су преци онда живели, јесу данас најстарије у селу. 0 њихову се пореклу не зна ништа. То су: Станојевићи (по црноме Станоју); од њих су сада Игњатовићи, Paдojeвићu, Шундићи, од којих је данас у овоме селу заостао само један потомак; Гузоњићи, од којих су сада Марковићи (4 куће), али по женској линији; Caacojeвићu 3 куће), од којих је и Стојадиновић (1 к.); Николићи, од којих је био деда Ђуре Москова, звао се Николић; Петровићи; Muтровићи (4 к.); Котуровићи; Jepuнићu, од којих данас има потомака само по женској линији; Крстићи (5 к); Чолићи (1 к.]. И за још неке породице не зна се, откуда су досељене, те их сматрају за старинце. То су: Bacuћu (2 к.), Kojuћu (1 K.), Ћирићи, Ранковићи или Асурџићи (3 к.), Милутиновићи (2 к.), Милосављевићи и Маринковићи (2 к).
   Остале су породице досељеници, чије је порекло познато: Пpajaoвuћu (10 кућа) — из Левча, откуда им је дошао предак Арон, Војновићи 4 к.) — од Врања; Heшићu (3 к.) — са Јавора; Лукићu (11 к.) — из Босуте (руднички округ); Урошевићи (8 к. — са Косова; Станојевићи — од Врања, зову се и Цвтгковићи, Петровићu (3 к.), Пејковићи (4 к.), Златановићи (2 к.) и Ђорђевићu (1 к.ј; Станковићи (5 к.) — из источне Србије, из крајева према Бугарској
   Доцније су се од тих породица доселили: Брадић, Младић (1 к.) — из Левча (дошао му отац Гаја); Миловановић Стеван I к.) — пореклом из Борка (Посавина), откуда је његова оца довела мајка, удавши се за Ђуру Москова; Гајићи (4 к.) — из Кривог Вира бољевачки срез); Марјановићи (3 к.) — из Орашја; Младеновићи (2 к.) и Muљковиоћu (1 к.) — из новоослобођених крајева откуда им је дошао дед Петко; Недељковић Мата (1 к.; — из Умке (срез посавски); НИКОЛИЋИ — из новоослобођених крајева; Првуловићи (3 к.) — од Зајечара; Jaнковићu (3 к.) и Toдоровићu — воде порекло од Дише Марковића, који се доселио из новоослобођених крајева а остао у селу као уљез у кућу Панте Милића; Cтанковићи (3 к.\ и Сгевановић Степан — из Војводжве откуда им је дед дошао (веле на позив везиров); Илић Ђорђе — из Кнежевца; Лазаревић Милан (1 к.) — из Барајева; Мандић или Лукић Лука) — из Жаркова; Рајковићи — од Дрине. Скоро су се доселиле ове породице (пре 20—50 година: Симковић Орден — из с. Грнчишта (окр. велешки), испод планине Клепа; Поаовић Илија — од Прилепа; Мицковић Војин — из Калуђерице (Пореч у Македонији); Анђелковић Милан — од Новога Пазара, откуда му се пре 80 год. доселио дед Лука Пазарац, Cтојић и Милинчић Јован), браћа — из села Бајинца близу Старе Градишке (Босна); 3opuћ Која — из села Добрљина новска нахија близу Костајницв; Caвић Миле — из села Стапара (близу Сгаре Градишке и реке Врбаса); Caвић Новак — из села Лалинца или Дубраве близу Старе Градишке,; Панић Благоје и Јован — из Лалинца или Дубраве: Благојевићu — из села Свињара (бањалучка нахија,; Pucojeвић Јовица —- из истога места; Глигићи — из села Градина новска нахија близу Приједора); Панић Сава — из села Мурата близу Костајнице; Maксић Илија — иа села Гаја близу Старе Градишке; 4Давидовић Јован — из Јакира близу Ливна; Деспотовић Стеван — из Јунуздоваца Окр. бањалучки ; Jepинићi Сима — из Приједора; Ракић Раде — из Бајинаца близу ушћа Врбаса у Саву ; Поповић Михајло — из села Даничика поред Саве. Сви ти досељеници из Босне дошли су поглавито после окупације. Из Баната и Срема досељеници су: Јелић Јаша: — из Шимуноваца (Срем); Бркић Васа — из Баранде код Панчева; Белић Милан, — из Карлова близу Кикинде; Нићифоровић Милош — из Јакова у Срему , Павловић Мија — из Кобиља (близу Карловаца). Остали су: Јелкић Никола — из места Катиновца Хрватска); Николић Мирко — из села Гостиња OKp. белопавлићски у Црној Гори1, из породице Иковића; Мицковић Драгутин (из села Куле Бугарска); Милошевићи или Joвановићи Алекса и Љубомир) — из Грчке. Новији cv досељеници и Илић Paдосав из села Бакионице OKp. ужички, остао у селу као уљез; Бојић Благоје — из Крушевца, уљез у селу; Миленковић Арса од Ниша; Стојановићи — из Пиносаве, а старином су из Старе Србије.
   Старије су породице поглавито у средини села, а новије по крајевима. Поједини људи из оних старих породица учествовали су у свима важнијим догађајима од почетка XIX века.
   Сеоска је прослава (заветива у мироносну недељу — прва по Ускрсу). Осим тога цело је село заветовано, да стоку у неке дане (на пр. на Св. Прокопија и Св. Вартоломија) не ватају у јарам, да би им била увек здрава. — Славе су становника различите.

   Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА

   Одговори

6. 17. септембар 2017. у 05:42

   vojislav ananić

   Општина Вождовац
   22.05.2016 cityexpert ОПШТИНЕ БЕОГРАДА / ШТА ПРУЖА БЕОГРАД?

   Југоисточна београдска општина представља јединствени спој модерних стамбених насеља и „зелених“ делова за одмор и спорт. Најчешћи је избор студената ФОН-а, али и породица које желе да побегну од градске гужве и ушушкају се у неку од мирних улица подножја Авале.
   ПРАКТИЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
   Општина Вождовац заузима површину од 14.864 ха, на којој живи око 167.000 становника. Налази се у југоисточном делу Београда, 4-5 километара јужно од центра града. На територији општине налази се 36 насеља. Највиши врх на Вождовцу је планина Авала (511 м).
   ЗАНИМЉИВО НА ВОЖДОВЦУ
   Најзначајнији туристички потенцијали на територији општине Вождовац за љубитеље природе су комплекс планине Авала са Спомеником Незнаном јунаку, као и природно језеро у насељу Трешња. Оба комплекса су посећена током целе године, али је највећа посећеност за први мај када се традиционално вождовчани али и људи из других крајева града овде окупљају и чекају уранак. Општина Вождовац је идеална и за љубитеље историје, на њој се налази родна кућа Војводе Степе Степановића у Кумодражу.
   Један од симбола Београда и Вождовца је и авалски телевизијски торањ висок 202,87 метара. Са рестораном и гондолом испод антенског дела до којих се стиже лифтом, грађевинска је и туристичка атракција и изванредан видиковац са погледом на Београд и добар део Србије. На територији Вождовца за природно добро проглашена је и Бањичка шума која се на преко 40 хектара налази у самом данашњем градском ткиву.

   Одговори

7. 17. септембар 2017. у 05:43

   vojislav ananić

   Општина Врачар
   12.11.2016 cityexpert ОПШТИНЕ БЕОГРАДА

   Врачар је једна од најмањих, али најнасељенијих београдских општина. Позната је по локалном активизму, многим величанственим споменицима, највећем и најлепшем хришћанском храму, локалима са најбољом кафом и увек присутној доброј енергији на врачарским улицама.
   ПРАКТИЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
   Територија Општине Врачар простире се тек на непуна 3 км², али на њој живи око 80.000 становника. Гужва и недостатак паркинг места не сметају Врачару да упорно задржава статус једног од најпожељнијих места за живот у Београду. Границе општине чине три булевара – Булевар краља Александра, Булевар Југословенске армије и Јужни булевар.
   ЗАНИМЉИВО НА ВРАЧАРУ
   Назив Врачар и Врачарско поље, први пут појављује се 1492. године у турском плану за освајање Београда. У 16. веку, опет у турским документима, спомиње се Врачар као хришћанска махала са 17 кућа у београдској вароши.
   О томе како је Врачар добио име постоји неколико теорија. У најстаријој причи спомиње се јунак-неверник по имену Врачар, који је живео на том пољу. Према другој причи, у овом крају живело је много врабаца, па је по њима и цела општина добила име. Трећа, и највероватнија прича јесте да је Врачар добио име по врачарама које су се окупљале око рампе на улазу у београдску варош (данашњи Дом народне скупштине).
   Овај део града чува од заборава бурну историју нашег народа, која се често стварала управо на Врачару. Један од најранијих догађаја веома битних за српску историју, јесте спаљивање моштију Светог Саве, и просипање пепела по ливади на којој се данас налази највећи и најлепши хришћански храм на Балкану – Храм Светог Саве.
   Недалеко од храма, започет је још један догађај који је био пресудан за историју – Карађорђе је повео српске ратнике у Први српски устанак и освајање Београда. Данас се на том месту налази Карађорђев парк са импозантном скулптуром првог српског вожда да заувек подсећа случајне пролазнике и будуће академце, који уче у Народној библиотеци преко пута храма, на славну спрску историју.
   Поред Народне библиотеке, најзначанија институција на Врачару свакако је и Завод за заштиту споменика културе, којих на Врачару има више него у било ком другом делу града. Овде се налази и седиште најстарије издавачке куће у Србији, Српске књижевне задруге.
   Врачар се такође дичи и позориштима која се налазе на његовој територији. То су славне сцене – Београдско драмско позориште, аматерска дружина ДАДОВ и Театар лево, али и позориште намењено нашим најмлађим суграђанима, Позориштанце „Пуж“.
   Ту, у близини позоришта живеле су и стварале две омиљене глумачке легенде – Зоран Радмиловић и Петар Краљ. У Милешевској улици, подигнута су спомен-обележја глумцима у знак сећања и захвалности за сав смех и тугу коју су изазовали перфектном глумом у позоришту и филму. На том месту, одржава се и такмичење у рецитовању намењено свим Врачарцима.
   СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ О ВРАЧАРУ
   Врачар је једна од старијих општина, па постоје старе куће, чувари историје и времена, настале кад и општина. Овде су се одигравала и велика историјска дешавања, старе зграде и споменици томе сведоче, а ипак се не може рећи да се на Врачару не могу наћи и модерне зграде.
   Штавише, због локације, налази се близу центра, а довољно је ушушкан да дневна гужва не утиче на квалитет живота, јавило се и велико интересовање за овом општином. У последњих неколико деценија изграђено је много нових, модерних зграда као и објеката који свакодневно омогућавају мештанима лакши живот.
   Врачар је омиљени део града. Налази се у близини Правног и техничких факултета, а због добре мреже превоза ни остали факултети нису далеко. У близини се налази и менза Иво Лола Рибар. Општина је привлачна студентима и због изобиља ресторана брзе хране, локала за изласке, али и могућности да се чак и пешака врате кући из града.

   Одговори

8. 17. септембар 2017. у 05:44

   vojislav ananić

   Општина Гроцка
   01.11.2016 cityexperт ОПШТИНЕ БЕОГРАДА

   На територији највећег неолитског насеља из овог дела Европе данас се налази општина Гроцка. Овуда протиче река Дунав у дужини од 24км, што доноси велики туристички и риболовачки значај овом крају. Ако вам се допада да будете окружени природом и историјом, прочитајте како би изгледао живот у месту крај реке које је стално насељено дуже од 7.500 година!
   ПРАКТИЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
   Општина Гроцка је постала део ширег подручја Београда 1955. године. Током своје историје више пута је мењала свој облик и територију, а данас заузима површину од 289км2 и има око 84.000 становника распоређених на 15 насеља: Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
   Општина заузима источни део Београда, на десној обали Дунава, на ушћу реке Грочице у Дунав. Са надморском висином од свега 71м представља један од најнижих делова престонице. Западни део општине представља урбано подручје у ком се налазе стотине малих компанија.
   За разлику од овог дела, источни карактерише пољопривреда где се посебно истиче област воћарства. Најзаступљеније културе које се овде гаје јесу грожђе, брескве, јабуке, малине и јагоде.

   Одговори

9. 17. септембар 2017. у 05:45

   vojislav ananić

   Општина Звездара
   23.06.2016 cityexpert ОПШТИНЕ БЕОГРАДА

   Градска општина Звездара има богату и занимљиву историју и још занимљивију садашњост. Она представља град унутар града и урбану оазу која сваком становнику нуди све што му треба.
   ПРАКТИЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
   Територија Општине се простире на површини од 3.064 ха, од чега ужи градски део заузима 726 ха. Општину Звездара чини насеље под истим имено.м, али такође и Велики Мокри Луг, Мали Мокри Луг и Миријево.
   ЗАНИМЉИВО НА ЗВЕЗДАРИ
   Далеке 1887. на брду Велики Врачар, како се тада звало, отворена је Астрономска опсерваторија са звездарницом. Убрзо потом, брдо је постало познато под именом Звездара, по чему ће бити названа и цела територија општине.
   У прошлости је заправо цела ова територија била позната под називом Велики Врачар, а први записи о томе датирају још од 16. века. На општини Звездара налази се најдужа и најстарија активна улица у Србији, Булевар краља Александра. Ова улица је неколико пута мењала име, некада знана и као Цариградски друм била је најважнија саобраћајница балканског полуострва, спајајући Сингидунум са Цариградом.
   У подножју данашње Звездарске шуме, у време Турака, налазио се екмеклук – прелепо излетиште са уређеним кућама и засађеним цвећем. Тај крај становницима био је познат како „Баба Ружин крај“.
   Територија општине Звездара пре Другог светског рата изгледала је знатно другачије. Тада је овај крај сматран периферијом. Међутим, ово је било највеселије насеље, јер су га претежно насељавали поред српског становништва, Чеси – углавном музичари, који су забављали како Београђане тако и своје комшије, међу којима је било немачких и мађарских породица, Јевреја и Руса.
   Овај етнички прошаран крај имао је, поред весеља, и још предности. Наиме, овде је пролазила чувена „шестица“ – трамвај који је становницима Звездаре био брза веза са Теразијама. Иако су живели на „периферији“ за тили час су својом омиљеном шестицом стизали до центра.
   Данас се за Звездару свакако не може речи да је периферија. Она је један од развијених делова града који је и даље задржао веселост и отвореност према свим намерницима. Као своје лепоте нуди Звездарску шуму, прелеп поглед на остатак града, школе, факултете, позоришта…

   Одговори

10. 17. септембар 2017. у 05:46

    vojislav ananić

    Општина Земун
    24.09.2016 cityexpert ОПШТИНЕ БЕОГРАДА

    Земун је прешао пут од трговачког центра и града у власти Аустроугарске монархије до једне од најлепших београдских општина. Сигурно сте чули бројне вицеве о Земунцима, али ова општина осим забаве нуди вам прилику да уживате у природи, историјском наслеђу и боемском духу који се одржава већ дуги низ година. Прошетајте са нама дуж кеја и упознајте лепоте које крије Земун!
    ПРАКТИЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
    Општина Земун заузима површину од 15.356 ха, на којој живи скоро 170 хиљада становника. Иако је Земун „град у граду” он је територијално, историјски, политички, културно, економски и саобраћајно део Београда, у чијем је саставу од 1934. године. Општина обухвата око 30 градских и три приградска насеља.
    Земун је првобитно назван Таурунум, а најстарији писани трагови о данашњем имену града датирају из XII века. Као дан општине слави се пети новембар, датум када је српска војска ослободила Земун у Првом светском рату.
    Занимљиво у Земуну
    Земун је богат историјом и местима која вреди посетити. Једно од најупечатљивијих је Велико ратно острво, које се налази на ушћу Саве и Дунава. Ово острво је због многобројних врста птица заштићено као природни резерват. Острво можете обићи кроз пешачке туре, а на северу се налази плажа Лидо у којој се можете расхладити током врелих летњих дана.
    Магистрат у Земуну се налази на Магистратском тргу, једном од многих земунских тргова, и представља непокретно културно добро као споменик културе. Још један споменик од културно-историјског значаја је Кула Гардош, једна од четири Миленијумске куле изграђене од стране мађарских власти. Кула је висока 36 метара, а у њој можете посетити сталну поставку посвећену лику и делу Милутина Миланковића, али и уживати у погледу на панораму помоћу телескопа. На брду Гардош налази се и тврђава са остацима из 15. века.
    У Земуну преовладава модерана архитектура. Шетајући његовим улицама можете приметити небодере, превисоке зграде, модерну оперу, тржне центре по угледу на светске и много тога још.
    На територији општине Земун можете уживати и у Мадлениануму, првој приватној опери и позоришној компанији у југоисточној Европи.

    Одговори