Порекло становништва села Деветина, општина Лакташи. Према књизи Живка Вујића „Лакташка Жупа – прошлост и садашњост“ – издање 2013. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села и комуникације.
Од општинског центра удаљено 12 км. Протеже се правцем исток–запад око девет и правцем сјевер–југ непуна два км на површини од 13,461 км2.
Терен је претежно брдовит са благим падинама према сјеверу и југу, које су обрасле бјелогоричном и црногоричном шумом.
Земље, шуме и воде.
Обрадивог земљишта и воћњака је врло мало. Село је смјештено на 199–381 м н. в. Од Љубатоваца га дијели брдо Кремењак (316 м н. в.), а од села Црквене (Дрењика) плато (висораван) Баир (381 м н. в.) на коме се некада за вријеме вјерских празника, на игранкама, окупљала омладина. Граничи се са селима Алексићи, Бошковићи, Милошевци, Друговићи и Љубатовци из лакташке, те Хрваћани, Црквена (Дрењик) и Скакавци из прњаворске општине. Кроз село пролази пут дужине око осам километара од којих је 2000. године асфалтирано нешто више од три км. Село је добило електричну енергију 1972, а телефонске прикључке 2004. године. Прва школа у Деветини отворена је 1931. године и радила је до почетка Другог свјетског рата. У школској згради настава је извођена од 1972. до 1979, а данас се користи за повремено окупљање омладине (друштвени дом). Дјеца основну школу похађају у Хрваћанима.
Најпознатије врело је Вржина које питком водом напаја већи дио села. Још су познати водотоци Вучијак и Ријека. На брду Крндија (317 м н. в.) налазе се телекомуникациони репетитори. У селу постоји девет камених стијена (осам у шуми Церик, а девета је у шуми иза цркве). Вјерује се да је село добило име по овим необичним каменим плочама. Нема доказа да су то остаци храма који се ту, према народном казивању, налазио прије неколико вијекова.
Име села и остало.
Међу становништвом кружи легенда да је село добило име по девет јунака који су на том мјесту јели једном дрвеном кашиком. Друга, слична легенда, каже да је испод девет каменова сахрањено девет јунака. Трећа говори да су дивови из Црног врха добацили девет камених стијена. Најреалнија претпоставка за назив села су девет узвишења (брда), која се могу видјети из околних села.
Такође, непровјерене су тврдње неких мјештана да се у бечком архиву налази карта са трасом пута који је пролазио кроз ово село и који је повезивао Прњавор и Бањалуку. Деветина је на половини тог пута.
У Деветини је 1902. године саграђена пољско–украјинска црква. Као што и назив каже, била је заједничка. Када је дошло до несугласица, 1936. године, Украјинци су поред те направили нову.
То је садашња украјинско гркокатоличка Црква Успења Пресвете Богородице. Још су видљиви темељи прве пољско—украјинске цркве, која је срушена када су Пољаци одселили.
Украјинци се сахрањују на гробљу код цркве, а Каравласи на хрваћанском и мањи дио на љубатовачком гробљу. На Кремсњаку постоји запуштено гробље на којем су сахрањивани Пољаци.
У селу нема привредних, трговинских и угоститељских објеката.
Деветина је позната по украјинској културној манифестацији Червона калена која се одржава у љетним мјесецима сваке године, а на коју долазе Украјинци и многобројни гости из многих мјеста некадашње Југославије.
Занимање становнипштва.
Данашње становништво Деветине бави се пољопривредом, а велики дио је запослен у иностранству, највише у Аустрији. То се посебно односи на Каравласе. Многи су изградили велике куће, дворишне објекте и ограде, каквих ријетко има у жупским селима, па чак и у приградским насељима.
Деветина је подијељена на два дијела — један у којем су у великој већини Украјинци, које је ту населила аустроугарска власт, и други, у којем живе Каравласи. Једни с другима скоро да немају додирних тачака. Први Украјинци су доселили крајем 19. вијека (око 1895. године) из Галиције.
Порекло становништва.
-Каравласи су доселили 15. августа 1946. Те године многе породице Пољака су одселиле у матичну државу. Тадашња власт је Каравласима додијелила напуштене куће у којима су живјели Пољаци. У један дио Деветине, из околине Високог најприје су дошле породице:
-Јовановић, Маринковић, Ђорђевић, Петровић, Лукић и Станковић.
Пошто нису били вични земљорадњи, бавили су се дрводјељством. Израђивали су дрвену галантерију (чанке, вретена, преслице, кашике, водијере, плоске, заструге). Жене су ишле по оближњим селима, а мушкарци у удаљенија села и ближа градска насеља са коњским запрегама да би продавали своје производе.
Данашње куће, које су саградили Каравласи, ушорене су и распоређене по засеоцима (Лукићи, Станковићи, Јовановићи, Ђорђевићи, Петровићи,), док су украјинске куће саграђене дуж пута и углавном у близини цркве.
У једном дијелу Деветине живи 35 породица Украјинаца и двије хрватске у 56 кућа (девет пустих). У изградњи је једна кућа српске породице. У другом дијелу села, каравлашких породица има 21 у 72 куће и нема ниједне напуштене, али има много празних, јер су њихови власници на раду у Аустрији. Међу таквима су најбројније породице:
-Станковић (78), Јовановић (53), Ђорђевић (50), Лукић и Маринковић по 33 члана, православне вјероисповијести, као што су то и сви Каравласи.
У дијелу Деветине гдје живе Каравласи има десет презимена у 72 куће. У већини су породице:
-Станковић, која има 20 кућа,
-Јовановић и Ђорђевић по 13, те Лукић – осам. Станковићи славе Аранђеловдан, а све друге породице Св. Петку. Заступљена су још презимена:
-Петровић (седам кућа и седам породица),
-Митровић, Николић и Васиљевић имају по једну,
-Стојановић двије и:
-Маринковић шест породица. У Аустрији 2010. живи и ради 275 каравлашких становника, што је трипут више од оних који тренутно живе у Деветини.
Најбројније украјинске породице су:
-Лешчешен са четири, те Прихода, Сапун, Холовчук и Репчен имају по три куће. Остале породице имају по двије или једну кућу. Међу њима су:
–Бахтјак, Борошенко, Гуц, Дамјанчук, Кобица, Кошћук, Кулешка, Кутни, Москаљук, Петиљ, Пјекни, Ребачек, Сташешен, Харасум, Хнатек, Холовати и Хуцман. Сви они славе Велику Госпојину. То је уједно и сеоска слава. Још су заступљена презимена:
-Комарчевски – слави В. Госпојину; Маркијевић – В. Госпојину; Ћетојевић – Ђурђевдан; Бркић и Перак, а још постоје куће у којима су живјеле породице:
-Бучи, Гајић, Гоћур, Ковачевић, Ловреновић, Мохач, Синкарчук, Солонемка и Трач, али су пусте.
Од познатијих личности, у селу су рођени Бранко Ђукић, привредник и Павле Холовчук, књижевник.
ИЗВОР: Према књизи Живка Вујића „Лакташка Жупа – прошлост и садашњост“, издање 2013. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)