Лакташи и околна села

28 коментара

1. 23. септембар 2017. у 11:52

   vojislav ananić

   КРИШКОВЦИ

   У Кришковцима је постојала Земљорадничка задруга „Жупа”, основана послије распада СРЗ (1953), а радила је до 1995. године. Бавила се откупом свих врста пољопривредних производа и шумског воћа, те по томе била чувена у цијелој Жупи и шире. Мјештани Кришковаца и околних села могли су да продају све што су произвели, а могли су да купе све што им је било потребно за домаћинство и пољопривредну производњу.
   Од брда најпознатија су Бојића (на коме је велики базен питке воде), Гајића, Басалово, Бундалово, Вулиново и Ћејића брдо (на коме је некада био турски чардак, а касније клепало). Поред ових познатији топоними су: Лужани (Доњи и Горњи луг), Доње и Горње баре, Гложик, Ракитићи, Орловић и Кукиловац.
   Становништво Кришковаца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству.
   Познатији засеоци су: Гајић, Гудураш, Лужани, Скробоње, Ћејићи и Шикање.
   Село има основну школу „Ћирило и Методије” која је подручна школа ОШ „Младен Стојановић”, Лакташи. Прва школска зграда саграђена је на Прауљама, септембра 1947. године на којој је постављена плоча која о томе свједочи. Први учитељ је био Радосав Јовановић. Четвороразредна школа је радила до 1960. године, када је отворена прва осмогодишња школа на лакташкој општини. Носила је назив „Данко Митров”, а 1993. је приименована у Основну школу „Ћирило и Методије”. Освештана је 28. маја 1994. Садашња школска зграда је саграђена 1975, а у октобру исте године почиње извођење наставе.
   У Кришковцима постоји Капела Св. Тројице, изграђена 1976. године на темељима старе дрвене цркве – ћелије, која је данас прерађена у парохијалну салу. Кришковци су припадали парохији Друговићи до 2007. године. Поред ћелије, 2003. године започела је изградња Цркве Преображења Господњег, која је завршена 2010. Отварањем нове цркве оформљена је нова парохија са централном црквом у Кришковцима којој припадају села Шешковци, Папажани и Милосавци. Традиционални народни збор (житне молитве – масла) одржава се код цркве другог дана Духова. У селу 

   постоје четири православна гробља: Басалово, Гајића, Лужанско и Ћејића гробље.
   Село има пошту, друштвени дом, подручну здравствену ам- буланту, бензинску пумпу, пољопривредну апотеку, два кафића и продавницу мјешовите робе.
   Поштански саобраћај у Кришковцима постоји од 1963. го- дине, када је отворена зграда поште. Године 1969. у многим кућама петролејке су избачене из употребе, пошто је село добило електричну енергију. Телефонски прикључци су у употреби од 1992. године, а савремени водовод је пуштен у рад 28. јуна 2011. Центар насеља је 1963. године имао електричну струју коју је производила динамо машина. Први телефонски прикључак је уве- ден у школу 1964. године, а од 2007. године центар насеља Криш- ковци покривен је јавном расвјетом. Санација друштвеног дома извршена је 2008, а уређено је и вишенамјенско игралиште 2007. године. Канцеларија мјесне заједнице у Кришковцима је постојала до 1997. године. Село је од 1962. године аутобуском линијом повезано са Бањалуком. У катастрофалном земљотресу 1969. године републичка комисија је пронашла 203 тешко оштећене куће.
   Погинули у Другом свјетском рату као припадници НОВ:
   Драго (1925-1944), Остоја (1925-1945) и Милорад (1928-1944) Букара; Бранко Бундало (1925-1944); Јаков (1927-1944) и Илија (1927-1944) Ћустић; Ратомир Рајо Ћејић (1918-1944); Војислав Гајић (1922-1944); Војислав Јуришић (1926-1944); Душан (1923- 1944) и Јован (1904-1945) Кнежевић; Здравко Лазић (1919-1944); Драгутин Рашић (1923-1944); Бранко Сикимић (1926-1944); Борко Шикања (1923-1944); Новак Вуксан (1920-1944), а као активисти НОБ: Стево Ћустић (1905-1944) и Стево Солдат (1904—1944). Жртве хрватско-муслиманских усташа су били: Остоја В. (1918- 1941) и Ристо М. (1915-1944) Добрњац; Слободан Јовичић (1915- 1941); Млађан Мајсторовић (1905-1941) и Ћорђо Савић (1907- 1941). Њихова имена су исписана на спомен-плочи испред МЗ Кришковци, која је откривена 27. јула 1988.
   На спомен-плочи код цркве, откривеној 1997. године, испи- сана су имена бораца Краљеве војске (ЈВО), који су погинули од 1941. до 1947. То су: Љубо О. (1914-1944), Вељко Д. (1915-1945), 
   Милорад М. (1923-1944), Бошко Ф. (1916-1945), Новица Ф. (1922- 1943) и Драгољуб Ј. Бундало (1924-1944); Љубо М. (1919-1944), Драгутин П. (1914-1946) и Петра В. Бркић (1920-1945); Спасоје Ж. Басало (1922-1943); Миле М. Вуксан (1921-1947); Теодор Ј. Вучковић (1914-1943); Вељко Ј. Гајић (1916-1943); Миле Љ. (1919-1943) и Владо К. Гудураш (1913-1943); Мићо Ћ. Благојевић (1923-1943); Милан С. (1916-1946), Влајко С. (1923-1946) и Миле Т. Ђурић (1924-1943); Митар Ђ. Јелисавац (1912-1943); Страхиња И. Јуришић (1916-1945); Даринка П. Јовичић (1895-1946); Стево Ј. Ромић (1912-1943); Рајко С. Солдат (1926-1946); Милан Ј. Станишљевић (1912-1942); Драгољуб М. Савић (1924-1943); Раде Ј. (1917-1942) и Јово Ј. Скробоња (1920-1943); Владимир Ђ. (1918-1945) и Томо Д. Тривић (1926-1943); Милорад М. (1920-1943) и Вељко И. Ћејић (1927-1943) и Вукашин В. Шикања (1918-1944).
   У рату 1992-1995. погинуло је 12 бораца ВРС: Миомир Бојић (1969-1992); Синиша (1974-1995) и Милорад (1973-1992) Букара; Миро Гајић (1973-1992); Жељко (1963-1995) и Зоран (1975-1995) Драгојевић; Љубо Сандић (1949-1992); Ново Скробоња (1958-1994); Момчило Солдат (1956-1993); Угљеша Станишљевић (1959-1995) и Јово Јелисавац (1965-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочи испред МЗ Кришковци, која је откривена 11. октобра 2001.
   Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. У народу су сачувана и разна предања. Тако су села Мартинац, Илићани, Кришковци и Шешковци, по једном предању, названа по именима четворице браће: Мартину (који је од оца добио брда до Врбаса – данашњи Мартинац), Илији (брда и долину до Просјечке ријеке – Илићани), Кришку (јужни дио имања – Кришковци) и Шишку (старо кућиште – Шешковце. Друго народно предање каже да су мјештани добро криштали и да је село по томе добило име. Претпоставља се да је већи број становника за вријеме турске владавине доселио из Високе крајине. Насеље Кришковци се први пут помиње 1716. године.
   Према попису 1879. године Кришковци су имали 64 куће у којима је живио 451 становник (244 м. и 207 ж.) „грко източњака”. Године 1885. у Кришковцима је било 69 кућа и 392 источно-православна” становника (213 м. и 179 ж.). Према пописима, Кришковци су 1895. имали 76 кућа (двије ненасељене), са 499 „источно-православна” становника (283 м. и 216 ж.); 1901. – 71 домаћинство, са 450 становника (263 м. и 187 ж.); 1910.-94 куће (двије ненасељене) и 648 српско-православних становника (336 м. и 312 ж.); 1921. – 638 православних становника; 1931. – 126 домаћинстава и 818 становника (418 м. и 400 ж.); 1948. – 173 дома- ћинстава и 1.047 становника; 1953. – 1.092 становника; 1961. – 996; 1971. – 966 (952 Србина, један Хрват, шест Југословена, седам из реда осталих); 1981.-881 (859 Срба, пет Хрвата, осам Југосло- вена, девет из реда осталих); 1991. – 219 кућа и 740 становника (717 Срба, 13 Југословена, два Хрвата и осам из реда осталих).
   Крајем 2012. село је имало 200 домаћинстава, 308 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 555 становника српске националности.
   Најбројније породице су Гудураш (21 домаћинство, 24 куће, 61 становник), Ћејић (14,18 32), Добрњац (12, 18, 32), Бркић (9, 16, 27), Гајић (11, 16, 38), Скробоња (10, 11, 31), Бундало (7, 14, 27). Породице Бундало, Гудураш и Добрњац славе Јовањдан; Гајић и Ћејић – Ђурђевдан; Бркић – Илиндан; Скробоње – Св. Стефана.
   Породице Адамовић, Аулић, Вученовић, Вуксан, Јелисавац, Јуришић, Мајсторовић, Новковић, Попадић, Радинковић, дио Сикимића, Ћетојевић и Шаула славе Ђурђевдан; Бајић, Басало, Бурдељ, Весељак, Ђурић, Марјановић, Солдат, Сумрак, Ћустић и Шестак – Јовањдан; Драгојевић, Јаковљевић, дио Сикимића, Станишљевић и Црнадак – Никољдан; Бојић – Св. Василија Великог; Букара – Св. Игњатија; Ђукић – Св. Стефана; Кресојевић – Томиндан; Лазић – Аранђеловдан; Перић и Рашић – Лазареву суботу и Шикање – Видовдан.
   Познатије личности, рођене или су живјеле у Кришковцима: Петра Добрњац (1922-2007), самоука пјесникиња, Милорад Миле Шаула (1920-1987), дугогодишњи директор земљорадничке задруге „Жупа”, Жељко и Никола Ћејић, привредници, Драго Црнадак, књижевник и друштвенополитички радник, Момо Гајић, друштвенополитички активиста, те Миливој Бундало – монах Симеун у манастиру Завала.
   Поред њих, у селу су (или су били) познати и Драго Бркић, Рајко и Миливој Добрњац, Мира и Драгутин Ћејић, Ђорђо Аулић, Раде Јаковљевић, Саво Ћејић, Саво Букара…

   ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

   ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Младен Десанчић: 50 година основне школе у Кришковцима,
   Лакташи 2006; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

   Одговори

2. 23. септембар 2017. у 12:15

   vojislav ananić

   ЉУБАТОВЦИ

   Кроз село пролази асфалтни пут дужине 5,5 км (четири км изграђена 1984, а 1,5 – 2002. године. Остали путеви до заселака су макадамски. Куће су збијеније на уском појасу поред ријеке Турјанице и око главне саобраћајнице, а раштркане по брежуљцима. Окружено је селима Алексићи, Деветина, Рајичевци, Ћетојевићи (лакташка), Скакавци (прњаворска) и Лађевци (челиначка општина).
   Терен је претежно брежуљкаст, осим око ријека. Средином села се простире узвишење (брдо) између два већа водотока – Турјанице, која тече према западу и Ријеке, која тече према истоку. Од Ријеке која се спаја са Јовиним врелима настаје Јеловац који се улива у Турјаницу.
   На лијевој обали Турјанице, у Кадињанима, очуван је топоним Турија. То указује да је на том мјесту било старо насеље и средњовјековно насеље Турија.
   Јужном страном протиче ријека Турјаница (на којој су биле четири воденице , постоје још двије). Турјаница настаје од двију мањих рјечица у Бранешцима: Прекаје и Куртовића ријеке. Претпоставља се да је ријека добила назив по прастарој животињи тур, коју су људи ловили за исхрану (изумрла врста дивљег говеда, посљедњи европски примјерак је живио до 1627. године). То наводи на другу претпоставку да је подручје око Турјанице било насељено у прастара времена.
   За вријеме сељачке радне задруге кроз Језерине је прокопан канал који је служио за наводњавање, а касније постао главни ток Турјанице. 
   У селу су познатија узвишења под шумом: Награда, Доло- ви, Дулер, Вујића брдо, Осоје, Присоје, Церик… Подручје је обрасло листопадним шумама, које су у прошлости крчене, па су знатне површине под пашњадима, ливадама, воћњацима (шљива, јабука, крушка, трешња) и њивама (кукуруз, пшеница, зоб). Добро успијева и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне. Њиве се зову: Бара, Бујадљиковача, Даулија, Ивике, Каравлашиште, Коловрат, Крубљаш, Кусељци, Лука, Луковиште, Пјескуља, Попрекуша, Сига, Станишта, Стјепанка, Тукови…
   У народу су најпознатији локалитети: Долови, Награда, Језерине (Језериште), Црквиште.
   На узвишењу изнад Турјанице, на локалитету Градина, пронађени су гвоздено копље, стрелице, прстен, сребрни новац и остаци керамике, који вјероватно потичу из касног средњег вијека.
   Готово искључиво занимање становништва Љубатоваца је пољопривреда. Мјештани се бавОе ратарством, повртларством, воћарством, а гаје и стоку. Мањи дио је запослен у иностранству, највише у Аустрији, Швајцарској и Словенији.
   Засеоци су: Бабићи, Вујићи, Вукелићи, Гамбери, Драгојевићи, Ђурићи, Лончари, Лужани, Кнежевићи, Ковачевићи, Маринковићи, Пантелићи, Рајићи, Рогићи, Теодоровићи…
   Центар просвјетног и културног живота била је школа све до 5. септембра 2006, која је почела са радом 23. септембра 1949. Први учитељ је био Љубинко Дејановић, а посљедњи Милосија Савановић. Школа је престала са радом због смањеног броја ђака. Ђаци путују аутобусом у школу у Бошковиће, која је подручна школа ОШ „Холандија” у Слатини.
   У селу постоји православно гробље које је ограђено бетонским стубовима 2007, а у гробљу је мања капела, изграђена 1998. године. Према народном предању на том мјесту је некада била црква, о чему свједочи велика камена плоча, вертикално постављена, као и назив Црквиште. У гробље је доведена струја и вода. Чесма је изграђена октобра 2008. На локацији Понор Бјељевина 9. фебруара 2002. покривена је ловачка кућа. Мјештани припадају кокорској парохији и вјерске потребе задовољавају у кокорској цркви (општина Прњавор).
   Љубатовци су богати изворима питке воде. Скоро свака увала има извор питке воде. Неколико их је каптирано, тако да село нема градски, али има десетак мањих локалних водовода и доста извора из којих се становништво снабдијева питком водом. Поред Турјанице значајнији водотоци су Ријека (којаљети пресуши), и потоци Јеловац и Хајдучки поток. Познатији извори су Велики поток, Вујића бунар, Гамберовића и Драгојевића врело, Дулер, Јовина врела, Ковачевића точак, Ристин поток, Студенац и многи други.
   Са Бањалуком село је повезано аутобуском линијом од 19. октобра 1974. Године 1971. у многим кућама петролејке су избачене из употребе, пошто је село добило електричну енергију. Телефонски прикључци се користе од 2000. године. Село има продавницу мјешовите робе и ветеринарску станицу.
   У катастрофалном земљотресу 1969. године републичка комисија је пронашла 103 тешко оштећене куће.
   Дана 24. јуна 2003. Љубатовце је задесило олујно невријеме. Причињена је велика материјална штета на стамбеним и дру- гим објектима (поскидани кровови, полупан цријеп, поломљена прозорска стакла), усјеви и воћњаци уништени око 90 %, ишчупана и поломљена многа шумска стабла и стабла воћака. Што је још горе, невријеме се поновило 19. августа исте године, али су посљедице биле мање.
   Солунски добровољци били су Коста Вукелић и Теодор Пантелић.
   У Првом свјетском рату су били, као аустријски војници: Јово Вујић, Недо Вукелић, Станоје Данојевић, Томо Ђурић, Јово Кнежевић, Јован Теодоровић, Вид и Душан Ћетојевић.
   У Другом свјетском рату погинуо је Давид Теодоровић (1924-1946) као борац НОР-а, а још су погинули: Алекса Гамбер (1915-1946), Голуб Ђурић (1910-1943), Милан Савић (1900-1946) и Давид Ћетојевић (1917-1943). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Бошковићима, код школе.
   Као припадник краљеве војске (ЈВО) погинуо је Рајко Ђурић (1912-1942).
   У рату 1992-1995. живот су изгубили борци ВРС: Јово Вујић Јовица (1970-1995) и Радомир Данојевић (1972-1992). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у МЗ Алексићи.
   Преци садашњег становништва досељавали су се, према предањима, углавном из Старе Херцеговине. Увјерљивих и поузданих података о називу села нема.
   Аустроугарска је доласком на ове просторе (окупацијом БиХ 1878) обавила неколико пописа становништва. Први попис направљен је 16. јуна 1879, други 1. маја 1885, сљедећи 22. априла 1895, а посљедњи 10. октобра 1910. године.
   Према попису из 1879. године Љубатовци су имали 25 кућа у којима су живјела 162 становника (89 м. и 73 ж.) „ източњака” (православца); године 1885. у селу је било 28 кућа у којима су живјела 203 становника (112 м. и 91 ж.), од тога један мухамеданац” и 202 „источно-православни”. Нежењених је било 113, ожењених 83, удоваца и удовица седам. Био је један властелин, два тежака, 59 кметова, три помоћна радника, надничара и слуга, те 138 жена и дјеце.
   Љубатовци су 1895. имали 35 кућа (4 ненасељене), са 212 „источно-православна” становника (110 м. и 102 ж) који су се бавили „пољодјелством”. Те године извршен је попис стоке у Љубатовцима. Било је 35 посједника животиња (без пчелара). Коња је било 43, говеда – 329, оваца – 419, коза – 89, свиња – 435. Тада је било 14 пчелара и 42 кошнице.
   Године 1901. село је имало 31 домаћинство са 221 станов- ника (130 м. и 128 ж.); 1910. – 43 куће и домаћинства и 266 спскоправославних становника (148 м. и 118 ж.); 1921. – 295 православних становника.
   Обављен је попис и 31. марта 1931. Љубатовци су тада припадали општини Кокори, за коју постоје збирни подаци о броју кућа, домаћинстава и становника, из којих није могуће утврдити колико је учешће овог села у тим подацима.
   Године 1948. – 88 домаћинстава и 523 становника; 1953. – 547; 1961. – 513; 1971. – 525; 1981 – 525 (463 Срба, 41 Југословен, један Хрват и 20 из реда осталих); 1991. – 113 домаћинстава и 429 становника (414 Срба, девет Југословена, по један Хрват и Муслиман, те четворо из реда осталих. Било је 216 м. и 213 ж.). Тада је регистровано 97 породичних и 17 непородичних (самачких) домаћинстава. Структура домаћинстава према броју чланова је била сљедећа: 22 домаћинства са два члана, 15 са три, 21 са че- тири, 17 са пет, осам са шест, девет са осам, пет са осам и више чланова (укупно 43) и 17 самачких.
   На прелазу у нови миленијум (2000. године) село је имало 102 домаћинстава, 122 куће и викендице у којима је живјело 327 становника, од којих је само један Хрват, а остало су Срби.
   Крајем 2011. село је имало 87 домаћинстава, 136 кућа и викендица, а у домаћинствима су живјела 273 становника српске националности, осим једног Хрвата. За 11 година број домаћинстава је смањен за 11, а број становника за 54 (умрли, одселили, удаја). Пустих кућа има 26, празних и ненасељених 19 (куће у изградњи или власници раде у иностранству, Бањалуци, Лакташима), а викендица има седам. У двадесетогодишњем периоду (1991 – 2011) годишње се гасило просјечно 1,3 домаћинство, а број становника се смањивао за 7,8.
   Најбројније породице 2011. године су: Теодоровић (12 домаћинстава, 17 кућа и 51 становника) славе Св. Игњатија; Ђурићи (9, 14, 32) – Св. Василија Великог; Ћетојевићи (8, 10, 23) – Ђурђевдан и Вујићи (7, 16, 19) – Марковдан, осим једне породице која слави Св. Стефана. Бројније породице су Гамбер (5, 10, 18), славе Никољдан, Св. Пантелејмона и Аранђеловдан; Драгојевић (5, 10, 9) – Св. Васлилија Великог; Вукелић (6, 6, 15) – Ђурђевдан; Кнежевић (4, 5, 20) – Св. Игњатија; Ковачевић (5, 7, 15) – Ђурђевдан; Маринковић (5, 8, 13) – дио слави Св. Стефана, а дио Св. Петку; Рајић (5, 10, 14) – Марковдан и Рогић (4, 5,21) – Никољдан.
   Заступљена су још презимена: Бабић, Дабић – славе Св. Стефана; Гајић – Лазареву суботу; Данојевић – Св. Игњатија; Лончар – Ђурђевдан; Пантелић – Никољдан; Петровић – Св. Василија Великог; Самац и Стојнић – Јовањдан.

   ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива и личне забиљешке;

   ЛИТЕРАТУРА: В. Граљук, Археолошки лексикон Босне и Херцеговине II, Сарајево, 50, 1998; Б. Ковачевић, Л. Ристић, М. Кнежевић, Социологија насеља, Бањалука 2009; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179-180; Статистички преглед, 27; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

   Одговори

3. 23. септембар 2017. у 12:36

   vojislav ananić

   МАЛО БЛАШКО

   Сеју пшеницу, јечам, зоб. Добро успијевају шљиве, јабуке, крушке, трешње, ораси… Неколико домаћинстава има фарме крава (углав- ном продају млијеко професионалним мљекарима).
   Село је познато по старој цркви брвнари, посвећеној Рође- њу Пресвете Богородице (Малој Госпојини), која је на брду Осоје (302 м н. в.), у шуми, на пропланку са липама, саграђена прије 12. марта 1761. године, пошто је нађен запис ктитора Георгија Цвјетојевића са тим датумом. Сматра се да је црква саграђена 1743. године, будући да је постојао писани траг да је те године освештана. Као и за многе друге сличне цркве, тако и за ову не постоје прецизни подаци о времену градње, али постоје многобројне легенде.
   Ова црква је јединствена по својој старини, грађевинским елементима и значењу за српски народ овога краја. До 1924. године била парохијална црква парохије слатинске. До цркве је асфалтирана дионица пута 2007. године. Око цркве је гробље у коме су пронађене средњовјековне камене плоче. У њему се, осим Срба сахрањују и Словенци. Ту је и почивалиште познатог коре- ографа и етнолога Васе Поповића (1936-2005), који је рођен у овом селу.
   Имена свештених лица која се помињу у вези са овом црквом су патријарх Арсеније из 1743. и парох Дамјан Поповић из 1765. године. Свештеник Теофан Варница је службовао од 1884. до 1891. године, а Петар Варница 1892. до 1921. године. Више десетина година црква у Малом Блашку била је центар данашње слатинске парохије . И данас су познати и добро посјећени божићни и васкршњи уранци код ове цркве.
   У близини старе цркве, 1923. године нађена је камена плоча с натписом писаним глагољицом и рељефом који приказује лов. Она је пребачена у Земаљски музеј у Сарајеву. Плоча је од лапора, димензија 56 х 54 х 8,5 цм, са угравираним украсима и глагољским натписом у три ретка: „Мартин лежи Василев син се писа Миле с(и)н”.
   Село није имало школу, а ђаци похађају Основну школу „Холандија” у Слатини.
   Према подацима из књиге ,Двадесет и пет година рада ,Ј1росвјете” 1902-192Т\ штампане у Сарајеву 1927. године, у селу Слатина-Блашко 26. децембра 1913. године формиран је одбор СКПД „Просвјета”.
   Године 1936. Бошко Ристе Поповића из Малог Блашка први је купио вршалицу од Драгутина Томана, који је имао радњу у Бањалуци, а робу је набављао из Чехословачке.
   Од 1990. године у селу постоји фабрика „Перпер” која прозводи постељину и рубље. Село има двије продавнице мјешовите робе на локацији код Гајића.
   Градња првог сеоског водовода дугог 4,5 км започела је јуна 1979. године, а завршена 1984, када је 37 домаћинстава доби- ло питку воду, што је било значајно за село, с обзиром на то да су мјештани дотад имали здравствених проблема због неисправне воде. Водовод је дуг пет км, а радове су финансирали мјештани. Градски водовод из Лакташаје доведен 2011. године.
   Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке у прољеће 2000. године.
   Асфалтирање пута од главне саобраћајнице Слатина – Клашнице до старе цркве, дугог 2400 м, одвијало се у три етапе. Прва етапа дужине 1000 м завршена је септембра 2004, друга 800 м септембра 2006. и трећа 600 м новембра 2007. године. Највећи дио средстава обезбједила је општина, а мањи дио мјештани, те Туристичка организација Лакташи и Српскоправославна општина Слатина. Постављањем асфалта историјски споменик Цркве брвнаре је приближен вјерницима и туристима.
   Солунски добровољци из Малог Блашка били су: Милош Поповић (тешки ратни инвалид), Петар Стојановић (није се вратио) и Милош Трифуновић – Баран (тешки ратни инвалид).
   У аустроугарској војсци је служио Ристо Поповић, који је у санитету научио вјештину вађења зуба. По изласку из војске донио је зубарска клијешта која је добио на поклон. Дуго година је становницима М. Блашка и околних села бесплатно вадио болесне зубе.
   Руска породица, Коропкин, настањена је у Малом Блашку, 1924. године. Никола Коропкин, рођен 1892. године у Русији – Омска област, у вријеме Првог свјетског рата био је добровољац у српској војсци.
   Погинули у Другом свјетском рату као борци НОВ: Милан Милинковић, Милан Поповић и Мирко Шкорић, а као припадник ЈВО Вид Бркић (1945).
   У рату 1992 – 1995, године погинули су борци ВРС: Никола Зубер (1950-1995); Борислав Јагодић (1947-1994); Драшко Милинковић (1969-1992); Бране Мушић (1957-1992); Раде Станковић (1957-1991) и Младен Тешановић (1976-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Слатини. На тој плочи су и имена браће Драгана (1969-1991) и Мирослава (1968-1991) Рачића.
   По народном предању село је добило име по неком богаташу Блажу. Велики земљопосједник Блаж је имао два сина, једног високог (великог) и другог ниског (малог) растом. Једног је дана кренуо са синовима, на коњима, и прошао сву своју земљу. На крају је рекао оном великом – оно је твоја земља, а маломе – оно је твоја земља. Тако су се села прозвала Велико и Мало Блашко. Могуће је и другачије поријекло имена. У народу се некад стока називала благо зато што се продавала за новац. Дијалектологија познаје именицу блашче (марвинче), а значи једно грло стоке. Могуће је да је некад село било богато стоком-благом, па отуда можда потиче Блашко.
   Према Опширном попису Босанског санџака из 1604. године махала Средње Блашко , припада Кобашу. Земин Алије, у посједу Абдулкерима, сина Абдуллаховог – годишње 90; Баштина Мустафе, сина Мехмедовог, у посједу његовог сина Бехрама; Баштина Тур-Алије, сина Хусејновог, у посједу Пирије Тимуровог; Баштина Искендера, сина Хизировог, сада у посједу Ејнехана Искендеровог; Баштина Тимурхана, у посједу Бехрама, сина Јусуфовог; Баштина Мурувета, сина Ејнехановог, у посједу Ризвана Ахмедовог; Баштина Ахмеда, сина Абдуллаховог, у посједу његовог сина Арслана; Баштина Вукића, у посједу Фируза, сина Мех- медовог; Баштина Увејса, у посједу Кејвана, сина Абдуллаховог; Баштина Тимура, сина Хасановог, у посједу Мустафе Милићевог; Баштина Хасана, сина спахије Абдуллаха; Баштина Мехмеда, у посједу Касим-хаваџе – 40; Баштина Турхана, сина Хасановог, у посједу Ферхада, сина Хасановог; Баштина Хамзе, у посједу Ферхада Абдуллаховог; Баштина Вукдрага Петковог, у посједу Дејчића Обрадовог; Баштина Вука Павковог; Баштина Вуксана, сина Павковог; Баштина Павка Страхињиног; Земин Мустафе, сина Јусуфовог, Бехрама, сина Алагозовог, Ахмеда, сина Оручевог и Радо- вана, сина Радковог, ужива га Омер-ћелеби, босански рознамеџија – одсјеком, годишње 150; кућа: 16 по 280, 1 по 40, 1 по 150, 1 по 90 акчи. Из пописа се види даје било 19 кућа.
   Махала Вукошница, припада и Арганлу, у посједу Ферухадишње 140; Баштина Вуксана, у посједу Вучића, у посједу Драгише Вуковог; Баштина Вучића Дамјановог; Баштина пришлаца Радивоја; Баштина Дракуле, сина Радмановог; Баштина Вукадина, у посједу Николе; Баштина Вујана, сина Милетиног; Баштина Вукашина, сина Николиног; Баштина Новака, сина Димитриног; кућа: 8 по 280,1 по 140. Мезра Обли Камен, на њиви Вукошница, уживају је становници поменута два села, изван дефтера: Баштина Вукмановог сина; Баштина Јована, сина Радовановог; Баштина Ивана Радовановог; кућа: 3 по 280.
   Према аустроуграском попису из 1879. „Блажко” је имало 30 кућа, 221 становника „грко-источњака” (131 м. и 90 ж.). Мало Блашко (Блашко-Слатина, Кленовац) је 1895. имало 43 куће (четири ненасељене) са 249 „источно-православних” становника (134 м. и 115 ж.); 1901. 38 домаћинстава и 263 становника (129 м. и 134 ж.); 1910. – 54 куће (једна ненасељена) и 371 становника (184 м. и 187 ж., 370 „српско-православна” и један муслиман); 1921. – 369 православна становника; 1948. – 113 домаћинстава и 631 станов- ник; 1953. – 672 становника; 1961. – 638; 1971. – 589 (567 Срба, један Хрват и 20 из реда осталих); 1981. – 571 (526 Срба, 25 Југословена, 20 из реда осталих); 1991. – 174 куће и 591 становник (553 Србина, 26 Југословена, два Хрвата и десет из реда осталих).
   Крајем 2012. село је имало 211 домаћинства, 267 кућа и ви- кендица , а у домаћинствима су живјела 663 становника.
   Најбројније породице су Милинковић (33 домаћинства, 42 куће, 108 становника) – славе Аранђеловдан; Јагодић (11, 11, 42) – Никољдан; Курузовић (10, 12, 31) – Аранђеловдан, Лазић (12, 13, 41) – Св. Стефана…
   Породица Бановић слави Врачеве (14. новембар); Бошњак, Грујић, дио Коропкин, Косановић, Милак, Милиновић, Мушић, Стојановић, дио Тешановића, Шкорић – Никољдан; Брдан, Мишић, Партало – Часне вериге; Варница, Ђурић, Ивановић, Јакмировић, Савић – Јовањдан; Василић – Илиндан; Вишић, Цвишић, Шакић – Ивањдан; Вујасин, Грубор, Илић, Миладиновић, Милекић, Радинковић, Ћејић – Ђурђевдан; Вукомановић, Јекић – Петровдан; Глишић – Велику Госпојину; Драгушић – Митровдан; Јеринић, Ковачевић, Поповић – Ђурђиц; Јокић, Родић – Аранђеловдан; дио Коропкин – Покров Пресвете Богородице; Маринковић, Станковић – Св. Стефана; Пердув – Марковдан; дио Рачића – Ћирила и Методија, а дио Кирила Словенског; Станић – Св. Пантелејмона; Тодоровић – Св. Симеуна Мироточивог; Тривић и Шева – Лучиндан.
   Од познатијих личности, у селу су рођени Васо Поповић (1936-2005), познати кореограф (1946), књижевница, Петар Варница, парох (14. октобар 1867 – ?), Теофан Варнида, парох (16. јануар 1833 – 3. мај 1893, сахрањен код цркве у М. Блашку), Цвијо Поповић, јереј (1835-1901).

   ИЗВОРИ: Пописи у БиХ 1604, 1879, 1885,1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива;

   ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002; Двадесет и nem година рада „Просвјете ” 1902-1927, Сарајево 1927; Јован С. Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине, Нови Сад 2010; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; M. Вујић и други – Црква брвнара у Малом Блашку, Лакташи 2000; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 103; Статистички преглед, 1; Спомепица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, акташи 2007.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

   Одговори

4. 23. септембар 2017. у 17:37

   vojislav ananić

   МИЛОСАВЦИ

   Село у општини Лакташи, удаљено седам км сјевероисточно од општинског центра, 11 км од Клашница и 2 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Простире се на површини 12,177 км2, а смјештено је између 117 и 257 м н. в. Кроз село пролази асфалтни пут изграђен 1976. године. Куће су разбијеног типа и претежно су лоциране око главне саобраћајнице. Граничи се са селима Гумјера, Друговићи, Милошевци и Папажани.
   Сјеверна страна је под шумом (обронци Гумјере), а западном страном протиче Врбас. Познатији водотоци су: Бошковац, Гајићковац, Гумјера и Ћугумовац. Терен је претежно равничарски, углавном нагнут према југозападу.
   Од брда најпознатија су Егића, Ковачевића, Предраговића и Ћућуново брдо. Поред ових познатији топоними су: Барица, Врбици, Градина, Гробљани, Гумјерска коса, Долови, Луг…
   Становништво Милосаваца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима и Бањалуци. Узгаја кукуруз, пшеницу, зоб, а добро успијева и воће (шљиве, јабуке, крушке, трешње…)
   Познатији засеоци су: Вранчићи, Врховци, Десанчићи, Драгичевићи, Милошевићи, Павковићи, Предраговићи, Рашићи, Савићи…
   Према неким изворима у Милосавцима је постојала Српска земљорадничка задруга, основана између 1920. и 1923. године. Задруга је снабдијевала сељаке најнужнијим индустријским артиклима и бавила се откупом пољопривредних производа.
   Прва зграда основне школе је саграђена 1948, а порушена 1954. Године. Потом је изграђена нова зграда у којој је настава извођена до 1960, али је порушена, па је изграђена нова у којој је настава извођена до 1976. Године. У Милосавцима су најдуже радили учитељи Милка и Војислав Лазић (од 1959. до 1974). Дјеца похађају основну школу „Ћирило и Методије” у Кришковцима, која је подручна школа ОШ „Младен Стојановић”, Лакташи.
   Село је добило електричну енергију 1967, телефонске прикључке новембра 1993, а савремени водовод је пуштен у рад 28. јуна 2011. Село има продавницу мјешовите робе и кафић. Друштвени дом је запуштен и не користи се. (1914-1945) и Пајо Б. Вранчић (1921-1943), Љубо (1915-1944), Душан (1906-1945) и Василија Готовац (1892-1944), Васкрсија С. Дамјановић (1919-1944), Тихомир Ј. Ђурић (1923-1944), Никола Ђ. Кркић (1926-1943), Бранко Л. Мишковић (1906-1944), Здравко С. (1925-1945), Крстан Б. (1924-1944), Чедо Б. (1914-1945) и Урош Б. Предраговић (1919-1945), Грујо С. Павковић (1916-1945) и Драгољуб Брајић (1928-1943). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве, која је откривена 1997. године.
   На спомен-плочи у Кришковцима налазе се имена бораца ВРС, који су погинули у рату 1992. до 1995: Мирослав Врховац (1955-1994), Мирослав Калаба (1945-1995) и Живко Савић (1953- 1992). На тој плочи је и име Жељка Мишковића (1971-1991).
   Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. У Аустроугарској су имали
   „грко източњака домаћинстава у којима су живјела 315 „источноправославна” становника (166 м. и 149 ж.). Милосавци су 1895. имали 64 куће са 398 „источно-православна” становника (207 м. и 191 ж.); 1901. – 60 домаћинстава, са 408 становника (228 м. и 180 ж.); 1910. – 85 кућа (пет ненасељених) и 513 становника (277 м. и 236 ж., 511 „српскоправославна” и два муслимана); 1921. – 557 православних становника; 1931. – 123 са 774 становника (415 м. и 359 ж.); 1948. – 145 905 становника (469 м. и 436 ж); 1961. – 818; 1971. – 750 (742 Србина, два Хрвата и шест из реда осталих); 1981. – 657 (626 Срба, 27 Југословена и четири из реда осталих); 1991. – 190 кућа и 595 становника (574 Србина, 14 Југословена и седам из реда осталих).
   Крајем 2012. село је имало 185 домаћинства, 287 кућа и викендица, а у домаћинствима су живјела 504 становника .
   Најбројније породице су: Предраговић (27 домаћинстава, 43 куће, 73 становника) – славе Јовањдан; Врховац (19, 28, 57) – дио слави Ђурђевдан, а дио Јовањдан; Савић (16, 20,47) – Св. Стефана. У Милосавдима живе и породице: Билић, Јаковљевић, Јевђенић, Лукић, Мишковић, Сикимић, Стојановић, Тешиновић, Црнадак, Шарић – славе Никољдан; Босанчић – Св. Јована Злато- устог; Вранчић – Ивањдан; Врањеш – Илиндан; Гајић, Драгиче- вић, Ђурић, Кавржић, Милошевић, Радетић, Тривић, Ћејић, Ћућун – Ђурђевдан; Десанчић, Рајић – Марковдан; Ђерић, Ђугум(овић), Кукољ, Павковић, Стојчић – Јовањдан; Бубњевић, Егић, Јеремић, Калаба, Ковачевић, Кркић, Сарић – Св. Стефана; Кекез – Св. Василија; Просен и Рајић – Марковдан; Кекез и Рашић – Лазареву суботу; Сандић – Аранђеловдан; Филипић – Лучиндан; Шестић – Ђурђиц.
   Од познатијих личности у Милосавцима су рођени Драгиша Савић, привредник и спортски радник, Љубо Драгичевић, привредник, те Милош Шестић, фудбалски репрезентативац Југославије.

   ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 198L и 1991. године; Лична архива.

   ЛИТЕРАТУРА: D. Jovanović, Друговићи, сјећања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; М. Ждрале, ФК Жупа 1977-2007, Лакташи 2008; М. Десанчић: 50 година основне
   гиколе у Кришковцима, Лакташи 2006; Први шематизам митрополије Бањапучко-Бихаћке за годину 1901; Споменица погинулим борцима општине
   Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

   Одговори

5. 23. септембар 2017. у 17:46

   vojislav ananić

   МИЛОШЕВЦИ

   Погинули у Другом свјетском рату као борци НОР-а: Саво Марић (1924—1942) и Коста Савић (1926-1943), а као активисти НОР-а Петко (1900-1941) и Саван (1918-1941) Пејчиновић. Поред
   наведених погинули су и сљедећи борци чија се имена налазе на спомен-плочи у Чардачанима: Урош Бунић (1919-1946) и Саво Малкић (1925-1944), а као жртве хрватско-муслиманских усташа пали су: Васо Абут (1863-1942); Теодор Јованић (1904—1942); Петар Кнежевић (1904-1943); Михајло Малкић (1902-1941); Бранко (1875-1942) и Драган Пејчиновић (1923-1942); Илија Савић (1902-1943); Јово Станојевић (1900-1943) и Бошко Тадић (1900-1943).

   Одговори

6. 23. септембар 2017. у 17:58

   vojislav ananić

   ПАПАЖАНИ

   Село у општини Лакташи, удаљено 12 км сјевероисточно од општинског центра, 15 км од Клашница и 6 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Простире се на површини око 5,796 км , а смјештено је на 115-180 м н. в. Кроз село пролази асфалтни пут дужине 2 км који је изграђен 1971. године.
   Село је разбијеног типа. Куће су претежно лоциране око асфалтног пута и осталих планских путева у селу. Граничи се са селима Гумјера, Кришковци и Милосавци.
   Познатији водотоци су Берек, Гумјера, Лазића поток, те из- вори Бусић, Водице, Јошиковача и други. Сјеверна страна је под шумом (обронци Гумјере), а западном страном протиче Врбас
   Водовод је предан на употребу 28. јуна 2011. Телефонски прикључци су уведени 1990. и 1991, а село је добило електричну енергију 1969. године.
   Асфалтирани су краћи путеви у засеоцима Кукољи и Ћетојевићи 1999, а у засеоку Драгићи 2008, те у засеоку Вукомановићи 2010. године у укупној дужини 2,8 км. Пут за заселак Ћетојевиће од цркве у дужини 830 м асфалтиран је 2008, а од друштвеног дома до Јовиђа обале (800 м) завршен је октобра 2011.
   У Другом свјетском рату са подручја МЗ Кришковци (којој припадају Папажани) погинуло је 118 особа међу којима је било жена и дјеце. Подигнуте су двије спомен-плоче. Спомен-плоча борцима НОВ-е и жртвама фашистичког терора (хрватско-муслиманских усташа) од 1941. до 1945, који је откривен 27. јула 1988. у центру МЗ Кришковци, и спомен-плоча борцима краљеве војске (четнички одред) погинулима од 1941. до 1948. године, који је подигнут 1997. код цркве у Кришковцима. У НОВ-и било је 16 учесника од којих су погинули: Војислав Билић (1921-1944), Томо Вулин (1926-1946), Душан Вукмановић (1921-1944), Владо Сандаљ (1924-1944) и Раде Чупић (1920-1945). Жртве хрватско- муслиманских усташа су били Ристо Коров (1895-1944) и Драган Ђ. Ћетојевић (1886-1944).
   Припадници ЈВО били су: Вељко О. Зеленац (1919-1944), Јован Б. (1920-1943) и Раде Б. Игњатић (1922-1945), Гојко Ј. Топаловић (1927-1943) и Стојан П. Ћетојевић (1916-1944). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Кришковцима.
   У рату 1992. до 1995. погинула су петорица, припадника ВРС: Симо Вукомановић (1954-1995); Драго Граховац (1945- 1995); Борислав (1962-1993) и Милан Кукољ (1965-1994) и Благоје Симоноски (1942-1992). Њихова имена се налазе на спомен-плочи у Кришковцима која је откривена 11. октобра 2001.
   Нема поузданих података о поријеклу становништва и на- зиву села.
   Према аустроугарском попису из 1879. године Папажани су имали 31 кућу у којима су живјела 253 становника (125 м. и 128 ж.) од тогаједан „мухамеданац” и 252 „грко източњака”.
   Године 1885. село је имало 36 кућа, 35 домаћинстава са 269 „источно-православна” становника (142 м. и 127 ж.).
   Папажани су 1895. имали 42 куће (једна ненасељена), 51 домаћинство и 272 становника (154 м. и 118 ж.); 1901. – 39 домаћинстава, са 270 становника (150 м. и 120 ж.); 1910. – 56 кућа (2 ненасељене) и 311 „српско-православна” становника (184 м. и 127
   ж.); 1921. – 274 православна становника; 1931. – 73 домаћинства и
   *
   440 становника (220 м. и 220 ж.); 1948. – 104 домаћинстава и 623 становника; 1953. – 642 становника; 1961. – 578; 1971. – 522; 1981. – 464 (453 Србина, два Хрвата, девет Југословена); 1991. – 131 кућа и 469 становника (418 Срба, 26 Југословена, један Хрват и 24 из реда осталих).
   Крајем 2011. село је имало 132 домаћинства, 178 кућа и ви-
   кендица, а у домаћинствима су живјела 394 становника српске националности .
   Најбројније породице су Игњатић (20 домаћинстава, 28 кућа и 60 становника), Ћетојевић (17, 21, 45), Вукомановић (11, 15, 40), Кукољ (9, 16, 31), Драгић (8, 12, 24) и Бабић (7, 9,17).
   Породице Гајић, Зеленац, Игњатић, Јунгић, Кавржић, Мајсторовић, Радинковић, Сандаљ, Топаловић и Ћетојевић славе Ђурђевдан; Вукомановић – Часне вериге; Билић, Весељак, Драгић, Коров, Кукољ, Малбашић, Марчетић, Стојчић – Јовањдан; Бабић и Лазић – Св. Стефана, Граховац – Св. апостола Матеју; Дабић, Јовић, Кукило и Сикимић – Никољдан; Милошевић и Рајић – Марковдан, Мустетић – Врачеве и Новаковић – Ђурђиц.

   ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

   ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић, Друговићи,
   сјећања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981
   M. Десанчић: 50 година основне школе у Кришковцима, Лакташи 2006 Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007 Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179; Статистички преглед, 27.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

   Одговори

7. 23. септембар 2017. у 18:06

   vojislav ananić

   РАЈИЧЕВЦИ

   Љубатовци и Ћетојевићи (лакташка општина), те Црни Врх и Лађевци (челиначка општина).
   Са сјеверне стране села протиче Турјаница, а кроз село рје- чица Каменица, која се у њу улива. Познатији потоци су Црноушица, Паљеуша и Скакавац.
   Терен је претежно брежуљкаст и брдовит (обронци планине Црни врх), осим око Каменице.
   У селу су познатија узвишења: Богдановац, Друм, Јанковац, Марковац, Паљевица, Торине, Трешњево брдо и Урије. Око 80 одсто сеоског атара обрасло је бјелогоричном шумом.
   Њиве се зову: Башице, Градина, Дабића језера, Луковиште, Мекота, Митровића језеро…
   Становништво Рајичеваца бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у иностранству. Узгајају се кукуруз, пшеница, зоб, а успијева и воће (шљива, јабука, крушка…) Прије три-четири деценије село је било чувено по многобројним кречанама и про- изводњи квалитетног креча. Данас нема кречана, али има још до- ста квалитетног камена који се користи у грађевинарству.
   Село никада није имало основну школу. Ђаци су до 5. септембра 2006. похађали ОШ у Љубатовцима, а отада путују ауто- бусом у ОШ у Бошковићима. На средини села је саграђен дру- штвени дом.
   У селу постоје четири гробља: Бабића, Батинарско, Митровића и Тришића. Нема (нити је било) цркве, па мјештани иду у кокорску цркву (општина Прњавор).
   Рајичевци су богати изворима питке воде: Врело Луке, Вујића точак, Јеланово врело и друга. Становништво се снабдијева водом са извооа и из мањих локалних водовола.
   Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке 2000. године.
   Аутобуска линија до Бањалукеје отворена 19. октобра 1974.
   Солунски добровољци били су Антоније и Гавро Бабић. У Другом свјетском рату погинуло је шест, а у рату 1992-1995. деветорица бораца ВРС: Верољуб Бабић (1962-1996), Радован Батинар (1956-1994), Драго (1963-1995) и Зоран Вујић (1971- 1993), Златко Дабић (1973-1993), Славољуб Ковачевић (1971- 1992), Жељко Павичић (1971-1995) и Радомир Тешић (1971-1995). Њихова имена су на спомен-плочи у МЗ Алексићи. На тој спомен- плочи је и име Јанка Дабића (1968-1991).
   У Другом свјетском рату погинуо је као борац НОР-а Благоје Тришић (1926-1944) и његово име се налази на спомен-плочи у Бошковићима. У рату су још учествовали: Љубо Бабић, Михајило и Ћетоје и Батинар, Илија Вујић и Милан Дабић.
   Увјерљивих и поузданих података о поријеклу становни- штва и називу села нема.
   Према аустроугарском попису из 1879. године Рајичевци су имали 15 кућа у којима је живјело 85 становника (47 м. и 38 ж.) „грко източњака”, тј. православаца. Године 1885. село је имало 16 кућа, 20 домаћинстава у којима је живјело 95 „источно- православних” становника (48 м. и 47 ж.); 1895. – 15 домаћин- става, 17 кућа (двије ненасељене) и 100 становника „источно- православна” (47 м. и 53 ж.); 1901. – 16 домаћинстава и 115 становника (55 м. и 60 ж.); 1910. – 20 домаћинства и 146 српско- православних становника (78 м. и 68 ж.); 1921. – 176 православна становника; 1948. – 53 домаћинстава и 342 становника; 1953. – 406 становника, 1961.-401 становник; 1971 – 371 становник; 1981. – 367 (251 Србин, 109 Југословена и седам из реда осталих); 1991. – 74 кућа и 334 становника (310 Срба, 23 Југословена и један из реда осталих).
   На прелазу у нови миленијум (2000. године) село је имало 72 домаћинства у којима је живјело 258 становника.
   Крајем 2011. село је имало 68 домаћинстава, 85 кућа и ви- кендица, а у домаћинствима су живјела 193 становника српске националности (65 мање него 2000. године). Има осам ненасељених (пустих) кућа.
   Најбројније породице су Батинар (12 домаћинстава у којима живи 36 становника), славе Јовањдан; Вујић (11, 42) – Марковдан) и Дабић (8, 22) – Св. Стефана.
   Заступљена су још презимена: Бабић – славе Аранђеловдан; Бојић – Часне вериге; Густоварац, Теодоровић, Тришић – Ђурђевдан; Заилац – Јовањдан; дио Ковачевића слави Лазареву суботу, а дио Лучиндан; Маринковић, Павичић – Св. Стефана; Митровић – Илиндан; Радоњић, Савичић, Самарџић Тешић – Св. Василија.

   ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

   ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-
   1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополцје Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179-180; Статистички преглед, 21; Споменица погинулим борцима отитинеЛактагии 1991-1995, Лакташи 2007.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњос

   Одговори

8. 23. септембар 2017. у 18:48

   vojislav ananić

   СЛАТИНА

   Село у општини Лакташи, туристичко мјесто, познато по изворима термалне воде, удаљено 12 км јужно од опш- тинског центра, 9 км од Клашница. Простире се на површини 9,633 км2, смјештено је између 153 и 383 м н. в. (Извори термалне воде су на 216 м н. в.). Мјесто је мијењало називе. Звало се Илиџа Слатина, Бања Слатина, а сада само Слатина.
   Изградња школе у Слатини започела је 1910. године и траја- ла је до љета 1912. Те године уписани су први ђаци из Бошковића, Јаружана, Малог Блашка, Слатине, Ћетојевића и Шушњара. Први учитељ је био Васо Ђорђевић који је радио до 1918, када за учитеља долази Ђуро Ђурица и остаје до 1933, када га замјењује учитељ Антон Сеибал и његова жена Зорка, учитељица. Они остају у школи до почетка Другог свјетског рата. У августу 1945. године учи- тељи Ана и Љубомир Ћулафић обнављају рад школе. Године 1962/63. основна школа прераста у осморазредну. У Слатини је 1933. године 37 дјевојака завршило домаћички и аналфабетски течај.
   У једном документу Врбаске бановине, 11. мај 1932. пише да је „на потоцима између Слатине и Кадињана било потребно направити већи број мањих мостова. Они би олакшали одлазак дјеци у школу и повратак из школе, нарочито кад услед киша потоци набујају”.
   Послије разорног земљотреса 1969. године, када је школа у Слатини била сравњена до темеља, ученици су једно вријеме похађали наставу у задружном дому, који није био ни приближно усло- ван за извођење наставе. Школа је почела са радом 12. јануара 1970. (Републичка комисија за процјену штете пронашла је 264 куће са великим оштећењима и 27 које су биле за рушење.)
   Велике заслуге за изградњу нове школске зграде припадају холандском листу „Алгемен Дагблад” из Ротердама и новинару Паулу Раселу, који је покренуо акцију прикупљања новчаних средстава за изградњу школе у Слатини. Акција је успјела и школа је отворена 8. децембра 1973. године. Представници тадашње власти, родитељи и наставници у знак захвалности одлучили су да школи дају име „Холандија”.
   На општинским изборима који су одржани 6. августа 1933. године Остоја Васић, трговац из Слатине добио је 674 гласа, а Марко Стојановић 91 глас. Одржани су и избори 11. октобра 1936, на којима је изашло 65 % гласача (1.236 бирача). Листа Остоје Васића добила је 606 гласова, а листа Ристе Поповића 292 гласа. Тридесетих година прошлог вијека Слатина је добила пошту, телеграф и телефон. По неким изворима Слатина је добила електричну централу 1933. године. Централа је освјетљавала центар Слатине, паркове и јавне и државне објекте (прва јавна расвјета у Жупи).
   У Слатини је изграђена 1905. године метеоролошка станица, опремљена најпотребнијим инструментима. Радила је до 1934. године. Јуна 2005. Слатину је захватило олујно невријеме које је нанијело велику штету објектима и парковима. У Слатини су прије Другог свјетског рата биле четири трговине, три гостионице, три кафане, хотел за бањске госте и туристе, двије меснице и по једна ковачка, бачварска, обућарска коларска и зидарска радња. Српска земљорадничка задруга основана је између 1920. и 1923. године. Задруга је снабдијевала сељаке најнужнијим индустријским артиклима и бавила се откупом пољопривредних производа.
   Године 1931. саграђен је први водовод чији је извор био четири и по километра удаљен од центра Слатине, са лијеве стране пута Слатина-Траписти-Бањалука. Данас се Слатина снабдијева питком водом из градског водовода, који је пуштен у употребу 1985. године, када су изграђени: резервоар (2000 м ), примарни вод (6 км) и секундарни (14 км). Од 1987. Слатина има канали- зацију (8 км) са биопречистачем. Нова улична расвјета је у два наврата обнављана и проширивана. Први пут 1984. године, а други пут 2007. у дужини 2,3 км. Године 1984. отворена је амбуланта. Нови стамбено-пословни објекат је изграђен 1986. у који се уселило 18 породица. Нова телефонска централа са 120 телефонских прикључака у употреби је од 1983. године, а постављени су и нова
   трафостаница и далековод дужине 11 км. Хотел-клиника са 65 кревета завршен је 1992. (Очито, Слатина је доживјела велики препород у периоду од 1982. до 1992. године – деценија препорода.)
   Прва црква у Слатини саграђена је 1908. године. На том мјесту је 1924. започела градња нове цркве. Посвећена је Св. апостолима Петру и Павлу. За Петровдан 1925. године одржан је први велики црквени збор. Том приликом је освештана црква и звоно. Петровдански збор је постао традиционалан. Нови храм је подигнут 1970, а парохијски дом 1989. Године 2012. изграђен је потпуно нови и већи Храм Св. апостола Петра и Павла.
   Године 1925. у Слатину пристижу први Словенци. Од стране домаћег, српско-православног становништва, били су веома срдачно примљени. Међу првима у Слатину долази Алојз Адамич (по- љопривредни стручњак, посебно у виноградарству, воћарству и пчеларству) са породицом из Сежане. Послије краћег времена до- лазе: Антон Урдих, Алојз Канчич, Силвестер Паушич, Јоже Црна- тич, Феликс Пичулин, Алојзије Тавчар са породицама и многи други. Послије годину-двије досељавају се и: Антон Фабијан, Антон Гермак, Јожа и Антон Рутар, Јожа Баша, Алојз Вижин, Јосип Павлин, Кершовани, Петричи и друге породице. У сљедећој групи долазе породице: Херман Чеховин, Едуард Ухељ, Антон Смрекар, Колареви, а међу посљедњим досељава и породица Јосипа Шубица (1940. године) из Крањске Горе.
   Тридесетих година Словенци су формирали своје културно друштво „Искра” и пјевачки хор „Соча”. Окупљајући младе, талентоване пјеваче и свираче, тадашњи слатински учитељ Антон Сеибал је са њима припремао културне програме. Програме су из- водили (посебно током љета) у Слатини и другим мјестима.
   Словенци су своју цркву изградили 1928. године. Црква је порушена за вријеме Другог свјетског рата.
   Тридесетих година 20. вијека у Слатини се настањују двије чешке породице: Антон Сеибал (учитељ, намјесник Банске управе у школи Слатина) и Јозеф Бателка (управник Бање по одлуци Банске управе).
   Од важнијих објеката 2013. године у Слатини постоје: Завод за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић- Бања Слатина” (пет објеката, 350 лежаја), Геронтолошки центар „Слатекс”, амбуланта Дома здравља Лакташи, пошта, мјесни уред, ловачки дом, четири кафића, пет продавница мјешовите робе, продавница новина, роштиљница, цвјећара, бутик, три фризерска салона. Слатина има и одбојкашки клуб „Слатекс”. Прије распада Југославије у Слатини је радила творница текстилних производа Слатекс”, која је отворена 1. јануара 1982. у породичној кући Ми- лана Пердува, која је 1987. запошљавала 952 радника. У Слатини је радила и „Гласова” књижара, отворена септембра 1986. Топла бањска вода искоришћена је за загријавање просторија Бање Сла- тина и Геронтолошког центра. Објекти Завода „Зотовић” су сани- рани и пуштени у употребу 18. септембра 2006.
   У Слатини постоји Трг Бана Милосављевића и 24 улице, међу којима и Ул. Игњатија Бабића који је имао двадесетседморо дјеце (од прве супруге 9, а од друге 18).
   Солунски добровољци су били: Јошо Бабић, Остоја Васић, Блажо Млађеновић (наредник), Стево Радосављевић, Пејо Субо- тић, Стево Штековић.
   У другом свјетском рату као борци НОВ погинули су: Дра- го и Ђорђо Бабић, Лудвиг Баша, Милорад Васић, Душан М. Вукојевић, Глиго Ђукић, Ћирил Жњидорич, Франц Паулин, Јован Пејчиновић, Божидар Ренер, Рајко Станојевић, Лука Суботић, Не- мања Тривић, Франц Црнетић, Петар Перо Штековић и Данило Штубељ. Погинули активисти НОБ: Алекса Бабић, Васо Будиша, Перо Грбић, Блаже, Марко и Саво Млађеновић, Вера Николић и Стево Штековић Бошко (1943) и Томо (1945) Бабић, Ратко Стојановић (1942), Петар Тривић (1945) погинули су као припадници ЈВО.
   У центру Слатине, у парку, постоји спомен-обиљежје по- гинулим борцима НОР и партизанско гробље. На спомен-плочи у Ћетојевићима (борци Црновршке партизанске чете) уписана су имена: Драге и Ђорђе Бабића, Лудвига Баше, Душана М. Вукови- ћа, Глиге Ђукића, Ћирила Жњидорича, Луке Суботића, Франца Црнатића, Пере Штековића, Данила Штубеља.
   Крајем октобра 1941. у њемачкој и усташкој офанзиви на Слатину и Црни врх, похватано је 12 мушкараца (међу којима је било и дјечака од 12 и 15 година). Одведени су у Бањалуку и затворени у Кастел. Многима се отада губи сваки траг. Поред тога, непријатељ је извршио неколико убистава становника Малог Блашка, Јаружана, Кадињана и Слатине. Извршен је препад на логор Црновршке чете, када су заробљена деветорица бораца, који су (осим једног) стријељани у селу Штрбе (општина Челинац).
   У рату 1992-1995. као борци ВРС погинули су: Саша Бра- уновић (1963-1994), Владо (1960-1993) и Милисав Ђукић (1952- 1995), Жељко Јовановић (1962-1992), Горан Лунић (1972-1994), Милорад Марковић (1956-1995), Жико Радинковић (1964-1992), Душко Ратковић (1946-1992), Вид Спасојевић (1953-1995), Ранко Станивуковић (1955-1994), Мирко (1950-1995) и Мирослав Стоја- новић (1960-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочама у центру Слатине, а од 28. јуна 2013. у дворишту слатинске цркве. На спомен-плочи испред цркве дописано је име Драгомира Томи- њака (1975-1994), који је родом из Д. Вакуфа, али је по жељи родбине сахрањен у Слатини. Привредно-туристичка манифестација „Дани јагоде”, први пут је одржана 2002. године у Слатини на иницијативу Васе Попо- вића. Отада је постала традиционална. Одржава се првог викенда у јуну (најчешће) у организацији Клуба студената Слатина и Пољопривредне стручне службе општине Лакташи.
   Према Опширном попису Босанског санџака из 1604. годи- не махала Слатина, са махалом Лиштани, припада Врхблашком. Баштина Вукдрага, Павке Раденковог; Баштина Вујице Цвитковог, у посједу пришлаца Вујице; Баштина Ђуре Радосављевог, у посједу Илије Вучетиног; Баштина Радмана Вујичиног, у посједу Вук- драга; Баштина Мартина Радичиног, у посједу Рајка Херсеговог; Баштина Драгоја, сина Радивојевог; Баштина Вукосава Драгићевог, у посједу његовог сина Ивана – кнез; Баштина Драгића Владо- јевог, у посједу његовог сина Радоње; Баштина пришлаца Вучерине, у посједу Радоја Бојаковог; Баштина Вујице Вукосављевог, у посједу пришлаца Љубинка; Баштина Милоја, у посједу Милоша – кнез; Баштина Секуле Цвитојевог, у посједу Милосава и Николе; Баштина Вука, сина Вукмановог; Баштина Радована, сина Самајла Петковог; Баштина Драгоја, сина Милосављевог, у посједу Драга- ша Милутиновог; Баштина Вукдрага Бабићевог, у посједу Марка, сина Вукмановог; Баштина Грубца, сина Херачићевог, у посједу Радоње Маријиног, у посједу Ферруха; Баштина Павка, сина Станојевог, у посједу Станка Павловог; Баштина Павка, сина Радивојевог, у посједу Тимурхана, Велије Ивковог, Баштина Радосава, сина Ивановог; Баштина Вукоја, сина Бабићевог; Баштина Радивоја, у посједу Радина Јовановог; Баштина Радула Вранчића, у посједу Хусејн-аге – годишње 150; Баштина Радивоја, сина Херсеговог – 140; Половина баштине Маринка, сина Вукмановог, Баштина Пет- ра, сина Селаковог; Баштина Марка, сина Вукмановог; Баштина Јанка, сина Вукмановог; Војин, Станића – 40; Баштина Војина, сина Марићевог; Половина баштине Дамјана, сина Вукосављевог – 140; Баштина Хране, у посједу Радмана – 50; Радован, Бучана – 40; кућа: 24 по 280, 7 по 140, 1 по 120, 3 по 40, 1 по 150 акчи.
   Слатина је, по броју становника, велико село. Мјештани се баве пољопривредом, а мањи дио је запослен у селу, Бањалуци, Лакташима или иностранству. У Слатини се узгајају: пшеница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, грожђе, крушка, трешња, ораси, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне… Узгој јагода је све значајнији, а неколико поро- дица се бави узгојем винове лозе и производњом вина.
   Према аустроугарском попису из 1879. године село је имало 125 кућа у којима је живјело 985 становника (543 м. и 442 ж.) грко източњака”. Године 1885. у попис Слатине су укључени: Че- тевић (Ћетојевићи), Кадина мала (Кадињани), Јаружани и Слатина. Село је имало 148 кућа (двије ненасељене) са 1.140 „источно-православних” становника (625 м. и 515 ж.). Неожењених је било 639, ожењених 444 и удоваца и удовица (обудовјелих) 57. Село је има- ло два „свећеника”, једног државног чиновника, четири тежака, 302 кмета, једног „посједника куће и ренте”, три „творничара, трговца и обртници”, 11 помоћних радника, надничара и слуга, 811 жена и дјеце.
   Слатина је 1895. пописана као „Слатина горња” у коју су укључене Илиџа, Оструге, Слатина Доња и Слатина Горња. Имала је 47 кућа, 44 домаћинства (три ненастањене куће), са 301 становни- ком од којих 299 „источно-православних” и два „римокатолика” (168 м. и 133 ж.).
   Године 1901, „Слатина (Илиџе)“ је имала 40 домаћинстава и 289 становника (149 м. и 140 ж); 1910. – 59 кућа (једна ненасељена) и 405 становника (220 м. и 185 ж), 400 „српско-православна”, један муслиман и четири римокатолика); 1921. – 492 становника (по вјероисповијести: 484 православца, четири римокатолика, један гркокатолик и три муслимана; по матерњем језику: Срба или Хрвата 491 становник и један Чех).
   Подаци за 1931. године су збирни за општину, па је тешко утврдити колико су села имала становника, али се зна да је те године општина Слатина имала 4.861 становника.
   Године 1948. у Слатини је живјело 930 становника. Забиљежено је да је тада у Слатини и њеној околини живјело 29 словеначких породица са 105 чланова.
   Према пописима 1953. године у Слатини су живјела 1.054 становника; 1961. – 1.139; 1971. – 1.188 становника (1.103 Србина,
   18 Хрвата, четири Муслимана, један Југословен, 62 осталих); 19 Св. Петку – Васиљевић, Динек, Митровић, дио Славнића; Часне вериге – Врачар, Радујковић; Марковдан – Вукосављевић, Јањић, Спасојевић; Митровдан – Драгушић, Петреш; Срђевдан – Жабић; Покров Пресвете Богородице – Јеремић, Коропкин; Св. Саву – Комљеновић; Ђурђиц – Микић; Врачеве – Крчић; Петровдан – дио Ренера; Илиндан – дио Савића; Ивањдан – Кершован, ЈТучиндан – дио Станивуковића; Михољдан – Радусин, Роквић, Шајић; Трифундан – Стокућа.
   У село су током и послије рата 1992-1995. доселиле породице: Бенцун, Вранковић, Давидовић, Марић, Марчета, Миловановић, Шкрбић и друге… Општине из којих су прогнани: Босански Петро- вац, Доњи Вакуф, Дрвар, Дрниш, Јајце, Сански Мост, Сарајево…
   Познатије личносги које су рођене или су живјеле у Слатини су: Стеван Н. Давидовић (Слатина, 8. јануар 1856 – Сарајево, 28. мај 1901), свештеник, вјероучитељ, културни радник, сакупљач блага; Алојз Адамич (1981-1975), стручњак в, познати привредник, дугогодишњи ДЈ данас Геронтолошког центра, проф. др 3(
   привредник, др Богдан Стојаковић.

   ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1604, 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

   ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002; В. Папеж Адамич: Од предака до потомака – Словенци у Слатини и Бањалуци 1923-2008, Бањалука 2009; В. Блаха: Цеси од Закарпатја преко Чешке до Бањалуке, Бањалука 2012; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901. 2000; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лактапш
   2007.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

   Одговори

9. 24. септембар 2017. у 04:51

   vojislav ananić

   ЋЕТОЈЕВИЋИ

   Неколико извора питке воде је каптирано, тако да село има више мањих локалних водовода из којих се снабдијевају питком водом сва домаћинства, осим ј едног.
   Дио села је добио електричну енергију 1968, а дио 1971. године. Телефонске прикључке 1999. и 2000. године.
   У селу постоји барака и спомен-плоча на којој су исписана имена погинулих бораца Црновршке партизанске чете која је постављена 27. јула 1981. Први отпор непријатељу организован је у штали Војислава Ћетојевића (код Клепала) без идеолошког обиљежја (тада је то била Црновршка чета народне војске).
   На Богдановцу (482 м н. в.) саграђена је ловачка кућа, која је отворена 2000. године. У селу нема продавнице.
   Солунски борац био је Гавро (Васлије) Ћетојевић, који се вратио као тешки ратни инвалид, и Теодор Сексен. У аустро- угарској војсци су били: Марко (Гаврин) Ђурић, Душан (Стјепанов), Стјепан (Јовин), Митар (Јовин), Никола (Ћетојев) Ћетојевић. Марко (Митар) Лончар.
   У Другом свјетском рату погинуло је седам бораца НОВ: Душан Орловић, Душан и Миланко Тривић, Драган, Мирко, Станко и Стојанка Ћетојевић. На спомен-плочи у Ћетојевићима исписана су имена Душана Орловића и Душана Тривића.
   Жртве хрватско-муслиманских усташа били су: Жарко (Станојев) Гамбер, Ратко (Петров), Митар (Николин), Владо (Марков) Ђурић, Саво (Стојанов) Ћетојевић.
   Душан Вуковић (1944), Мирко (1945) и Ненад (1945) Ћетојевић погинули су као припадници ЈВО.
   За вријеме Другог свјетског рата из овог села била су четири заробљеника у Њемачкој: Мане Буквић, Вељко (Митров), Спасоје, Никола (Ћетојев) и Љубо Ћетојевић.
   У рату од 1992. до 1995. погинула су тројица бораца ВРС: Зоран Станковић (1958-1995) и Љубиша Ћетојевић (1962-1993). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Јаружанима, пошто Ћетојевићи припадају МЗ Јаружани. На тој спомен-плочи је и име Горана Лончара (1957-1991).
   Увјерљивих и поузданих података о поријеклу становништва нема. Зна се да су Буквићи, Гостовићи и Лончари доселили из Лике. У селу више нема Гостовића, Платиша и Терзића.
   Претпоставља се да је село добило име по најбројнијим породицама које се истоимено презивају.
   Према Опширном попису Босанског санџака из 1604. годи- не село Долња Ћетојевица, припада Кобашу: Земин Ивеза, сина Хасановог и Радована сина Вукдраговог, у посједу Сулејман- војводе – одсјеком, годишње 250; Баштина Радоње Вукасовог, у посједу његовог сина Вука; Баштина Радосава Николиног, у посједу његовог сина Вукоја; Баштина Видака, у посједу Михајла Лукиног; Баштина Радована Радивојевог, у посједу попа Петра; Баштина Хранисава, сина Радосављевог; Баштина Алексе Радивојевог, у посједу његовог сина Радка; Баштина Гојка, сина Николиног; Баштина Радована, у посједу Крајчина Михаловог; Баштина Михајла Радиновог; Баштина Милосава, у посједу Остоје Марковог; Баштина Радоње Радојичиног, у посједу субаше Хусејна; Баштина Вукдрага Милановог, у посједу његовог сина Вукашина; Баштина Давида Маринковог, у посједу калуђера цркве Свети Јован; Баштина Николе, сина Радосављевог; Баштина Милака Вукаловог, у посједу његовог сина Јанчете, Баштина Владосава, у по- сједу Селака Рајичиног; Баштина Вујице, сина Радосављевог; Баштина попа Његована; Баштина Новака Рајичиног; Баштина Благоја, сина Радуловог; Баштина Радоње Радовановог, у посједу Хасан- ћехаје; Половина баштине Мирчете Рајичиног, у посједу спахије Мехмед-ћелебије – 140; Баштина Којчина Милијевог; Баштина Милоша Рајичиног; Баштина Херака Вукаловог, у посједу Кузме Хераковог; Баштина Перка Радосављевог, у посједу његовог сина Милете; Баштина Томе Марковог; Баштина Вујице, у посједу ње- говог сина Ђуре; Баштина Антула, сина Марковог; Баштина кнеза Огнана Радивојевог, у посједу његовог сина Радана; Баштина Вучете Добричиног; Баштина Илије Андријиног, у посједу Јована Вукдраговог; Баштина Радула Милаковог; Баштина Ивана, сина Марчетиног; Баштина пришлаца Николе; Половина баштине пришлаца Вукосава – 140; Половина баштина Вранеша, сина Радаковог – 140; Половина баштина Станка, сина Павловог – 140; Половина баштина пришлаца Вучића – 140; Баштина Вичете, сина Ивковог; Баштина Ивана, сина Радовог; Половина баштине Петра, сина Милановог – 140; Половина баштине Милеша, сина Вукасовог – 140; Половина баштине Николе, сина Милановог – 140; Поло- вина баштине Вукмана, сина Радиновог – 140; Половина баштине Лајоша, у властитом посједу – 140; Баштина Бранка, сина Мирчетиног; Половина баштине Милете, сина Грубчевог – 140; Крајчин, Милете – 40; кућа 37 по 280,11 по 140, одсјеком 1 по 250, 1 по 40.
   Село је имало 50 кућа које су плаћале порез турским властима, на основу чега се може претпоставити да ово није била само територија данашњих Ћетојевића, већ шира.
   Према аустроугарским пописима, Ћетојевићи су 1895. имали 15 кућа од којих су двије биле ненасељене, и 151 „источно- православна” становника (84 м. и 67 ж.). Године 1901. село је имало 15 домаћинстава и 167 становника (77 м. и 90 ж.); 1910. имало 28 кућа (двије ненасељене) и 206 српско-православних становника (113 м. и 93 ж.).
   Године 1948. село је имало 69 домаћинстава и 440 ста- новника; 1953. – 453; 1961. – 419; 1971. – 326; 1981 – 303 (297 Срба и шест Југословена); 1991.-62 домаћинства и 241 становни- ка (232 Србина и девет из реда осталих).
   Крајем 2012. село је имало 67 домаћинстава, 108 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 200 становника српске националности.
   Најбројније породице су Ћетојевић (39 домаћинстава, 61 кућа и 111 становника), славе Ђурђевдан, осим четири породице које славе Аранђеловдан. По броју кућа и становника чине више од половине села.
   Породица Буквић слави Св. Стефана; Вуковић, Данојевић – Св. Игњатија; Гаврић – Марковдан; Добрњац, дио Ћурића – Јовањ- дан, а дио Богојављење; Доронтић – Св. Петку; Курјак – Никољдан; Курузовић, Станковић – Аранђеловдан; Лончар, Тривић -Ђурђевдан; Пезеровић – Св. Стефана Дечанског – Мратиндан; Сексен и дио Савића – Лучиндан, а дио Св. Стефана.

   ИЗВОРИ: Попису БиХ 1604, 1895, 1910, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

   ЛИТЕРАТУРА; В. Поповић: Слатински крај у npoimocmu, Лакташи 2002; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањапучко-Бихаћке за годину 1901; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

   Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

   Одговори

10. 24. септембар 2017. у 05:06

    vojislav ananić

    ЧАРДАЧАНИ

    Село у општини Лакташи, удаљено седам км југоисточно од општинског центра, 4 км од Клашница. Простире се на површини 7,487 км , а смјештено је између 126 и 204 м н. в. Граничи се са селима Бошковићи, Велико Блашко, Довићи и Ми- лошевци. Сједиште МЗ је у Чардачанима, а припадају јој и села Довићи и Милошевци. ’
    Јужном страном села пролази магистрапни пут Клашнице- Прњавор у дужини од 3 км, а кроз село пролази неколико путева за засеоке у дужини 14 км који су постепено асфалтирани. Први, дужине 2,3 км пуштен је у промет 1988, а посљедњи 2009. године. Неасфалтираног пута има још око 3 км. Село је разбијеног типа, јер су куће претежно лоциране по засеоцима и брежуљцима, а највише око саобраћајница.
    Југозападном страном протиче Турјаница. Поред Турјанице значајнији водотоци су Атиповац, Павловац, Тиквењак. Познатији извори су Вранчића и Ступањ врело, те Салкинац.
    Терен је претежно брежуљкаст, осим око водотока. По селу су познатија узвишења: Благојевића, Василића, Давидовића и Глишића, Поповића, Стегића брдо. Трећина села је под бјелогоричном шумом. Становништво Чардачана бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Бањалуци, Лакташима и иностранству (највише у Аустрији). Узгајају се пшеница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, крушка, трешња, ораси, јагоде, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне…
    Већи засеоци су: Глишићи, Давидовићи, Кнежевићи, Рудићи. Село је познато по локалитетима Грабичани, Попов гај, Тиквењак и Чардак.
    Према подацима из књиге Двадесет и пет година рада
    ,Ј1росвјете” 1902-1927, штампане у Сарајеву 1927. године, одбор СКПД „Просвјета” је формиран 1919. године у селу Чардачани.
    Према неким изворима прва школа у Чардачанима је отворена 1931. године и радила је до почетка Другог свјетског рата. У рату су је Нијемци бомбардовали. Од 1946. године школа је радила у свештениковој кући све до 1964. године. Те године је направљена нова школска зграда у којој се настава одвијала до 1976. године када је отворена школа у Бошковићима.
    У згради некадашње школе данас живи пет избјегличких породица.
    У Чардачанима је основано Културно-просвјетно друштво „Змијање” 1937. године. Окупљало је око 60 чланова из Бошковића, Довића, Милошеваца и Чардачана. Радило је до 1941. године. Српска земљорадничка задруга основана је између 1920. и 1923. године. Задруга је снабдијевала сељаке најнужнијим индустријским артиклима и бавила се откупом пољопривредних производа. У том периоду одржавани су и течајеви за пољопривреднике. Долазили су професори Пољопривредне школе из Бањалуке и држали предавања.
    Републичка комисија за процјену штета од земљотреса (1969) пронашла је 133 куће са великим оштећењима и 36 које су биле за рушење. Чардачани
    У селу постоји црква која је изграђена 1895. године, а посвећена је Успенију Пресвете Богородице (Велика Госпојина). Оштећена је у земљотресу 1969. Санирана је двапут: послије земљотреса и 1980. године. Парохијски дом је саграђен 1991, а освештан 2001. године. У гробљу које је код цркве сахрањују се преминули из Чардачана и Милошеваца и једног дијела дио Великог Блашка.
    Чардачани имају локални водовод од 1977, а градски од 2006. године. Село је добило електричну енергију 1969, а нисконапонска мрежа је реконструисана 2008. године, када су дрвене бан- дере замијењене бетонским, а постављене су и двије трафостанице. Телефонски прикључци су у функцији од 2000. године.
    Село има бензинску пумпу, продавнице нема.
    У Првом свјетском рату учествовали су: Лазар Ђукић, Ду- шан, Лазо и Стојан Тамамовић, Јово Рудић.
    У Другом свјетском рату погинули су борци НОВ Драган Готовац (1921-1943), Вид Ћејић, Ђуро (1912-1943) и Јован Протић (1923-1943), а жртве хрватско-муслиманских усташа били су:
    Цвијо Глишић (1912-1942), Милан Готовац (1998-1943), Симо Ковачевић (1910-1945), Благоја Миљевић (1898-1942), Вид Петковић (1909-1945), Гојко Поповић (1915-1941) и Ристо Радељић (1908-1944).
    Погинули припадници ЈВО: Коста (1921-1944) и Милутин Глишић (1920-1943), Михајло Давидовић (1912-1944), Драгутин Кнежевић (1926-1946), Будимир (1921-1945) и Угљеша Поповић (1906-1944), Милан (1920-1943) и Рајко Рудић (1925-1943), Петар Савић (1921-1947), Вид (1920-1944) и Митар Ћејић (1918-1947), Ристо Шаулић (1912-1942), Бошко Шербеџија (1923-1945). Њихова имена су од 28. јуна 1997. исписана на спомен-плочи код цркве у Чардачанима.
    У рату 1992-1995. живот су изгубила осморица бораца ВРС: Горан Благојевић (1972-1992), Мирослав Вранчић (1970- 1992), Драгољуб Ћукић (1971-1992), Војислав Клиска (1971- 1994), Милош Кнежевић (1952-1992), Боро Миљевић (1972-1992), Милорад Савић (1951-1993). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Чардачанима. На тој спомен-плочи је и име Недељка Шајића (1955-1991).
    Увјерљивих и поузданих података о поријеклу становништва нема. Претпоставља се да је село добило назив по турском чардаку…
    Према аустроугарском попису из 1879. године Чардачани су имали 31 кућу у којима је живјело 211 становника (106 м. и 105 ж.) „грко източњака”. Године 1885. село је имало 34 куће и 255 „источно-православних” становника (128 м. и 127. ж.). Чардачани су 1895. имали 46 кућа (4 ненасељене) и 311 „источно-православ- них” становника (160 м. и 151 ж.); 1901. – 39 домаћинстава са 316 становника (159 м. и 153 ж.); 1910. – 60 домаћинства и 359 станов- ника (185 м. и 174 ж., 358 „српско-православна” и један мусли- ман); 1921. – 401 становник (по вјероисповијести: 397 православ- аца и четири римокатолика); 1948. – 110 домаћинстава и 606 ста- новника; 1953. – 637; 1961. – 651; 1971. – 614 (596 Срба, петоро Хрвата и 13 из реда осталих); 1981 – 592 (485 Срба, 105 Југословена, један Хрват и један из реда осталих ); 1991. – 156 кућа и 596 становника (585 Срба, један Југословен, један Хрват и деветоро из реда осталих).
    Почетком 2013. село је имало 210 домаћинстава, 271 стамбени објекат (куће, станови у школи, викендице), а у домаћинствима је живјело 620 становника.
    Најбројније породице су Глишић (21 домаћинства, 27 кућа, 78 становника), Вранчић (9, 12, 27), Давидовић (11, 12, 25), Ђукић (10, 11, 31), Кнежевић (11, 12, 25), Рудић (9, 8, 28) и Тамамовић (9).

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори